Зашто се олако прелази преко чињенице да је српска покрајина КиМ под мандатом СБ УН, а не ЕУ, НАТО-а или било које друге силе? Околности у свету су измењене, ово није време за Србе страшне завршнице 20. века

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Огољени поредак

Када је реч о легитимним захтевима Србије за извршење неизвршених обавеза утврђених резолуцијом СБ УН 1244 (1999), високо на листу треба поставити и захтев за неодложан слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања у Покрајини Косово и Метохија. Однос тзв. колективног демократског Запада према овом захтеву Србије треба узети као једини поуздани показатељ става Запада према будућности српске нације као целине и Србије као европске државе.

Можемо ли да погодимо како се поменути захтев „за достојанствен повратак“ протераних Срба на КиМ, који је минуле недеље јавно изрекао Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, прихвата у редовима моћних политичких актера на Западу, затим у региону, или – у Приштини. Будући да нам је актуелно искуство с реаговањем на предлог о повратку српске војске и полиције у српску јужну покрајину отворило очи и проширило видике, одговор погађамо „из прве“. Без недоумица о „односу Запада према будућности српске нације“! Наши немачки „пријатељи“, поменимо сада само скорашњи пример размишљања немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад, сматрају рецимо да Резолуција 1244 „не даје основ за повратак јединица из Србије на север Косова“.

Војска Србије уручила КФОР-у захтев за повратак српских снага на КиМ

Као неуморан, борбен колико и – познавањем прилика на домаћој и светској политичкој и дипломатској сцени – квалификован говорник, Јовановић упозорава: „Заштита интереса српског народа и права државе Србије на суверенитет и територијални интегритет тешко су замисливи без остваривања права протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак. Запостављање, нејасан или колебљив став о овом стратешком питању значио би олакшавање посла свих оних чији је интерес да оправдају и доврше етничко чишћење преосталих Срба из Покрајине, да створе тзв. велику Албанију и да осакаћену Србију трајно претворе у свој привесак.“

У исказаном духу сувислог, логички исправног закључивања, у којем појмови суверенитета и слободе значе управо то што им дефиниције одређују, Јовановић често јавно иступа. Чини то као да не разуме правила која функционишу као неписани закони у политичком дискурсу не само званичног Београда већ и у резоновању укупног идеолошког спектра српске политичке сцене, партијске, као и шире – друштвене и медијске. Укратко – он штрчи и узнемирава. Ремети поредак овде успостављен поглавито вољом Запада, а поготово од почетка овог века. Поредак у којем се иначе добро зна (или инстиктивно наслућује) о чему може да се говори, а још више о којим темама и којом интонацијом није упутно јавно расправљати. (Отуда и оно јеретичке питање: Ако је безбедност српског народа на КиМ толико угрожена колико јесте, зашто Србија не захтева хитну седницу Савета безбедности УН?)

Живадин Јовановић (Фото: Медија центар Београд)

На начин сличан оваквом промишљању које без служења светој неолибералној догми уважава логику стратешки и правно одговарајуће успостављених ставова, иступио је недавно генерал Митар Ковач (скуп „Безбедносни и одбрамбени аспекти независности Србије“ у организацији Српско-руског братства), упозоравајући између осталог да „НАТО врши притисак да Србија не врати служење војног рока, а да немамо јаку личност да то пресече“. Он је указао и на опасну намеру западних стратега који ће „да би увукли Косово* у НАТО, прогласити да у тај пакт могу да ступају и ‘територије’“. „САД ће ради тога“, каже Ковач, „извршити притисак на чланице западне војне алијансе. То ће се десити након што Београд потпише правно обавезујући споразум. У овом светлу треба гледати француско-немачки предлог, који није требало ни да се такав прими од стране институција Србије, а камоли да се о њему разговара. Тај документ пружа простор да лажно Косово постане чланица НАТО-а.“

Наведени примери јавног излагања јесу одступање од догме чији су учинак симулирање расправа и лажни ангажман изјава без суштинског значења – значења које би могло довести до последица опасних по актуелну стабилност националног беспућа. Овим се посредно открива не само огољени поредак идеолошких и стратешких постулата важних за опстанак колективног Запада на позицијама одбране „хегемоније маскиране као међународни поредак заснован на правилима“ већ и поредак одговоран за трајање паралишуће слабости која господари политичком вољом српског друштва. Устаљено је, наиме, да у нашем јавном и медијском простору свако ко озбиљно оспори правило повиновања западној парадигми ризикује да буде обележен као екстремиста, националиста или „десничар“ који „не разуме“ стварносни поредак, али и да доведе под сумњу свој укупни ментални, професионални, па и морални кредибилитет. Политичари догму о суштинској исправности неолибералног демократског конструкта не излажу сумњи, не желећи да угрозе свој јавни „ауторитет“. Друштвена елита такође зазире од могућности јавног бичевања и подсмеха, те неизбежне сачекуше намењене свима који се успротиве безгрешности Запада. Ретки су они који су кадри да лежерно понесу бреме духовне независности, па попут Кустурице рецимо кажу: „Европа је у савезу с Хитлером“! Или, на пример, питају: Зашто се олако прелази преко чињенице да је српска покрајина КиМ под мандатом СБ УН, а не ЕУ, НАТО-а или било које друге силе изван међународног правног поретка?

Емир Кустурица: Цела Европска унија је у савезу са Хитлером

Заиста, зашто? Шта Србију спречава да делује у правцу за који би неизоставно требало да се одлучи земља која брани своју територију и свој народ? Околности у свету су измењене, ово није време за Србе страшне завршнице 20. века. Премда је прозвала КФОР и УНМИК, и безмало резолутно најавила активирање механизма УН, Резолуцију 1244, Србија, чини се, и не помишља на гестове попут захтевања хитне седнице СБ УН! Или повратка 250.000 протераних Срба с Косова. Уздржаност, индуковано осећање другоразредности у међународној комуникацији, где се зна за кога важи она народна „много је мачку говеђа глава“?

Истина је, међутим, да нам је, када је реч о гестовима непоколебане воље у одбрани сопствених права и интереса, управо Европска унија посредно усмерила ветар у леђа. Учинила је то такорећи не окрзнувши нас ни делићем свесно усмерене пажње и подршке, а преко својих политичких ауторитета највишег ранга – две моћне Немице, чија недавна јавна промишљања и поруке могу дати подстицаје програмирању политичког деловања. Реч је, наравно, о Урсули фон дер Лајен и Ангели Меркел. За избор стратегија у остварењу циљева националне политике која би заштитила интересе српског народа и државе од непроцењиве вредности је познато и запањујуће признање Меркелове магазину „Цајт“ да је Запад вероломан, склон обманама, да не држи до договора, споразума, части и речи. Поводом ових изјава бивши израелски обавештајац Јаков Кедми је Русима поручио: „Када ћете научити и схватити с ким имате посла? Москва треба да извуче праве закључке о подлости САД и ЕУ!“ Има ли недоумице о томе шта о стварним намерама Запада данас треба да разуме и које закључке сада да извуче Србија?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 23. 12. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, КиМ, Резолуција 1244