Никола Маловић: Шта да радимо док чекамо експлозију нуклеарне бомбе

Живимо у временима која богате и сиромашне уједињују у једној зебњи: хоћемо ли дочекати експлозију прве тактичке нуклеарне бомбе? И што да радимо, како да осмислимо животе, будући да иза такове експлозије планови више не постоје?

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Тих дана 1993. године почесто сам устајао рано да бих у Душановој улици сатима чекао на два литра краткотрајног млијека, за дјевојку и мене. Била је друга година откако је Резолуцијом 757 Савјет безбиједности Уједињених нација увео потпуни економски ембарго СР Југославији, тј. Србији и Црној Гори. Рафови у маркетима били су празни. Хиперинфлаторне новчанице штампале су се, са још нула, сваке седмице, а шверцована је роба, која се продавала на хаубама у Булевару, поскупљивала за вријеме које је човјеку потребно да препјешачи од Правног факултета до Цветкове пијаце. Ко је у доба без мобилних телефона свим тим шверцерима дојављивао тренутни курс њемачке марке, не само по Београду него од Дунава до мора, мистерија је достојна Артура Кларка.

Једног јутра, у продавницу тик до најстарије зграде у Београду, Душанове 10, стигле су три гајбе краткотрајног млијека, а продата је само једна. Они најближи тамо пензионери су одмах скочили, ало бре!, ми овде чекамо од пет, где је млеко, дајте нам млеко, видели смо где уносите, избројали смо колико има кеса у гајби, зовите шефа! И шеф је самопослуге дошао, и погријешио када је с врата казао како смо сви ми зачекани од пет у праву, али да су „друге две гајбе за мајмуне“, мислећи на животиње из оближњег ЗОО врта. И тада је настао хаос.

Дане моје студентске младости провео сам у редовима. Тада ми је мање сметало што чекам, будући да сам био пун времена, а данас разумијем да је чекање вид социјалне дресуре, да је бесконачни и свакодневни ред у банкама, на примјер, експеримент у коме се људи праве мајмунима за све паре. Зашто су од пет шалтера увијек два затворена, зашто од три касе увијек једна не ради, зашто се увијек чека чак и кад је заказано…?

Фото: АФП

Зато што се свијет који познајемо распада.

Плашим се да ставим на папир колико сам живота оставио чекајући.

У временима прије мобилног телефона читао сам или мислио, док чекам, ослушкивао и опажао, премда то чиним и данас. Мобилни телефон је чудесна зла справа с неодољивим мамцем на удици: имаш чиме да се бавиш док нешто чекаш, било да се превозиш аутобусом или идеш у сусрет крају радног времена у државној служби.

Хоћемо ли ускоро поново да се проналазимо по редовима? Зачекани не само око леба, млијека, меса, батерија, плинских боца и бензина? Него око свега?

Шанса је протоком времена све већа.

Искуство стечено геополитичким чекањем бољег сутра говори да нико неће напасти шефа самопослуге зато што једну гајбу краткотрајног млијека даје људима а двије мајмунима. Људи су у редовима постали дресирани. Када након уре времена чекања неко кога родно исправно називамо шалтерском особом стави натпис Пауза, и оде, чекач ћути. Срећа је да постоји аутономни нервни систем. Срце куца, срце само куца. Умјетник чекања мора бити здрав.

Највећи крузер који је икад упловио у Боку Которску, „Norwegian Epic“, чека своје октобарске путнике да обиђу Котор. Они су се на највећи крузер који је икад упловио у Боку Которску вратити као и сви туристи: нити су видјели што им се показивало, нити су чули што им се говорило (Фото: Н. М.)

О неким здравијим чекањима писала су велика српска пера. Пјесму „Чекање“ имају и Милан Ракић и Војислав Илић и Алекса Шантић и Мира Алечковић. Роман „Чекање“ има кинески писац Ха Ђин, а приповјетку под истим насловом славни Борхес.

Можда је најчувеније чекање оно из пера Семјуела Бекета, „Чекајући Годоа“ – штиво чије се тумачење подразумијева у свакој државној гимназији. У Бекетовој драми апсурда два главна јунака чекају Годоа, особу која се никад неће појавити. Имаће томе 70 година како се пишу критике и студије у вези с тим да ли да драму пропустимо кроз социјално, политичко, религијско, филозофско, психоаналитичко или какво друго херменеутичко сито.

Брза нова времена родила су не само брза интернетска тумачења књижевних класика већ и брза рјешења класичних проблема чекања. Једна фирма препоручује своју дјелатност овим слоганом: „Уместо Вас чекамо у социјалном, пореској, катастру, градској кући…“ Њихови упосленици чекају фамозни недостајући документ (жаргонски, ФТ1П – „фали ти један папир“), и гарантују да ће се јавити особи која их је ангажовала, прије него што број буде прочитан, уз препоруку: „Лако можете уживати у свој времену док ми чекамо сатима у реду за вас. Исплати се, зар не?“

Не, не исплати се, већини људи се не исплати. Сиромах увијек чека, богат никад.

Фото: Ало!

Живимо у временима која богате и сиромашне уједињују у једној зебњи: хоћемо ли дочекати експлозију прве тактичке, за почетак, нуклеарне бомбе? И што да радимо, како да осмислимо животе, будући да иза такове експлозије ни дугорочни ни средњорочни планови више не постоје?

Андрићевска кафана

Рат је увелико трајао када је у Београду, у Призренској 7, Андрић 1942. написао прву реченицу Травничке хронике: „Почетком 1807. године стале су да се дешавају необичне и дотле непознате ствари“. Колективно осјећање  говори Травничанима да су они „друкчији него остали свет, створени за нешто више и боље“, отприлике како ће да мисли, морао је да зна нобеловац, сваки са пивом данас у рукама, наш човјек испред сеоске продавнице.

Из Пролога сазнајемо да о наступајућим конзулским временима бегови причају у кафани „Лутвина кахва“, у граду који је (1600-1851) био главни град босанског пашалука, но без икакве моћи да везири утичу на било шта, па и на то да ли ће заиста доћи француски, аустријски или руски конзул.

Језик ватрене воде, вербална инсталација (Фото: Н. М.)

Како онда, тако и данаске. Од сваког нашег умозрителника с пивом испред продавнице, преко беговске иначице у „Клубу књижевника“ или „Мадери“, до везировског синонима на Андрићевом венцу – од геополитичких промишљања све пупи и цвјета. Узалуд, наравно. Европски градови укључујући и Београд, биће пуни народа сазрелог за промјену парадигме, или неће бити будућности за људски род.

Шта да радимо док чекамо? У паузама молитве нек нам буде допуштено да као Срби које је као фаталисте описао још Љермонтов, запјевамо ону ЧолинуЧини ти се грми, чини ти се сијева, изгоре планета, биће пропаст свијета. Пиће за младиће, банку за игранку, а свијет нек пропадне, није нека штета!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 21. 10. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Чекам

    Опуштам
    Мишиће
    Храним
    Кости

    Удишем
    Живот
    Прикупљам
    Снагу

    Разгоним
    Маглу
    Разгледам
    Унутра

    Гасим
    Очекивања
    Мирим
    Се

    Јачам
    Вјеру
    Чекам
    Колапс

    Момчило

    10
  2. ,,Чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.,,Последњи члан Симбола Вере наше непобедиве.

    <a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

    <a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
    <i></i><br />
    </a>

Оставите коментар