Крстић на његовим грудима има снагу коју му даје разапет на њему Господ Исус Христос. Осећа то Новак и чува свој крстић. Зато је и могуће да он иде друмом, а дневне политике шумом

Новак Ђоковић (Фото: Profimedia)

Ових дана Новак Ђоковић, својим изјавама и конкретним делима, добра је прилика да спорт покаже своју употребну вредност – на нивоу дневне политике. Враћање комплекса тениских терена граду Београду и неке његове изјаве у Риму, после завршетка учешћа на тениском турниру, искоришћени су за отварање „сигурносних вентила“ и смањивање притиска изазваног сопственом инфериорношћу, али и превентивом – да не буде да нисмо упозорили.

Најпре је у једном интервјуу рекао да жели да своју децу крсти на Косову, као и да је Косово у срцу сваког Србина, центар наше културе, вере, традиције. На ту изјаву одмах су саопштили у Приштини (и вероватно ће наставити) да је то провокација – недопустива, нема вакцине – нема уласка на Косово, па чак, кријући се иза израелског амбасадора, да је у слободно демократско „Косово“ добродошао сваки страни туриста који има новац и уме пристојно да се понаша. Тим изјавама спорт је својим „сигурносним вентилом“ омогућио да се смањи нарасли притисак инфериорности, подједнако опасан код појединаца, али и код албанске заједнице на Косову.

Новак Ђоковић: Хоћу да се вратим на Косово!

На „домаћем терену“ Новак је, уз добру медијску припрему, попут илустрованих текстова с насловима: Суноврат Ђоковића, Дебакл Ђоковића, Најгори број један итд., уз упитаност зашто сада враћа граду спортске терене и да ли има политичке претензије, с обзиром на изјаву његове супруге којом подржава (неке) протесте, постао „добра прича“ у дневнополитичким играма. У зависности од тренутне потребе, и власт и опозиција провлаче Новака кроз разне фазе своје борбе, баш као што то чине са нашом црквом и Његовом светошћу патријархом Порфиријем.

Очигледно је да је Новак Ђоковић добра вест, али је и чињеница да све више смета, како у иностранству, тако исто, ако не и више, и у својој и домовини и отаџбини. Јер он, за разлику од неких других младих људи, није избегао из своје земље – а могао је, није променио пасош – а могао је, није заборавио ко је – а могао је. Голгота коју је преживео у демократској Аустралији, а сироти Албанци у својој инфериорној „гордости“ покушавају својим изјавама да их имитирају, показује чврстину карактера овог младог српског спортисте и Човека. А ово велико слово „Ч “ није правописна грешка већ заслужени израз поштовања.

Новак Ђоковић: Не жалим се што сам пролазио кроз одређене голготе због одлуке да имам српски пасош и играм за Србију

Аустралијска голгота Новака Ђоковића је само један од многих тешких удара „демократског“ Запада који је морао да прими, савлада и преболи. Све је почело када је као јуниор одбио да буде Енглез и заборави своје српске корене. И касније, сваки његов успех, чак и када је проглашаван за најбољег спортисту света, гледао се и одобравао стегнутих зуба. Силни трофеји, признања и неумољиви бројеви нису довољни да се овај млади човек прихвати као најбољи, и један од најбољих. Тако је у свету, али је тако и код нас. Британци не заборављају, не опраштају и труде се свим средствима да то и други прихвате.

Дневнополитичке потребе изнад свих и сваког. Зато је и могуће да се ова хипокризија западног света, полако али сигурно, прелива и у наше двориште. Злурадо очекивање (не само) спортског пада, уз повремена усхићења, прати Новака одавно. И он се с тиме бори, како на тениском терену, тако и ван тениског терена и тениса. Ускоро, вероватно, пошто се чуло да мошти Св. владике Николаја треба бацити псима, и то одабраним јеврејским чији власници знају за хигијену (?), може да се очекује и напад на његов мали дрвени крст, који понекад може да се види на његовим грудима. У зависности од нечијих дневних политичких потреба, није искључено да ће се нека „боркиња“ у име родне равноправности и усвојене агенде „светске елите“ огласити и оптужити Новака да својим малим крстом изазива немир међу људима оданим тој истој „светској елити“. И ето прилике да се, растржући Новака, скрене пажња с неких озбиљних друштвених проблема.

Новак Ђоковић: Носим крст са собом – можда сам трн у оку некој елити

Али иако је сићушан, онај крстић на његовим грудима има снагу коју му даје разапет на њему Господ Исус Христос. А када се умноже бриге у срцу мом, утехе твоје разгаљују душу моју (Пс. 94,19), поручује псалмописац. Осећа то Новак и чува свој крстић. Зато је и могуће да он иде друмом, а дневне политике шумом.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 5. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: „Спорт“, Ненад Живановић, Новак Ђоковић, Срби, карусел, тенис