Горан Јанковић: Јован Живановић или Коренски неспоразум са естаблишментом

Филмови Јована Живановића јесу тек један велики филм, пише у есеју Динко Туцаковић

Јован Живановић је био вољен аутор чији су филмови у доба стасавања и обликовања практично у ходу овдашње модерне допирали до гледалаца, притом бивајући огромним својим делом кинестетски веома успела, валидна и препознатљива дела.

Када је (у марту 2019. године) преминула књижевница Гроздана Олујић, ауторка респектабилног и хваљеног опуса, још једном је покренута прича о естрадизацији београдске Алеје заслужних грађана; након нешто мало, рекло би се, пословично-протоколарне медијске буке барем нам је остало подсећање на значај и особеност поменуте списатељице, ауторке и чувених романа Гласам за љубав и Излет у небо. Наречени Излет у небо послужио је као кључно надахнуће и извориште за изванредни филм Чудна девојка у режији Јована Живановића, који је управо крајем године за нама дочекао достојанствену ревалоризацију, и то у виду изнимно занимљивог и важног издања – књиге, монографије Пчелињак у осињем гнезду. Књигу је приредио Богдан Златић, објавио Филмски центар Србије, а о Живановићу и његовим остварењима међу корицама те књиге писали су: Богдан Златић, Динко Туцаковић, Мирољуб Стојановић, Димитрије Војнов, Маја Узелац, Саша Маркуш, Драган Јеличић и Небојша Пајкић.

Како су се волели Ромео и Јулија

Зеница, Те ноћи, Чудна девојка, Горки део реке, Како су се волели Ромео и Јулија, Узрок смрти не помињати, И Бог створи кафанску певачицу, Наивко, Радио Вихор зове Анђелију… – тако изгледа редитељски опус Јована Живановића, неоспорно Аутора (са намерним великим А) у корпусу српског и југословенског филма, а о чему ова књига речито проговара, из више складно комплементарних аспеката и критичарско-филмолошких углова гледања. Књига заправо отпочиње скеном одбијенице Уметничког савета филмског предузећа из новембра 1953. године у случају предложеног Живановићевог документарног филма по коме је и названа читава ова књига; у одбијеници се, између осталог, наводи да у сценарију има историјски произвољних и нетачних података, као и да је текст преоптерећен општим местима и прилично стереотипним фразама и да не захвата битне моменте теме. Срећом по (надајмо се, што бројније и што усредсређеније) читаоце ове књиге, ово бива тек фуснота о истрајном и, рекло би се, споротињајућем, али свакако приметном и коренском неспоразуму Живановића са тзв. естаблишментом, али се не креће пут јадиковки о осујећености овог аутора, који је, најпосле, иза себе оставио тако разнородан, референтан и далекосежно занимљив опус, који, поврх свега, потцртава и важност и моћ апозиције, односно, онога што се мирне главе, неострашћено, промишљено и посве оправдано да уденути у ту апозитивну заграду иза помињања нечијег имена, посебно ако је реч о креативним работама и њиховим потоњим плодовима. А Живановић је, како се и у овом својеврсном књижевном и филмолошком ретровизору јасно види и сагледава, био вољен аутор чији су филмови и то у доба стасавања и обликовања практично у ходу овдашње (српске и/или југословенске) модерне допирали до гледалаца, притом бивајући огромним својим делом кинестетски веома успела, валидна и препознатљива дела. Богдан Златић је на то указао у уводном тексту насловљеном управо Пчелињак у осињем гнезду, и то следећим речима:

„Као многе ствари у Живановићевом животу, и рецепција његовог рада била је сва у пароксизмима. У свом времену, а то је практично рад у свим производним епохама (од државне производње филмова совјетског типа до филмских радних заједница самоуправног социјализма) никада није био миљеник ни филмске критике, ни филмског естаблишмента. Када је било непристојно да се прећути очигледан квалитет, похвале су изговаране у грчу и кроз стиснуте зубе. Као да су сви који су били ‘надлежни за културу’ чекали да се да се ова невоља која се зове Јоца Живановић што пре приведе крају, и да се о њему и његовом раду не мора ни негативно писати. Српски аутор по свим критеријумима (од продукцијских кућа до главнице сарадника и глумаца – а о темама да и не говоримо), Живановић је у првом делу каријере имао пристојнију рецепцију изван Србије ‘коју је толико волео’…“

Након позамашног и исцрпног биографски и интроспективно устројеног и интонираног интервјуа са Јованом Живановићем, који пружа потребан додатни увид у његову поетику, укључујући ту и причу о филмовима коју нису били снимљени, креће и филмолошки и критичарски гледано ударни део ове (да поменемо и то, вансеријски надахнуто графички опремљене и осмишљене) књиге, а у њему су горенаведена пера писала своја виђења конкретних ставки унутар Живановићевог редитељског опуса. Ови прикази чине складну и природну увезану целину, која, мимо те хронолошке и фактографске прегледности и прецизности, пружа свеобухватан увид у наречене ауторске и поетске фасцинације и специфичности Живановићеве филмске баштине, и изван ипак крутог и недовољно саобразног му контекста тадашње кинематографије на овим просторима, а из које је у једном тренутку Живановић и званично искорачио – копродукционим филмом Острва, очито прављеним са превасходно интернационалним дистрибуционим амбицијама. Динко Туцаковић је тако у есеју о Живановићевим раним радовима, осврћући се на документарно остварење Први летови указао да већ тај рани филм „демонстрира осећај за нарацију, економичност израза“, а то су одреднице које би се свакако лако могле приписати и при вагању његових каснијих опсежнијих радова на пољу играног израза и дугог метра. Туцаковић у закључку поентира усмеравајући пажњу читалаца и филмофила и ка овоме: „Јер филмови Јована Живановића јесу тек један велики филм, чији су битни делови и они кратки, као и они неснимљени о којима је маштао бројећи своје последње дане далеко од какофоније транзиционог Београда, у којем му више ни физички није било место.“

Чудна девојка

Мирољуб Стојановић пак, пишући о Зеници, истиче да је то остварење „филм амбиваленције: с једне стране, Зеница је филм који се класним, психолошким, идеолошким па и менталним освешћењем појединца дистанцира од колективистичке слике света, принудне слике из времена у којем је настао и смело пренебрегава захтеве партијности у име сопствене етичке зрелости, одговорности и стратегијских потреба истог тог појединца, где он не делује под принудом, но по избору, по начелу које, дакле, битно докида његова стриктно политичка ограничења и из политичке принуде води га у слободу“. А Димитрије Војнов у тексту о Те ноћи наглашава да се јунак ове књиге у почетку бавио „снимањем репертоарских филмова без скривених клопки и без превеликих обавеза. И управо су ти, наизглед рутински, филмови својим високим квалитетом доказали колико је филмско знање и филмску вештину поседовао Јован Живановић.“ Маја Узелац у анализи непревазиђене Чудне девојке наводи да је „у сваком конкретном тренутку Живановићевог креативног живота, време је да се закључи, естетика најдиректније произилазила из актуелне констелације на етичком небу – какво му се управо тих ноћи смешило или мрштило. То мора бити и онај врховни моменат који је омогућио тај редак, редак дар: да, кроз спектар врло различитих ставова, манира и уметничких одлука увек постиже да му се једнако верује.“

Драган Јеличић у есеју о такође великом хиту Како су се волели Ромео и Јулија (повремено у нашој популарној култури пласираним и навођеним и са знаком питању на крају наслова) наглашава нешто што се може изрећи и као оквирна оцена за већи део главнине Живановићеве филмске заоставштине – „Како су се волели Ромео и Јулија? остаје редак пример класичног југословенског филма, који не само да није прегазило време, већ са сваким новим гледањем и читањем добија на актуелности и сложености, често остављајући гледаоца у недоумици да ли је управо присуствовао грчкој трагедији или југословенској збиљи.“ И управо на тој тачки приче о овом преко потребном и крајње успелом издању наново долазимо до онога што би могао да буде и тај успутан/бочан дар након поновног (или првог) сусрета са Живановићем и његовим филмовима – подсећања на непролазну, каткад и универзалну важност апозиције, односно онога по чему ће неки од нас завредети да их упамте неки од садашњих или будућих/скорашњих или далеких њих.

Опрема: Стање ствари

(Време, 21. 1. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар