Као што сам рекао ових дана – молимо се Богу за чудо. И још увек се молимо. И још увек се надамо, мада чуда нисмо достојни
Желим овим путем да демантујем своју објаву од 26. фебруара текуће године. Односно да признам да су ме догађаји демантовали.
Тамо сам написао: „Сада, када се неспособна колонијална управа припрема да једним потписом стави тачку на смисао њеног постојања“ итд. Погрешио сам: за растурање овакве Србије није био потребан потпис. Подељена је усменим договором, као на пијаци. Шта даље? Космет на једну страну – у Велику Албанију, остаци Србије на другу – у даље пропадање. Биће ипак потребно време да се сагледа дубина овог пада, и последице које ће изазвати. Све што нам је свето сада је рањиво као никада у нашој историји.
Као што сам рекао у пар наврата ових дана – молимо се Богу за чудо. И још увек се молимо. И још увек се надамо, мада чуда нисмо достојни.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница о. Михаила Смиљанића)
Categories: Преносимо
” …молимо се Богу за чудо. И још увек се молимо. И још увек се надамо, мада чуда нисмо достојни.”
Дај Боже, па да због ових драматичних догађаја, Срби, од традиционалних хришћана, постану православни верници.
“…Погрешио сам: за растурање овакве Србије није био потребан потпис. Подељена је усменим договором, као на пијаци….”
Poštovani oče Mihailo,
Bas kako ste naveli.
To i jeste bila sustina mnogih mojih komentara zadnjh dana ovde.
Srbija je razvaljena usmenim dogovorom, koji ima vaznost kao i pismeni, i sto je jos gore, sve sto je dogovoreno bice i sprovedeno, jer sem Gospoda Boga, ovo, cini se, nema ko da zaustavi!
@Mister X „..jer sem Gospoda Boga, ovo, cini se, nema ko da zaustavi!“
Тачно, али само делимично.
Господ, хоће да заустави, то што треба, и неће то урадити кроз лик неког мађионичара, него кроз НАС. Урадиће то кроз нас јер сми ми слика Његова на земљи, и можда је већ кренуо у свој наум, ми то не знамо. Али знамо да кроз нас, Он то може. И ко ће нас зауставити?
Ништа није пропало, док није све пропало!
Оче свака Ти част на храбрости.
Ако те опет будео звао еп.Андреј, који подржава нацисте и Зеленског, да ти прети, слободно га отерај у место швапског рођења.
Мислим да људи који реше да се за нешто боре, а не прихватају могућност да буду и поражени и згажени и понижени, у ствари не верују у Бога. Они могу да изводе безгранично много до савршенства увежбаних верских циркуса, али то је само форма. У њима нема праве вере .Они ће прихватити газду.Човек који у Бога истински верује, само Господа признаје за господара и на земљи газду нема. Он је слободан. Само такви могу да се изборе за било шта. А шта ће бити са слабима? Они ће се, као и увек, приклонити јачима.Они верују у јаче.У себе, као ни у Бога, не верују. Ко жели да победи мора да буде спреман на поразе јер ће једино тако доказати да је јачи и стећи ће наклоност слабих. Заједно, могу да победе. Мислим да је нешто слично мислио и Јован Дучић кад је написао да верује у Бога и у српство.
Жозеп Борељ, питомац Гал Он кибуца (Ерец Израел): ”Циљ је био да се Косово и Србија договоре како да имплементирају Споразум, прихваћен на састанку 27. фебруара у Бриселу. Често се каже да је ђаво у детаљима, па, понекад је ђаво у календару, у распореду, у избору тренутка.”
Жозепу се може веровати када тврди да је ђаво у календару, и распореду и избору тренутка. И во зна господара свога, а камоли Високи Представник ЕУ за спољне послове и безбедносну политику.
А шта нам тај сујеверни зидарчић великог архитекте универзума овим поручује, сублиминално и криптовано?
„Споразум о путу ка нормализацији односа Косова и Србије“ објављен је у Чисти понедељак, на дан када почиње великопосно покајање и кад се чита Велики покајни канон. Јер, Ђаво је у календару.
Бомбардовање Србије 1999. такође је започело на дан великог покајања, у навечерје четвртка пете седмице поста, кад се такође чати Велики покајни канон. Јер, Ђаво је у календару.
Погром на Космету 2004. учињен је, као и овај потоњи, безбарутни али разорнији, у Крстопоклоној седмици. Јер, Ђаво је у календару.
„Охридски споразум“ учињен је на дан уласка у Вечност другог Светог Саве, Владике Николаја, епископа охридског – у Охриду, да се подсете Срби да Охрид није њихов, да им се покаже да је све дело последњег канонског епископа охридског било таштина и таштина над таштинама, и да се слуге онога који је „у календару“ другом Светом Сави здружено и ритуално опогане на спомен.
А завршен је и објављен у ноћ, када свиће Недеља Крстопоклона. Да се до конца наругају пораженим и пониженим Србима, показујући им да им ни Крст више не помаже.
И да, по свему изгледа да је заиста тако. Осим ако сам Народ не узме Крст у своје руке, подигне га високо и крене у Крсни ход – без оних проклетника који су јуче Охрид предали а данас од предаје Космета главу окренули, лицемерно се молећи за њега. Јер, тада ће – када проклетство избаце између себе – устати Господ у Србима Својим, и расточиће се врази Јего.
Востани Сербине!
“молимо се Богу за чудо. И још увек се молимо. И још увек се надамо, мада чуда нисмо достојни.”
Молимо се, али можемо више. Од себе полазим – колико “празног хода” у току дана, колико небитних минута, а вероватно и сати, на интернету, на мобилном телефону… много од тога се могло претворити у молитвени уздах, у двиг ка Господу и Мајци Божјој, за спасење србског рода и Косова. Господ нам говори: “Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.” Не једном, него упорно, често. Као што у дневном богослужбеном кругу постоји служба на сваких неколико сати (полуноћница, јутрење, први, трећи, шести, девети час, вечерња, повечерје) тако можемо и ми, кад год имамо слободно време, а сигурно имамо неколико пута у току дана, да у то слободно време не радимо непотребне и небитне ствари, него да одвојимо пет-десет минута само за “срце Србије”, за “наш Јерусалим” у који се кунемо да га нећемо заборавити… И то ће бити пола сата сваког дана, а вероватно и више. Да ли је пола сата нашег времена дневно превише за труд да не изгубимо срце Србије? Ако нам је то превише да одвојимо, онда нам то и није срце, и није нека вредност у нашем животу. Онда, очигледно, можемо без њега.
Господе, помилуј и спаси српски народ и Косово, молитвама пресвете Богородице и свих србских светих, путевима и начинима које Ти сам знаш и хоћеш.
Готово је ! Издајник је, као и Месић, извршио свој задатак: Србије више нема! Све је дефинитивно решено. За повратак Косова, требаће се ратовати! А ко ће? И кога брига? Важно је „у се на, се и пода се!“ АЛ НАС ЈЕ ПРЕВЕСЛАО, СВАКА ЧАСТ! А СРБИ БУДАЛЕ БЛЕЈЕ ЛИ БЛЕЈЕ: НИЈЕ ПОТПИСАО, НИЈЕ ПОТПИСАО! Кад им овај прeиспољни лажов било шта слаткоречиво слаже, луди Срби гледају у њега као у божанство и верују његовим лажима!
Погледајте,
http://www.youtube.com/watch?v=thoUZ9adBH8
и све ће вам бити јасно
Опасно је када се човек пос*** на Богом дану памет. И онда бива да се “верници” уздају у некаква Божја чуда. Па та памет, то је управо неискоришћено Божје чудо. Још је Бог утврдио ту своју творевину код човека заповестима. којих се Срби не придржавају. Како онда да Бог помогне?
Штавише уздање у Божја чуда је ништа друго до секташтво. Читав век су Шиптари малтене отворено говорили о својим плановима, чак и о начину како ће преотети Косово. А где је памет Србину да нешто уради? Сходно томе да се вратим опет на своју прву реченицу: “Опасно је када се човек пос*** на Богом дану памет!”
Не знам како су се сви тако примили на причу да је усмени договор исто што и потписани? Једноставно, разум, а ја верујем и Устав, казују да то не може бити тако. Чак се и потписани уговори морају ратификовати у Народној скупштини.
Дакле, усмени и тајни договори немају важност, баш као и потписивање па и ратификовање споразума који је супротан Уставу државе.