Људи, иако знају, и даље играју игру. Очекују да ће их закони и право сачувати. Али, то су и даље само закони туђе игре. Ако хоћеш да нешто промениш, онда мораш да изађеш из игре
Постоје два разумевања шта је улога закона. Једно разумевање је да је закон ту да омогући друштву међусобни мир, да се имовина поштује, и да се уговори сигурно спроводе. Према овом схватању, улога закона је само да одговори када ствари не иду како треба. У супротном, закон треба да остави људе на миру.
Друго разумевање улоге закона у друштву је да је закон у ствари нацрт, у смислу да је закон план по којем друштво треба да се обликује, диригује и усмерава.
Можда је некада било време када је прво схватање улоге закона у друштву било заступљено, али је очигледно да је данас стандард ово друго разумевање улоге закона у друштву. Данас, без дилеме, живимо у „менаџерском“ друштву, у ком се подразумева да људи нису способни сами да одлуче за себе шта је добро, него мора да постоји неко ко ће да управља „менаџује“ и говори шта је добро а шта не. Реч није о менаџерима који раде при некој фирми или банци и слично. Реч је о „менаџерима“ који управљају друштвом, који обликују друштво и који доносе правне одлуке у судовима и оне који одређују какви ћемо сви бити. У таквом друштву закон је оруђе за разне владине и невладине организације, бирократе и чиновнике, које се користи да се друштво усмерава у смеру у којем они желе да друштво иде.
Данас смо сведоци да закон служи као нацрт за жељено друштво. У ситуацији смо да не живимо под владавином закона него живимо у систему владавине законом. Под тим се подразумева да постоје ауторитети који стварају правила успут, дан за даном, зависно од прилика и говоре друштвима шта да раде. Аутори закона све условљавају. Тако да, негде у нашим мислима, неки од нас живе у паралелном свету са оним који је стваран. Мислимо да живимо у владавини права, али то у ствари није случај. Када неко каже владавина права, или воља народа, то данас мора да се појасни, шта то у ствари значи.
Три су главна елемента владавине права: 1) власт је одвојена на три дела (законодавну, извршну и судску), 2) да се закони примењују на свакога подједнако, укључујући и оне који су аутори закона и 3) правила која су јасно дефинисана, чврсто утврђена и унапред објављена. А, зашто је ово битно, најбоље је појаснио Фридрих Хајек: „Управо зато што законодавац не зна конкретне случајеве на које ће се његова правила применити, и зато што судија који их примењује нема избора да извуче закључке који произилазе из постојећег корпуса правила и конкретних чињеница случаја, може се рећи да влада закон а не људи.”
Данас, то није случај. Данас се глобално намеће „менаџерски“ систем, тако што се стварају двосмислени закони на основу којих се оставља простор за разнолико тумачење, према политичким потребама тога момента. Закони су, дакле, растегљиви, флуидни. А, само мали број елите има могућност да одлучи шта тај закон треба да буде у том тренутку. Најбољи пример смо имали током ковида, где су јавни званичници имали неприкосновен приступ медијима и дневно усмеравали друштво у ком правцу треба да иде. Али, ковид је само очигледан пример онога што се сада догађа стално. Правила друштва се данас мењају све време и готово је не могуће знати их унапред.
Свештеник Владимир Вранић: Кад правници утихну (пред ковидом)
Данас је „менаџерски“ систем, по свему судећи, стандард по ком се друштво управља. Друштво је данас убеђено да је живот изузетно компликован и да је неопходна „експертска бирократија“ да нас води. Управо та премиса је озакоњење система који сада имамо, дакле тзв. „менаџерског“ управитељског система. „Менаџерски“ систем, дакле, данас није незаконит. То што се нека идеја чини лошом појединим од нас, нажалост, не значи да је та идеја и незаконита. То опет значи да не можемо да очекујемо да ће закон да нас заштити када ми мислимо да ће то бити случај. Идеја о закону се мења, а са њом и култура друштва.
Правни експерти би рекли да је владавина закона комплексна. Међутим, најједноставнији начин да се разуме њен значај јесте да се види шта би било супротно владавини права. Супротно владавини права би била владавина особа (појединаца). Ако се прихвати премиса да „експерти“ (појединци) треба да имају контролу над друштвом, према њиховим веровањима шта треба да се чини, онда то није слободно друштво. То је друштво којим се управља. Ти и такви „менаџери“ мрзе владавину права. Наравно, нико од њих неће то јавно исповедити, већ ће напротив тврдити да је управо владавина права оно за шта се залажу. Међутим, разлог за одбојност према владавини права је управо та што је заснована на ограничењу власти, на идеји одвојености гранâ власти. Уколико нека од грана власти осети неугодност, јер је ограничена, то није знак да треба да се систем закона мења, већ је та неугодност читава поента.
У Владавини права власт је ограничена, како на локалном, тако и на међународном плану. Супротно овоме стоји владање законом, а то значи да власт у ствари користи закон као оруђе да дође до својих циљева. Ова два система су неспојива. У систему где је владање законом, закон је флуидан јер се прилагођава приликама. У том случају правила не обухватају онога који их ствара. Уместо слепе правде, где се закон односи на свакога подједнако, у владању законом имамо правду која мора да зна ко си и шта си и има потребу за „правичношћу“, где се другачији закон примењује на различите групе људи. Али, бескрајно трагање за тзв. социјалном правдом, пружа легитимност за неограничено уплитање власти, јер се никада не може постићи: једнак исход међу различитим групама људи, побијање историјских привилегија, препознавање наметнутих идентитета различитих група људи, све то изискује експертизу и зато постоји „менаџмент“ друштва.
Кaо што је још К. С. Луис написао: „Највеће зло се сада не чини у оним ужасним ‘брлозима злочина’ које је Дикенс волео да слика. То се не ради ни у концентрационим логорима и радним логорима. У њима видимо коначни резултат зла. Али замишљају и наручују (премештају, шаљу, носе и записују) на чистим теписима, у загрејаним и добро осветљеним канцеларијама, од тихих људи са белим крагнама, исеченим ноктима и глатко обријаним образима који не морају да подижу своје гласове.”
Фото: Предраг Крџић
Свакако, не треба изоставити и међународне уговоре. Међународни договори (уговори) по правилу спутавају законе суверених држава и самим тим су недемократски. Сваки пут када се ограниче закони суверене државе зарад међународног уговора, народ те државе има мању демократску контролу свога живота.
Но, при стварању Сједињених Америчких Држава федерација није постојала те није било федералних услова за глобализацију (федерализацију), дакле ни једна држава није имала услове над собом да би постала чланица федерације, нити је постојао механизам који би неку државу приморао да се „прилагоди“ остатку групе. А, Европска унија, строго правно гледано, не може да буде ауторитет по том питању јер је она и даље само асоцијација суверених држава. Зато ни саме чланице Европске уније не морају да буду законски, нити другачије у свему усклађене, јер не постоји правна основа за тако нешто. На крају крајева, демократија не подразумева законску уједначеност. Тако, рецимо, слобода говора је једно од најважнијих права у демократији. У Сједињеним Америчким Државама према том закону дозвољено је чак и величање нацизма; док је то у Немачкој строго забрањено. Или, одвојеност цркве од државе је још једно од важних премиса демократских друштава. Па, ипак, поједине земље чланице немају тај услов као препреку.
Највећа критика коју Сједињене Америчке Државе имају према Европској унији је та да немају демократски изабране гране власти. Професор Џереми Ренкин објашњава да државе чланице те организације морају да се повинују „правилима и прописима састављеним од стране Европске комисије у Бриселу (која није демократски изабрана, прим. аут.), а спроводи их Европски суд правде у Луксембургу (који није демократски изабран, прим. аут.). Европски суд правде чак присваја и извршава овлашћења да поништи акта националних парламената уколико су у супротности са европским законом, у процесу који Европски суд правде описује као развијање уставних норми за Европу.“ У таквом систему, чак и национални устави суверених држава „могу да буду оборени бирократским директивама које се заснивају само на потврди званичника у Бриселу“ – Ренкин.
Закон није скуп одредби, чак ни скуп правила по којима треба живети. Закон је игра. „Они играју игру. Претварају се да не играју игру. Ако им покажем да видим да играју, прекршићу правила и они ће ме казнити. Морам да играм њихову игру да не видим да видим игру“ – Роналд Дејвид Лаинг (шкотски психијатар и философ).
Сећам се да смo се као мали играли једне игре која је, наравно, имала своја правила. Међутим, они дечаци који су били јачи, мењали су правила у своју корист да би имали бољи резултат. Тада сам се запитао, када ћемо одрасти и када престаје тај нагон за извртањем правила у корист јачег? По свему судећи, нажалост, не престаје никада.
Сви тврде да знају да је у питању игра. Ништа ново. Али, људи, иако знају, и даље играју игру да не виде да је у питању игра. Очекују да ће их закони и право сачувати. Али, то су онда и даље само закони туђе игре. Ако хоћеш да добијеш шансу и нешто промениш, онда мораш да изађеш из игре и кажеш да видиш игру.
Categories: Да се ја питам
Оставите коментар