Душан Ј. Басташић: Ко и зашто ученицима у Србији крије истину о страдању Срба у логору Земун?

У вријеме формирања Музеја Холокауста на мјесту концентрационог логора Земун челници Музеја жртава геноцида настоје умањити злочин Геноцида над српским народом почињен на том мјесту, стављајући га на маргину у поређењу са страдањем Јевреја и Рома

Портал Новости 27. октобра 2022. (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

У дневном издању новина као и на порталу компаније Новости, 27. октобра ове године, објављен је прилог под насловом „БЕОГРАДСКЕ СТАЗЕ СТРАДАЊА: На мапи будућих школских екскурзија биће и места масовних убистава Јевреја, Рома и Срба у престоници“ аутора Р. Драговића.

Факсимил из листа Вечерње новости 27. октобра 2022. (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

Тема прилога је везана за недавну иницијативу Музеја жртава геноцида, упућену министру просвјете, науке и технолошког развоја г. Бранку Ружићу да се обиласци мјеста ратних страдања уврсте у обавезне програме рекреативних настава, студијских путовања и ученичких екскурзија основних и средњих школа у Републици Србији.

У овој добродошлој иницијативи не би било ништа спорно да у предложеним обиласцима мјеста страдања на подручју данашње Србије нису изостављене две масовне гробнице Срба. Она на јеврејском дијелу земунског гробља на Гардошу и друга, тзв. Белановачка рупа на Бежанијској коси.

Можда је и то разлог да се у поменутом тексту, већ у самом наслову, Срби као жртве, поред Јевреја и Рома ставе на посљедње мјесто.

Портал Новости 27. октобра 2022. (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

Тешко је разумјети да један од најчитанијих информативних медија у Србији Србе, као далеко најбројније жртве Другог свјетског рата на подручју данашње престонице, ставља на посљедње мјесто, а онда, у самом тексту, аутор низом затајених истина, полуистина и недоречености чини јасну дисторзију Геноцида почињеног над српским народом, стављајући га на маргину у поређењу са страдањем друга два поменута народа.

Неко би то препознао као чин аутошовизма, неко као манифестацију духа самопорицања или антисрбизма али је неупитно да је ријеч о чину вређања жртава и њихових потомака.

Ипак, за претпоставити је да је ријеч о нарученом тексту од стране челника Музеја жртава геноцида који су аутору доставили већину онога што је овај укључио у текст који је потписао.

Већ у поднаслову, аутор поред пострадалих Јевреја и Рома, не помиње страдале Србе већ „родољубе“ и тако им као националну одредницу и разлог њиховог страдања наводи родољубље.

Портал Новости 27. октобра 2022. (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

Аутор наводи да је, поред Аутокоманде и Бањице, највећи број логораша са Сајмишта свој живот окончао у Јајинцима. То свакако не одговара истини, пошто су тијела преко 6.500 Срба (родољуба, како их препознаје аутор), чији је живот окончан у логору Земун (Semlin) смјештеном на Старом сајмишту, довожена коњским запрегама и закопавана у преко двадесет јама у близини гробља на Гардошу, а онда послије рата ексхумирана и сахрањена у заједничку гробницу. Поред њих и тијела најмање 3.600 српских жртава из истог логора скончало је, како је утврдила Државна комисија још 1945. године, у Белановића рупи на Бежанијској коси.

Стрељање у логору Земун 1943. године (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

О томе је, управо у Новостима, под насловом „Два стратишта усред Београда са 14.000 жртава сакрио немар“, новембра 2018. године писала В. Црњански Спасојевић.

Два стратишта усред Београда са 14.000 жртава сакрио немар

Она је навела мишљење историчара проф. Милана Кољанина, свакако понајбољег познаваоца истине о логору Земун, да се Законом о меморијалу на Сајмишту, који је тада био у припреми, обухвати не само мјесто некадашњег логора, у ком је страдало више од 10.000 Срба, око 6.300 Јевреја и неколико стотина Рома, већ и њихове гробнице на Гардошу и на Бежанијској коси.

Али, вратимо се на текст Р. Драговића објављен у Новостима.

Можда најдрастичнији примјер дисторзије Геноцида почињеног над Србима је констатација аутора да је послије 1942. године логор Земун имао карактер прихватног логора за заробљенике и политичке противнике који су одатле упућивани на принудни рад.

Портал Новости 27. октобра 2022. (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

Логор Земун је, не послије 1942. године како наводи аутор текста, већ од почетка маја мјесеца те године па све до јула 1944. заиста носио назив  Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) али никако није имао карактер „прихватилишта“. Био је то логор смрти у коме је своје животе завршило много више српских логораша него у вријеме постојања јеврејског логора Земун (Judenlager Semlin).

Само усвајање њемачког назива „Прихватни логор“, а онда извођење закључка о прихватном карактеру тог логора смрти је не само неприхватљиво и научно неутемељено већ представља злочиначку работу обесмишљавања страдања и поновног убијања жртава.

Неупућеном читаоцу се таквим извртањем историјске истине сугерише драстична разлика карактера логорског система у двије фазе његовог постојања.

Ексхумација тијела жртава на Бежанијској коси (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

На овом мјесту треба подсјетити на оправдани револт српских историчара, ријетких преживјелих и потомака жртава логора Јастребарско, логора за дјецу, на назив „Прихватни логор Јастребарско“ којим поједини хрватски ревизионисти настоје изврнути истину о том логору смрти.

Оба „прихватна“ логора, какав су им назив додијелили усташе односно Нијемци, и Јастребарско и Земун, налазили су се на подручју тадашње Независне Државе Хрватске и оба су били логори смрти. Веже их и страдање многих српских породица са Козаре када су дјеца одвајана и логорисана у Јастребарском а њихови родитељи сточним вагонима одвожени у логор Земун.

Навођење лажне тврдње да је логор Земун у својој другој фази био намијењен за прихватање „заробљеника и политичких противника“ скрива истину да су жртве ту логорисане, мучене, изгладњиване и завршавале своје живот само зато јер су били Срби  православне вјере.

Логораши у „прихватном“ логору Земун (Фото: Јадовно/Архива)

Страшно страдање јеврејске популације у Србији и покушај истребљења цијеле заједнице злочин је који мора да остане у трајном памћењу и јеврејског и српског народа.

Али, у исто вријеме, неприхватљиво је било какво наглашавање ексклузивитета страдања жртава, а то је у прилогу Новости више него очито, пошто су на истом мјесту, према налазима историчара, највише страдали Срби.

Преко 6.500 тела Срба Крајишника која леже на ободу Београда, једна су од готово непознатих али најјачих карика у српском идентитетском ланцу који веже Србе са обе стране Дрине.

Споменик жртвама на јеврејском делу гробља на Гардошу, Земун (Фото: Јадовно 1941)

Зашто локације масовних гробница тих жртава на Гардошу и Бежанијској коси Музеј жртава геноцида није уврстио у „БЕОГРАДСКЕ СТАЗЕ СТРАДАЊА“?

Зашто на страницама Музеја жртава Геноцида готово да нема ни ријечи о томе?

Одговор на ова питања се може наћи и у болној чињеници да Република Србија нема Музеј жртава Геноцида почињеног над српским народом у вријеме Другог свјетског рата.

Мада на званичној фејсбук страници пише да је то „Матична музејска установа у Србији у области културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима“ то је само полуистина.

Страница Музеја жртава геноцида (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

На интернет страници те институције стоји да се Музеј, истовремено, бави и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о Холокаусту и Самударипену.

„Усвајањем Закона о музејској делатности у октобру 2021. године, Музеј је постао матични музеј у Републици Србији за неговање културе сећања на жртве геноцида  и холокауста.“

Само и летимичним прегледом фејсбук странице и интернет сајта Музеја жртава Геноцида може се видјети да се та државна институција у највећој мјери бави Холокаустом, злочином Геноцида почињеног над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата.

Страница Музеја жртава геноцида (Фото: Јадовно/Снимак екрана)

Зато је и разумљиво да у вријеме формирања Музеја Холокауста на мјесту некадашњег концентрационог логора Земун, на локацији Старог сајмишта, челници те установе, прикривањем и дисторзијом, настоје умањити карактер и обим злочина Геноцида над српским народом почињеног на том мјесту.

Коначно, форсирањем топонима „сајмиште“ и Законом дефинисаним називом меморијала као „Старо сајмиште“, директно се имплицира да је логор био у Београду, а онда се индиректно може извући паралела да су Срби криви за геноцид над Јеврејима.

О чињењу и нечињењу челника Музеја жртава Геноцида али и челника Одбора за Јасеновац САС СПЦ, писано је и у Апелу за одбрану светих српских Новомученика Јасеновачких, потписаном од стране низа јавних личности из Србије, Српске и српске дијаспоре.

Апел Српској православној цркви за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких

Пошто је очито да ученици из Србије у предвиђеним обиласцима мјеста ратних страдања на подручју Србије неће посјетити мјеста масовних гробница на Гардошу и Бежанијској коси, преостаје им да се о томе информишу путем интернета, прије свега на страницама удружења грађана Јадовно 1941.

НА ГАРДОШУ ЗАБОРАВЉЕНА ГРОБНИЦА 6.500 СРБА

То удружење је на 77. годишњицу приспјећа првих мученика са Козаре и Поткозарја у логор Земун, у суботу 11. маја 2019. године, заједно са удружењем Козарчана у Београду, организовало над масовном гробницом на земунском гробљу молитвени скуп. Служен је парастос а час историје одржао је Земунац, историчар и правник Никола Милованчев.

ФОТО: 11. мај 2019. – Служен парастос страдалим Србима у логору Земун 1942- 1944.

Аутор је предсједник УГ Јадовно 1941, Бања Лука

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

6 replies

  1. Душан Буковић:

    ЈОШ ЈЕДНОМ О ПАВЕЛИЋЕВОМ ХРВАТСКОМ ЛОГОРУ СТАРО САЈМИШТЕ

    Веома је жалосно констатовати основну чињеницу, да ни дан данас није познато извесној београдској, рајетинској, издајничкој, идолатриској и окултној Брозовој подјармљеној, денационализованој и дегенерисаној „елити“, да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у Павелићевој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког рајха.

    У вези са извесном идолатриском и окултном београдском масонско-марксистичком рајетинском елитом, неће бити на одмет да овде цитирамо један детаљ из значајне расправе проф. др Мирка М. Косића, коју је објавио под насловом „Заблуде и замагљивање у нашој политици“, где дословно стоји:

    “Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује“ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство“ владаоца…” (Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

    Имајући у виду да је о хрватском концентрационом логору у Старом сајмишту у Земуну, који се налазио у Павелићевој Независној Држави Хрватској под злогласном немачком национал-социјалистичком окупацијом, доста писано, не бисмо се овом приликом упуштали у тако опсежну библиографију и летературу. Цитирали бисмо подужи чланак Николе Н. Томића, који је објављен под насловом „КЊИГА О ЗЕМУНСКОМ ЛОГОРУ“, где између осталог, стоји:

    „Није ми намјера да браним Нијемце, којима, поред Срба, др Стевановић приписује све грозоте земунског логора. Све да нијесу ништа друго криви, Нијемци су довољно криви што су омогућили Хрватима да оснивају такве врсте логора и да у њима чине оно што су чинили, али то не значи да треба зажмурити пред хрватским гнусним злочинима и приписивати их ма коме другоме сем Хрватима. Има нас приличан број живих који смо прошли кроз њемачке концентрационе логоре (и сâм сам један од њих), а има још у животу и понеки свједок од оних који су прошли кроз хрватске логоре. Грозан је био живот у њемачким концентрационим логорима, али кад се он упореди са животом у хрватским логорима, онда ми који смо били у њемачким логорима можемо да се сматрамо срећним што нијесмо били у хрватским логорима…

    Др Ђорђе Сарапа, бивши југословенски начелник министарства унутрашњих послова, у Американском Србобрану од 9 фебр. 1953 г. пише да је концем априла 1944 г. један Београђанин (вјероватно сам г. Сарапа ), у друштву двојице њемачких официра, посјетио земунски логор и видио у њему овај призор:

    Hа стотину метара од обале реке, пружио се пространи логор, опасан мрежом густе бодљикаве жице. Око логора на растојању од двадесет метара постављени су тешки митраљези. За њима су седели људи чудно обучени. Сиве војничке униформе, а на глави црвени фесови са дугачким црним кићанкама, које су се спуштале до рамена. На предњој страни феса светлило се велико, белом срмом извезено слово „U”, које је окружавала шарена слика државног грба усташке државе. Припадници црне легије босанских усташа. То су ти злогласни голаћи, ови овде са дугим кићанкама и оштрим кукастим носевима, који су се утиснули у дуга брончана лица са истуреним чељустима. Изгледају као гладне авети, које се хране топлом људском крви – мислио је Београђанин и бојажљиво се примицао логорској жици. На уласку у логор стајала је стража. Двојица усташа, са кратким машинским пушкама преко рамена.

    На појаву немачких официра заузели су у знак поздрава став мирно. Црвени фесови иза митраљеза окретали су се према посетиоцима, и испитљиво зурили у немачке официре, а нарочито у трећег посетиоца који је био у цивилу.

    За час се створио командант логора, млад усташки поручник, који је љубазним и снисходљивим осмејком поздравио посетиоце, а још љубазније запитао чиме може да послужи.

    Немци су изразили жељу да разгледају логор, претстављајући Београђанина као свог друга официра.

    За време овог кратког разговора, хиљаде становника ове језиве куће појуриле су према жицама. Полугола тела, на којима су висили дроњци поцепане одеће, пружала су према посетиоцима мршаве руке и запомагала – хлеба, хлеба.

    Кроз неколико минута истрчала је усташка стража са тешким бичевима. Сиктање бичева запиштало је у ваздуху, док су се ударци бесно спуштали по кожи и костима ових паћеника. Многи су дизали мршаве руке, у немоћном покушају да се заштите од удараца.

    Призор је био потресан. Срце се каменило, а савест бунила противу потамнеле свести човека, који се претварао у зверку. Немци су окренули главу и у пратњи снисходљивог команданта улазили у логор.

    Усташки поручник поносно је дигао главу, очито задовољан да су Немци имали прилику да виде како усташа влада робовима. Ушло се у логор.

    У осам редова стајале су поређане дрвене бараке. На голој земљи лежала је прострта слама, из које се ширио задах нечистоће и трулежи. То су лежаји ових несретника. У свакој бараки становало је неколико стотина. Многи болесни и без покрета изговарали су у бунилу неразумњиве речи. Из једног тамног угла допирао је плач малог детета.
    Посетиоци су ушли дубље.

    На мокром свежњу сламе, у полутамном углу бараке, седела је млада жена и држала на рукама сисанче. Четири месеца старо дете цвилело је и танким ручицама вукло мајку за груди. Мајка је принела пожудне усне детета дојки, док је престрашена очима зурила у људе који су јој прилазили. Страшиво је притезала дроњке око сувих рамена и груди и покривала кости које су вириле испод коже. Очи, скоро угашене очи, цаклиле су из својих дупља. Као да су вапиле за милост. Страх за живот детета, инстинкт ухваћене звери која се бори за свој плод, зрачио је из њених очију. Тело је дрхтало, а усне се немоћно трзале. Хтела је нешто рећи, сигурно молити за живот детета, али није имала снаге.

    Усташки поручник је објашњавао (извана је допирао одјек бичева, запомагање и јауци):
    То су Срби које смо пре неколико месеци покупили по селима Кордуна и Босанске Крајине. Похватали смо их на оним подручјима на којима су устаници наишли на јаку помоћ и подршку становништва. Куће смо спалили, а становништво сместили у логоре. Допремили смо их овде, да задње дане живота проведу баш на вратима Београда и Србије. Било их је око седамдесет хиљада…

    Претседник српске владе генерал Милан Недић, снабдевен сигурним доказима, упутио се лично тадањем војном заповеднику окупиране Србије, генералу Бадеру. Молио је да се жртве из земунског усташког логора пребаце у Србију и предаду бризи српске владе.
    Војни заповедник окупиране Србије, згражавајући се и сам зверством помахнитале усташке руље, обећао је своју помоћ и интервенцију код усташке владе.

    Кроз неколико дана генерал Милан Недић примио је одговор.

    Сви женски притвореници логора предаће се српској влади. Исто тако мушки притвореници до осамнаест година старости. Мушкарци преко осамнаест до педесет година старости, уколико су здрави, упутиће се на рад у Немачку. Сви остали, заједно са болесницима, предаће се српским органима. Мешовита комисија, састављена од по три српска и три немачка лекара, прегледаће притворенике и заједно одлучити који се могу употребити за рад.

    Почетком маја месеца извршен је преглед логора. У животу је затечено нешто преко тридесет хиљада жртава. Од тога броја непуна хиљада пронађена је као способна за рад.

    Дана десетог маја на обали реке Саве скупила се гомила београдског становништва. Тога дана извршиће се пребацивање спасених у Србију.

    Очи сакупљеног света напето су гледале преко реке.

    Око десет часова пре подне људска маса почела је куљати из логора…

    Уз пратњу наоружане немачке страже група се кретала према савском мосту. Први редови већ су изашли на мост. Приближавали су се Београду.

    Поворка је више личила на мртваце него на живе људе. У дроњцима, који су висили са мршавих тела, напола голи људи, жене и деца, збијени једно уз друго, лагано су се приближавали другој страни. Бледих и упалих лица, група паћеника носила је немоћним ногама остатке живота.

    Први редови већ су стигли на бeоградско тле. Као по договору, изнемогла тела бацала су се на земљу и у сузама љубила српску груду. Руке, које су дрхтале, дизале су се небу, а уста шапутала молитву захвалности Богу…

    Жртве су смештене по унутрашњости Србије. Спасено је и овога пута око тридесет хиљада српских живота, тридесет хиљада драгоцених стабљика на проређеној српској њиви…”

    (Види: Никола Н. Томић, Књига о земунском логору, Завичај- Home, Број 51, Година XVIII, Април 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

    14
  2. И после Тита – Тито. Броз живи кроз децу и унуке његових слугу који раде на довршењу уништења српства. Ја сам исто тек пре пар година сазнао да су на Старом сајмишту убијани и Србе, махом сакупљени по селима пречанске стране Београда. И то не само што су убијани него су(смо) још и најбројније жртве. Био сам у чуду, како можемо бити такви непријатељи себи сами?

    16
  3. Где су сахрањене жртве ОЗН-е из Лисичјег Потока и са Аде? Јесу ли то жртве 2.св.рата?

    14
    1
  4. Ништа то није чудно и ново. То су процеси дугог трајања који су се у протеклих неколико година убрзали па су видљивији у јавном простору. Видљивији и болнији само за дјецу и унучад жртава. Праунуке та тема готово да уопште не интересује. А стручна јавност се устручава или боји да реагује. Да им се не би наљепила етикета антисемитизма.

    12
  5. Дође време да признамо, да у кукољу има и понеко здраво зрно жита. Честитке др Басташићу на истрајности и храбрости. Жао ми је што му та честитка баш нешто и неће значити у двобоју са срамним наративом који свих ових година свесно пројектује део српског друштва. Апсурд је, да је ову тему „под своје“ у потпуности преузео антисрпски лоби, који упориште налази у лако поткупљивим квазиинтелектуалцима. Та група је већ овладала институцијама, инсталирајући своје људе са јасним задатком. Царево ново одело превалило је пут од бајке у горку стварност српског друштва. На путу смо да ће Срба остати у траговима и на земљи и под земљом.

    10
  6. Није то кукољ, то су људи на ВОДЕЋИМ позицијама,директор МЖГ,бар један српски бладика, и иза њих армија Хисторичара српских добро плаћених.
    Њих је неко поставио ту да раде за добробит српског народа и културу сјећања на жртве.
    И НЕРАД и бацање под тепих је рад ѕа неког.
    На нама је да не ћутимо јер ево до чега нас је то довело, умало нас не прогласише геноцидним народом.

    7
    1

Оставите коментар