Чини ми се да је ово нека прекретница: или ће опстати нормално, здраво друштво, или ће настати тзв. нова нормалност. Нико нормалан не жели да му дете одраста у тзв. новој нормалности 

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Нисам био изненађен кад сам чуо за масовно убиство деце у основној школи у центру Београда и затим још једног масовног убиства деце и младих у околини Младеновца, који је у суштини београдска општина. Јесам тужан, веома тужан, због убијене и рањене деце, њихових породица, због деце која долазе у таква стања да почине таква убиства, али нисам изненађен, ово друштво деценијама, а убрзано последњих година, иде ка томе. Зато сам у последње време Београд почео да зовем Црноград, сваки тренутак користим да будем изван Београда у некој природи, дивљини, када ме питају што немам децу одговарао сам да их немам зато што не желим да одрастају у оваквом друштву, не бих могао да дозволим да иду у овакве школе, да гледају овакве медије, да живе у граду са оваквим људима, па сутра и моје дете неко да убије у школи… Ово друштво је препуно демона, ми смо окупирана држава, логорашка нација над којом болесни а моћни људи спроводе разне експерименте… Не могу да дозволим да моје дете буде део експеримента и да живи у логору. Како неко ко воли своје дете то може да дозволи, или да све не учини да се то промени?

Ово што се догодило у ОШ „Владислав Рибникар” делује као у неком филму. Да ли то може да уради дете од 13-14 година, ученик седмог разреда основне школе? Наводно је тај дечак гледао сатанистичке хорор филмове и играо сатанистичке видео игрице. И без тога, јасно је да су ту присутне демонске силе, па и ако нема непосредне умешаности неке тајне организације, што не би смело да се искључи док се не сазнају сви детаљи.

НАД ТРАГЕДИЈОМ У ЦРНОГРАДУ: ПРЕ НО ШТО, ПЛАЧУЋИ, ЗАЋУТИМО

Запослени у тој школи кажу да ништа нису приметили и за све криве оца и породицу тог дечака. Сигурно је отац највећи кривац, ако је тачно да је научио сина да пуца и воли пиштоље, и ако је тачно да је разведен, што значи да је можда учио сина да мрзи жене, јер је међу убијеним ђацима највише девојчица. Не знамо још увек довољно о том случају, али је немогуће да је крив само отац, да нису криви и запослени у тој школи, ако је тачно да је било вршњачког насиља, затим и та локална заједница са свима који су могли да утичу да не буде вршњачког насиља, или да на време спрече трагедију, па све до оних који воде државу и дозволили су овакво стање у школама, овакве медије, на крају и опозиција која није више учинила да се нешто промени у држави. Да је частан човек, министар просвете би одмах поднео оставку, не би се о томе разговарало ни минут, само би то урадио. Да је овом режиму стало до деце и народа, одмах би укинуо ријалитије.

Шта је била прва мера Владе Србије? Мораторијум на издавање дозвола за оружје. Кад сам чуо за ту вест, хтео сам да напишем коментар, тј. поставим питање, шта ће да буде ако син полицајца или војног лица украде пиштољ оцу, као што је К. К. украо пиштољ оцу, који је наводно лекар, хирург. И није прошло 24 часа, догодио се масакр у Младеновцу и изгледа да је убица син војног лица. Сутра то може да буде син полицајца. Да ли ће и запосленима у полицији и војсци да се одузме оружје и ко ће њих да проверава како чувају оружје? То је глупа мера, јер ће само да порасте црно тржиште оружја. Све док постоји само једна фабрика оружја на свету, такве мере су бесмислене и опасне, јер онемогућавају слободним људима самоодбрану. Затим, шта ако неко уместо пиштоља или аутоматске пушке користи отрове да би починио масовно убиство, да ли ће се забранити и отрови… Затим, ако ножем или секиром то уради… Јасно је да такве мере нису решење и да то није бављење узроком. Ова власт је део проблема, а не решења. Као да власт ову ситуацију користи да уведе полицијску државу, таква држава је мафијашка, нема разлике између полицијске и мафијашке државе.

Александар Вучић: Разоружаћемо Србију, у свакој школи биће полицајац

Убиства у Младеновцу догодила су се иза поноћи, у току радне недеље, кад ђаци иду у школе. Међу убијеним како медији јављају најмлађи је имао 14 година, значи основна школа. Шта ради дете од 14 година ван куће иза поноћи у току радне недеље? Једино деца нису крива. А решење није да се од школа направе логори са школским полицајцима и видео надзором или да се деца не пуштају да излазе из кућа. Добри родитељи знају шта је решење.

Заиста јадно звуче сви који криве децу, који говоре како су млади лоши, како ове нове генерације ништа не вреде и ништа не знају. Ја у новим генерацијама видим и много тога доброг и много тога позитивног. На пример, уверен сам да ову децу нико неће моћи да плаши и контролише као што је то рађено генерацијама Титових пионира, које сада у суштини воде државу и чине већину у бирачком телу. Уверен сам да стварање полицијске државе неће успети због смене генерација.

Сад свако ко је родитељ и свако ко жели да буде родитељ мора да преузме 100% одговорности за своју децу и не сме да тражи изговоре. Дете може да се сачува од штетних утицаја и телевизије и телефона или интернета, а да се не чека држава. Од државе у овом тренутку не можемо ништа добро да очекујемо. То ће сад, надам се, схватити и Титови пионири који су деценијама живели у заблуди. И због тога очекујем да се бес грађана усмери према свим гранама власти и можда неко пукне и крене да дели правду. Јер су у овом друштву скоро сви пред пуцањем или спремни да пуцају… Тако изгледа сваки дан у саобраћају… На сваком кораку је нека неправда или насиље, углавном од стране државе или људи из власти, која је генератор или акумулатор свега лошег… Институције не постоје. Нема закона и морала. Нико тренутно не може да заустави ово зло.

Никола Варагић: Пандемија као умни рат

Једино решење је окретање Богу, да родитељи боље васпитавају своју децу, да добрих родитеља у свакој новој генерацији буде све више, све док се не појаве генерације деце које ће бити много боље васпитане и образоване него генерације Титових пионира и генерације рођених после 1980. године или 1990. године, или у прве две деценије 21. века. Лична одговорност је решење и да се надамо да ће временом одговорних људи бити све више и све више добро васпитане деце, док се не створи критична маса за промену система. У Србији ће се опозиција или алтернатива систему појавити тек кад генерација Титових пионира буде мањина у бирачком телу. До тада родитељи морају сами да брину о својој деци.

Пре годину дана написао сам текст који нисам објавио, одговор онима који брину о наталитету, а не и о томе како се деца васпитавају и у каквом систему живе. Можда је сад време да се објави:

Међу људима које брине пад наталитета у Србији има и људи који загађују (и са отровима који убијају децу) животну околину, и родитеља који нису научили своју децу да не бацају смеће на улицу, и родитеља који су кукавице и не смеју да заштите рођену децу од терора државе, и који би пре издали рођено дете, него великог вођу, и родитеља чија деца нису на правом путу, и људи који имају лоше бракове или су се развели, и људи који гледају ТВ Пинк, Хепи, ријалитије и читају Информер и остале режимске таблоиде и не склањају те гадости из видокруга деце; родитеља који немају времена за своју децу, или су им рођена деца постала терет, или никад нису желели или волели децу, родитеља који су другима препустили да брину о њиховој деци, и све друге криве за све лоше код њихове деце; родитеља који су дозволили да се њихова деца навуку на видео игрице и да не знају нормално да трче, да нису лепо васпитана; родитеља који не знају шта њихова деца раде и у каквом се друштву крећу, или се праве да не знају јер немају храбрости и снаге да извуку своју децу из лошег друштва; људи који се залажу за присилну вакцинацију због корона вируса, чак и деце; људи који су против присилне вакцинације због корона вируса, али брзо и лако подлегну претњи и притиску; људи који су годинама гледали како се пљачка Србија и руши образовни систем, а деца припремају за јефтину радну снагу за рад у фабрикама и рудницима страних инвеститора и тајкуна или за чланове потрошачког друштва, а ништа нису предузели да то спрече, па су им деца отишла у дијаспору. Такви људи знају да буду веома забринути због беле куге и да убеђују људе без деце да морају да имају децу или више деце…

Никола Варагић: Велики ресет и последња времена

Као да је данас најважније имати дете, а у каквог човека ће то дете да израсте, са оваквим јавним моралом, образовањем и медијима, и како да буде здраво дете ако у води, ваздуху и земљи има толико отрова и још убризгавају отрове у тело… то није важно. И сваким даном стање је све горе што се тиче загађености животне околине, и што се тиче притиска вакцинациста, и што се тиче социјалне неједнакости, и што се тиче медија, јавног морала и односа међу људима (народима, државама, идеологијама и религијама)…

Нема везе што услови за здрав психофизички развој детета постају немогући, није твоје да о томе бринеш, твоје је да направиш дете, и кад то урадиш завршио си своју мисију у овом свету, јер није твоја брига шта ће бити са твојом децом, и њиховом децом, или било којом децом. Дакле, да ли је то баш тако? Колико је одговорно према својој деци да их препустите свету који постаје све горе место за живот? Како може да вам буде свеједно како ће ваше дете живети или у каквом ће свету живети кад одрасте или кад вас више не буде?

Копривица: Добри људи умјесто „креативних“ индивидуа

Колико си (не)одговоран ако своје дете не припремиш за такав свет и не заштитиш што је могуће више од таквог света? На пример, ако имаш породично имање на селу (у здравој природи), које пропада, јер не одлазиш тамо, а имаш децу – зар није логично да у оваквим временима обновиш то имање, да научиш децу да се сналазе на селу, у природи, у раду са разним алатима, да науче све о биљкама и животињама, и да им остане то имање, ако буду желели или морали једног дана тамо да живе? Да ли ће за 20 година више вредети имање на селу, или стан у центру града или у неком летовалишту?

Можда би по томе могло да се мери – колико су људи заиста одлучни да се боре за своју децу и да деца одрастају у бољој држави и у бољем свету – толико ће се обнављати села. И то урадити што пре, док још постоје имања на продају и земља није прескупа. Кад крупни капитал купи и сву плодну земљу и кад загаде и нетакнуту природу, остајете и ви и ваша деца заробљени у загађеним градовима, где сте лака мета за уцену (дају вам отказ, искључе вам струју у стану, у продавници нема хране или се иде са чипом…) и стављање под тоталну контролу. То је само мали пример шта можете да урадите за своју децу, ако заиста бринете о деци и имате свест у каквом свету одрастају, или ће одрастати ваша деца.

Свет постаје све горе место за живот, али то не сме да обесхрабри оне који имају децу или оне који планирају децу да имају децу, само мора да се преузме одговорност и уложе ванредни напори и поднесе велика жртва да би се деца извела на прави пут и створили услови за нормалан и здрав живот. Ко није спреман да се жртвује, да се бори за децу и бољу Србију, није искрен кад брине због беле куге. Ко се не бори за бољи свет, не бори се за бољи живот своје деце.

Никола Варагић: У каквом систему желимо да живимо

Деци су потребни добри примери и узори. То су, на првом месту – родитељи. Таквих родитеља још увек има, и у новим генерацијама, па и међу онима који су имали лоше родитеље. Постоје добри родитељи, постоје добра деца. Али, чини ми се да је ово нека прекретница: или ће опстати нормално, здраво друштво, или ће настати тзв. нова нормалност. Нико нормалан не жели да му дете одраста у тзв. новој нормалности. На сваком човеку, родитељу, сад je велика одговорност.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија, масовна убиства