Ненад Живановић: Новак Ђоковић – добра вест која почиње да смета и у иностранству и у отаџбини

Крстић на његовим грудима има снагу коју му даје разапет на њему Господ Исус Христос. Осећа то Новак и чува свој крстић. Зато је и могуће да он иде друмом, а дневне политике шумом

Новак Ђоковић (Фото: Profimedia)

Ових дана Новак Ђоковић, својим изјавама и конкретним делима, добра је прилика да спорт покаже своју употребну вредност – на нивоу дневне политике. Враћање комплекса тениских терена граду Београду и неке његове изјаве у Риму, после завршетка учешћа на тениском турниру, искоришћени су за отварање „сигурносних вентила“ и смањивање притиска изазваног сопственом инфериорношћу, али и превентивом – да не буде да нисмо упозорили.

Најпре је у једном интервјуу рекао да жели да своју децу крсти на Косову, као и да је Косово у срцу сваког Србина, центар наше културе, вере, традиције. На ту изјаву одмах су саопштили у Приштини (и вероватно ће наставити) да је то провокација – недопустива, нема вакцине – нема уласка на Косово, па чак, кријући се иза израелског амбасадора, да је у слободно демократско „Косово“ добродошао сваки страни туриста који има новац и уме пристојно да се понаша. Тим изјавама спорт је својим „сигурносним вентилом“ омогућио да се смањи нарасли притисак инфериорности, подједнако опасан код појединаца, али и код албанске заједнице на Косову.

Новак Ђоковић: Хоћу да се вратим на Косово!

На „домаћем терену“ Новак је, уз добру медијску припрему, попут илустрованих текстова с насловима: Суноврат Ђоковића, Дебакл Ђоковића, Најгори број један итд., уз упитаност зашто сада враћа граду спортске терене и да ли има политичке претензије, с обзиром на изјаву његове супруге којом подржава (неке) протесте, постао „добра прича“ у дневнополитичким играма. У зависности од тренутне потребе, и власт и опозиција провлаче Новака кроз разне фазе своје борбе, баш као што то чине са нашом црквом и Његовом светошћу патријархом Порфиријем.

Очигледно је да је Новак Ђоковић добра вест, али је и чињеница да све више смета, како у иностранству, тако исто, ако не и више, и у својој и домовини и отаџбини. Јер он, за разлику од неких других младих људи, није избегао из своје земље – а могао је, није променио пасош – а могао је, није заборавио ко је – а могао је. Голгота коју је преживео у демократској Аустралији, а сироти Албанци у својој инфериорној „гордости“ покушавају својим изјавама да их имитирају, показује чврстину карактера овог младог српског спортисте и Човека. А ово велико слово „Ч “ није правописна грешка већ заслужени израз поштовања.

Новак Ђоковић: Не жалим се што сам пролазио кроз одређене голготе због одлуке да имам српски пасош и играм за Србију

Аустралијска голгота Новака Ђоковића је само један од многих тешких удара „демократског“ Запада који је морао да прими, савлада и преболи. Све је почело када је као јуниор одбио да буде Енглез и заборави своје српске корене. И касније, сваки његов успех, чак и када је проглашаван за најбољег спортисту света, гледао се и одобравао стегнутих зуба. Силни трофеји, признања и неумољиви бројеви нису довољни да се овај млади човек прихвати као најбољи, и један од најбољих. Тако је у свету, али је тако и код нас. Британци не заборављају, не опраштају и труде се свим средствима да то и други прихвате.

Дневнополитичке потребе изнад свих и сваког. Зато је и могуће да се ова хипокризија западног света, полако али сигурно, прелива и у наше двориште. Злурадо очекивање (не само) спортског пада, уз повремена усхићења, прати Новака одавно. И он се с тиме бори, како на тениском терену, тако и ван тениског терена и тениса. Ускоро, вероватно, пошто се чуло да мошти Св. владике Николаја треба бацити псима, и то одабраним јеврејским чији власници знају за хигијену (?), може да се очекује и напад на његов мали дрвени крст, који понекад може да се види на његовим грудима. У зависности од нечијих дневних политичких потреба, није искључено да ће се нека „боркиња“ у име родне равноправности и усвојене агенде „светске елите“ огласити и оптужити Новака да својим малим крстом изазива немир међу људима оданим тој истој „светској елити“. И ето прилике да се, растржући Новака, скрене пажња с неких озбиљних друштвених проблема.

Новак Ђоковић: Носим крст са собом – можда сам трн у оку некој елити

Али иако је сићушан, онај крстић на његовим грудима има снагу коју му даје разапет на њему Господ Исус Христос. А када се умноже бриге у срцу мом, утехе твоје разгаљују душу моју (Пс. 94,19), поручује псалмописац. Осећа то Новак и чува свој крстић. Зато је и могуће да он иде друмом, а дневне политике шумом.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 5. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

6 replies

  1. А Додик?
    Зашто се прећуткује Додик?
    И Додик је дао свој допринос хајци на Ђоковиће.

    7
    25
  2. Новак Ђоковић је велики спортиста, велики шампион, људска величина, велики хуманиста и велики српски родољуб.
    Што је доказао небројено пута, и доказује.
    Као и сви велики људи који су остварили нешто и којима се не може опростити што остварују успјехе и што су прије свега и изнад свега људске величине, наилази на анимозитет, како из бијела свијета, тако и међу Србима.

    Двојаки су мотиви анимозитета из бијела свијета. Ту су љубитељи спорта који не могу прећи што је често успјешнији од њихових миљеника, такви навијају увијек против Новака, радују се сваком Нолетовом посртању али га и поштују.
    Ови други пак не могу Новаку опростити што је уздрмао постављени систем вриједности, о супериорним западњацима и инфериорним источњацима, што је нарушио постављена скарадна правила игре и што се бори за оно у шта вјерује, и истинске вриједности и бољи статус спорта којем је посвећен.

    Када је пак у питању анимозитет у српском корпусу према Новаку, опет су разлози двојаки. Једнима је водиља завист и злоба, не могу прихватити да је неко тако успјешан.
    Други су пак забраздили у аутошовинизму и не могу сварити што је Новак такав какав јесте, велики шампион и велики родољуб, који ће све чинити на афирмацији Србије, Српске, свог рода, који ће 2020-е подржати величанствене литије и одбрану светиња у Црној Гори, који неће никад заборавити то наше Косово, наше исвориште и наше мјесто распећа, такве “гријехе” та дружина забраздила у свом самопорицању Новаку не могу опростити.

    Но не мари, превише је Новак велики да би му наштетили пасјалуци и зли језици малих људи.

    36
  3. Растем
    У Висину
    Руке ширим
    У Ширину
    Коријеним се
    У Дубину
    Као Крст





    17
  4. “Сачувај ме, Боже, од безбожних и необразованих српских вођа”- Св. владика Николај
    “Глуп, туп а задрт”- народна изрека
    “Дабогда не зн’о а не пит’о”- народна клетва

    10
  5. bravo, za legendu

    5
    1
  6. Podrška za Noleta, bolji i pametniji od svih poltičara koje znam!

Оставите коментар