Мирослав Маравић: О „дигиталном посту“

Да сам власт, забранио бих да домови у којима живи барем једна непунолетна особа поседују телевизор и интернет. То је неопходна васпитна мера да би личности одрастале слободно

Извор: Recovered

О неопходности „дигиталног поста“

„Један од захтева које све чешће постављају и немачки политичари владајуће коалиције гласи да се немачка територија једном за свагда у потпуности покрије мобилном мрежом и да у њој више не буде рупа, то јест места без пријема сигнала. Управо то значи и дефинитивно трајне патње за људе који су осетљиви на електромагнетно зрачење. (…) Јер, они још увек могу да оду да одморе и у извесној мери регенеришу свој организам у области у којима нема пријема мобилне телефоније. А има и научника који се боре за то да се постојање таквих места угради у законе као једно од основних грађанских права. Баш као и оних који сматрају да је то борба са ветрењачама и да је боље ићи мањим корацима, на пример, за почетак, склонити мобилни телефон ван домашаја мале деце и избацити га бар из спаваће собе. Одвићи се од сталног држања телефона у џеповима. И бар понекад спровести „дигитални пост“ као одмор и регенерацију за душу и тело.“ (Дојче веле, Паметни телефони и кошмар звани 5Г) (Јесен, 86)

†††

Нужан, али не и довољан услов

Када сам био мали, запео сам за кабл, оборио телевизор на земљу и покварио га. Када сам одрастао, схватио сам да је то неопходно учинити на путу ка истинској слободи. (Зима, 27)

†††

Карелин о екрану као душекрадици

„Екран је човеку узео душу, исцедио је из њега све снаге, а оно што је остало личи на комину од грожђа од којег је направљено вино. Он у својој кући игра некадашњег супруга и оца. Треба рећи да наркомани и пијанице такође постају отуђени и равнодушни према својим најрођенијима.“ (Архимандрит Рафаил (Карелин), О телевизији и серијама) (Јесен, 90)

Архимандрит Рафаил (Карелин): Телевизија је са нашег дома скинула врата

†††

Телевизијски код

Независно од тога да ли се и у којој мери користи „телевизијски код“, то јест убацивање тајних порука путем фрејма невидљивог људским оком – али који остаје у човековом бићу – људи који гледају телевизију имају веома необичан однос према онима који то не чине, то јест не спадају у њихову „телевизијску заједницу“. Јер колико год они разноврстан програм гледали и можда се спорили око нечега, они ипак прећутно „признају ТВ“ док оног који није члан њихове неформалне „ТВ-заједнице“ некако инстинктивно, ако не баш презиру, оно барем стварају озбиљну дистанцу према њему, без обзира што за то немају никакве аргументе. Колико пута сам на послу, на паузи стајао усамљен насупрот њих десетак, бранећи неке очигледне истине (попут тога да је абортус убиство, да је ТВ програм пун насиља, да је порнографија штетна и томе слично), и готово сви су се (уз пар часних изузетака, који разуме се, ретко гледају телевизију!) устремили на мене, не аргументима, наравно, већ површним и смешним нападима попут: „лудак“, „секташ“ и друге занимљиве етикете којим се у таквим приликама обично чашћавају они чије аргументе је немогуће победити. О тој појави су говорили Свети оци: „За време ове владавине разврата и анархије… људи… ће бити осуђивани што не живе као сви остали…(Рагозин) „…људи, ако и чују ријеч о Антихристу, неће имати вере, па ће омрзнути онога ко је говори…“ (Георгије Затворник Задонски) „…сматраће га сишлим са ума, достојним само презрења и сажаљења…“ (Свети Игњатије (Брјанчанинов), О Последњим временима) То се нама, у извесном смислу, дешава већ сада. Господе, спаси нас! (Зима, 23)

†††

Ернесто Сабато о телевизији као опијуму за народ

„Телевизија нас… чини зависним… дејство ТВ је нешто између магичног и злокобног, долази од прекомерне количине светлости, која нас привлачи својом снагом. Не могу да се не сетим да она тако делује и на инсекте, па чак и на крупније животиње. А тада, не само да нам тешко полази за руком да се од ње отргнемо, него губимо и способност да гледамо и видимо свакодневне ствари… Често сам био изненађен чињеницом да се људи понекад више диве природним лепотама на филму него у стварном животу… Парадоксално је што нам се чини да смо посредством екрана повезани са светом, док нам то, у ствари, одузима могућност људског саживота… и чини нас безвољним. У бројним интервјуима сам, модификујући Марксове  речи, иронично казао да је „телевизија опијум за народ“. Ја то стварно мислим, јер човек седи испред екрана, као обамро и мада не налази ништа од оног што тражи ипак остаје ту, неспособан да устане и учини нешто ваљано. Телевизија нам одузима вољу да се посветимо неком занату, да прочитамо књигу, да поправимо нешто у кући, да слушамо музику, или испијамо чај, или да одемо у кафану са неким другом, или да попричамо са укућанима. Гледање телевизије постаје права досада, права гњаважа, на коју се навикавамо као „у недостатку нечег бољег”. Монотоно седење пред телевизором анестезира чула, умртвљује ум, шкоди души. Човекова чула тако закржљавају, сваки пут су му потребни све снажнији доживљаји, као у случају губитка слуха. Не видимо ништа што нас не обасјава, као светлост екрана, не чујемо ништа друго што до нас допире а да није набијено децибелима, више не осећамо мирисе. Ни цвеће нам више не мирише. Мени ужасно смета бука… Питам се да ли људи схватају сву штетност буке…? Како људи успевају да поднесу толики пораст децибела у свом окружењу?…Човек се навикава да пасивно прихвата непрекидни напад на своја чула. А тај пасивни став на крају прераста у ментално подаништво, у истинско робовање…“ (Ернесто Сабато, цитиран према: Вујић, Бранислав, О медијима, с посебним освртом на телевизију) (Јесен, 55)

Ернесто Сабато

†††

Идеја из снова за неоствариви излазак из пакла

Да сам власт, забранио бих да домови у којима живи барем једна непунолетна особа поседују телевизор и интернет. То је неопходна васпитна мера да би личности одрастале слободно, развијале своју вољу и осећања, а не само способност да упијају површне информације и разне непотребне и штетне садржаје. Кад једна тако снажна и богата личност васпитана на молитви, читању књига и вредним, непосредним познанствима, стекне зрелост да сама одлучује, нека купи себи телевизор или утоне у међумреже 24/7, нека гледа и нека до миле воље утоне у тај пакао – ако то уопште пожели, наравно, са искуством живота иза себе. Али кад опет буде морао да га баци кроз прозор јер је добио дете, осетиће неописиву радост што је поново изашао из пакла… (Пролеће, 39)

†††

Поштић о „знању“ као гомилању информација

„Док је раније знање подразумевало духовни преображај који настаје током напорног труда аскезе и испитивања себе, сада се састоји искључиво од нагомилавања информација.“ (Светозар Поштић, цитиран према: Димитријевић, Владимир, Философија после Вартоломејске ноћи) (Зима, 74)

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

†††

О свежини целулозне субверзије

Шта је данас истински провокативно до читати књигу у трамвају препуном отуђених екран-додирљиваца (скрин-тачера)? Свете мисли оваплоћене у целулози, има ли ичег свежијег? Господе, врати нас Светој Књизи од папира и спаси нас! (Зима, 54)

†††

Бодријар о медијском завођењу

„Медији су – генерално – нежни поробљивачи, нека врста моћних хипнотизера. Зато се данас више не говори о репресији него о завођењу.“ (Жан Бодријар, парафразиран према: Вујић, Бранислав, О медијима, с посебним освртом на телевизију) (Јесен, 51)

†††

Напуштена бубамара

Недавно сам чуо један застрашујући податак. Правили су анкету међу децом у основним школама, поставивши им питање која им је прва асоцијација на реч „Буба“. Од тридесеторо деце, само пет је одговорило „Мара“, а чак двадесет петоро „Корели“ (реч је о неком певачу који између осталог пропагира коришћење дрога). Сунце му пољубим! Заиста је крајње време да се још једном запитамо куда ће нас одвести екранска зависност и шта ће бити са нама ако нешто озбиљно не предузмемо?! Господе, спаси нас! (Јесен, 52)

†††

Телевизија као овлашћени дистрибутер ничега

„Телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу.“ (Архимандрит Рафаил (Карелин), Телевизија је са нашег дома скинула врата)

†††

Инфлација информација и трагање за излазом

Информатичка револуција и посебно андроидни телефони довели су до толике инфлације информација да би, поред читавог тог виртуелног света – који се преко сваке мере отуђио од живота саздавши један паралелни универзум – стварни, физички живот могао да се сматра „непостојећим“. То бескрајно снимање свега и свачега постало је потпуно лишено смисла, све је срачунато само на задовољење знатижеље или (најнижих) страсти. У том виртуелном универзуму се чак и права знања претварају у површна зато што је ту нагомилан толики број информација да је нормалном човеку немогуће да од свега тога нешто озбиљно на дуже време запамти, а о примени онога што је запамћено да и не говоримо. У стању хипнозе нема и не може бити правих знања која се претварају у делање, јер хипноза убија вољу. Господе, врати нас Себи, јер си само Ти – „пут и истина и живот (Јн.14,6).“ Амин! (Јесен, 66)

Мирослав Маравић (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)

У овом тексту су, уз незнатне измене, објављени делови књиге Философија физикалије у Кругу двојке

(Благодарје бр. 23)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Digital prison

    Digital fog
    Falls down
    Covers my thoughts
    Freezes my heart

    Digital prison
    All around
    Mankind
    In a digital prison

    I am digging a hole
    Deep in the ground
    I am digging a tunnel
    To escape

    Momcilo

    5
    1

Оставите коментар