У РС се не спомиње никакво разоружање становништва, премда се може претпоставити да је остало нешто од тога. Није битно шта се држи или скрива у кући, већ у свести и етосу данашњих генерација. Време је буђења
Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)
Последње напуштање Београда и одлазак у Републику Српску, разликовало се, по свему, од свих претходних: хипнотишућа депресивност у акутном виду, три дана након масовних убистава у школи „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца, као осећај некаквих „духовних букагија“, вукла је уназад и убијала сваку мотивацију у мени. Изостало је и уобичајено знатижељно ишчекивање да се види да ли је у Коњевић Пољу, на месту срушене цркве, Фата Орловић коначно засадила давно најављене лале. Није толико тешко суочити се са ужасом сâмог злочина, колико осећање немогућности његовог разумевања на веродостојан и објективан начин инхибира сваког човека, који има потребу да се суочи са стварношћу. Једини логични закључак јесте да нам је, у међувремену, свима „заробљен ум“. И није само у питању медијски „вашар таштине“ на основу којег више не можемо знати ни ко је чији отац ни ко је мајка, ни ко су деца и да ли је о деци реч (?), ко је жив а ко мртав… „Краљ-сунце“ ове напаћене и слуђене земље и њеног народа, својом маневарском политиком „да се власи не досете“, додатно „мути воду“, одређујући ко тугује а ко тугу злоупотребљава, као што је, према собом утврђеној традицији, већ вагао и одређивао антитезе рударење-екологија, илузионистички извлачећи зеца победе из шешира пораза. Но, ни то није превасходни узрок заробљавања наших умова: просто живимо у свету кривих огледала у којем се постаје богат кад немаш ништа, здрав кад заобилазиш здравствене установе у широком луку, друштвен на истоименим мрежама али без непосредног контакта са другим људима у чему се препознаје и неумитни и неупитни учинак COVID19 логично-нелогичне флоскуле – „социјална дистанца“.
Фото: Фиона Гудал/Ројтерс
Како било, очигледно је да криза и суноврат вредности најављују сумрак хришћанско-хуманистичке ере и цивилизације. Како је сагледавање смисла и целине постало немогућа мисија остаје да се издвоје нека запажања, појединачни феномени за које се везује мање-више поуздано искуство:
„Више од игрице“
Сваки родитељ из првих деценија новог миленијума, који је бар понекад и макар летимично бацио поглед на монитор испред својих потомака, морао је запазити да се ту углавном ради о неком убијању. Претходне монструме, који су у међувремену метастазирали на дечијим рођенданима и Песми Евровизије, смениле су хладнокрвне убице. Млада особа, која се на овај начин „игра“, поистовећује се са њима. Убија да не би била убијена. Проблем зависности, као и свака невоља која не иде сама, повезан је са примамљивом илузијом егзистенције у виртуелној реалности. Бурне реакције играча који привремено губи у овим игрицама управо указују на сву дубину идентификације са својим дигиталним „алтер егом“. Било је само питање када ће те хладнокрвне убице, помоћу којих се освајају одређени поени, упловити у стварност, како се то, по свему судећи, догодило у школи „Владислав Рибникар“. Или неко жели да верујемо да се то збило (?).
Слободан Владушић: Видео-игре као важан елемент четврте генерације ратовања
„Мање од породице“
Криза породичног живота није од јуче и није тако далеко, како нам се, такорећи до јуче чинило. Код нас је све почело ставом „да бар моје дете има оно што ја нисам имао/ла“ као да су генерације које данас одгајају потомство окапавале у немаштини. Истина, претрпели смо неке кризе али смо баш у тим временима давали иметак за неки статусни симбол. Баш у тим временима ученици поменуте школе улазили су у њу искакавши из разних „џипова“ док као гимназијалци нису набавили своје „веспе“ и на њима долазили у суседну средњу школу. Слично је било и у другим школама из „круга двојке“. Школство је за родитеље постајало све захтевније тако да су туристичке агенције посебно добро пословале током школских распуста и спојених празничних дана. Да бисмо, након тога, упоређивали утиске у некој такмичарској форми. Кохезиони чинилац породице све више огледао се у родитељској решености да се потомак заштити од ружних погледа средине и субјективно дефинисане неправде. Особито оне, за коју су били „задужени“ просветни радници, који су, у међувремену, не само изгубили професионални ауторитет већ постали и нека врста „глинених голубова“. Свакако, још увек није реч о масовној појави али ни Америка више није тако далеко. Из тог разлога може се разумети и (претпостављам – метафорички изражен) став Николе Варагића да „не жели да одгаја децу у овом друштву“, који је изазвао негативне реакције коментатора портала Стање ствари. Будући да нисам у добу у којем се појављују такве дилеме не дајем себи за право да процењујем основаност Варагићевих тврдњи, међутим, у његовом исказу почива кључни проблем нашег доба. Породица не само да више не представља одређени идеал будућег живота младих људи већ постаје неки разлог зазирања од упуштања у заједништво сваке врсте. Најпре је „дејтовање“ појачало значај примарне породице из које само привремено „искаче неки Петар Пан“ а потом су се појавили разни предбрачни уговори и материјални предуслови, који су, не само отежавали одлуку о ступању у брачну заједницу већ и у старту доводили у питање њену трајност. Посебну зебњу будућих родитеља постулира тенденција савременог света да деца буду схваћена као „колективно добро“ а тиме се и улога породице своди на биолошке функције. Мада ни то није више проблем… Овде би требало стати са продубљивањем теме породичне кризе, управо због искушења повратка у сопствени „заробљени ум“.
„Једнако као свет“
Под светом се овде подразумева оно што обично називамо „Западом“. Премда формално не припадамо овој лабавој конфедерацији савремена западна култура ушла је у наш ментални простор на запањујуће еластичан и неприметан начин. Ствари ћемо боље разумети уколико под овим поjмом не подразумевамо више скуп држава западне Европе + амерички + аустралијско-новозеландски континент. Свет је данас оно што се под тим термином подразумева нпр. у Давосу. Извесну зебњу да (је) и Русија припада(ла) том свету подстичу сећања и сазнања да је Владимир Путин био необично цењен у круговима Клауса Шваба, да се и тамо припрема употреба „невидљивог новца“ те да од рата у Украјини највећу корист бележи наведена давоска сфера у најширем смислу. Основ(а)на нада, која се може извесније гајити јесте да се, заправо, одвија једно катарзично одступање Русије, која се, како изгледа, најпре обрачунава са „светом унутар себе“. Можемо ли се ми, у односу на претходно описане околности, нечему другом надати? Разуме се, осим славног и страшног прста Божијег, кадрог да отре сваку сузу и сажеже свако зло. Што се нас тиче, након још једног страдања, на првом месту деце, остаје питање да ли је касно да се заустави то срљање ка свету, који сâм већ балансира над безданом?
Са таквим мислима стигосмо у Источно Сарајево. Пролазећи кроз град опажамо све супротно од оног о чему се размишљало: своју децу родитељи воде за руку, неки заљубљени млади људи промичу, једино се међу бројним младићима и девојкама испред школе промаља наоружани полицајац, на основу чега закључисмо да се „епидемија ипак шири“. Надам се, за кратко.
Посебан утисак, у вечерњим сатима, понели смо са представе „Женски времеплов“ на текст четири ауторке-наставница овдашње О. Ш. „Петар Петровић Његош и „Прве основне школе Брчко дистрикта“. Извођачи представе били су ученици наведених школа. Премда је незахвално препричавати један драмски текст и његово извођење, у основи ради се о дечаку, ученику, који се до тада није прославио у настави. Посебан проблем је настао кад је требало да напише рад о знаменитим женама. Његову почетну „охолост“ по овом питању развејало је појединачно појављивање Надежде Петровић, Исидоре Секулић, Милеве Марић, Марије Кири, Милунке Савић и Фриде Кало у његовом дому. У њиховим краћим исповестима дечак-младић спознао је величину ових жена, што је у коначници, допуњено катарзичним разговором између њега и његовог деде, који га је упознао и са босанско-херцеговачким хероинама. Посвећеност глумаца и преданост улогама, заправо, представља право изненађење. Ова представа, до сада извођена у Источном Сарајеву, Брчком, Бијељини и Палама има и хуманитарни карактер. Приликом извођења прикупљана су новчана средства за лечење двоје деце са тежим здравственим проблемима.
Извор: Г. Јанићијевић
За коначну синтезу поводом описаних актуелних појава била је неопходна једна оваква антитеза. Родитељи ове деце били су ратна деца. Озарено лице оца младог глумца, који је у представи играо деду, отрежњујући је показатељ породичне љубави. Задовољство ауторки потицало је од одушевљења публике; ове племените наставнице, заправо, нису до краја свесне своје праве мисије. Овде се такође не спомиње никакво разоружање становништва, премда се може претпоставити да је од времена ратних сукоба остало нешто од тога. Није, дакле, битно шта се држи или скрива у кући, већ у свести и етосу данашњих генерација, којих смо, изгледа све мање свесни и за које смо све мање заинтересовани. Време је буђења.
Categories: Да се ја питам
Postovanje g.Janicicijevic.