Пожар у Пећкој патријаршији марта 1981. треба разумети као део ширег процеса у којем су српске светиње на КиМ постајале тачке притиска – не само у физичком, већ у идентитетском смислу

Јасмина С. Ћирић (Фото: Косово онлајн)

Разговарамо са проф. др Јасмином Ћирић, доцентом на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу

Поштована Професорка, Хвала Вам што сте издвојили време за разговор за новине Српске Патријаршије. Ви се у свом научном раду често бавите српским задужбинама и често се, у својим јавним наступима, осврћете на Косово и Метохију и наше наслеђе у нашој јужној покрајини. Март месец је знаковит, нажалост не по добром. Ових дана се обележава 30 година од егзодуса Срба из Сарајева, у марту 1999. године је почело бомбардовање Србије и Црне Горе, сећамо се и мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године али се морамо, пре свега, сетити и марта из 1981. године када је горела Пећка Патријаршија. Ви сте упознати са свим околностима ноћи између 15. и 16. марта пре 45 година када је у древном седишту српских патријараха подметнут пожар.

Март представља својеврсни хронотоп страдања у новијој српској историји – месец у којем се у различитим историјским контекстима сабирају догађаји који сведоче о дубоким ломовима, како у политичком, тако и у духовном и културном ткиву српског народа. У том низу, пожар у Пећкој Патријаршији у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године заузима посебно место, јер се не тиче само материјалног разарања једног дела манастирског комплекса, већ отвара питање односа према самом језгру српског духовног и историјског идентитета.

Пећка Патријаршија није само архитектонски ансамбл изузетне вредности, већ симболички и канонски центар Српске Православне Цркве, место у којем је вековима конституисан континуитет патријарашке власти, али и духовне вертикале српског народа. Управо зато, сваки насртај на њен интегритет – било да је реч о физичком оштећењу или покушајима интерпретативног преобликовања њеног значења – мора се посматрати у ширем, вишеслојном контексту.

Догађаји из марта 1981. године не могу се разумети изоловано. Историјски извори, укључујући и сведочанства савременика, указују на то да се пожар у конаку Пећке Патријаршије одиграо у непосредном контексту избијања масовних демонстрација на Косову и Метохији, које су већ тада носиле јасно артикулисан политички програм. У том смислу, како је уосталом у „Књизи о Косову“ још 1986. године уочио и академик Димитрије Богдановић, 1981. година означава преломни тренутак у ескалацији националистичких и иредентистичких тежњи, што је створило амбијент у којем су културни и духовни споменици постајали рањиви не само као објекти, већ као символи.

Спаљен конак Пећке патријаршије (Фото: СПЦ/Политика)

С друге стране, дневнички записи академика Дејана Медаковића пружају драгоцен увид у непосредну реакцију стручне јавности, али и у стање институционалне неприпремљености на ескалације немилих догађаја. Његова запажања о запуштености ризница, неадекватној заштити архивске грађе и одсуству ефикасне реакције надлежних институција указују на дубљи проблем – на системску кризу у области заштите културног наслеђа, у којој су највреднији фондови били препуштени случају.

Посебно је значајно нагласити да је у пожару страдао део новије архиве Српске Патријаршије, док је ризница, захваљујући пожртвованости монахиња, спасена. Та чињеница има снажну димензију: материјално наслеђе је, у датом тренутку, одбрањено личним подвигом појединаца попут Мати Игуманије Февроније и Дамаскина (Давидовића).

Савремена истраживања и сведочанства указују и на низ околности које додатно проблематизују званичне интерпретације узрока пожара – од начина на који се ватра ширила, до кашњења интервенције и покушаја да се одговорност релативизује. Управо због тога, овај догађај и данас захтева пажљиво, критичко и научно засновано преиспитивање.

Јасмина С. Ћирић: Паљење Пећке патријаршије 1981. једна од најмрачнијих епизода оштећења српског културног наслеђа

У коначном, пожар у Пећкој патријаршији 1981. године треба разумети као део ширег процеса у којем су српске светиње на Косову и Метохији постепено постајале тачке притиска – не само у физичком, већ у идентитетском смислу. У том контексту, он представља један од раних сигнала онога што ће се, у драматичнијем облику, поновити 2004. године, али и у различитим формама трајати до данас.

Знаковито је да су тада изгорели историјски списи српских патријараха. Из данашње перспективе чини се да није било случајно да се запали тај део конака, односно да је због тога конак запаљен на неколико места да би они који су палили били сигурни да ће изгорети историјски списи?

Страдање архивске грађе у пожару Пећке патријаршије представља један од методолошки најсложенијих аспеката читавог догађаја. Чињенично, несумњиво је да је у пожару уништен значајан део новије архиве Српске Патријаршије, односно документација која је имала изузетну вредност за проучавање њеног институционалног, правног и историјског континуитета, нарочито у периоду османске власти и каснијим вековима. Истовремено, ризница са покретним културним добрима – иконама, богослужбеним предметима и текстилом – у великој мери је спасена.

Међутим, кључни проблем у процени обима овог губитка лежи у чињеници да архивска грађа у том тренутку није била потпуно систематски пописана. Другим речима, није постојала коначна, критички утврђена листа докумената који су се у архиву налазили. На ову околност је још давне 1974. године упозоравао академик Димитрије Богдановић, а потом је исто помињао и академик Дејан Медаковић, нарочито 1981. приликом ванредних Седница Програмског одбора Републичког завода за заштиту споменика културе (в. Говор Дејана Медаковића од 9. априла 1981). Управо због тога, ни данас не можемо са пуном извесношћу реконструисати шта је све од старијих рукописа и докумената неповратно изгубљено. Тај недостатак евиденције представља не само историографски проблем, већ и озбиљан индикатор стања у области заштите културног наслеђа уочи самог пожара.

Када је реч о питању намере, подаци указују да је ватра била подметнута на више места у конаку. Архивска грађа се налазила управо у конаку – делу комплекса који је конструктивно најподложнији пожару (са значајним уделом дрвене конструкције и без адекватне противпожарне заштите). Стога, најпрецизније је формулисати следећи закључак: околности пожара – његова вишеструка жаришта, место избијања и последице – указују да уништење архивске грађе није било случајна или споредна последица без значаја, већ исход са дубоким историјским импликацијама. О томе је, уосталом, сведочио и Јеромонах Атанасије (Јевтић) у свом тексту објављеном у париском листу Le Figaro (Tragédie au Kosovo, Figaro (Paris), 16. 3. 1989, страна 2, текст „Трагедија на Косову“, цитиран у поглављу пет књиге Алис Криг Планк „Етничко чишћење“ објављене у Паризу 2003; Krieg-Planque, Alice. «Chapitre 5. Utiliser et commenter la formule „purification ethnique”». «Purification ethnique», CNRS Éditions, 2003).

У томе се и огледа посебна тежина овог догађаја: у чињеници да је страдао управо онај слој наслеђа који носи писано сведочанство о трајању и српском идентитету, а чији се пун обим губитка, услед изостанка систематског пописа, ни данас не може до краја утврдити.

Да ли је ико процесиран? Да ли су се сазнала имена налогодаваца и извршилаца?

Према документованим подацима, после пожара није уследило откривање стварног узрока и процесуирање починилаца, већ је истрага у првом кораку била усмерена у сасвим другом правцу – ка покушају да се одговорност припише техничким пропустима, односно наводно неисправном димњаку и инсталацијама. У том контексту, Општинско јавно тужилаштво у Пећи теретило је урбанисту Слободана Микића и извођача радова Андрију Костића, јер су били повезани са ранијим радовима на крову и димњаку конака. Међутим, накнадно супервештачење показало је да узрок пожара није био неисправан димњак, после чега је кривични поступак против њих обустављен у јануару 1983. године. Истрага је формално настављена, али без резултата: узрок пожара није званично утврђен, а одговорно лице за подметање пожара никада није пронађено. Управо је овај моменат пресудан. Дакле, није реч о томе да је истрага уверљиво довела до непознатог починиоца, већ о томе да се у једној фази поступка практично конструисала техничка верзија догађаја, која потом није могла да издржи стручно преиспитивање. То је важан показатељ да је институционални одговор био најмање недовољан, а по свему судећи и оптерећен политичким обзирима.

Писмо Патријарха Германа Добривоју Видићу (председнику Председништва СР Србије) од 23. новембра 1981. године, које је један од кључних докумената за разумевање овог случаја, веома је јасно у том погледу. Патријарх изричито одбацује могућност да је пожар последица „зидарске грешке“ или неисправног димњака, подсећајући да би се, да је то био узрок, пожар догодио знатно раније, одмах након радова 1976. године, а не тек после више година редовне употребе. Још важније, он преноси сведочење монахиња да се пожар појавио истовремено на два места, удаљена више од тридесет метара, што је снажан аргумент против верзије о случајној хаварији и у прилог тези о људској руци као узроку. Поред тога, у сведочанствима која је касније навео Дамаскин Давидовић помињу се трагови бензина или друге запаљиве материје на гредама, као и озбиљни пропусти приликом гашења пожара – укључујући и навод да је прва цистерна стигла без воде, а друга са великим закашњењем (о чему је усмена сведочанства оставила и Мати Игуманија Февронија).

Такође је важно поменути и једно сазнање које није део званично објављене архивске грађе, али које, као истраживач овог питања, сматрам значајним за разумевање контекста. Према неким новијим сазнањима постојале су индиције да су судски вештаци, иако албанске националности, установили да на месту где су наводно биле електричне инсталације заправо није ни било постављених електроинсталација. Уколико се тај налаз узме у обзир, он додатно компромитује рану службену тезу да је пожар могао настати услед неисправне струјне мреже. Ово сазнање, због природе извора, мора се саопштити опрезно, али га није могуће занемарити, јер се складно уклапа у шири низ података који показују да је техничко објашњење пожара било крајње проблематично.

Што се тиче имена могућих извршилаца, у појединим каснијим наводима појављује се име Мазлума Кељмендија, али тај податак није добио карактер правноснажно утврђене чињенице, нити је довео до судског епилога. Због тога је у академски одговорном смислу нужно правити разлику између онога што постоји као индиција или усмено сведочанство, и онога што је документовано и правно верификовано. У овом случају, нажалост, остали смо без судски потврђених имена налогодаваца и извршилаца.

Из тог разлога, на Ваше питање најтачније је одговорити овако: формално-правно гледано, нико није осуђен за подметање пожара у Пећкој патријаршији; лица која су у једном тренутку била процесуирана нису била прави починиоци, а поступак против њих је обустављен након стручног вештачења; имена стварних извршилаца и налогодаваца нису званично утврђена. Али истовремено, историјски и аналитички посматрано, постоји озбиљан и међусобно сагласан скуп индиција – од сведочанстава очевидаца, преко писма патријарха Германа, до накнадних стручних анализа – који упућује на закључак да је реч о подметнутом пожару и да је изостанак правног разрешења последица не само истражне немоћи, већ и ширег политичког амбијента у коме потпуна истина, по свему судећи, није била пожељна.

Пећка Патријаршија (Фото: Јасмина С. Ћирић)

У томе и лежи трајна тежина овог случаја: није страдао само један конак, нити само један архивски фонд, већ је у великој мери компромитована и сама могућност да се злочин над духовним и културним наслеђем икада до краја именује, расветли и правно санкционише.

Прошло је 45 година од марта 1981. године. Изгореле су и скрнављене бројне наше богомоље 1999. и 2004. године. Данас имамо покушај прекрајања историје на Косову и Метохији где се наше цркве и манастири проглашавају албанским, илирским само не српским наслеђем. Ти покушаји су у домену научне фантастике из перспективе Цркве али и историографије али су јако иритантни јер се не бирају средства.

Наративи о „албанском“ или „илирском“ карактеру српских средњовековних светиња на Косову и Метохији не припадају домену науке, већ пољу идеолошке конструкције и политички мотивисане ревизије историје. Из перспективе историографије, историје уметности, епиграфике, права и теологије, реч је о тврдњама које не могу издржати ни основну научну проверу. Њихова опасност, међутим, не лежи у научној утемељености, већ у њиховој упорној и систематској репетицији.

Данас се борба за културно наслеђе не води само на терену, већ у дигиталном простору, у медијима и популарним наративима. Више пута поновљена неистина, у условима површне рецепције, почиње да функционише као привид истине. Српске светиње, међутим, нису „отворена“ категорија за произвољно тумачење. Њихов идентитет је недвосмислено потврђен: ктиторским портретима, натписима, повељама, архитектуром, живописом, правним континуитетом и непрекинутим литургијским животом. Покушаји њиховог преименовања представљају свесно игнорисање изворне базе.

Посебно је симптоматично што су исти ти споменици 1999. и 2004. године били изложени разарању, а данас се покушава њихово симболичко присвајање. Тамо где није било могуће уништити материјално наслеђе, настоји се да се измени његово значење и идентитет.

Богородица Љевишка је запаљена изнутра марта 2004. (Фото: Канцеларија за КиМ)

Зато ови процеси нису тек иритантни, већ суштински опасни. Они имају за циљ да временом произведу нову интерпретативну норму у којој би српско наслеђе било представљено као туђе, а српско историјско присуство као спорно.

У том смислу, питање наслеђа данас више није само научно, већ и културно и идентитетско питање првог реда.

Можете ли нам рећи ко стоји иза дигиталне платформе Мапинг Истерн Јуроп (Mapping Eastern Europe) и о каквој платформи је реч? Конкретно ме занима како та врста мапирања функционише, на основу којих извора се мапира и да ли можемо бити задовољни референцама ове платформе?

Платформа Mapping Eastern Europe представља дигитални и интерактивни научни пројекат инициран у оквиру Princeton University Humanities Council, са циљем да се унапређује проучавање историје, уметности и културе источне Европе у периоду од 13. до 17. века. Конципирана је као отворена академска база која обједињује радове стручњака у виду историјских прегледа, тематских студија, појединачних случајева, као и кратких прилога о текућим истраживањима и изложбама.

Сам концепт мапирања подразумева повезивање простора, споменика и историјских процеса кроз дигиталне алате, што у принципу може бити веома користан методолошки приступ, посебно у настави и популаризацији знања. Међутим, кључно питање није сама платформа као таква, већ начин интерпретације и селекције података који се на њој презентују.

Изглед текста у штампаном издању Православља

У том смислу, важно је нагласити да се садржај креира кроз појединачне ауторске прилоге, што значи да квалитет и научна утемељеност зависе од самих аутора. Иако платформа тежи академском оквиру, она није у потпуности имуна на селективност, интерпретативне нагласке или чак изостанак одређених тема, што може довести до непотпуне слике.

Сматрам важним да у овом контексту поменем и сопствено искуство. Као истраживач, учествовала сам са прилогом о манастиру Матеич, који је постављен са јасном намером да се, након више од две деценије, међународној научној и широј јавности представи пуна истина о страдању ове последње царске задужбине чији ктитор је цар Душан са царицом Јеленом и њиховим сином Урошем (дакле коктиторство, нипошто није реч о изолованом ктиторском акту царице Јелене како се то покушава представити у научном свету, са циљем непотребне бугаризације споменика културе). Наиме, дуго је изостајало адекватно представљање чињеница о догађајима из 2001. године, када је манастир претворен у базу и складиште оружја припадника УЧК, што је довело до озбиљног разарања фресака, архитектуре и читавог сакралног простора, као и до страдања локалног становништва у ширем региону (Матеич, Љуботен, Тетово). Управо зато свој прилог сматрам, условно речено, „малом научном победом“ – јер је по први пут у оквиру једне међународне платформе систематски представљено шта се заиста догодило на том месту.

Посебно је важно истаћи и да је први пут на енглески преведено сведочанство Патријарха Павла, који се 2001. године обратио генералном секретару УН Кофију Анану и генералном директору УНЕСКО-а, упозоравајући да је манастир Матеич „у непосредној опасности да буде миниран изнутра или бомбардован споља“ у контексту оружаних сукоба. То сведочанство представља изузетно важан документ који потврђује озбиљност ситуације и ниво угрожености културног наслеђа у том тренутку. Такође сматрам важним да нагласим да је ауторима на платформи понуђен хонорар за обрађене јединице, што је уобичајена пракса у међународним пројектима. Међутим, у овом случају сам тај хонорар одбила, сматрајући да је моја дужност као истраживача да, пре свега, сведочим истину и допринесем да она постане доступна широј научној јавности. Одговор на питање да ли можемо бити задовољни референцама ове платформе мора бити нијансиран. Са једне стране, реч је о значајном академском простору који омогућава видљивост истраживања. Са друге стране, управо због природе дигиталних платформи и ауторске структуре садржаја, неопходан је континуирани критички приступ. Не може се свака објава прихватити без провере, нити се платформа може посматрати као коначни ауторитет.

Јасмина Ћирић: Двадесет година од погрома у Матеичу – страдање последње царске задужбине Немањића

Стога, Mapping Eastern Europe треба разумети као поље научне комуникације и интерпретације, а не као затворен и непогрешив систем знања. Управо због тога је од кључне важности да се у њеном оквиру налазе прилози који су методолошки прецизни, изворно утемељени и научно одговорни – јер у супротном, и овакви пројекти могу постати простор у којем се, уместо знања, репродукују непотпуне или искривљене слике прошлости.

Ваша препорука нашим читаоцима?

Неопходно је неговати знање као облик одбране. Наше светиње на Косову и Метохији, као и у ширем простору некадашње Јужне Србије, нису само географске тачке нити „споменици“ у уском смислу те речи, већ сложени историјски и духовни организми. Познавање њихове историје – ктитора, живописа, архитектуре, повеља, литургијске функције – није ствар академске радозналости, већ предуслов очувања њиховог идентитета. Само оно наслеђе које се разуме, може се и бранити.

Друго, важно је развијати критичку свест у односу на савремене интерпретације. Данас се културна борба не води искључиво на терену, већ у простору медија, интернета и популарне културе. Читаоци би требало да буду свесни да се иза наизглед неутралних формулација или поједностављених наратива често крију озбиљни покушаји прекрајања историје. Зато је неопходно разликовати научно утемељене изворе од псеудонаучних и идеолошки мотивисаних тумачења.

Треће, потребно је неговати свест о јединству културног простора, независно од савремених административних граница. Наслеђе некадашње Јужне Србије – од Скопља, Куманова и Прилепа, до Пећи, Призрена и Грачанице – чини органску целину српске средњовековне културе. Тај простор није периферија, већ једно од његових најснажнијих средишта. Разумевање тог континуитета од кључног је значаја за очување историјске свести.

Јасмина С. Ћирић: Задужбине српских владара и властеле у Вардарској Македонији – између сећања и заборава

И коначно, важно је нагласити да одбрана наслеђа данас не подразумева само физичко очување храмова, већ и одбрану њиховог значења. Српско културно и духовно наслеђе на овим просторима историјски је, уметнички и литургијски јасно одређено. Оно не престаје да буде српско зато што га неко другачије именује, али постаје рањивије уколико се такви покушаји игноришу.

Зато је одговорност сваког појединца – у складу са његовим знањем и могућностима – да учествује у очувању истине: кроз образовање, кроз преношење проверених информација, кроз неговање културе сећања. Истина о нашим светињама није агресивна нити искључива, али мора бити јасна, аргументована и истрајно присутна у јавном простору.

У томе се данас огледа суштина нашег односа према наслеђу: не само у томе да га чувамо као материјалну баштину, већ да чувамо и његово име, његово памћење и његов историјски смисао. Јер одбрана културног наслеђа, у крајњој линији, јесте одбрана права једног народа да траје у сопственој историји.

„Разговор са др Јасмином С. Ћирић: Март, хронотоп страдања у новијој српској историји.“ Разговарала Оливера Јовановић, Православље: Новине Српске Патријаршије бр. 1417, 1. април 2026, стр. 13–16.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јасмина С. Ћирић, Васкрс 2026, КиМ, Мартовски погром, Оливера Јовановић, Пећка патријаршија