Као и сви живи људи Калајић је имао своје грехове, погрешна предвиђања, нетачна разумевања одређених дела или процеса, но све то ни близу не умањује утисак о великом, слободном ствараоцу и путовођи
У петак 24. новембра, када се овај текст буде појавио пред читаоцима, у великој сали Кинотеке одржаће се вече под називом „Видици и идеје“. Скуп на коме ће говорити шест угледних српских интелектуалаца посвећен је обележавању осам деценија од рођења Драгоша Калајића.
Ове године навршило се и осамнаест година од његове смрти. Нажалост само је „Смак света“ доживео ново скорашње издање (Протић је објавио у својој сада већ блаженопочившој издавачкој кући Мир), а остале књиге могу се наћи само по антикваријатима. Било је речи да се појаве Изабрана или Сабрана дела, но до сада није дошло до реализације. Слике наравно имају свој живот и вредност која расте из године у годину. Неке су и у Музеју савремене уметности, но књиге и укупно писано стваралаштво које укључује и издаваштво, уреднички рад, предговоре, темате, интервјуе итд. далеко је од места које му по квалитету, иновативности и значају припада. Парадокс је да ти редови никада нису били актуелнији него сада, а да је до њих немогуће доћи у регуларној продаји.
Најозбиљнији покушај систематизације и приближавања тог стваралаштва налази се на страници dragoskalajic.com о којој се брину породица и Бранислав Матић. Она представља одличан увод у основна подручја рада и основне идеје овог крајње занимљивог ствараоца и личности какву је тешко наћи у нашем крају света. Током релативно кратког, али бурног и екстремно испуњеног, живота видео је, прошао, чуо, прочитао и истражио светове о којима овде људи нису могли ни да сањају. Није се много освртао на то како ће све то да делује на малограђанску чаршију, јасно је презирао своје противнике, издајнике и посебно оне који су живели без икаквих идеала, прихватајући сваку идеологију која би им обезбедила лагодан и богат живот. Био је сенатор Републике Српске, сликар, новинар, писац, водитељ телевизијских емисија, аутор изванредних телевизијских интервјуа са неким од највећих европских стваралаца друге половине двадесетог века итд.
Насловна страна сајта посвећеног Д. Калајићу (Извор: dragoskalajic.com)
Преглед његовог опуса данас изгледа запањујуће посебно ако се стави у контекст времена у коме је живео и стварао. Он је наиме шездесетих година отишао у Италију да студира савремену уметност, али је тамо наставио и страховито широко опште образовање на литератури европског класицизма и посебно корпуса нове европске деснице, односно синтезе такозване Филозофије Традиције и мислилаца конзервативне револуције. Из његових записа и дела види се да је током тог периода ушао у разне занимљиве кругове европске аристократије, езотерије и тајних друштава, да је упознао механизме којима се стварно доносе одлуке и спознао агенду оних који данас управљају светом. С друге стране јасно је формирао канон онога у шта верује и шта чини нормативни систем за који се вреди борити. Основно је бити увек уз свој народ.
Из данашње перспективе изгледа апсолутно невероватно шта је он радио крајем шездесетих и седамдесетих година. То су били први текстови, а затим и темати у часопису Дело, посвећени разним темама као што су Утопије или интелектуално наслеђе Индије. Но после прве књиге „Кршевине“, појавила се 1971. прилично шокантна књига „Упориште“. У њој се описују снаге савременог нихилизма и показује како се у различитим културама могу наћи основе за модел интегралног човека.
Драгош Калајић (Извор: Печат)
Крајем те деценије дошла су два бисера које треба читати повезано и у којима се налази прави бедекер за пут кроз пропаст савремене цивилизације. Дакле све оно што данас видите као агенду актуелних владара света, попут андрогинизације и трансџендеризације, наћи ћете већ описано у књизи „Мапа антиутопија“ која се појавила у знаменитој едицији Замак културе Бошка Руђинчанина. Драгош је на трагу Генона јасно видео силе, агенду и мапу пута оног што се назива контраиницијација и прецизно описивао механизме разарања традиционалних цивилизација, заједница и основа духовности и мужевности. Наредне године излази „Смак света“ који је управо кроз читање савременог сликарства, популарне културе и поп арта илустровао како се одвија превредновање основних идеала лепоте, истине, пропорције и узвишености. Све то је нестајало пред естетиком ружног, диспропорционалног и убогог.
Из тог периода је и изванредан серијал „Огледало двадесетог века“ у коме је за потребе културног програма РТБ правио интервјуе са водећим уметницима тог доба попут Де Кирика. Такође и уређивање неколико едиција у Књижевним новинама од којих је најважнија „Кристали“.
Од половине осамдесетих креће оно што би се могло назвати херојским периодом његовог стваралаштва, обележеним пре свега текстовима у Дуги. Као већ сазрео аутор Драгош је свој светоназор, али и развијене геополитичке увиде почео да примењује на феномене савременог света које је тумачио читаоцима Дуге. Ти текстови имали су култни статус и ухватили су преломни период од 1987. до 1994. године. Сакупљени су у три изванредне књиге – „Америчко зло“, „Издана Европа“ и „Русија устаје“. Можда је најшокантније оно што се налази у овој последњој јер је он често одлазио у Москву гледајући како запад преко агената утицаја разара совјетску империју и новоформирану Русију Јељцина. Но и тада је успевао да пред нама прикаже људе као што су Иља Глазунов, Игор Шафаревич и Александар Дугин и да нацрта логику која ће нужно довести до обнове Русије деценију касније. Наравно, као човек привржен истинској европској традицији, анализирао је како корумпирана европска елита систематски уништава и разара европске нације стварајући лихварки пројекат Европске уније. Његова идеја Европе је идеја о културном и духовном јединству, Деголова визија Европе од Атлантика до Урала, насупрот Монеовој идеји трговинског савеза.
Из тог периода треба поменути и прављење организације Млада Србија, Калајићевих поштовалаца међу којима ће бити и каснији шефови кабинета и саветници кључних политичких личности, професори универзитета, истакнуте јавне личности итд. Било је јако београдско крило, али је и Нови Сад имао значајну екипу калајићеваца.
Сликарство Д. Калајића (Извор: dragoskalajic.com)
Крајем деведесетих најпре је водио емисију „Мон Блан“ на Палми, да би за време бомбардовања био дописник Танјуга из Рима. Са доласком ДОС-а, када је почео да се формира систем под утицајем Волстрит лихвара, повукао се и већ 2005. године је отишао.
Његово наслеђе је огромно, још неистражено и несистематизовано. Са оваквим београдским универзитетом и САНУ који су све мање српски, немогуће је очекивати да ће се било ко тамо бавити његовим делом – нико боље није описао логику којом полусвет долази на та места од њега. Но као и све велико у српском наслеђу, његово дело морају да обраде истински ствараоци код Срба који увек припадају алтернативним и подземним токовима наше интелектуалности и духовности.
Њему не треба писати панегирике. Као и сви живи људи имао је своје грехове, погрешна предвиђања, нетачна разумевања одређених дела или процеса, но све то ни близу не умањује утисак о великом, слободном ствараоцу, путовођи, који је у време док су овде дрвили „производне снаге и производне односе“, те „самоуправни социјализам“, писао о стварним процесима и доносио литературу која је у комунистичко сивило уносила дух живота и радост стваралаштва.
Слава му и хвала му.
И уосталом Domus florum delenda est!
Categories: Шта после Тита?
Што више Жарка Видовића, светих Николаја Велимировића, Јустина Поповића… Што мање Генона, Еволе, Калајића…
Патио је и састрадавао са својим народом како је знао и умео: без калкулације и рачунице. Видео је даље и боље од многих. Писао је оштро, јасно и оригинално, самосвојно, без остатка. Задужио је сваког истинољубивог Србина, на себи својствен начин, јединственим стилом, снажно и непатворено. На свему томе од мене хвала и вјечнаја памјат!
Драгош Калајић је својим текстовима у Дуги лагано али неумитно формирао мој поглед на свијет. Окончао је моја младићка идеолошка лутања и указао ми на смјер. Иако тада нисам имао довољно информација, а поготово не искуства да бих га могао пратити, наставио сам ићи у том смјеру тражећи сопствени пут. Мислим да је тако и боље. Ако се зна смјер, пут се некако пронађе. Иако и њега и себе сматрам десничарима, задржао сам право на различитост. Док је Калајић више представник (западно)европске класичне деснице, себе сматрам десничарем укоријењеном у Христовој идеји (Православљу), који (с одређеном резервом) прихвата и друга учења. Прије свега Платона, Лао Ц-а, па и Шопенхауера.
Превише написах о себи, а премало о Драгошу Калајићу. Али с разлогом. Било би ми драго да се јави још понеко на кога је Калајић утицао, бар толико колико на мене. Хвала ти Драгоше. Нека ти душа нађе мир у Рају Небеском.
Ne mogu da nadjem tekst na ovu tamu (greska u kucanju, ali dobro odgovara sadrzaju), pa onda komentar ovde. To nije slucajno, jer je Dragos Kalajic promovisao Anrija Lefevra i njegovo ucenje o gradu (i prostoru – jasno je koliko je ovo bitno za sve „geopoliticke“ teoreticare, a vecini nasih i nepoznato). Lefevrovo ucenje u njegovom razumevanju istorijskog razvoja grada se moze krajnje pojednostavljeno predstaviti kao proces od grada-drzave do grada-protiv-drzave. Sa druge strane, promovisao je i Spenglera koji je u gradu video kraj svake civilizacije! Par tekstova o Beogradu, sto na vodi, sto van vode, govore o njegovoj desrbizaciji, zapravo de-drzavizaciji. Ratovi na prostoru SFRJ nisu bili ratovi za separaciju i nezavisnost, vec protiv ideje same drzavnosti.Nijedna otcepljena republika nije drzava, sve su protekorati (sa 5.oktobrom i Srbija je odradila taj proces). Moj omiljeni primer je Hrvatska, drzava bez teritorije, bez strateske dubine, koja ne moze da organizuje jedinstvenu PVO, moze da bude presecena bilo gde (dovoljno je pogledati kartu RSK, koja je sekla Hrvatsku na tri dela, pa shvatiti da politicko hrvatstvo ide nuzno sa uklanjanjem Srba. Posto bez BiH Hrvatska nema stratesku dubinu, a u BiH opet Srbi… ) Kada se pogleda karta Evrope, vidi se da je hrvatski pojas jedinstven – znajuci istoriju Evrope prezasicenu ratovima, kakav istorijski proces je mogao da dovede do stvaranja takve teritorije – pojasa koja je nebranjiva (eto malo geopolitike)). Zapad je u ratu u SFRJ i prepoznao rat protiv ideje drzave – rat za nezavisnost od nezavisnosti, i osnovu za njegovu buducu politiku produbljivanja jaza izmedju pojedinca i drzave kroz pitanje boljeg zivota. Ono sto je u krizi srpskog naroda je ideja drzavnosti – cemu drzava, ako negde mogu da zivim bolje. Kada se trazi novi ideoloski okviri, zapravo se trazi novi pojam drzave (Dugin je trenutno na katehonu, ali to je toliko kompleksna ideja…) koja ce zatrpati pomenuti jaz.
Elem, zanimljivo da se „Beograd na vodi“ ne zove „Beograd na reci“. Voda je opsti pojam i imala je izvanrednu ulogu u istoriji politicke filozofije. Voda je bila eticki cistac Zemlje. U sebi ona je nosila eticki (i religiozni) uslov politickog. Moze se reci da je etika vodena. Ali treba praviti razliku izmedju etike ciscenja i povlacenja u kojoj se eticko povlaci sa vodom i ostavlja iza sebe zemlju za politiku i etike koja pomorskim osvajanjem uspostavlja univerzalnu etiku (univerzalizovanu iz perspektive osvajaca). Dakle, Herkulovi stubovi su bili granica dva mora, a razlika izmedju Platonove i Bekonove Atlantide, razlika izmedju dve etike i politike! Utopija je ne-mesto (u-topos), a more ne dozvoljava s-mestanje, pa nije cudo sto su prve utopije uvek ostrva! Okeanos (bio je reka koja okruzuje svet, reke su bile njegove cerke, a uvek treba paziti sa cijim cerkama se muvate:))) je nekada bio horizont sveta, dok more postaje horizont idealnog sveta utopije! Izmedju utopije i nigdine tzv „prirodnog stanja (Karl Smit, jos jedan „prostoras“, nas obavestava da za Hobsa „prirodno stanje“ nije nikakva apstrakcija, vec konkretni prostor novootkrivenih Amerika!) opet stoji more. Tako more omogucava i vremensku zatvorenost utopije i vremenski povratak u prirodno stanje!
Dok je grad-drzava bio zatvoren zidom, grad-protiv-drzave je zatvoren otvorenoscu (i vremenom). On se stiti usmeravanjem (recnih) tokova kretanja i privremenoscu (sasvim suprotno stalnoscu kod Platona) smestanja. Kako se covek vise izvlaci iz ovih tokova, tako vise napusta grad i smesta se u elitne delove! „Povratak prirodi“ vodi u vikendice van grada, on je privremen, kao i smestenost u gradu, vikendaski, vreme slobodno ne za aristotelovsko razmisljanje (o misljenju), vec za novo otudjenje u sebe i od prirode, jer se priroda shvata iz ideje povratka, sada preinacene svakodnevnim ponavljanjima radnji unutar grada! Izaci iz grada izgleda kao povratak, pre povratka u grad! Grad-protiv-drzave cisti zemlju od ljudi, ali ne eticki kao voda, vec skupljajuci ljude u sebe, uvodeci ih u tokove svakodnevlja. Beograd koji je zagadjivao reku, spustio na nju (splavarski) nemoral (pristanista su uvek bila mesta gde se pristajalo na svasta), sada se preko „Beograda na vodi“ siri u sebe. Ono sto je tebalo kanalisati u reku, reka, kao nekada Okeanos, vraca u grad. Savremeni grad je anti-drzava, to nije svojstvo samo Beograda, vec imanentno svojstvo velikih gradova! Oni prazne drzave od stanovnika i predstavljaju mesta kanalisanja volje raspsene po praznini kroz koju se krece nomad (Delez kaze da se nomad krece i sedi istovremeno, ovo je slika modernog subjekta koji okoncava sedeci u sobi u kojoj se krece kroz ceo svet). Dijalektika kapitalizma vodi u negaciju slobode kao kretanja (kapitala) u gradove koji nisu vise prostor, vec vreme, ali ograniceno – 15 minutni gradovi. Tako se zidovi od kamena pretvaraju u prostorne planove, a prostorni planovi u (ponovo) zidove, ali od vremena – 15 minuta!
Simpatican tekst: Ideja grada u evropskoj misli – od Voltera do Spenglera!
Опет се трол јавио коментарем препуним унутрашње контрадикције. Било би губљење времена не само анализирати, већ и до краја прочитати овај предуги покушај мисаоне акробације. Не чуди ме трол. Он је плаћен за ово. Чуде ме плусеви честитих читалаца, који нису препознали обману.
Антонић о Калајићу у Анрићграду – 2022 (32 мин).