Богдан Златић: Црни талас у српском филму (3)

„Стање ствари“ у наставцима доноси изводе из књиге Богдана Златића „Црни талас у српском филму – прилог за разумевање политике титоизма у кинематографији“

Богдан Златић, Црни талас у српском филму (Извор: Catena mundi)

Оргазам као географски појам

Бурног лета 1968. године филм Узрок смрти не помињати није приказан на фестивалу у Пули, јер није ни уврштен у програм овог филмског фестивала. Стручни жири је сматрао да Узрок смрти не заслужује чак ни да конкурише за награде, а камоли да случајно добије неку од њих. Награде су биле резервисане за оне ауторе којима ће комитетски маркетинг касније направити фаму да су „забрањени“ и „проскрибовани“. Велика златна арена додељена је филму Кад будем мртав и бео, а Живојин Павловић је за режију истог филма добио Златну арену; Сребрна арена за режију, „за оригинално и смело коришћење нових облика филмског израза“ додељена је Душану Макавејеву за Невиност без заштите. Драгану Николићу је уручена награда за сугестивну „реализацију улоге младића“ у филмовима Кад будем мртав и бео и Три сата за љубав. Када се свему овоме дода чињеница да су годину дана раније у Пули, поред Скупљача перја, који је добио Велику златну арену, Живојин Павловић и Душан Макавејев добили награде за филмове Буђење пацова (Сребрна арена) и Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ-а (Посебно признање за смели истраживачки приступ), онда начин прављења „ауторске“ кинематографије постаје нешто прозирнији.

Што се Узрока смрти тиче, да га не би прогутала месечина, редитељ је организовао низ приватних пројекција овог филма, и то за „истакнуте јавне и културне раднике“, добио неколико позитивних критика у дневним новинама – и нестао са јавне сцене.

Таман је неискусни истраживач прилика могао да дође у искушење да донесе коначни закључак о свему овоме, када се у специјалном недељном Борбином додатку (такозвани жути) „Рефлектор“ од 3. августа 1969. године, из пера Владимира Јовичића, председника идеолошке Комисије за културу, алијас министра културе Брозових криптократа, појавио наречени натпис: Црни талас“ у домаћем филму. Историја Брозове криптократије имала је драмску структуру романа Агате Кристи.

Овај напис био је типичан пример објављивања нове идеолошке платформе са које ће криптократија, арбитрирањем у култури, задржати привилегију универзалног тумача стварности. Цео текст је, заправо, био лансирна рампа за етаблирање нове политичке шифре под именом црни талас, шифре која ће послужити за злокобну манипулацију новијом историјом српског филма. То је био идеолошки напад на естетику и поетику ауторског филма који је, добивши овим текстом етикету „црни филм“, постао парадигма забрањеног воћа, односно нечега што је супротстављено официјелној културној политици. Ако награде нису могле да код публике етаблирају ауторски филм, онда је то могао да учини политички напад на њега. Добивши ореол забрањеног воћа, ауторски филмови су за новије генерације младих синеаста постали нека врста културне алтернативе постојећем стању: од друге половине седамдесетих па до почетка деведесетих, када је на сличан начин етаблиран црни талас политичких опозиционара, у домаћим „алтернативним“ биоскопима могли су се видети скоро искључиво „одабрани“ филмови аутора црног таласа. Будући да су ови филмови имали ореол забрањеног воћа, млада биоскопска публика их је гутала и о њима дискутовала, а да и није била свесна да се на тај начин припрема да буде прогутана од црног таласа политичких опозиционара, људи спреманих на сличан начин, и у сличним подземним алхемијским лабораторијама.

Посебна занимљивост овог Јовичићевог написа јесте у томе што су у њему детаљно анализирана и поименце нападнута само два филма, и то два режисера који суштински никада нису припадали црном таласу. Живановићев филм био је утук на поетику црног таласа, а Петровићев филм једним својим делом представља одговор на уметничку полемику коју је Јован Живановић започео филмом Узрок смрти не помињати.

Насловница Reflektora, додатка Borbe, у ком је објављен Јовичићев текст (Извор)

Да је Саша Петровић био један од ретких људи свога времена који је схватио полемичке тонове Живановићевог филма Узрок смрти не помињати сведочи управо филм Биће скоро пропаст света. У том филму се на некаквим изборима на гласању појављује сенилни старац којег због потпуне физичке и менталне неспособности мештани буквално довлаче на изборно место. Када Ани Жирардо запањено констатује: „зар и овакви гласају“ – неко из изборне комисије пита старца за име. Овај несретник се усправља и каже у камеру: „Јован Живановић“!

Тежиште напада је, дакле, пребачено на филм који је био супротстављен овом таласу филмова, да би се методом стварања привида забрањеног воћа, заправо, тај талас касније етаблирао. Чак је и назив црни талас у тексту био асоцијација на талас црних марама које су носиле удовице и ћерке страдалих српских домаћина: „Сви смо сведоци да је од неког доба наш филм претежним делом забрађен у готово непрозирну црнину.“[1] На тај начин шифра црни талас промовисана је у нападу на филм који је представљао утук на поетику црног таласа. Како би та теза могла да прође, Јовичић је морао да филм Узрок смрти не помињати прикаже као репрезентативног представника црног таласа. Да би остало упамћено како је то он учинио, овде ће бити наведен најкарактеристичнији одломак из његовог текста.

У једну српску варошицу ушли су окупатори у немачким униформама, а могао је – како изгледа – свако други само ако је хтео. Почели су затамањивати све што је мушко, премда – судећи према ономе што се у самом филму може видети – у Србији после Солуна није ни било мушкараца. Да их је остало, бар би се један дрзнуо да бежи из колоне коју воде на губилиште, бар би један опсовао пред стрељање, подвикнуо, пљунуо.

Не, за све то време српска „паства“, предвођена гласовима ђакона, пева нека молепствија, чека глас божји, моли се свом свевишњем и предсмртно му позира. Толико је тај српски свет овде веронаучан и побожан да су му црнина и восак једина часна утеха за изгубљене животе. Србима је да душу спасу на начин за који је још цар Лазар у народној песми знао да спасти не може. Њихова је највећа брига да ли ће дотећи довољно црних марама и воштаница – за остало ће се швабе побринути. Шта су живот и смрт наспрам величанственог укупног чина, наспрам „Господи, помилуј“ и „Алилуја“.

Кад бојаџијин син, усред окупације, падне са тавана, на коме се у својих шеснаестак лета крио, и погине, најстрашније је то што је у казану нестало црне фарбе! И за његовог оца је то казна којој равне нема!

Устрашено стадо богоугодниука не зна ни за мржњу ни за освету, зна само за свога бога и у њега се једино узда. Можда то и није црквени бог, можда се и он у цркви само сакрио пред цевима фашистичких аутомата, можда је само главна личност из неког паганског, словенског апокрифа… Углавном, у њега панично верују српски мушкарци и српске жене. Све друго што је људско (бар колико и сујеверје) – њима је страно.

Колико би се Срба, који су у смртном часу само у псовкама помињали бесмртнога бога – да су, неким чудом, могли видети овај Живановићем филм – преврнули у н е о п о ј е н и м гробницама од Мишара до Кајмакчалана, и од Јонског мора до Сутјеске!

Па и ми живи, макар били неискушани страшљивци и потенцијални хришћани без икакве друге вере, имамо бар због такве прошлости право на срамоту док у овом филму слушамо благогласну службу за покој душе једном народу који је и за живота смртно богобојажљив и покојан. Не мора човек пожелети да је један од окупаторских војника, да и сам пуца у крдо тупоглаваца који у трпљењу проналазе највиши духовни смисао живљења, а у укупном обреду своје избављење, али се не може отети стиду што му је остављено да бира између зликоваца без душе и образа, и испосника људског достојанства, који су за смрт одавно прекрстили руке и који не умиру „за добро туђе“, али ни за „спас свог имена“.

Мистику православља нарушавају једино рафали из непријатељских митраљеза и то је једина реалност до које су доспели аутори филма „Узрок смрти не помињати“.[2]

Очигледно је да за Владимира Јовичића, и људе његовог кова, не постоји страшнија клетва од оне у којој се неко оптужи да је хришћанин! За њих на свету нема ничега црњег него што је православље!

Владимир Јовичић (1935-2001) (Извор: Википедија)

У одговору на овај текст, објављеном у Књижевним новинама под насловом „Зашто осуђујете оно што не познајете?“, Јован Живановић тврди да је садржај његовог филма нетачно интерпретиран: „Ако сте заиста видели филм чији садржај овако приказујете, зашто сте ово написали? Евидентно је да у том филму постоји сцена у којој сеоски столар – на прагу свог дома, очајнички покушава да и физички заштити своја два нејака сина. Филм недвосмислено приказује да овај запањени човек и до очаја доведени родитељ, улаже све своје физичке и моралне снаге у тај покушај. Што овај ‚мушкарац‘ преостао у ‚Србији после Солуна‘ ипак није успео у покушају на који се ‚дрзнуо‘, није само резултат његове мушке неагилности. Везали су га. Али и тако обеспомоћен, пред смрт на губилишту, он је имао моралне снаге и храбрости да ‚пљуне‘ официра који исмева његово осећање разапетости – између родитељске љубави и бриге и људске солидарности са патњом својих суграђана.“[3]

У вези са кризом југословенске кинематографије о којој Јовичић пише, Живановић између осталих питања поставља следећа: „Да ли знате који су филмови награђивани у Пули протеклих година? Да ли знате које је филмове аконтирао и награђивао, дакле стимулисао, Фонд за унапређење домаће филмске производње? Да ли знате који су филмови репрезентовали нашу кинематографију у иностранству последњих година? Да ли знате које је филмове препоручивао публици орган СКЈ Комунист?“ и затим додаје: „Црни талас, који Ви нисте уочили, у ствари је талас дилетантизма, неодговорности и хаотичног, површног космополитизма. Подизање овог таласа помаже група усхићених медиокритета и културних трчилажа типа филмског критичара листа Комунист.“[4]

Горан Јанковић: Јован Живановић или Коренски неспоразум са естаблишментом

Филм Узрок смрти не помињати се две деценије није могао видети чак ни на затвореним пројекцијама за истраживаче домаћег филма, јер је, према незваничном објашњењу тадашњег директора филмског архива у Кошутњаку, „недостајала прва ролна филма“!? После дуге паузе филм је приказан 29. децембра 1987. године у „Алтернативном биоскопу“ Дома културе Студентски град, и то у оквиру ретроспективе филмова Јована Живановића, коју је организовао филмски критичар Синиша Здравковић. Да би пројекција могла да буде одржана, режисер је морао да са собом донесе копију филма из своје приватне колекције!

Неколико година касније почела је реализација „наставка овог филма“, само овога пута са стварним људима и у природном декору.

Како је то могуће?

Догађаји из 1968. године били су кулминација глобалног успостављања невидљивих механизама за демонтажу хладноратовске слике света. Тај процес, који је у свету започет раних шездесетих, требало је да и код нас угради механизме који ће одредити судбину земље у постхладноратовском периоду. Тако је и било: средином шездесетих је у структурама брозове криптократије почела припрема за организовану разградњу Југославије по међународном програму који је подразумевао полагање српског националног питања на жртвени олтар зарад одржања постојећих номенклатура у новим политичким околностима. Припреме за ову разградњу су се одвијале на свим нивоима, а механизми уграђивани у све структуре: полицијске – смењен је најистуренији Брозов полицајац и акредитоване међународне безбедносне службе; државно-правне – припреман је терен за доношење новог устава који ће октроисати рат са почетка деведесетих; културне – растурен је јединствени филмски простор укидањем заједничког филмског фонда; црквено-националне – партијском директивом је 1967. године самопроглашена Македонска православна црква… Како је припрема за цепање државе, заправо, почела да се спроводи њеним рашивањем по националним шавовима, основна политичка шифра која је замагљивала ове процесе била је „братство и јединство“. Унутрашње напетости су дириговане тако што је подјариван, па потом критикован, хрватски шовинизам, уз неговање, па потом осуду, српског ултралевог централизма, док је у међународној јавности стварана лажна представа о сукобу хрватског антикомунизма са великосрпским хегемонизмом. Крајњи циљ ових политичких манипулација је био да се опстанак државе не проблематизује кроз урушавање политичке криптократије, него кроз међунационални сукоб који ће бити изазван злоупотребом српског националног питања.

Драган Крстић: Манифестације антисрпског понашања садашње државе показују се свуда (1971)

Ауторски, „нови“ филм је у почетку био у најмању руку толерисан, али када је већ почетком 1967. било јасно да се хрватски национал-социјалисти под  паролом борбе против државног централизма и унитаризма спремају за Маспок, србијанске криптократске структуре дале су зелено светло за реализацију филмова који неће оспоравати владајућу идеологију, али ће новом филмском иконографијом изазвати културолошку провокацију. Како су међурепубличке, а заправо међукриптократске тензије расле тако су редом почеле да се отварају све болније теме, од којих је најболнија била страдање српског народа за време рата. Наиме, крајњи табу ипак није био узрок смрти убијених, него братско порекло злочинаца. Михајло Ђурић је у вези с тим процесом писао: „Као да је централизам у било којем погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питање националних одговорности за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом.“[5] Због тога је филм Узрок смрти не помињати био крајња граница усијања у овој ствари, и зато је „из панораме наслова“ који су названи црним таласом Владимир Јовичић баш тај филм узео за пример као један од „најзапаженијих“.

За преламање будућег односа према ауторском филму битна је чињеница да се ова промена дешавала у фону међурепубличких сукоба, па је тако Јовичић, утврђујући корене појаве црног таласа, констатовао: „С тог становишта постају схватљива многа претеривања у, тобоже, антиждановском конципирању уметничких слобода, а нарочито у уметничкој реализацији таквог концепта. При том ваља признати да су и анархолибералистичке (подвукао Б.З) идеје и празне вербално-стилистичке смицалице у основи – антиждановске.“[6]

До Јовичићевог написа изашли су скоро сви референтни филмови црног таласа. Посебно, те 1969. године, поред филмова Вране, Заседа и Рани радови, и у другим републичким продукцијама појавили су се филмови који би могли да буду означени као реакција на појаву црног таласа у српском филму. Реч је о филмовима Хороскоп Боре Драшковића, затим хрватским филмовима Догађај Ватрослава Мимице, Лисице Крсте Папића и Кад чујеш звона Антуна Врдољака. Код ових филмова наслућивала се нова конотација коју ће шифра црни талас добити на плану политичких разрачунавања која су тињала испод површине шифроване стварности, и која ће нешто касније, почетком седамдесетих, у време октроисања новог устава, изаћи на видело у форми хрватског Маспока и нареченог српског анархолиберализма.[7] Ако је српски анархолиберализам био димна завеса лансирана да прекрије Маспок, црни талас је произведен да буде смоквин лист који покрива ову завесу. Разлике између филмова црног таласа у Југославији (као географском појму) нису биле у нијансама црне боје, него су се могле уочити у разлици идеолошких опредељења између хрватског национал-социјализма – Лов на јелене (1972) Фадила Хаџића и србијанског ултра-левог космополитизма – W.R. Мистерије организма (1971) Душана Макавејева. Тако ће у филму Лисице, чином силовања младе за време свадбе заправо бити оправдано одвођење првобораца у титоистчке концентрационе логоре, а у филму Лов на јелене бити рехабилитован усташки покрет – после четврт века, у родно место враћа се чиновник НДХ који је емигрирао пред крај Другог светског рата, те бива криво оптужен за учешће у усташком покрету, а прави мотив оптужбе је богаћење бивших партизана на рачун његове имовине.

У међувремену, док су трајале југословенске филмске игре, Ричард Никсон 1970. године посећује Загреб у коме узвикује живјела Хрватска! Осмог маја 1971. године Загреб слави двадесет и шест година ослобођења великим народним митингом у коме није било проливања јогурта, али је слављена политика ЦК СК Хрватске због промовисања радикалне децентрализације и разградње савезних југословенских институција. Присутно је више од 150.000 људи, носе се транспаренти: „Што је више клевета и лажи, СКХ нам је милији и дражи“. Последњег дана јуна 1971. године усвојени су уставни амандмани на Устав из 1963. године. Сви хрватски захтеви из 1971. године ће чинити темељ Устава из 1974. године.

Сагледавање историје југословенског филма на овакав начин не може да одагна утисак да су многи филмски ствараоци одиграли улогу у припремању терена за доношење новог Устава СФРЈ који ће бити правни основ за разбијање ове државе. У свом излагању на састанку Секције Удружења универзитетских наставника одржаном на Правном факултету у Београду 18. марта 1971. године, професор Михаило Ђурић је истакао: „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, па чак и међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.“[8] Један од најугледнијих југословенских правника, професор на Правном факултету у Београду и председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, Михаило Ђурић је након овог излагања најпре ухапшен, потом суђен и затим осуђен на вишегодишњу казну затвора, и то због „јавно изнетог мишљења једног стручњака позваног да узме учешће у јавној дискусији поводом најновијих уставних промена… (изнето у одбрани пред судом изложеној 12. и 14. јула 1972. године)“.[9]

Михаило Ђурић (1925-2011)

Углавном, доношење кровног закона државе којим се поткопавају њени темељи поклапа се са завршетком таласања на филму и започињањем стварања фаме, односно погрешне представе око значења и значаја црног таласа.

Истини у атар, филм Душана Макавејева W.R. Мистерије организма приказан је у новосадском биоскопу Арена 5. јуна 1971. године, након чега је одржана расправа у којој је учествовао велики број тзв. културних радника.  У расправи је учествовао и Војин Димитријевић, професор Правног факултета у Београду, али не да би коментарисао уставне промене, него да би се осврнуо на улогу Вилхелма Рајха у ренесанси марксистичког мишљења и „акцентирао и чињеницу да ће негативне реакције на један филм који се конктретно и до самог корена обрачунава са структуром стаљинистичке свести бити сасвим природне све док таква свест буде егзистирала у нашој средини ма и у најзанемарљивијем проценту“.[10]

W.R. Мистерије организма нису биле приказане на фестивалу у Пули који је почео 26. јула. Јавно тужилаштво Србије је упутило писмо Републичкој комисији за преглед филмова да обуставља извршење њеног решења о цензорном картону који је добио филм W.R. Мистерије организма. Око тога се диже велика прашина. Пишу се писма, сазивају конференције за штампу, филмски радници зборују… Прихваћена је идеја Слободана Новаковића (види фусноту 4) да се на огласној табли у фоајеу Дома ЈНА у Пули и у ходнику хотела Ривијера поставе велики табаци хартије на којима је писало: „Захтев дирекцији XVIII фестивала – Ми доле потписани, захтевамо да се прикаже филм Душана Макавејева W.R. Мистерије организма јер једини прави суд о њему може да донесе публика и критика фестивала.“ Потписало се више стотина људи из света уметности и културе – од Срђана Карановића, Рајка Грлића, Јована Аћина, Николе Стојановића и Мише Радивојевића, преко Милутина Чолића и Лоренца Кодеља, до Данила Киша и Љубе Поповића. Међутим, критичар маспоковског Хрватског тједника није се потписао.

Филм W.R. Мистерије организма се заиста више није могао видети, све тамо до 1987. године када је први пут јавно приказан у Љубљани, па потом у Загребу, па на крају у Београду. Тим путем.

Негативних реакција на филм није било.

Ближила се јогурт револуција.

Догађање политичког црног таласа могло је да почне.

Извод из књиге: Богдан Златић, Црни талас у српском филму – прилог за разумевање политике титоизма у кинематографији, Катена мунди, 2018.


[1] Владимир Јовичић, „Црни талас“ у домаћем филму, Борба, Рефлектор, Београд, 3. август 1969, стр. 22.

[2] Исто, страна. 22-27.

[3] Јован Живановић: Зашто осуђујете оно што не познајете? (Одговор Владимиру Јовичићу на текст „Црни талас“ у домаћем филму), Књижевне новине, бр. 361, Београд, 30. август 1969, страна 1,15.

[4] Исто, страна 15. (Иначе, филмски критичар листа Комунист о коме је реч је Слободан Новаковић, потоњи потпредседник Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана.)

[5] Михајло Ђурић: Србија и Европа, БИГЗ, Бонарт, 2003, стр. 9.

[6] Владимир Јовичић, “Црни талас“ у домаћем филму, Борба, рефлектор, Београд, 3. август 1969.

[7] Маспок и анархолиберализам су такође политичке „шифре“ за кодирање стварности.

[8] Михајло Ђурић: Србија и Европа, БИГЗ, Бонарт, 2003, стр. 8.

[9] Исто, стр. 15.

[10] Богдан Тирнанић: Црни талас, Филмски центар Србије, Београд 2008, стр. 127.


Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Цвијет

    Кад
    Пупољак
    Цвијет
    Да

    Више
    Не
    Тражи
    Зна

    Момчило

  2. У времену друге Југе имали смо добрих и рђавих ствари. Када је пак култура у питању, и филмска умјетност као део културе, она не трпи стеге, ограничења, а филм је тада био у служби пропаганде са строго омеђеним идеолошким калупом, и цензура бјеше присутна, зато смо имали прегршт тих тзв партизанских филмова, све у сврху „болдовања“ промоције пожељних идеолошких „вриједности“. И то су са умјетничког аспекта све до 1980их били безвриједни филмови. Изузетак су, не сви него неких 10ак филмова тзв српског црног таласа крајем 1960их и почетком 70их.

    Опет 1980их десило се нешто чудно, мени необјашњиво, у том неком међупростору како је монарх, онај Броз скончао, а та творевина се батргала у свом ропцу, када смо имали један морални и духовни суноврат нације, имамо васкрсење филмске умјетности, појавила се плејада генијалниих режисера, Зафрановић, Живко Николић, Кустурица, Шијан и бројни други, читав низ пројеката кроз које смо имали критику тог наопаког система вриједности, толико свјежих идеја, бјеше то у том моралном и духовном муљу врисак културе, као да се осјећало да је тој творевини истекао рок трајања, па ето на крају да се поправи оно што је прије требало.

    Када је филм „Узрок смрти не помињати“ у питању, то није први филм који је направио отклон од обавезног идеолошпког калупа који се морао у том времену слиједити и који је „скрајнут“. Већ прије смо имали филм „Вртлог“ из 1964-у кроз који се Хајрудин Крвавац у једној од три приче бави сложеним односом оца четника и сина партизана, дајући кроз тај однос приказ наше српске трагедије, у том времену „јеретички“ отклон од обавезног калупа, и тај је филм „скрајнут“ неколико деценија.
    Наравно, Шиба се нашао на удару, одмах се подсјетило на „гријехе“ и насљеђе информбировца које га је пратило, „помилован“ је након неколико година, али и из темеља мијења приступ, идеолошки образац је потиснут и ради филмове које бих ја лично стрпао у жанр југо-вестерна, можда није срећан израз али ми једини пада на памет.

    7
    1

Оставите коментар