Мирјана Булатовић: Унутрашњи учитељ живота

„Стање ствари“ доноси најновији додатак „Види чуда“ часописа „Повеља“ Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева

Мирјана Булатовић (Извор: Лична архива)

КУЋИЦА КОШНИЦА

У многољудној породици са шесторо деце, где сам оца и мајку памтила као тројство – у комплету са вољеном тетком, добром и пожртвованом очевом сестром Даром, која је са нама живела, живот је могао да се истражује од најранијег узраста. Још нисам ишла у школу, а већ сам уочила да постоји мука и неправда која се свали на човека од рођења. Чудо је како је тај мали човек, дечак Велимир, најстарије дете у кући, био кротак и вредан, а отац му је погинуо још док је у мајчиној утроби чекао да се роди.

Младој удовици је наш отац (јер он је био наш и пре него што смо дошли на свет) убрзо понудио да остане у кући Булатовића, или, ако је живот вуче на неку другу страну, да оде, и то без детета, уколико јој је тако лакше. Велимирова мајка је отишла, стриц је преузео улогу оца, а ми смо добили најстаријег брата, односно он је, кроз десетак следећих година, добијао нас – три брата и две сестре. Чудо је како сасвим мало дете (ја у предшколском узрасту) уочи могући душевни бол и каже својој мајци: „Немој да грдиш Веља, њему би било лакше да га грди његова мајка…“

У узаврелој кошници мог детињства вазда је било бучно и весело, па ни оскудица није имала нарочит значај. Живот, са свим његовим чудесима, био је изнад тога. Нарочито ми се смрт чинила тајанственом, јер су је одрасли пред нама помињали кратко и без икаквог објашњења. Имала сам пет-шест година кад сам пред кућом први пут видела спровод како мили низ улицу. Замишљала сам у ковчегу укоченог човека којег можеш да убодеш, а он то неће осетити, јер ништа више не осећа. Било ми је потребно да ми неко исприча нешто топло о смрти, али нисам имала обичај да мољакам ни за шта, па ни за те најважније ствари.

Много касније, негде на средини мог досадашњег живота, написала сам песму која је стоплила смрт:

УМРЕЋЕМО, ПА ШТА!

У мојој се кући о смрти ћути,
као да је аждаха, ала,
а ја од седме године слутим
да је смрт безопасна, мала.

Једино тело може да смрви,
ал’ душа као боинг лети –
то сам у кући схватио први,
а мој је отац схватио пети.

Мени није страшно кад неко
премине, издахне, умре, оде:
сигурно му је топло и меко,
сунча се, из облака пије воде,

певуши, нема више болова,
каткад нам махне његова рука,
гледа нас између малих голова
и навија за свога праунука.

Наш драги отац знао је каткад да буде неумољив и да покаже невесело лице чуда љубави. Једне зимске вечери је сву своју милу дечицу истерао из куће у мрачно двориште оковано ледом, јер смо грајали пошто нас је већ једном опоменуо, а у кући је боравио – његово величанство гост. Сећам се како сам, цептећи од  хладноће, размишљала – зар је он, који нас толико воли, заиста у стању да нам ово уради? Јесте. У стању је. Аутоматски је порастао његов ауторитет у мојим очима – то је исти онај човек који нам пева јуначке песме, глуми Малог Радојицу са гујама на прсима, грли нас и љуби – али неумољиво захтева ред. Кроз двадесетак минута отворио је врата топле собе и ослободио нас ледене казне.

Била нам је вазда пуна кућа – нечија припитомљена дечица, шахисти који седе са оцем за столом са 64 поља и док вуку потезе до бесвести понављају разне занимљивости, попут ове: „Аганлија и Kучук Алија, Мула Јусуф, Мехмед Фочић ага!”

Тај шаховски сто, право уметничко дело са беж-браон пољима и изрезбареном абецедом, тата је направио својим рукама. Једном ми је испричао како увече, пре него што заспи, замишља полицу коју ће правити сутрадан. „То је слично као кад ти пишеш песму.“

Тата је био одличан шахиста, а помало је и хармонику свирао. Мама није званично отворила психолошко саветовалиште за девојке пред удају, али су оне веома волеле да јој се поверавају и питају је за савет.

Прву моју детињу представу о владару космоса ми је створила мајка, понављајући: „Има нека сила…“ Има. И жели нам добро – с тим осећањем сам расла.

Мирјана Булатовић: Велепоседник

Најзанимљивије искрице које су из разговора одраслих падале по нашим дечјим главама, тицале су се људске судбине. Нисам имала још ни десет година, а често сам размишљала о предодређености наших живота – шта никако не можемо, а шта можемо да променимо. Има ли код те судбине мрдања?

Све ове приче сливале су се у наш слух зато што смо зими грејали само једну просторију од тридесетак квадрата, тако да смо углавном бивали сви на окупу. Да је имао свако своју топлу одају, неки важни делови живота сигурно нам се не би открили.

У тој сам дневној соби имала свој „бункер”, зидни ормар у којем сам учила. Одшкринула бих врата тако да ми пада светло на књигу и читала лекције упркос граји, често помешаној са певањем. Увежбала сам потпуно занемаривање звука који ми смета и развила максималну концентрацију.

У плакару сам скривала свежњеве вежбанки са писменим задацима из српског, које ми је наш кућни пријатељ, наставник српског, доносио по договору – за сваку у коју црвеном оловком унесем исправке, добићу по један динар. Има их, у једној тури, сто двадесет. Био је то лепи, мали, тајни хонорарни посао петнаестогодишње ученице првог разреда гимназије. Исправљала сам задатке и осмацима, који су свега годину дана били млађи од мене. Осећала сам нелагоду кад их сретнем на улици…

Једном приликом је те вежбанке прегледала инспекција и наставник је добио све похвале за одлично обављен посао.

Оплеменио нам је детињство благородни наставник. Није предавао мени, већ мојој млађој браћи близанцима. Сви смо га волели, цела кућа. Знао је да отвори капију, прође право кроз двориште, оде у башту, напоји жедне биљке водом, а онда уђе у кухињу, отвори креденац, извади џезву и пита ко ће кафу. Волели смо што се нашом кућом служи као својом. Био је ведрог духа, савршен за тмурне дане.

Младићи из комшилука покаткад би засели и слатко разговарали са нашим оцем. Годила им је његова сталоженост и бистрина, а знао је да буде и сликовит у приповедању. причајући о великој неизвесности и променљивости људских судбина, Једном приликом је казао: „Живот носи људе кô ветар папире.“

Свему лошем што нас снађе, супротстављала сам се снажном вером да ће се добро завршити. са том сигурношћу сам посматрала оца и комшије како у касну ноћ гасе пожар – шупа нам се запалила. У небо се дизала огромна ватра, а мали беспомоћни људи су на њу пљускали воду из кофа. Зауставиће се црвена неман која нам халапљиво гута кућу. кров шупе је за пола сата сведен на црни костур кроз који светлуца звездано небо. Но, нико од људи није страдао и небо каже да ће све бити у реду. Данима се осећао мирис паљевине…

Али, то су проблеми одраслих. обновиће тата шупу.

Никада нисам осетила да се љутим на живот због елементарних и других непогода. Олуја, грмљавина, гром – ништа ме није плашило. Увек сам веровала да ће ме то оштро танко копље са неба промашити, и нисам бежала кад муња осветли земљу као да ће да је слика за успомену.

Све у свему, осећала сам се као мали ушушкани одломак из огромне приче живота –  нешто ми важно претходи и нешто умирујуће следи, а мени је удобно у тој причи.

ЖИВОТ СЕ ВОЛИ И КАД БОЛИ

Не знам како се једном догодило да задобијем гадну опекотину на десној надланици, али памтим да сам горко плакала све док се тетка није досетила да ми принесе – оловку и папир! Још нисам ишла у школу, али сам научила и заволела целу лепу ћирилицу. Чудо је било да оловка и папир могу да потисну физички бол дотле да се на дечјем лицу осуше сузе. Овог пута не би помогло – тата љуби да прође, ни мама љуби, ни тетка љуби… Само оловка и папир. Мој будући живот ме љуби.

Из свега се понешто може научити, па и из бола, мада таквог учитеља често сматрамо непожељним. Имала сам, можебити, једанаест година када ме је спопала страховита зубобоља, и то баш у недељу, кад је зубна ординација затворена. Ништа нисам могла, и нико није могао. Таблете против болова нисмо држали у кући. Значи, Мирјана, сама си у овој борби, никог не може да боли уместо тебе. Изгледа да смо – кад је најтеже – сами, наше битке нико неће да води уместо нас – та ми је мисао продирала у свест кроз жестоки бол у корену зуба.

Нико није преозбиљно схватао наше дечје проблеме, ни ситне повреде – било је тога превише: дванаест комада колена, исто толико лактова. Имала сам осам-девет година кад сам се спотакла и пала у траву на оштрицу поломљене флаше, кожа ми се на колену поцепала и одвојила, толико да је изнутра севнуло нешто бело, ваљда кост. Око мене метеж, заиграна браћа, сестра и комшије, одрасли заокупљени својим пословима, а ја клецајући на левој нози, не желећи никога да ометам, обема шакама чврсто држим састављену кожу десног колена и покушавам да се домогнем дворишне чесме како бих опрала рану. Пљуснула сам је трипут водом, мало отрпела непријатни осећај болног печења, и пустила дугачку рану да се сама сналази и сраста, не загледајући је ни тог ни наредних дана. Нико није знао шта ми се догодило, а успомена на тај догађај је велики танки ожиљак на колену за цео живот.

Знала сам ја и намерно да се повредим. Тата је имао комбиновану машину за обраду дрвета, и док је на једној страни секао неку даску, на средини се дугачки ваљак са ножем беспослено окретао толиком брзином да је мени и малом брату изгледало као да стоји. Машина је била бучна, нисам хтела да ометам тату и питам га да ли се ваљак окреће или је искључен, па сам то једним муњевитим гурањем кажипрста на опасно место проверила. Ваљак ми је засекао пола јагодице, бризнула је крв, а ја сам брзо стиснула врх прста да тата ништа не примети и казала себи – ето, платила си; лепо си знала колико кошта одговор на твоје питање.

Свашта је насртало на нас у детињству. Имали смо кућу на путу Е 75 (Европски пут 75 – још онда се тако звао), чији је почетак у Норвешкој, а крај у Грчкој. Овим путем су пролазиле стотине и хиљаде возила од Мађарске, преко Суботице, па испод наших прозора, према Новом Саду и Београду. Једном је моја мршуљава старија сестрица длановима покушала да одгурне огромни инострани камион теретњак, који јој је задњим левим точком прешао преко стопала. Била сам крај ње, и нас две смо изгледале као малене бубе уз цесту, које ова грдосија није ни осетила. Сестра је такође била храбра. Нема плакања. тада сам, због величине камиона, осетила немоћ. И због сестре. Некако би ми било лакше да сам повређена ја.

Мирјана Булатовић: Како бих се представила Ванземаљцу

Схватила сам да великом броју деце у нашој кући прети огроман број опасности на улици. Свакодневно би могло нешто кобно да се деси. И знала сам да нас родитељи не могу сачувати, нека јача сила нас чува. Па у том популарном ловћеначком базену, са брзим, темпераментним пливачима црногорског порекла, сто пута смо се могли подавити. У врело јулско поподне мама сестру, мене и близанце поређа у два кревета и остави да спавамо, али неће сан на очи. Напољу сунце пржи, зрикавци зричу, на двеста метара од нас се омладина лудо забавља у води, а ми треба да спавамо јер се у сну брже расте. Погледамо се и схватимо – доста смо порасли, време је за пливање! Подигнемо тихо ролетну и кришом се сјуримо на базен. Сатима не излазимо из воде. Ја упорно учим да скачем на главу, после ћу научити да пливам. Старијој сестри се активира оно мало одговорности, па нас вади из воде. Плавих усана, дрхтећи од хладноће, трчимо на сунце да се просушимо, па опет. За то време мама мисли како њена добра дечица у сну расту…

И храна је могла да нам подрије здравље. Ми смо у детињству јели само оно што не ваља, али нам се свиђа. Паризер, наравно, ни случајно пршут! Шећер, бели, најбељи. Све од брашна, најнездравијег. А били смо здрави. Као да смо мислима допуњавали оно што недостаје таквој храни. Подразумевало се да нам произвођачи хране желе добро. Неважно је да ли је то било тако, наша спонтана вера и поверење су пресудили. Моћ мисли је огромна. Добре мисли чине свет добрим. Када би у овом трену свих осам милијарди људи на планети из све снаге пожелели добро човечанству, свет би се нагло пролепшао.

Занимљиво је да се никада нисам смејала када неко падне, чак ни у филму. Кад човеку није добро, ни мени није добро, не могу да се смејем. Знам да је великом броју људи то забавно, па се нисам наљутила на малу комшиницу која се кикотала све време док сам се ја исколачених очију борила за дах, а плућа нису била у стању да приме ваздух, јер ме је откинута љуљашка бацила на око три метра висине, па сам одатле полеђушке бупнула на земљу и придигла се спљесканих плућа.

Тај страховити напор да преживим, са смехом у позадини, учинио је да будем захвална што су плућа на једвите јаде усисала ваздух и ја претекла. Шта би данас било? Одмах – Тиршова, преглед, ултразвук. А ја никоме од толико укућана нисам испричала шта се догодило. Ни тад, ни после. Такав је био наш дечји живот – треснеш, покупиш своје остатке, и тераш даље. Увек здрав. Како – не зна се. Чудо једно.

Више деце у кући значи да се та кућа боље и лакше споразумева са животом. Нико, појединачно, није нарочито битан, битни су сви скупа. Имаш већу слободу, понекад можеш и да се негде затуриш, јер у свакодневном метежу једно дете мањка не уочи се тако лако. Кад људи имају јединче, што њега заболи, боли целу кућу. оно је у породици центар света, па то хоће да остане кроз цео живот. У нашој кући било је шест центара света. Љубав према животу развијала се упркос недаћама.

СТИД И ПРАШТАЊЕ

У првом разреду основне школе, једне глуве ноћи изненадила сам и упознала себе. Пројавило се чудо одговорности. Цела кућа је мирно спавала, кад се наједном пренух из сна са страшном мишљу: Нисам урадила домаћи! „Тетка, тетка, молим те, пробуди се, помози ми“, гуркала сам зачуђено вољено биће…

Било је два сата ноћу, исписала сам број 17 у више низова, до пола стране, а онда потпуно клонула. Глава ми је падала на свеску. Тетка ме је молила да одустанем и вратим се у кревет, а ја сам њу молила да ми испише број 17 до краја стране. Прионула тетка, лепо се уочава другачији, вешт рукопис, али ме је због тога мало мање срамота него да пола стране остане празно. Добро сам знала да моју браћу и сестру не би могла да пробуди никаква неиспуњена обавеза, али се, свеједно, нисам осећала бољом од њих. У многољудној породици уочаваш разлике које су на свет донете рођењем, знаш да су и остале пчелице у кошници драгоцене.

Била сам ђак којем не треба ићи на родитељске састанке. Мојој самосталности је допринео отац. Једним спонтаним гестом и једном једином реченицом као да ју је укључио за цео живот. Када сам добила прву, крупну, сочну црвену петицу, показала сам је усхићено тати, посматрајући израз његовог лица док је гледа. Лице му је било мирно и само је казао „Добро”, склопивши свеску.

„Па ти се не радујеш!?”, узвикнула сам зачуђено, а он је сталожено одговорио:

„Мени је драго, а ти се радуј, теби ће живот бити бољи ако будеш учила.“

Туговала сам неколико дана, а онда схватила да је тата у праву. Више нико није морао да прати моје школовање, оно је постало искључиво моја ствар. Кад ме је много касније, у гимназији, мајка упитала зашто данима не идем у школу, мирно сам одговорила: „Први пут кад не будем одлична, имаћете право да се мешате.“ То је добар договор, сваки би га родитељ пожелео.

Учитеље и наставнике сам поштовала. Знала сам тачно шта та реч значи. Поштовала сам људе уопште, и то ми је, изгледа, урођено. Сад сам сигурна: ко у себи нема поштовање, може донекле да га надомести васпитањем, као протезом, и биће уљудан, подношљив. Али, поштовање је врлина у којој се моја душа купа кад нађем таквог пријатеља.

Прву учитељицу у животу, Душку, гледала сам са дивљењем. Шта ли је она све научила да би била учитељица! Сад треба да споји своје огромно знање са нашим незнањем. Како бих себи олакшала доживљај њене просветно-васпитне величине и смањила трему, замишљала сам је као малу девојчицу, попут нас, која је такође понекад правила грешке и у почетку ништа није знала.

Била је то фина љубав, подстицајна, радо сам прихватала њене идеје. Мада се нисам осећала рођеном глумицом, прихватила сам главну улогу у једној лепој представи, коју ће прваци одиграти пред читавом школом. У то доба готово нико у Ловћенцу није имао телефон. Не мобилни, обични, са жицом. Одлазила сам на пробе у комшилук код учитељице, кад год ми каже…

Најзад је свануо и тај дан. Ледени, зимски. Мој отац, марљиви столар који је у неким периодима имао и своје раднике, поранио је тог јутра да ми купи беле гумене чизмице, јер ми дотрајала обућа није баш била за јавно приказивање. И, сад наступа чудо… Већ је једанаест сати, а представа почиње у дванаест. Седмогодишња главна улога помало стрепи: Ух, где је тата досад, да ли ће стићи? Пола дванаест. сви су се окупили, учитељица и споредне улоге, само мене нема. Петнаест до дванаест: пристиже и публика, учитељица је већ забринута. Ако би се тата сад појавио, отрчала бих…

Дванаест. Учитељица мора нешто да предузме. Али, шта? Она зна улогу, ускочиће у представу због друге деце и родитеља. А ја… Стид ме је. рећи ћу јој да ме је изненада заболео стомак…

Е, сад тата. Тата, ти си вероватно хтео све да урадиш како смо се договорили, увек си пазио шта говориш и шта радиш, испуњавао обећања… Али, јутрос си пролазио поред кафане и другари су те звали унутра. Попили сте по једну, имао си довољно времена да одеш по чизме. Онда је неко рекао – ајмо још по једну, чоче. И тако. Добри мој тата, ракија ти је замаглила мисли, сигурно се тако догодило, иначе би се ти на време вратио са мојим белим чизмицама. Мораш некад да попијеш, много радиш и трудиш се, вучеш толику породицу – тако сам, отприлике, размишљала и све тати опростила пре него што се појавио! Кад сам га око пола два погледала у црвенкасте очи, мој мали живот је био сасвим у реду. Зар то није чудо: кад Бог детешцету да дар разумевања и праштања.

ИГРАЧКЕ У ГЛАВИ

Живело се скромно, оскудно; поред толико деце у кући, играчке нико није помињао. Сами смо их измишљали и правили. Нико се није жалио на тешку судбу што немамо аутиће, зеке и меде. Ни лутке сестра и ја нисмо имале… Једном сам се, кроз дебело стакло излога, у једну загледала. Силно сам је заволела. Имала је живе, плаве, искричаве очи и мирно је седела у излогу чекајући да је неко купи. Да сам код куће тражила паре за лутку, и одрасли и деца би попадали у несвест од изненађења. То ми је познато, ништа нећу да питам, али снаћи ћу се…

Свакога дана бих радосно похрлила до тог излога, стала пред лутку и замишљала како се нежно са њом играм. Решила сам – долазићу док год ми не досади. Чудо живота ми је већ ставило до знања да људима мање-више све досади… Магнетизам предивних плавих очију привлачио ме је укупно седам дана, а онда попустио. Тада сам се лепо уверила да могу бесплатно да се играм са многим стварима. На време, имала сам свега седам година.

Занимљиво је да ником од укућана нисам причала о овим мојим састанцима са лутком у главној улици. Нисам се жалила, нити се хвалила. Одмалена сам живела свој живот. Већ у нижим разредима основне школе почела сам да пишем песме. Понекад би ме задивила понека идеја која би ми пала на ум, али бих у следећем тренутку помислила – наша планета је огромна, и тако много деце на њој живи; зар мислиш да нешто једнако занимљиво није пало на памет и неком другом детету? Имала сам, по свему судећи, „унутрашњег родитеља“, који је надзирао како се понашам и спречавао ме да развијам охоло самољубље.

Мада, природно сам се истицала. У школи. Била сам одликаш којем све иде – и српски, и математика, и физика, и ликовно. Историју нисам волела. Стално сам имала утисак да нису добро пребројани погинули, нити да се тачно зна узрок неком догађају. Офанзиве су ми посебно биле сумњиве. Сметало ми је и пуко набрајање чињеница, жеља просвете да у мој мозак угура сувопарне податке. Зато ми је и географија била одбојна. Рудна богатства. Где и колико има бакра. Шта ме брига. Како вишак или мањак бакра утиче на нашу земљу – е, то би ме већ занимало. Злато. Шекспир је рекао: „Једини до сада познати злочинац јесте злато.” Да предајем географију, цео један час бих посветила овој реченици.

Мирјана Булатовић: Голи оток

Но, знала сам: просвета, то је велика сила наспрам мене малене. Зато сам се довијала. У гимназији, на пример, нисам ишла у школу кад пада киша. У трећем и четвртом разреду имала сам по три стотине изостанака, и то је био рекорд школе од њеног оснивања. Била сам близу црвене црте, после које бих морала појединачно да полажем све предмете, попут ванредних ђака. Али, као мајстор опстанка на самој граници, чврсто сам се држала – три часа до амбиса. Регуларно сам завршавала разреде и на крају сам, као одликаш, ослобођена матурског испита, одмах пошто сам са петицом одбранила рад из филозофије.

Шта да кажем, у школи ми је било мало досадно. Касније, као апсолвент књижевности, срела сам се са добрим разредним старешином, који је овако објаснио мој случај: „Ти си лако учила. Да је у нашој школи постојао убрзан систем, дала би две године за годину, и све би било у реду. Јасно нам је било да ти не треба да испашташ што немамо убрзан систем школовања, па смо решили да те оставимо на миру.” Спасили су ме! Добри моји, увиђавни професори.

Разредни је предавао руски, а ја код њега седела у првој клупи, јер је ту било посла очи у очи са просветом. Борила сам се за ђачка права. У понечему бих и претерала. Рецимо, дођем ја најзад у школу са приватног годишњег одмора, орна да одговарам за оцену из свих предмета, покаткад цео дан стојим, само мењам области, а професорка ликовног решила да ме мучи и одлаже испитивање из часа у час. Пошто сам теорију (уз одлично цртање) знала за пет, решила сам да је више не чекам, него да лепо себи упишем петицу из прве клупе, наопачке, у дневник! Разредни је имао обичај да шета напред-назад између клупа, од табле до зида. Цело одељење је знало да ћу се усудити на тај криминални чин. И стрепели су. Уписала сам оцену пенкалом, мастило је могло да процури, али није. Успело је. Да није успело, да сам ухваћена, не верујем баш да бих била избачена из школе, јер ме је и директор веома уважавао, нарочито пошто сам, на анонимном литерарном конкурсу средњошколаца Југославије, позвана у Кикинду као представник србобранске гимназије – не бих, дакле, била избачена, не избацује се понос школе тако лако, али бих се грдно обрукала. Но, ја сам била сигурна: глатко сам уписала ту оцену, јер сам знала за пет.

Само је професорка српског била упућена у оно што радим кад не идем у школу. Много читам, највише Достојевског. Чак ми је праштала што занемарујем лектиру. Знала је – тај свет који имам у глави тражи да се шири. Градиво ћу великом брзином савладати кад дође време да ме пита за оцену. Имала сам шеснаест година и није јој било најјасније како уживам у делу генијалног Руса које нам је у програму тек у четвртом разреду… Али, било јој је јасно на крају гимназије, кад је све ђаке питала шта ће ко да студира, а мени казала: „Ти никад немој престати да пишеш” – било јој је јасно да је са мном све у реду, јер сам мирно одговорила: „Ако стане – стаће.”

Дисала сам слободу. Волела су је и друга деца, али не толико. Слобода да не идем у школу, да читам књиге које не морам, да не дођем кући на ручак… Одем, лепо, на једну узвишицу триста метара од куће, завучем се у грмље, расклопим књигу и не постојим цео дан за стварни свет. Нисам ни жедна ни гладна, као да немам тело. На повратку кући, у сумрак, осећам – сита ми душа. Е, сад можемо све друго, те кућне, породичне обавезе, другарска сусретања. Другарица из клупе ће доћи да ми каже колико смо градива прешли, мораћу једном да се спремим за рафално испитивање из свих предмета. све ћу да урадим, само ми не дирајте слободу. Вероватно има деце коју слобода може да уништи, али мене би уништила неслобода. Понављање, рутина – то сам морала да зауставим на неко време, да пресечем, урадим нешто друго, другачије. Но, никад се нисам ризично понашала. Такво понашање, наизглед слободно, може слободу да разори.

ПРЕПРЕДЕНИ ЈАТАЦИ

Зачин нашег детињства била су два невероватно чудна бића. Наиме, четврти порођај моје мајке завршио се близанцима. без ултразвука, други је синчић био огромно изненађење. Дакле, предраги Предраг је у мајчиној утроби девет месеци правио друштво ненаданом Ненаду! Ти истоветни дечаци били су чудо природе. Два плавушана изгледала су као један дечак који је добио своју копију да му улепшава живот. И доноси корист. Једном згодном приликом, када су се замомчили, један је изашао на испит уместо другог, обојица су била у амфитеатру, а професор је сумњичаво казао: „Како ја сад да знам који је који?” Никако. Један је двапут положио исти испит. Тад и никад више.

Занимљиво је да су чак и близанци (везани специјалним везама, које могу да нервирају њихове супруге) такође различити по карактеру. Дакле, шесторо деце коју су људи, али и околности слично васпитавале – различити су цветови у букету детињства. Понеком су кроз живот отпале латице, ту и тамо никла бодља, али још миришемо на оне дане.

Оних дана је било свакаквих, па и горких. Имала сам једанаест, а Предраг и Ненад по девет и по година, кад су једног јутра решили да учине нешто недопустиво и незамисливо: подигли су с пода очеве радне панталоне, зачули звецкање новчића и решили да му испразне џепове, страховито им се јела чоколада. Молила сам их да одустану, али им је ваљда био пао шећер.

Рано после подне близанци ми јављају како је тата на мене страшно љут, па би било најбоље да се негде сакријем. Прокријумчаре ме у шупу са брежуљком мирисне пиљевине и сместе да ту проводим дан у потаји. Доносе ми и храну. „Али, зашто је тата на мене љут?”, чудим се све време. „Седи ту, доћи ћемо опет.” Пред крај дана, уморна од неизвесности, изађем из шупе пред тату. Како ме је спазио, залепио ми је такав шамар да ми је глава одскочила. „Ти да ми узмеш паре из џепа!”

У секунди сам све схватила – близанци су своју кривицу свалили на мене. Било ме је срамота што тата мисли да сам лопов, али кад сам већ преживела шамар и клевету, нећу ништа рећи, спасићу близанце. Касније, кад смо поодрасли, сетили смо се ове њихове неподопштине и јединог очевог шамара који сам у животу добила – па ме је та чињеница погодила више него бол.

А зашто је отац овако жестоко реаговао на нестанак мање суме новца, знала сам и као мало дете, да бих јасан одраз те црте његовог карактера доживела једном приликом кад већ бејах кренула у гимназију. Уз своје главне послове, покаткад би обавио и понеки споредни, напросто, био је веома вредан. Једнога дана је палио неку стару одећу у дворишту и, спазивши ме у близини, казао:

„Погледај има ли нечег у џеповима твоје јакне.“

Како ми је ово било занимљиво!

„Али, тата, палиш је, слободно ти погледај.“

„Ја у животу руку у туђи џеп нисам ставио.“

Читала сам да пас разликује близанце и кад родитељ погреши. Ми смо се у кући напрезали да их разазнамо. Из профила је то било немогуће, само кад их гледамо спреда – као да је један имао мало шире отворене очи.

Увек ми је било чудно кад кажу да је Предраг старији, јер је Ненад рођен чим је мајка мало одахнула, већ кроз пола сата. Ја сам реч „старији“ стално преправљала у „бржи“.

Замишљала сам каква је гужва настала у мамином стомаку кад је требало да се роде. Четири ноге, четири руке, две главе! Који ће први, а који треба да ослободи пролаз? Хоће ли спорији умети да не смета, можда да помогне, мало погура бржег брата…

Прошао је дуги низ година, и једнога дана сам написала веселу песму…

РАЂАЊЕ БЛИЗАНАЦА

– Ух, што је овде постало тесно!
Помери се милиметар десно…

– Окончан је живот у утроби.
Од данас ћемо живети у соби.

– Хајде се ти први за ваздух избори,
чекају бабице и доктори.

– Нећу. Ти си ближи излазном каналу.
Кажеш хоп и клизнеш у порођајну салу.

– Доста! Није сада време за зезање,
мајку јако боли наше отезање.

– Хајде, ти си јачи, већ једном искачи!

– Крећем, буразеру. прати ме у стопу
због истог подзнака у хороскопу!

(Поводом мог писања – а чуо би понекад понеку песму – дечак Матија, мој синчић који до тада беше савладао свега неколико слова, једног јутра ми је казао: „Знам, ти измишљаш истину!“)

Близанац је близанцу као мобилни или таблет. Никад им није досадно, никад нису сами. Надовезују се кад причају. Улазе у главу један другом. Дете у два примерка – то је чудо над чудима.

ТАЈАНСТВЕНИ УЧИТЕЉ ЖИВОТА

У кући никада нисмо осетили зло, пакост, завист.  Отац, мајка и тетка васпитавали су нас најпре делима, па речима. Свих шест њихових васпитних резултата потпуно су различити, што говори о умешаности Створитеља у све, па и у породицу.

Ја сам, на пример, настојала да будем несебична. Кад нам је наша мила тетка, стуб куће, казала да се удаје у Врбас, прво сам у себи завапила – куку, шта ћемо без тетке!, а онда се утешила идејом о њеном будућем породичном животу и деци коју ће родити са вољеним човеком. У реду је да тетка нађе своју личну срећу. јесте да прави савршене пите, али нека иде. Растанци боле, a права љубав увек помаже.

На крају, добро је што је у том Врбасу. Једном ме је одвела у једну њихову продавницу, набијену артиклима интензивних мириса. Још нисам ишла у школу. такве мирисе у Ловћенцу нигде нисам осетила, а имали смо продавница, није да нисмо. Али, теткина продавница мирисала је на читав свет, на обиље, на сам живот. Ништа нисам тражила да ми купи, добила сам најважније – утисак да је Врбас град који чека да порастем, па да подели са мном много тога.

Док сам још мала, удобно ми је и у мом селу. Ту имам наставницу која вежбанке из српског доноси испод десне, а моју, издвојену, испод леве руке: „Ово морам да вам прочитам.“

Било је и занимљивих школских литерарних такмичења. Никада нисам разумела како се одређује победник над победницима, шампион најужег избора. Нешто тужно се осећа у тим такмичењима. Један се усрећи, а петнаесторо ражалосте. Кад сам ја у петом разреду проглашена најбољим аутором литерарног рада у целој школи, нисам се много обрадовала. помислила сам – па добро, жири је био поштен. Али, има их још који лепо пишу. Сад су сви они невесели. Треба укинути такмичења.

Једно раније такмичење, у изражајном читању, донело ми је окршај са собом. Била сам веома добра, изузетна, најбоља. Међутим, у следећем кругу такмичења, појавила се још једна веома даровита девојчица, и ја сам осетила – љубомору! Имала сам свега девет година. Озбиљно сам се на себе наљутила: „Стиди се! треба да ти је драго што је још неко добар као ти.” Нисам себе пуштала док, за неколико дана, нисам окончала ову лекцију из живота.

Мирјана Булатовић: Сјај у очима Цара јудејскога

А чије су то лекције? Ко ме је све време подстицао да се поправљам?

Волела сам озбиљне, захтевне наставнике, нарочито из најважнијих предмета. Српски ми је, од петог до осмог разреда, предавао добронамерни и марљиви Миодраг Станковић, који ми је одмах појаснио:

„Ти ћеш из састава увек имати петицу, али да би ти била закључена, мораћеш и граматику да знаш за пет.“

Четири године сам грувала граматику, све певајући. Никад ми нису биле тешке школске обавезе. Али, било би ми неподношљиво да сам морала да радим нешто са мало или нимало смисла. Све што има много смисла, кудикамо је лакше.

Било ми је чудно зашто нам наставници на дан упознавања не објасне чему служе њихови предмети. На пример, математика – то је дизање тегова у мозгу. А тек што је занимљива! Рецимо, магија броја 9. Ево, помножи било који број са бројем 9 и затим сабери све добијене цифре, опет ће испасти 9! Или физичко. Зар је тешко рећи: фискултура, то је здравље. Наука каже да је људско тело програмирано на кретање и пропада ако не мрда. Волела сам кошарку, али нисам разумела зашто дете мора да ђипа по греди и козлићу, или да бескрајно трчи, потресајући изнутрице. „Зато што ја тако кажем“ – најсуровији је одговор који се може чути у детињству.

А сада бих нешто мало о љубави. Мој син Матија имао је озбиљан љубавни живот још у предшколском узрасту. Једном је, у вртићу, док сам га обувала, једна плавоока предузимљива лепотица искорачила преда ме и, гледајући ме право у очи, припретила:

„Ми ћемо се венчати! Ако моји не буду дозволили, кад буду УМРЕЛИ, ми ћемо се венчати!“

Матија је уграбио да ми шапне: „Мама, ја сам се оженио.“

Прошле су године, стигао и пубертет, а младожењино интересовање за девојчице, уместо да расте, јењава. кад сам га питала како то, лепо ми је објаснио:

„Знаш како: кад имам девојку, онда мислим само на њу, а ја волим да мислим на све!”

Што се тиче мојих школских симпатија, пало би ми покаткад срце у заробљеништво, али и ја сам више волела да мислим на све.

СВЕТ ЈЕ ЧУДОТЕКА

Живи људи тешко могу да ме увреде, али што ме је чика Душко Радовић једном увредио песмом из читанке! Страшан лав. Нарогушен и љут сав. Верујем му, идем с њим даље кроз песму, прихватам и хиперболе, кад на крају – то уопште није лав већ цртеж! Зашто се тај песник тако с нама игра? Ако је лав, онда је лав! А не цртеж који ће Брана једног дана хладно да избрише пред носићима свију нас који смо му веровали. Јер, ми смо већ велики, имамо озбиљнијих тема, а то нека подмеће оним малим предшколцима. Три ноге, три ока, три ува – свашта! Лав да поједе трамвај, нечувено! Десет пута је већи од њега. И неукусан. Баш ме је повредио, али се ником нисам пожалила, ни у школи ни код куће. Отрпела сам увреду и опростила песнику. Вероватно је он то писао за широке школске масе, видим многима се свиђа…

Нисам волела ни такозване научнофантастичне филмове. Већ су ми и научни били довољно фантастични. Измишљање разних чудеса за мене је значило неуважавање огромног броја већ постојећих чуда на планети и у космосу. Цео овај свет је једна огромна чудотека.

Занимало ме је, на пример – како се у мајчиној утроби ствара људско око? Ко поспаја све те жичице и омогући вид? Од чега се стварају нокти детета, по беспрекорних десет на прстићима руку и ногу? Како то да су отисци прстију свих људи на свету различити?

Никада се не понове! Међу милијардама људи на планети не постоје два човека са истим отисцима! Па то чудо ћелије! И данас се запањим при помисли да једна ћелија људског организма зна све оно што милијарде других скупа знају!

Разна занимљива питања зујала су ми по глави свакога дана. Свет је незамисливо огроман, и да живимо по хиљаду година, не би морало да нам буде досадно, толико тога има да се истражује.

Још памтим час биологије када смо учили стварање органске материје из неорганске. Коацервати – мистериозан спој. Е, то ми је било сумњиво, тај тренутак када неживо постаје живо. Милисекунда. Нешто из мог стомака се устремило на коацервате. Данас, после пола века, у доброј мери се одустало од ове научне теорије.

Када сам сазнала да је космос бескрајан, било ми је чудно. Мислила сам како је људском мозгу тешко да то прихвати. А онда, ако би свемир био коначан, значи да има крај, али нешто мора да постоји иза тог краја, па још нешто, и све тако до бесконачности. Помоћу маште сам утврдила да свемир мора бити бесконачан, са свим тим звездама, планетама, кометама, метеорима и несхватљивим црним рупама.

Као сасвим малу занимало ме је како се рађа дете, куда пролази та џиновска глава и како не распори мајку. Покаткад бих запазила како су увече посвађани родитељи, ујутру благонаклони једно према другом. Ноћу се, значи, одигравају те тајанствене ствари између парова, које њихове односе поправљају и увесељавају кућу. Нисам много истраживала шта је то, увек сам имала поверења и стрпљења у односу на живот који ће доћи.

Мирјана Булатовић: Залог

Свашта ме је занимало, а људе ништа нисам питала. питала сам књиге.

Отац нам је једнога јутра ушао у собу, без речи прикачио полицу на зид и поређао целу „Радову“ едицију Реч и мисао, коју беше донео поштар. И он и мајка су волели да читају. Знао је, након напорног дана у радионици, да стојећи, налакћен на сталак за радио, прочита десетине страница књиге неког руског класика.

Мајка ме је једном, кад сам полагала испит из српске књижевности двадесетог века, запањила. Знала сам ја да она читуцка, без неких јасних критеријума. Деловала је као гутачица текстова који наиђу. Те вечери ме је питала шта радим, а ја сам казала:

„Учим… Учим о једном песнику којег је критика за живота саплитала и сматрала га малим, али је он веома порастао после смрти. Страдао је у торпедовању француског пароброда који је пловио за Крф…“

„У, па знам, Дис!“, ускликну моја мајка, заиста необично начитана домаћица.

Увек ме је више привлачио унутрашњи човеков свет него моје окружење, које би ми само накратко скренуло пажњу. У том свету је живела и њиме лепо владала моја мало старија сестра, која је знала да сам ја саздана од осетљивог материјала, па је умела да ме припази, да баци своје реално око на мој нереални живот. А шта ћу, такозвано нестварно за мене је увек било стварно, а такозвано стварно – безмало непостојеће. Да се разумемо: нисам ја свој свет сматрала вишим и важнијим од сестриног. Знала сам да је другачији, и да сам ја његов рођени становник. Сестра живи занимљив живот, који би мени брзо досадио, па бих се неосетно извлачила из друштва и враћала кроз своје капије у бескрајни, врвећи живот духа.

Велико чудо је било и то што сам већ у нижим разредима основне школе схватила да сам ја као гитара или виолина за музику – инструмент за поезију! Жубориле су кроз мене детиње песме, и смештала сам их у једну свеску тврдих корица, у којој их се беше накупило четрдесет. Боже, како сам волела ту свеску! Чувала сам је неколико година. После сам је бацила и никада због тога нисам зажалила. Успомене и трагови ме нису много занимали, увек сам била окренута ка долазећем животу.

Први прави јавни наступ, пред пуном салом неког огромног дома културе, створио ми је малу нелагоду. Нисам се уплашила, али ми није било свеједно. Међутим, успела сам да се ослободим треме и пре него што је почела да ме мори. Док сам чекала свој ред да станем пред микрофон, овако сам размишљала: ја сам сад на сцени и посматра ме петсто људи, значи ту укупно има хиљаду очију. Али, не ради се о једном бићу са хиљаду очију, према којем сам ја беспомоћна, већ смо – један на један! Петсто појединаца ме гледа, може их бити и милион, то су једне по једне очи у сусрету са мојим очима.

Трема ме је још само понекад помало грицкала, али ме никад није ујела.

Песник Љубивоје Ршумовић, који је био велик кад сам ја била мала, недавно ме је упитао да ли сам икада иком показивала своје песме, да ли ме је занимало шта зрели песници о њима мисле.

„Не, није ме занимало. Знала сам да добро пишем.“

Кад ми родитељи нису ишли на родитељски, ни писци нису морали да прате како пишем.

Волела сам мудре мисли. Чак и као дванаестогодишње дете веровала сам да мудре мисли немају нарочиту вредност уколико их не примењујемо. Имала сам наглашену потребу да повезујем теорију и праксу, јер сам уочила да то двоје код одраслих људи прилично лабаво стоји.

Али, ћутала сам о свом свету, нисам се њиме дичила нити га коме наметала.

Моја мајка је приметила да сам истинољубива и једном ме је упозорила:

„Не можеш тако истинита у свет!“

„Али, ја сам спремна да подносим последице!“, казала сам одрешито и лупила о сто својом дечјом шаком. Касније сам схватила шта је све мајка имала на уму, али ја истину нисам могла да ишчупам из себе. „Бог је истина.“

Волела сам хумор и имала дара за шаљиве песмице, које су увек биле незлобиве. Ругање нисам подносила. Чудо је како је пријемник таласа живота био тако фино подешен у мом маленом срцу.

Много сам уочавала, а мало говорила. Мислила сам да сви знају оно што ја знам, да су моје речи сувишне. После сам схватила да неспоразуми међу људима настају зато што не разговарају подробно и с љубављу.

Дешавале су се покаткад и ружњикаве ствари, а ја сам тада била као земља која жели да их прогута, да нико никада за њих не сазна. Као неки мали тајни чистач планете…

Што је најважније, имали смо мир. Долазило је до узбуђења када би отац зарадио неке парице и ми то осетили. Једно по једно бисмо му прилазили са наталоженим потребама – шестар, лењир, оловка, свеска, ужина, бојице… Изређамо се, и ништа му не остане. Често је, осмехујући се, понављао: „Најмирнији сам кад немам ни динара.“ Много је радио, а није много зарађивао. Једном је свеску са списком дужника бацио у пећ. Ватра им отписала дугове. И њему је лакнуло, није више морао да их чека.

У кући се никада није осећала паника од несташице, чак ни брига. Пара за екскурзије није било, и то се знало, па се није помињало. Поштовали смо велику очеву животну борбу за опстанак породице. Сачували смо радост у срцима, све преживели. Људи су волели да долазе код нас, јер нисмо били безвољни ни малодушни. Назирали смо моћ унутрашњег богатства. Ја сам у каснијем животу настојала да ширим тај духовни посед и да га очувам. Да ми је детињство било лагодно, неке животне испите сигурно не бих положила. Добро сам научила да раздвајам битно од небитног. И знам, све време знам ко пали светло у мојим песмама.

(Објављено у додатку Види чуда часописа Повеља, број 3/2022, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

7 replies

  1. Право у срце, Мирјана.
    Право у срце.

    20
  2. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад Пут корачамо

    Момчило

    10
  3. O Bože, kako je svaka reč božanstvena! Hvala, draga Mirjana.❤️

  4. Сем ове приче, сећања из њеног детињства, да ли је Мирјана Булатовић још нешто објавила? Живи и данас у Ловћенцу? Судећи по њеној фотографији, вероватно је реч о млађој особи? Било како, мене је њена прича просто запањила, да, управо одушевила. Надам се да ћу од ње ускоро моћи да читам.и многе друге интгересантне и лепе приче.

  5. Не памтим да сам прочитао овако искрен и филигрански написан текст о дјетињњству. Још од Бранка Ћопића и његове Баште сљезове боје. Али сам тада и сам био дијете. А Бранкови описи су ми изгледали некако бајковити и помало далеки. А Мирјана евоцира неке слике из мог сопственог дјетињства.

  6. Предивно.

  7. S velikom pažnjom i radošću pročitala sam ovo, tako prirodno sećanje na detinjstvo jedne izrazite ličnosti i veoma mi je drago što sam se srela s njim.

Оставите коментар