Политичком Југословену ништа не значи чињеница што се Сарајево свим силама упиње да укине Републику Српску, ништа му не значе изливи мржње према Србима од стране сарајевских политичких актера
Победа репрезентације БиХ против Италије (Фото: Фејсбук)
Тридесет првог марта 2026. године у Зеници је одиграна фудбалска утакмица између репрезентације Босне и Херцеговине и Италије. БиХ је победила на пенале, па се на тај начин пласирала на Светско првенство, које се одржава на лето ове године у Канади, САД и Мексику.
Ова утакмица, реакције на њу и све што се дешавало иза кулиса пашњака у Зеници, сведоче о чињеници да су Срби и даље, у значајном броју, политички Југословени. Када политичко југословенство посматрамо са чистог српског становишта, такве људе слободно можемо окарактерисати као политичке идиоте, који су потпуно несвесни времена, друштвених процеса и политичких догађаја који се одвијају око њих. Прва асоцијација на политичког идиота, спрам које сам формирао касније увиде у овај појам, јесте лик просечног етничког Србина, ЈНА официра, који је веровао у Братство и јединство, упркос стотинама хиљада покланих Срба у току Другог светског рата и који је у потпуности био затечен када су наши непријатељи, опет исукали бајонете 1990. године. Он није имао ни приближну представу о томе да га његова браћа не воле и да би га најрадије видели у мртвачком сандуку. Дакле, важан део одсуства политичке свести јесте одсуство свести о политичком непријатељу. По узору на нашег ЈНА официра из моје асоцијације, велики број етничких Срба свих генерација, био је одушевљен победом Босне и Херцеговине над Италијом. Да мука буде већа, међу ватреним навијачима БиХ, нашли су се и људи чији очеви су изгубили главе у борби за слободу и Републику Српску, што је посебан облик стокхолмског синдрома и понављање југословенских матрица слављења сопствених непријатеља.
Политичком Југословену ништа не значи чињеница што се Сарајево свим силама упиње да укине Републику Српску, ништа му не значе изливи мржње према Србима од стране сарајевских политичких актера, ништа му не значе премлаћивања српске деце која дођу на турнир у Сарајево, ништа му не значи скандирање Насеру и Јуки, или громогласан повик са трибина Убиј Србина, ништа му не значе чињенице из ближе и даље историје односа Срба и муслимана на овим просторима, немају ништа ни против подизања споменика Францу Фердинанду у Сарајеву, а ништа му не значи ни играње фудбала са одсеченим српским главама у режији Армије БиХ. Ако им не дај Боже, укажеш на било коју чињеницу, која руши слику о доброћудним наивчинама из вица, Муји и Хаси, спремни су да те етикетирају најгрђим увредама којима се служи бесловесна, идиотска гомила без личности, карактера и достојанства. Они пристојнији припадници гомиле, рећи ће ти, онако шеретски, било па прошло, треба гледати у будућност. То одушевљење успесима унитаристичког Сарајева, на посебној одвратности добија када се у једначину убаци и најновија флоскула хибридног рата против Срба, по којој су Срби преко Дрине, међеди, силеџије, сељачине, шумари и слично. Тај део духовног рата је ипак, тема за посебну анализу и дискусију.
Скандирање „Убиј Србина“ на фудбалској утакмици БиХ–Мађарска у Зеници
О појму политичких пријатеља и непријатеља, упечатљиво је писао Карл Шмит, који је у том контексту, говорио о личном непријатељу (inimicus) и јавном непријатељу (hostis). Политички непријатељ је само hostis, односно јавни непријатељ, што у преводу значи да свест о политичком непријатељу није препрека да човек има личне пријатеље других националности, како то често нама – који инсистирамо на разликовању ових појмова – спочитавају вајни либерали и космополите, етикетирајући нас као ксенофобе и шовинисте. Народ који не разликује појмове политичког пријатеља и политичког непријатеља, у савременој констелацији bellum omnium contra omnes, нема много шанси за духовни и физички опстанак. Цену овог нераспознавања српски народ је, историјски гледано, већ скупо плаћао, али утисак је да никакве поуке нису извучене. Један од кључних разлога за такво политичко лутање и националне аутоголове је одсуство народне елите, која би остатку народа, на јасан и недвосмислен начин, предочила основне критеријуме разликовања пријатеља од непријатеља. Међутим, тај подухват захтевао би ангажман најширег спектра српских друштвено-политичких и културних чинилаца. Али, невоља је у томе што су све те институције, установе, фондови, задужбине и медији окупирани од стране нашег највећег унутрашњег непријатеља – југословенства. Такође, парадоксално у нашем, српском случају, јесте што би маркирање непријатеља требало бити крајње једноставан задатак, јер у самом окружењу имамо народе који су настали декретима КПЈ или по хотелима страних франшиза, а свој идентитет граде искључиво на србофобији и негацији српског фактора. Ти народи, од милоште названи сусједи, отимају делове наше историје, присвајају научнике и књижевнике, фалсификују догађаје и историјске чињенице, намећу нам кривицу за све ратове и сукобе, приписују непостојеће злочине, непрекидно прете и држе моралне придике. Но, и поред свега тога, Срби и даље не умеју да реше сасвим једноставне рачунске операције без непознатих величина. За Србе је и даље, без икакве дилеме и задршке, најлепши мирис боровине код Шибеника, Срби су и даље одушевљени газдом апартмана у Задру јер им је донео флашу вина из Котара, ћевапи су пословично, најбољи у Сарајеву, пропланци су најуреднији у Словенији, а адвент у Загребу просто се не може пропустити.
Но, да се вратимо на рокенрол, ћевапе.ба и Зеницу блуз из Федерације БиХ. Утакмицу баража за СП, својим присуством, увећао је и Новак Ђоковић. Дан пред утакмицу сви регионални медији најавили су његов долазак и он се заиста обрео међу босанским змајевима, бодрећи их на њиховом славном путу ка САД, да парафразирам ужас у облику музичког бенда под називом Дубиоза колектив. Ни нашем витезу који рекетом сече као Милош сабљом не сметају скандирања, ратне заставе армије БиХ и остале ситнице усмерене на дехуманизацију и вређање српског народа. Он је дошао у Зеницу да навија за свог пријатеља Едина Џеку, јер наш Ноле воли и воли да буде вољен. Пошто је био амајлија симпатичној групици ногометаша без иједног Србина на терену, дан после је отишао на чувену Башчаршију, лагано прошетао, а затим сео код Ферхатовића, у још чувенију Ћевабџиницу Жељо 1, где је – упркос свом екстравагантном начину исхране – одлучио да се почасти са десет упола с луком, као националном симболу и кохезионом фактору народа и народности у БиХ. Уследило је сликање са запосленима, пошалице by сарајевска раја, изјаве за чаршијске медије и велика реклама за сарајевску гостољубивост. Предивни људи из вицева који се само веселе, певају, воле и једу јунеће ћевапе. Чињеницу да се овај коитус са сарајевским ћевапом одиграо баш усред Васкршњег поста не бих ни да коментаришем.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Овај потез једног етничког Србина – који је притом светски феномен и планетарна звезда, поред тога што је, гледано са српског, политичког становишта, у најмању руку споран – несумњиво наноси велику политичку штету Републици Српској и њеној борби за независност у односу на непријатељско, унитаристичко Сарајево. На овај начин, свесно или несвесно, он релативизује и у свом домену, легитимише сваки облик правног (и не само правног) насиља који Сарајево, уз помоћ дела међународне заједнице, врши над Србима у Српској.
Такође, за Србе ван матице, у емоционалном смислу, Ђоковићеви успеси значе много више него нама у Србији. То је сасвим разумљива чињеница, јер човек који је физички одвојен од матице, већом силом и са више жара, трага за тачкама везивања, које би га на метафизичкој равни, вратиле у завичај, односно Србију. Знам велики број људи ван Србије који не пропушта ниједан Ђоковићев меч, људе који су устају у цик зоре да би га гледали и бодрили. Највећи део њих је управо, из Републике Српске. Громопуцателном посетом Зеници и Башчаршији, он је по југословенској једначини, показао да не мари превише за осећања својих највернијих навијача и сународника – Србa, и да има неке друге животне приоритете. Притом, кад је било густо, када су га заточили на аеродрому у Аустралији, због њеног величанства – Вакцине, подршку су му пружали само српски националисти и слободарски оријентисан свет који је пркосио светској, глобалистичкој агенди. Сарајево и сарајевољупци из Србије, поручивали су му вакциниши се дечко! Није се могло живети од те количине мржње и претњи, етикетирања и осуда Ђоковићевог поступка и одлуке да не жели примити течност непознатог порекла у своје тело. У том прогону и хајци, удружени су били сви српски непријатељи, како спољашњи тако и унутрашњи. Свима је он тада репрезентовао задртог, ретроградног Србина, који је заостао у времену и простору, баш онако како и приличи свему што има везе са Србијом и Србима. Доласком на стадион у Зеници и сипајући со на рану сваком свесном Србину, нарочито онима који су под свакодневним притисцима сарајевског башибозука, Ђоковић се понашао по већ виђеној шеми југозомбиленда. Али, авај, његов избор и његова одлука.
Оваква политичка лутања, штетна и нелогична кретања српских јавних личности, међу које спада и Ђоковић, последица су одсуства српске културне политике и југословенског опијума којим је анестезиран велики број Срба. Ово, наравно, не значи да Срби треба да се одричу Ђоковића, већ да преиспитају узроке ових процеса, као и базичне поставке сопствене културне политике.
Ненад Живановић: Новак Ђоковић – добра вест која почиње да смета и у иностранству и у отаџбини
Треба поставити питање како је могуће да најпознатији етнички Србин тако помпезно похрли у загрљај оних са којима, као народ, имамо много нерашчишћених рачуна из блиске прошлости и који на све начине покушавају да угрозе суверенитет Срба који данас живе у Републици Српској?! Негде очигледно грешимо. Зато треба пронаћи узроке и деловати на њих, надајући се да ће на нашим гробовима изнићи цвијеће за далеко неко поколење.
Кад се подвуче линија, све је јасније да смо – услед вишедеценијског хибридног рата који наши непријатељи воде против нас, услед деловања различитих отровних идеологија, револуција, лажних пророка, националиста из Удбиног шињела, амбасадорских кучкица, организованих удара на темеље наше вере, културе и традиције – готово изгубили моћ политичког промишљања, а самим тим и статус политичког народа. Све је евидентније да се ми у јавном дискурсу и деловању водимо флуидним, тренутним, воденастим емоцијама и инфантилним покличима, а да је стратешки приступ политичким проблемима, нестао из нашег јавног хоризонта. Такво стање духа народа је изузетно опасно јер, када се изгуби политички резон, онда се ствари препуштају емоцији, стихији, руљи и улици. У таквом амбијенту, уз адекватно навођење невидљиве руке наших непријатеља, врло лако може доћи до међусобне ескалације мањег или већег интензитета. Одсуство политичког статуса, такође, онемогућава генерисање било каквог, аутентичног културног садржаја и обрасца, који бисмо супротставили знаковима времена, општој декаденцији и непријатељским кодовима којима нас дели, завађа и атомизира, све до нивоа оне Тарабићеве шљиве, под коју треба да станемо.
Симо Крајишник: Југословенска музика као симбол културне окупације српског народа
Ипак, у овом времену окупације и ограниченог маневарског простора за српску политичку и културну самообнову, остаје нам да на личном нивоу дешифрујемо кодове хибридног рата, не наседамо на коске које нам бацају душмани и да се, као заветни народ, држимо упоришних тачака које су као камен темељац, поставили најбољи од нас и досадашње, историјско искуство српског народа:
Косово, Завет и искуство претрпљеног геноцида!
Categories: Гостинска соба
Наследни титоиста Срђан Владимиров Ђоковић 1961. из Никшића (бивши Оногошт) је окупациони колониста Монтенегрије.
Наследни титоиста Дијана Зденкова Жагар 1964. из Винковаца је окупациони колониста Ендехазије.
Наследни пратитоиста Новак Владимиров Ђоковић Жагар 1987. је њихов први син и плаћени гладијатор лондонске кабале.
Србадија увек навија за Италију против Босније и остале усташије.
Џаба ти прич’о Политичком „Тугословену“ такозваном „испраном Србину и Србкињи“.
Воле ОНИ да ЈЕДУ и даље ОНО што се
ВИШЕ НЕ ЈЕДЕ.
КОД КОМШИЈА.
ОД 1991 године.
А да се ТА ПОРЦИЈА од :
ДЕСЕТ УПОЛА С „ЛУКОМ“ И С „СТРЕЛОМ“.
СЕРВИРА СА ХИЉАДАМА ОТРОВНИХ
СТРЕЛА.
БЕЗ „ЛУКА“.
И.
„ЛЕПИЊЕ“.
И.
„МЈЕШАНОГ МЕСА“.
СВАКОГ БОЖИЈЕГ ДАНА.
ЗА „КАУРЕ“.
ОД „ИНСАНА“.
СА „МЕРАКОМ“.
ИЛИ.
СУСЈЕДА.
ОД 1991 године.
А да ТА ПОРЦИЈА од :
ДЕСЕТ ПАПАЛИНА С МАСЛИНОВИМ УЉЕМ.
СЕРВИРА СА ТИСУЋАМА ОТРОВНИХ
КОШТИЧИЦА.
БЕЗ РИБЕ.
И.
УЉА.
ДОБРО ЗАСОЉЕНА.
СВАКОГ БОЖИЈЕГ ДАНА.
ЗА „ТУРИСТЕ“.
ОД „ДАЛМОША“.
СА „УСХИЋЕЊЕМ“.
СИНИ ЈАРКО СУНЦЕ НА ОБЕШЧАШЋЕНЕ
КАУРЕ И ТУРИСТЕ.
ТУГОСЛОВЕНЕ.
ИЗ СРБИЈЕ.
ДА ВИДЕ СВОЈЕ СОПСТВЕНЕ УНУТРАШЊЕ ГЛАДНЕ ДЕМОНЕ.
НЕЗАСИТЕ ОД :
ЋЕВАПА И ПАПАЛИНА.
ДУШМАНСКИХ.
Коментар би могао да се зове и: „Они то ВОЛЕ вруће“
Одличан текст г. Крајишника, као и прошли о рокенролу.
Имам пријатеља који ми је причао како се свађао са женом и кренуо је да објашњава: ако је било ово и рекла си ово, онда значи ово, а ако је ово и ово из тога следи ово. Тако кад ју је довео овим силогизмима до по њему неоспорног закључка који је требало да докаже да она греши, жена је још више изиритирана викнула: „Па шта!!“ „Тада сам ментално усцепао све књиге из логике“ – каже ми пријатељ, и није више покушавао ништа слично. На сличан начин је у недавном интервјуу реаговао један израелски политичар кад му водитељ каже „али ви имате атомске бомбе, како браните Ирану?“, овај се буквално продрао „Па шта!“ И то два пута и уопште се није трудио да елаборира.
Све у овом тексту је тачно. Резултат неистомишљеника који би га читао: „Па шта!!“ Текст дотиче једну од можда најважнијих тема које нису обрађиване. Читаво наше ТВ блебетање у последњих 35 и више година је прошло у некаквим доказивањима права, логике и истине. Али иљуди се НЕ ОПРЕДЕЉУЈУ примарно по томе. Људи се примарно опредељују по ономе што ВОЛЕ. Нарочито наши људи. Овде је изабран социјализам јер су људи заволели слику будућег праведнијег друштва које су измаштали, волели су слику поделе на кукавичке издајнике и храбре пожртвоване борце за слободу (у које су спадали њихови дедови, очеви и они сами по принципу наследног права). Кад читате многе текстове и причате с људима видите одмах како је огроман део текста или приче емотивно обојен и „бустован“, маштом проширен на одређеним местима која иду у прилог ономе што се ВОЛИ.
Што се тиче културне политике на нама данашњима је много рађено да будемо Југословени, ми смо разумели југословенске позиције и ЗАВОЛЕЛИ их. Ми не знамо српске позиције, српске вредности. Научили смо их накнадно као за додатни испит али оне нису у крвотоку. Због тога се српско доживљава као нешто оскудније од југословенског а југословенско као проширење и обогаћење српског. Чак и без СФРЈ ова незнавеност о стварној ситуацији се доживљава као православна и словенска широкогрудост а памет као нешто скоро западњачко. Али нити је хришћанска љубав емоција нити је западна рационалност памет.
Овде велику улогу игра и она јунговска пројекција, јер ми непрекидно ПРОЈЕКТУЈЕМО ово своје стање дечије, површне наивности и емотивности на друге, те сматрамо не само да смо сами добри, већ и да су други такви. Поред малог знања о себи и уплитања емоција у све мисаоне процесе, наша национална мана број један је заправо гордост која се такође заменом теза доживљава као достојанство. Па нам зато ИМПОНУЈЕ да ето ми прелазимо преко свега и свима братски ширимо руке. Не из неких метафизичких и онтолошких разлога који потичу из вере о којој већина нације врло мало зна, већ зато што се то лепи за исту гордост која се тумачи као осећање сопствене вредности ( „Ја глатко опраштам убуцама туђе деце, немам никакав проблем с тим! Зар нисам страва?“).
Најстрашније је од свега што су нас наши непријатељи давно проучили и знају све ове наше дирке и која производи који тон, па свирају на нама као на клавиру.
„Одсуство политичког статуса, такође, онемогућава генерисање било каквог, аутентичног културног садржаја и обрасца, који бисмо супротставили знаковима времена, општој декаденцији и непријатељским кодовима којима нас дели, завађа и атомизира, све до нивоа оне Тарабићеве шљиве, под коју треба да станемо.“
Ово је тачно и лепо речено, са политичким оквиром би било лакше, само би се требало сетити да га нисмо имали ни у време Турака, али смо ВОЛЕЛИ нешто друго.
Основни наш проблем у овом смислу није само разумети оно што ТРЕБА, што чланак врло добро и на директан начин објашњава, већ и како да сами себе ЗАВОЛИМО поново (што може бити задатак неког друго чланка, а ово што паметујем да треба и то не значи да сам знам како то постићи). Џабе ће бити објашњавати и доказивати истину на нивоу мозга кад је друга истина присутна на нивоу срца . После свих убедљивих објашњења чуће се вероватно једно громогласно „Па шта!“
У оваквом стању ми смо генератор периодичних догађаја који ће додавати нове датуме на које ће председник државе положити венац на неки од м н о г о б р о ј н и х споменика, са достојанствено смркнутим лицем, обавезно п о п р а в и т и т р а к е у бојама српске заставе, док строј у плавим мундирима буде стајао непомично. А онда ће прићи микрофону и рећи свечаним гласом ту р е ч е н и ц у: „Опростићемо…али нећемо заборавити!“
Нажалост од пада Милошевића, куга јувосливенства се врећа у пуном замаху. Цоби јесте задржао једино назив СРЈ из тактичких разлога јер је име Југославија имало у свету неки значај, посебно код екс несврстаних земаља јер смо били сами и свака подршка нам је значила, али све остало је било осрбљавање расрбљених бивших Срба, мртворођених Југословена – од ћирилице, светог Саве, повратка белог двоглавог орла до званичног грба по амбелмима и дресовима па и униформи војске, (где данас више није). Тих 10 година смо одморили душу од зомбираних бивших Срба ткзв Бошњака, Хрвата Словенаца, где готово да није било вести о њима. Од време на Ђинђића, Тадића који је пробио лед па до овог данас непрекидно малтретирање о тим непријатељским народима као да живимо у истој држави да је то постало одвратно и неподношљиво.
Београд који је ’90 личио на српски град сада је потпуно потонуо у европејство и Југословенство. У остатку Срб је мало боља ситуација. Јер лако је волети далматинске клапе, сарсјевске фесиће и ћевапе па и пазарске мантије када ти је кућа далеко од линије фронта и када ти се деца безбрижно играју у парку. На жалост никакву смо људи, парадокс да је доста тих Југословенска чак пореклом од протераних преко Дрине. Што се Ђокера тиче велики разочарење, види се да то није прави Косовац него пола ЦГ пола ХРВ. Јадно ово српство угашено, хоће ли имати ко да га наследи?
@Далибор Шкорић
Сјајан коментар и језгровита допуна мог текста, који је фокусиран само на једну димензију српског самонегирања, а који је у суштини, реакција на један дневнополитички догађај.
У вези пријатељеве расправе са женом, да, у тим ситуацијама све таутологије падају у воду. У принципу, ту је на снази формула: што си више у праву, то си у већем проблему. О томе је писао и Евола у Метафизици секса, а више аутора су гомилама приписивали женски карактер. Ле Бон употпуњује ове тезе, приписујући гомилама (које су важан политички фактор Постмодерне) особине размаженог детета или варвара.
И ми Срби, у кризним политичким ситуацијама, понашамо се на линији детета, жене или варвара, потпуно занемарујући чињенице, ослањајући се искључиво на первертоване емоције које нам генеришу у некој лондонској лабораторији.
Но, то нам је што нам је, из ове коже се не може.
Убитачан текст господина Крајишника, убитачан и коментар господина Шкорића.
Оно што даје малу наду на културном плану је што су два концерта ,,Фенечких бисера“ распродати.
@Далибор Шкорић
Браво за коментар. Да издвојимо:
„…нити је хришћанска љубав емоција нити је западна рационалност памет…“
И додам своју лепту:
Није Србин остао у срцу југословен из великодушности, нити су ујаци и словенци били југословени због вишка памети. Срби се дегенерисаше у југословене због сопствене ретардирајуће наивности и рајетинске потчињености пред влашћу јачега, а богами и због страшног губитка биолошке масе у току само три деценије (1914-1945). Сада је у србског народа, биолошки масакрираног, у опасности и сами опстанак његовог духовног бића.
Словенцима и ујацима, насупрот томе, су они јачи искројили судбину колико је могло на штету Срба, при чему ујаци (и њихов идеолошко-исламски дериват у БеХа) плаћају своју добит подгревањем мржње према Србима, на државном нивоу, колико је довољно да се опет лате ножа кад за то дође нови вакат. Наупрот томе, поновно србско братимљење са њима је жив доказ трајања поменуте ретардиране наивности која је знатна психолошка препрека ка историјском освешћивању. Осим у случају кад се са катедре прокламује „јавна љубав са Загребом“. Ту нема наивности, нешто друго је у питању…
Срб је страдалник. Срб је Христов, радује се смрти (својој, мученичкој). Тако је било, а од скора Срб који није Христов, и он се радује смрти, али туђој. Нарочито кад брата убије (дапчевићи, ранковићи, пенезићи, стамболићи, ђинђићи)… Нема нама Србљима друге него да се покајемо и Христу Богу вратимо. Нека би у ове светле дане Христовог Васкрсења и у нашим душама заискрила жишка радости и наде у нови живот. Да га и дочекамо као што пророкова Свети Николај Жички Охридски:
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовоме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.
Текст господина Крајишниа дубоко сецира ситуацију. Не бих му додао ни слово, ни запету.
Иако знам да ћу изиритирати многе патриоте, морам поставити питање: Зашто је то тако?
Ђоковић је раније подржавао и репрезентацију Хрватске, иза које стоји хрватска држава. А сви знамо каква је! Ђоковић је човјек мира и помирења. Није он Ивица Костелић.
Чак је Додик, као Предјседник Предсјеништва БиХ, дао подршку Јусуфу Нуркићу када је овај сломио ногу. А зна се шта је Нуркић причао о Србима.
А актуелни председник Србије, а тада премијер је играо шах на Калимегдану (или на Скадарлији) са Бакиром Изетбеговићем и хрватским чланом Председништва БиХ Све зарад „помирења“.
То је онај исти лик који чита Никола Јокић, кад пише Новак Ђоковић.
ЗАШТО?
Зашто је Србија играла одлучујућу утакмиу у Лесковцу? Зашто су многи Срби били равнодушни, да не кажем да су се радовали кад је Србија изгубила од Албаније. С правом се надајући да ће Стојковић КОНАЧНО отићи.
Зашто Србија нема своју „Зеницу“? Небитно да ли је то „Рајко Митић“, „Хумска“, „Карађорђе“… Нека играју и на „Крову“ или на Хајдуковом стадиону у Кули… Пољедњи сам намјерно споменуо.
Да будем ироничан, зашто умјесто у Лесковцу нису играли у Прешеву? Резултат би био исти. Можда и не би. Можда би прорадио Србски инат.
Кад смо код Зенице и Зеничана, добро се сјећам гола једног Зеничанина. Био сам на утакмици на Кошеву када је Крстајић запечатио побједу СР Југославије против БиХ. Иако је то била „пријатељска“ утакмица, није баш било безбједно отићи на Кошево, ако си Србин. Један Никшићанин је тада изгубио око. Подршку СР Југославији су организовано дали само навијачи Славије из Источног Сарајева.
Истина је да у репрезентацији БиХ нема Срба. Није их позвао селектор (по оцу) Србин, Сергеј Барбарез. Можда и није било довољно квалитетних играча, међу онима који су се хтјели одазвати. Можда не би били компактни, као сада. Још се сјећам репрезентације СФРЈ, када су играчи позивани по кључу. Па су најбољи резултат постигли под Осимом, који је тај кључ (дјелимично) одбацио. Углавном на рачун Срба, а у корист играча из БиХ. Ипак је он отјерао Баљића, који га је „бушио“
Господину Крајишникуе, пуно поштовање за текст. Поготово што је освијетлио одређене елементе политичке позадине.
Ја сам се само покушао бавити узроцима. Мене радују спортски успјеси. Нећу рећи без обзира на политичку позадину.
ПС
Да ли је неко престао навијати за Звезду због Вучића или Богданова? Или за Партизан због Беливука?
Е, ово је сјајно – ОВО је оно (по мом убеђењу) на чему треба да почива платформа СтСт! Уверен сам да и аутор платформе то има у виду…
Сјајан текст аутора (по тачности и утемељењу), тужан и трагичан по закључцима, али и једнако упечатљив коментар цењеног @Д. Шкорића где убедљиво поставља дијагнозу овима који се на страницама ове платформе потписују двозначно (али и на друге начине – широка је палета потписа ”аутомрзитеља” који све више учеставају и овде).
Сама тема је кључна за наше, српско стратешко препознавање и деловање.
Овде је 80 година стимулисана (а то траје и даље) свака анти-српска делатност и усмерење, историја фалсификована и Србима наметана колективна кривица, а једини понуђени ”излаз” срском националном бићу из тог фалсификата је била оданост јудео-масонској подметачини о ”братству и јединству” – наравно, једносмерно. Па чак и поменути, Новак Ђоковић не пропушта прилику да то и демонстрира! Руку на срце, има он и упечатљиво, неспорно великих и храбрих порука српског, родољубног карактера, али свако његово ”љубависање” на југо-носталгичним позицијама у бих и хрватској је достојно сваког презира!
Методима високог интензитета и (пре)дугог трајања УДБА-а је – циљано – потпуно мутирала ”генетску слику” српског народа! Најпре су побили најбоље, потом отели историју, цркву, државу и институције, отели су нам наду, али… нису нам отели веру, народ, културу и језик, ма где се ми налазили!
Ову и овакву несрећу сами ћемо тешко успети да савладамо. Наша дужност и обавеза би морала да буде да, поред стратешког окупљања око језика-културе-вере, разумемо историјско окружење и пронађемо савезника (уколико је то уопште и могуће данас) у нашем ослобођењу.
П.С.
Присетимо се – која република, који народ ЈЕДИНИ није гласао за своју државну независност 90-их година, и зашто је то тако…
Господин Крајишник је дотакао разлог због чега се Новак тако понаша: он жели да буде вољен. То што он показује није праштање, јер праштање тражи жртву, а ових дана видимо колика та Жртва може бити. Новак је модерно толерантан – битно је да ви мене волите. Такав је према “сусједима”, а такав је био и према организатору у Аустралији. Зато треба бити обазрив према његовом могућем политичком анагажовању; већ имамо једног који има болесну потребу да буде вољен
Ако је Ђоковић спортиста који ради на помирењу, зашто није отишао да посети Спомен-музеј Стари брод код Вишеграда, па онда на Баш-чаршију?
Нормална личност (то је оно што воле да зову патриотизмом) поштује територијални интегритет Србије, воли Републику Српску, српску историју.
Успешан и остварен на сваком кораку и пољу, и то у домену фантастике.
Усправне кичме у сваком тренутку, никада није савијао леђа, а камоли носио шефу гајбице, кувао кафу или радио као небојша из Београда.
Дипломатски одговара на сваку провокацију, а при томе зна да отера у материну и на дискретан и на индискретан начин.
Зна да поступи са малограђанима, купи их за лепу реч и заједничку фотографију. То укључује и колективне малограђане, који траже тату међу Немцима или Турцима.
Нема ни трачак корупције у биографији.
Несавршен. Припадник нације на коју су оставиле печат шизофрене идеје просветитеља, комуниста и сличних.
Изазива колективни одијум слобиста, жутих и напредних, са кулминацијом на Велики петак.
Прототип човека који има углед да буде један од 250 који одлучују о судбини Србије, нације са истим таквим шизофреним печатом, чији припадник толерише оца који гласа за снс, бабу која гласа за ђиласа и тетку која гласа за хдз, а под псеудонимом истерује правоверност на сајтовима под контролом службе која је креирала тај игроказ.
@ Дана Тан
Није „Новак Владимиров Ђоковић Жагар“, него Новак Срђанов Ђоковић Жагар.
Горан Срђанов Иванишевић 1971. из Сплѣта је римопаписта, одани поданик Ендехазије, задрти лубурићевац и плаћени гладијатор лондонске кабале.
Године 1992. у Аделаиду Горан С. Иванишевић је јавно позивао на стрељање свих Срба.
Година 1992-1995. у Ендехазији Горан С. Иванишевић је јавно поклонио Усташкој војници 2.000.000 америчких долара.
Године 2001. у Ендехазији Горан С. Иванишевић је јавно бранио усташке команданте великохрватске србождерске инвазије на Србску Крајину 1995.
Година 2018-2019. у Монаку Горан С. Иванишевић је тениски тренер такође задртог лубурићевца Милоша Душанова Раонића 1990. из Титограда (бивша Подгорица).
Година 2019-2024. у Монаку Горан С. Иванишевић је тениски тренер Новака С. Ђоковића.
Србадија никад не навија за усташију.
Давитељ против давитеља, хоће то од прековременог рада викендом. Дијалог, дијалог, господо ботови, а не унутрашњи монолог.
Како поступити када се лично пријатељство нађе у сукобу са политичким непријатељством? Чему дати предност? Ту дилему, ако нас задеси, мора свако од нас да реши на свој начин. Шта ако нечије решење није исто као што би било наше? Аутор текста се изјаснио. Он сматра да јавна личност мора да поступи у складу са политичким непријатељством и да му да предност над личним. Њему се придружила већина коментатора…
Новак очигледно не мисли тако.
Он се одлучио за тежи пут. Уместо да покаже мржњу према душманима (што би га учинило једнаким са њима), он систематично и упорно показује да је бољи од њих. Игра на турнирима по душманским земљама, пристојно се (на њиховим језицима) захваљује „дивној публици“ (која кипи од мржње током читавог меча), исписује на камерама поруке (политичким непријатељима!) које многи од нас овде не би смели ни себи у браду да промрмљају, итд, итд…
Дакле, није све баш тако једноставно. Неко пости, а неко не. Неко у сред поста једе ћевапе… Неко у сред поста суди другима и шири омразу?
Окрени, обрни, по мени Новаку мане нема. Барем док је нама осталима брвно у оку.
Несавршен (како рече @Свети квадрат) али недостижан.
@Момчило
Нажалост, морам нешто додати на свој претходни коментар.
Без обзира на све, ја Новаку Ђоковићу не могу замјерити одлазак на утакмицу у Зеницу. Вјерујем да иза тога стоје искрени спортски мотиви. И сам сам зачепио уши да не слушам хук мржње са трибина и подржао групу спортиста у остварењу њиховог сна. Не замјерам му ни дружење са Семиром Османагићим. Напротив, то дружење подржавам.
Али згадио ми се његов потез одласка у ћевабџиницу. Новак, декларисани веган, жваће лојем натопљен сомун у који је нагурано десет ћевапа. Па још у вријеме поста.
Аферим кењчино!
Људи падају на ситницама. Теби су, Ноле, ћевапи дохакали.
Био си ми инспирација за неколико пјесама. А теби гзица зинула на ћевапе. Прије ће бити да си се продао. Ако ПР учиш од Вучића, дебело си се заебао. Твоји ћевапи ми личе на Вучићеву партију шаха с Изетбеговићем.
У мојим очима никад више нећеш бити исти. И даље те поштујем, али ту љубави више нема. Показао си да си спреман да постанеш политичар. Да изађеш на црту Вучићу. Да одиграте партију шаха. У десет ћевапа. Па ко кога превари.
ПС
Нека ти буде утјеха да је владика, који је предводио литије у ЦГ, постао манекен Фајзера. „И пад је лет. „
Ne složiću se sa tekstom, počevši sa očitim: tekst je odličan! Ali samo donde dokle dobacuje. Avaj – ne dobacuje dovoljno daleko. Pretpostavljam, dakle, da smo na ovom web sajtu većinom ispravni, hoće reći većinom srpski nacionalisti. I da smo to u uverenju da nativno „volim svoje pleme“ u slučaju Srba je, ujedno i neodvojivo, ispravno saglasno sa makar iluzijom uzvišenih ljudskih vrednosti. Avaj – tu je i gvint, nerazrešiva Kvaka 22 problema. A instanca tog problema je i ovaj „problem“ sa zeničkim produciranjem Đokovića. Da, parazitsko-pogano delanje i živopisanije poganosti bivše „braće“ jeste. (Velikom većinom njih, tojest.) I jeste neprekidno i jeste zlonamerno, sa samo najgorim posledicama. I da, lošije je to od onog „ovaj nedozreli samo želi biti popularan“. Em liči na jugoslovenizam, proklete jugoslavije, em jeste žmurenje na antisrpsko zazivanje itd. itd. Ali nevolja ovog članka je što ne ostavlja nikakav izbor, kako ni praktično tako ni načelno, eshatološki. Ostavlja mogućnost samo neprekidnog rata, do potpune pobede – štagod to značilo. Ne ostavlja mogućnost da slovenski živalj, koji i dalje govori srpskOLIKim jezikom, bude kako-tako kad-tad harmonizovan sa nama. Ma ni barem izmetnut iz neprekidnog-a-samo-odloženog rata. Da zaključim sa preciziranjem: ne kažem da ovo valja, tj. samo valja. Ali tekst negira da ovde išta valja – a to prosto nije tačno. Tekst dakle negira našu realnost – onu Tamnog Vilajeta. Onu: kajaćeš se, i ovako i onako. E tek to je realni opsi ove Novak-Zenica situLacije. Ne valja, ali ne valja ni vaš napis, kao „samo ratom do pobede“. Makar samo mentalnim. Evo gubimo Kosovo zbog veleizdajnika. Da – ali ga gube i Šiptari, iseljavanjem itd. Dakle istorija je maraton, i ova Zenica-produkcija ima i plus i minus osobine. Ne samo minus. (navijati za Latine? pa još uvek? za te lopove svakog sporta, nosač aviona protiv nas itd.?) Uostalom podsetite se, lako je: Đokovićeva (tragikomična, suštinski) neprekidna akcija Bosanskih Piramida je diverzija koja podriva islamiziranu a pogotovu ona džihadiziranu Bosnu kao malo šta! Da li bi, doslednosti radi, i tu autor hteo da napiše srodnu kritiku, nedovoljnog srpstva poznato tenisera? Ili bi ipak uočio višedimenzionalnost, makar opet bila prisutna prokleta jugoslavičnost?
Драшковићев роман „Нож“!!! Мржња посисана са мајчиним млеком у другима а утувљена пропагандом у неукима нама . Има урбана легенда из ЈНА : пред повечерје , на писти , свака етничка група одвојено , има своје приче и песме , а само ужи Србин са рукама у џеповима , од групе до групе …
Религије су творци цивилизација, не народи; богови тих религија, не људи (каже Владика Николај).
То јест, пре свега нам ваља разумети да су све ово око нас ине цивилизације, туђинске (са условним изузетком такозване Црне Горе у којој још превире, и Румуније). Све оне су плод инобожја и, природно, враждебне истинском Хришћанству, исконској србској цивилизацији („Ако Мене гонише, и вас ће гонити“).
Народи који припадају тим цивилизацијама (Словенци, Хрвати, „Бошњаци“, Бугари, Монтенегрини, Македонци, делом Арнаути, Другосрбијанци) људи су наше крви, који су некад припадали нашој, трачко-илиро-србској Хришћанској цивилизацији, али су на свом историјском путу серијски отпа(да)ли од ње – једни у религију папске јереси, други у арапску веру (у човека Мухамеда изнад Богочовека Исуса), трећи у туђински морал (монголски – Блгари), четврти у иредентистичку племенску религију изрођену из марксизма-лењинизма (Северомакедонци, Монтенегри), пети у религију мамонизма. И ми их од те отпадије, и србомржње из ње рођене (=Христомржње), излечити не можемо (то може само Бог):
„Јер није могуће оне који су једном просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру реч Божију, и силе будућега века, кад су отпали, поново враћати на покајање – пошто они опет распињу и руже Сина Божијега /=Цркву/“ (Јеврејима 6:4-6).
А шта ми можемо, тачније морамо?
Ми морамо да сачувамо своју цивилизацију – од тамног двојника који је преузима и већ је преузео. Да је сачувамо од унутрашње дегенерације која нас растаче: од комунистичко-атеистичког легиона злодухā који се инфилтрирао у народу (и који без силног егзорцизма неће изаћи), од свејеретичке екуменистичке религије која се зацарила међу епископатом бг патријаршије, од сергијанистичке симфоније цркве са антисрбском државом (најпре са УДБ-ом, актуелно са СНС-ом), од несоја-синодлија који се не стиде да јавно кажу да ће да „поломе кичму“ брату свом који о црквеној политици мисли другачије од њих и од несоја-саборлија који су спремни да се под пресуду партије о ломљењу кичме без резерве потпишу, од пасје вере да „Македонија никад није била под јурисдикцијом српске цркве“ (осим 1920-1967), и генерално од духа лаодикијске цркве…
Јер, ако изгубимо то, аутентичну апостолску и светосавску Веру, губимо Дух србски, губимо заувек и своју цивилизацију, да се ни по чему не разликујемо од несрећника око нас.
А то што смо блесави, па упорно заборављамо да нас „браћа“ не воле и да нам се радују једино закланима, у целој констелацији нам је много мањи проблем. То нам је просто црта карактера, и улога Богом дана: „Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре“.
Да није лудих, ко би паметан могао испунити заповест: „Љуби непријатеља свога“? (ако се јави неки фарисеј да устврди да је паметан и да уме да љуби непријатеље, молим епископа Александра да га аутоматски цензурише и тако нас сачува од квасца фарисејског!)
Али, и више од тога: наша је судбина, наш домаћи задатак, и наш пут – пут благообразног Јосифа („великосрпска хегемонија“ + царовање у робству + општа омраза: „Тада му браћа рекоше: Да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма стадоше мрзети на њега“ Постање 37:8 итд). Целомудреног Јосифа, којег су браћа возненавидела, намерила да закољу, бацила у јаму и продала у робство, а који је, на концу, све њих спасао – проливши сузе љубави над њима. Али, наравно, ми расплет те приче нећемо видети пре Дана Судњег, и само ако Бог буде имао коме да да: да се Његов Промисао о Србима (и једанаесторици србске словенске браће) – народу духовном властелину над европским Египтом („изнад Истока и Запада“), „народу лествици од земље до Небеса, којом ће се многи народи попети“ – на концу испуни.
И у том контексту, суза (крокодилска) благообразног Новака проливена над љутим луком у ћевапима на Башчаршији, усред Великог Поста (велике глади у Египту), ипак има одређену симболичку вредност.
Христос воскресе!
Прочитао сам текст господина Крајишника и схватио да се потпуно слажем с њим.
(Већ дуго и сам мислим исто).
Затим сам овде прочитао и коментар господина @Хелиоса који се не слаже са текстом господина Крајишника, па сам закључио да је и господин СунЦе у праву.
Нема сумње да су усташе и балије о којима је говорио г-дин Крајишник, такође Срби.
То што су ради негирања сопственог Србства били спремни и на злочине, само потцртава неке наше српске особине.
И верујем да је то у почетку имало много блажи карактер, рецимо да је у почетку свега било само једно другачије мишљење о актуелној политици, такорећи: коментар.
Несретници, Осветници распада Југославије , прикупљају сведочанства за апокалиптички процес против твораца и бранилаца Југославије у саизвршилаштву и у трајању , ако тачно наводим инкриминацију ?
Ни за ово не гарантујем фактографију : У златно време фудбалске Југославије одбрана и грађење игре припадало је Србима док су остали давали голове. Ваљда су тако схватили колективни интерес. Или лични интерес, ко би га знао?
Кад смо код интереса, једнако су нам наметали класни и национални интерес , проблем је био у томе где је ко постављао међе нације и националног интереса . И када се, ко, и зашто оградио у своју најужу могућу нацију . И које су религије томе кумовале прозелитизмом или екслузивизмом ?
Јашемо змаја
Јашемо змаја
Сред олује
Своји до краја
Шта је, ту је
Мамузе рију
Слабине але
Варнице ждију
Зинуле жвале
Своји до краја
Прави, а криви
Јашемо змаја
Још смо живи
Момчило
We Ride the Dragon
We ride the dragon
In the midst of a storm
Ours till the end
No less, no more
Spurs rive into
The monster’s flanks
Sparks pour
From gaping jaws
Ours till the end
True, yet insane
We ride the dragon
Still alive
Momčilo
Јашемо змаја
Јашемо змаја
Сред олује
Своји до краја
Завјет, ту је
Мамузе рију
Слабине але
Варнице ждију
Зинуле жвале
Своји до краја
Прави, а криви
Јашемо змаја
Још смо живи
Момчило
Година 1990-2026. у Задру хрвати стално оштећују и пљачкају србски православни храм Светога пророка Илије из 1548.
Године 2020. у Задру Новак С. Ђоковић целу седмицу хвалише и забавља 12. извршног поглавника Друге Ендехазије такође наследног пратитоисту Андреја Маријева Пленковића 1970. из Свирчета Хварскога чак на римском форуму испред Музеја Донат, шта је ромејски православни храм Пресвете Тројице из 8. века, док чврсто прећуткује и широко заобилази оближњи србски православни храм Светога пророка Илије.
Сваком своје.
Одличан чланак и већина коментара. Будимо реални обзиром на критике Новака Ђоковића, великог човјека и великог спортисте. Новак потиче из мјешовитог брака, од оца Србина, црногорског поријекла и мајке Хрватице, родом из Винковаца. Огроман број таквих „мешанаца“ су југоносталгичари и склони су више разумевању и толеранцији међу разним народима бивше Југославије.
Мало гордо ћу рећи, велики поздрав за Србе и нас (Српкиње) који смо јoш ономад, пре скоро 10 година, а поготово последњих 6, говорили да је ђоковић једна позерчина југословенска, ***** ******, материјалиста и да му је жена секташ. Кишобран ми је требао колико сам била пљувана тих дана, па и од рођене тетке. Не брините, није он једини, сви „српски“ глумци, певачи, спортисти, водитељи, писци итд су исти. Само да се пробију на тржиште „региона“ јер слепци слепачки никад нису научили мало стране језике да могу локалце да глуме у европским филмовима.
Што се тиче ове југо приче, полако мало, молим. Нешто не мислим баш да је сад горе него пре, па чак и у Београд. Сетимо се да 80тих на попису 440 000 (!!!) људи само у Србији се изјаснило као југословени, плус још толико „браће“ из данашњих богаљ пензионерских држава. Сад их свих заједно нема ни 100 000, сад су у дијаспори као овај пајац ђоковић, тако да дијаспори треба нашироко забранити политичко деловање у Србији.
Мирко, какво је ово одурно прање ђоковића? Какав бре, мешан брак? Какав „црногорац“? Него, Мирко, шта је био Јован Дерок? Шта је био Старина Новак, румунски национални јунак? Шта је био Генерал Јуришић Штурм? Како они нису били југоносталгичне сплачине „склони више разумевању и толеранцији међу разним народима?“ Зашто Дерок није рекао српским саборцима, „одох ја у италијански дубровник, одакле сам родом“ ?
Крсна славо!
@Мирко и остали
Ми Срби, имамо тај неки разумевајући сентимент према такозваним ,,мешовитим браковима“ и сваком наопаком нормативу понашања који из њега произлази.
То је чињеница која додатно потврђује нашу, поунутрашњену југословенску базу, јер само ми имамо потребу да правдамо нечије поступке ,,зато што му је мама Хрватица/муслиманка/Туркиња/Енглескиња…“
У том контексту постављају се следећа питања: који је то културолошки миље у коме је неко стварао (играо или постизао резултате), са којим се то народом идентификовао, који је народ стајао иза њега и био његов верни навијач или поштовалац, коју је то државу представљао, који народ или коју етничку групу?
Заиста не видим разлог да неко ко је све у животу што је урадио, било као уметник, инжињер, научник, спортиста, урадио као припадник једног народа, као изданак културе, историје и школе тог народа, поседује било какав сентимент према непријатељској држави, чији је етнички припадник неко од његових родитеља.
Иначе, границе те толеранције о којој Мирко говори, допиру само до тачке до које се не угрожава интерес никог другог до Срба. Ту престаје свака толеранција. Смао Срби толеришу, остали шире поље утицаја.
Али ту се опет враћамо на непостојање способности разликовања inimicus i hostis.
Срби то једноставно немају у себи. Поунутрашњење југословенства и његовог непријатељског духа Ничега је фундаментално и неповратно.
П.с. Занимљива студија у овом контексту, била би и национална припадност Дражена Петровића, Миладина Прша, Данијела Субашића, Арсена Дедића и читаве плејаде тих мешаних и чистих Хрвата за које нико не поставља питање…
@Симо Крајишник
Вашем се савршеном тексту и коментарима нема ништа додати ни одузети, осим места и времена. То, место и време, изгледа да остаје виша математика за српске националисте.
@ Мирко
Германски [Säger] је словеначки жагар или србски тестераш.
Дана 2. мај 1991. у Задру на „кристални дан“ хрвати су јавно опљачкали и уништили 168 србских локала и 470 србских кућа.
Године 1991. у Задру би 12.968 Срба и 58.534 хрвата.
Године 2021. у Задру би 1.304 Србина и 65.850 хрвата.
Година 1991-2021. у Задру би пад 89,95 одсто или 11.664 Србина и раст 12,50 одсто или 7.316 хрвата.
Године 2021. у Задру требало је по расту хрвата да буде 14.589 Срба тако да су хрвати истребили 9/10 или 91,06 одсто или 13.285 Срба 1991-2021.
Хрватска тестера је потпуни сербоцид.
Ово мора да је ипак само интернет феномен, та подршка, углавном популарних глумаца, спортиста преко друштвених мрежа и за показивање пред камерама. Лично, не знам никог ко је ову утакмицу славио јавно, поготово не у Београду, још мање у унутрашњости. Мислим да аутор текста подоста греши, да не кажем подцењује Србе кад каже да смо изгубили моћ политичког промишљања, па још и горе, статус политичког народа. Уопште се не водимо флуидним, тренутним, воденастим емоцијама и инфантилним покличима, то је показало гласање на локалним изборима пре две недеље. Шта више, управо мислим да људи који упадају у ове југо приче то раде искључиво из користи, тј због пара и да у томе највише предњаче напредњаци и дачићеви на власти. Ту нема осећања него виде лепу корист од углавном старијих који слушају ексју рок и гледају некадашњи југословенски спорт итд. Међутим, и то је крајње дискутабилно, са обзиром да и те старије генерације ипак више слушају страну музику која је сад популарна на интернету и прате тренутни спорт.
Делује да међу овим студентима али и Србима од 30 до једно 45 година ретко где има југоносталгије и тог падања у несвет, иако се мреже и медији успињу да прикажу супротно. Међу њима такође најмање има идолопоклонства према славним личностима, па и сама прича око Новаковог утицаја на њих није тачна. Значи, хибридно деловање против Срба је ипак само површна прича и нема такав значај као некад.
Скромно прилажем списак књига који смо ми Срби читали највише, Вулкан објавио за 2025 годину:
https://www.knjizare-vulkan.rs/novosti/2496-sta-su-citaoci-u-srbiji-najvise-kupovali-ovog-novembra
Приметно је рецимо да су српски писци Љиљана Хабјановић на 3 и Ненад Гугл на 7 месту, изнад 8 места где је онај грађанер мајић и да се углавном највише читају англо женски писци.
„2023 LAGUNA Mirjana Bobić Mojsilović tako je ponovo jedan od najtraženijih pisaca čija dela objavljuje najveći srpski izdavač Laguna.“ Значи, Српкиња која ми искрено не делује баш нешто ексју, барем не по подкастима у којима највише гостује. И те године је мајић доста форсиран и онај покојни Дејан Тиаго, умро годину пре тога, али ипак мислим да се само на томе завршава и да су опет англо писци највише читани. Дакле, пре ће бити да је хибридни рат много шире западно подручије од ексју приче, сложићете се?
Шаљем вам и назив најпопуларније песме са радија ових дана, „Gata only remix best part looped (NOT SLOWED)“. Ево, нису из сарајева, замислите :о)
„Amerikanka se zaljubila u Srbina, došla u Srem i dovela majku: Danas čuva koze i pravi sir!“
Узгред, шаљем назив на јутјуба много, по мом мишљењу, опаснијег тренд од ексју приче који гурају медији и мреже. Да ми је неко у младости причао да ће дебеле geto црнкиње да буду главне рибе, рекао бих му да лупета. Међутим, делује ми да је и ово форсирано управо јер већина Срба нису у овом фазону.
Новак је један од десетак Срба са таквим угледом да је у стању да одува режим на изборима. Гурају их и рукама и ногама у овакве гафове, а он је један од двојице за које знам да наседају – шта да се ради, најпаметнији, типични Срби. И поред тог гафа, чистији је од једног Ломпара, који је такође прикладан потенцијални кандидат. Њих гурају у компромитацију, док се популаришу Ђокић и Водинелићка. Ко искрено мисли да су овакве акције случајне, време му је да се пробуди.
@ Марка
Потурице су усташе исламисти.
Године 1961. у Зѣници би 31.519 Срба и 31.177 потурица.
Године 2013. у Зѣници би 2.409 Срба и 92.988 питурица.
Година 1961-2013. у Зѣници би пад 92,36 одсто или 29.110 Срба и раст 198,26 одсто или 61.811 потурица.
Године 2013. у Зѣници је требало по расту потурица да буде 94.009 Срба тако да потурице су истребиле 39/40 или 97,44 одсто или 91.600 Срба 1961-2013.
Данас 2026. у Зѣници усташија слави фудбалску победу Босније над Италијом.
Свој својима.
We Ride the Dragon
We ride the dragon
In the midst of the storm
Bound to the end
The oath is sworn
Spurs bite deep
Into the beast’s sides
In its maw, sparks ignite
The dragon we ride
Bound to the end
Battle-forged kind
Still alive
Still we ride
Momčilo