Драган Крстић: Манифестације антисрпског понашања садашње државе показују се свуда (1971)

Властодршци постају све огољенији у свом моралном лудилу и постају све безобзирнији у спровођењу своје политике, и све то не обећава ништа добро

Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV

Психолошке белешке 1968-73, одломак

29 – III – 1971. Манифестације антисрпског понашања садашње државе показују се свуда, испољавајући сличност са понашањем страних држава према Србији у претходном историјском периоду. Било да је реч о свесним потезима на нивоу државне администрације, или о несвесним испољавањима приликом многих пригодних манифестација, свуда се запажају исти они циљеви и готово исти они методи које је раније примењивала Аустроугарска, или нека друга сила. Наводим скорашњи случај са данашњом посетом државне делегације Италији, Риму и Папи.

Задржаћу се на нечему што је мање очигледно, али можда више значајно за догађај, и што открива психолошке садржаје и механизме ове посете. Реч је о поклону Папи који се састојао од једног дела Томе Росандића.

Поклони се дају не толико због саме вредности ствари, колико због симболичке вредности садржаја који се даје и који је представљен у поклону. Није први пут да Папа прима поклоне од садашњих властодржаца. Ако се добро сећам, бивши председник владе је пре неколико година такође био код Папе (и он је био Хрват) и том приликом му је уручио, ваљда се добро сећам, српску фреску, или нешто слично, у сваком случају неки предмет везан за српску културу. На страну дрскост тог чина, да представник једног народа, који је толико зла нанео другом народу, предаје раскалашно поклон тог другог народа, отуђујући од њега јавно и бестидно његове културне производе.

Ако се баш и не сећам тачно шта се десило приликом прошлог званичног поклоњења државе Папи, сада ми је то добро знано. Садржај тог поклона је такође симболичан и вероватно да није ни могло бити другачије.

Тома Росандић је пореклом Далматинац. Због тога, или упркос томе, он се осећао као Србин. Још пре Првог светског рата дошао је у Београд (учествовао је својим делом на међународним изложбама у име тадашње Краљевине Србије), са српском војском и народом избегао је током тог рата у иностранство, вратио се поново у Београд и ту је остао све до своје смрти. Његове су скулптуре испред Народне скупштине, рађене на тему из народног предања „играли се коњи врани“. За разлику од Мештровића, који је имао сличну грађанску и уметничку каријеру, такође везану за српска предања и Београд, али који се крајем тридесетих година, а нарочито после Другог светског рата издајнички понео пре свега према својим делима, а затим и према Србима (који су га школовали од најранијег узраста и преко којих се представио свету), Росандић је остао себи доследан.

Пре отприлике десетак година, када је умро, од стране државе почињен је лоповлук, који је са своје стране открио праву природу државе и Партије. Наиме, по изричитој жељи Росандића, његова кућа са атељеом требало је да остане Београду са свим његовим делима, да би служила као легат и музеј. Пред смрт је такође оставио и поруку да жели да буде сахрањен у Београду. Као и у случају Његоша, за властодршце та његова жеља није имала никаквог значаја. Идући за својим хрватско-словеначко-римокатоличким циљевима, режим је преотео покојника и однео га је у Сплит упркос противљењу Росандићевих пријатеља, а говори се да су том приликом и већина Росандићевих дела опљачкана и пренета такође у Хрватску. Тај чин је по својој варварској природи незамислив у цивилизованом свету и тешко би био замислив и у примитивнијим заједницама ранијих векова. У свим епохама разумни и цивилизовани људи поштовали су завет покојника. Могла су се разликовати образложења, али завет мртвих је поштован.

Могућност да један знаменити уметник, који ни по чему није Хрват, а најмање по свом уверењу, буде сахрањен у Београду, и тако постане трајна тековина српске културе по свом сопственом избору, чиме би се пресекле даље злоупотребе и крађе његових уметничких творевина, по чему су и хрватска култура и садашња власт већ постали славни – таква могућност је на гангстерски начин отклоњена. Тај чин је још једном разобличио моралну природу власти и њен психолошки континуитет са хрватско-словеначким понашањем, не само у политици, већ и у култури.

***

Да брутални случај са Томом Росандићем не представља неку случајну варијацију показује и скорашње државно поклоњење римском Папи и својеврсни поклон који му је учињен Росандићевим делом, чиме ранији случај са отимачином Росандићевог мртвог тела и његових дела добија свој логични завршетак. Нерадо, сасвим невољно користим грубе речи, али оно о чему је реч захтева вероватно и грубљи говор од оног који користим. Заиста је занимљиво како једна почињена свињарија гвозденом логиком захтева накнадне и доследне свињарије, и како једна гадост вуче другу, исту такву. Пошто су украли Тому Росандића и његово дело, сада се властодршци размећу опљачканим стварима по белом свету, и иначе неовлашћени, а у овом случају још и упркос жељи власника. Када је Тома Росандић оставио свој аманет да буде сахрањен у Београду и када је Београду оставио сва своја дела, он је сигурно имао ваљане разлоге да тако поступи. Он је пре свега направио један позитиван избор, али тиме је истовремено изразио и свој негативни однос према могућности да буде сахрањен у садашњој Хрватској или да тамо почивају његова дела. Ствари постају јасније ако се има у виду да је римски Папа репрезент свега онога што је и натерало Росандића да се негативно определи према свему ономе што је Римска црква учинила у његовој постојбини, лишавајући је њеног идентитета. Као да је наслућивао шта ће се и са њим десити, Росандић је управо због тога тако изричито захтевао да се као његова постојбина мора сматрати Београд – не кажем Србија у ужем смислу. Ти исти механизми, само у обрнутом смеру, радили су и код режима када се опредељивао да управо дело Томе Росандића поклони Папи, чиме је свесно или несвесно режим настојао да оповргне опредељење не само Томе Росандића, већ читав тај образац могућег опредељења. Одлазак државне делегације Папи било је симболичко поклоњење те државе римском Папи и читавој његовој политици, а предаја поклона у виду дела Томе Росандића имала је такође симболичку вредност предаје и поништења једног настојања да Далмација сачува своју аутентичност и свој идентитет.

Има нечег застрашујућег у бестидности режима, а од огољености психолошких механизама људи који држе власт у овој земљи човеку застаје дах. Властодршци постају све огољенији у свом моралном лудилу и постају све безобзирнији у спровођењу своје политике, и све то не обећава ништа добро.

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер

За Стање ствари приредио: Светислав Пушоњић

Напомена:

“Психолошке белешке“ I-IV Драгана Крстића могу се поручити на телефон 063-759-76-41 или на мејл viogor.bg@gmail.com

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Чак да је ово што је Д.Крстић описао био и један једини случај – а било их је у разним варијантама на хиљаде током разбојничке страховладе комуниста – и то би било довољно да се на помен њиховог периода човеку и сам помен њихових имена и (не)дела све згади.
    Узгред буди речено: @Деда Ђоле – време је за оправдавајући наступ и хвалоспев оном славном , сјајном и бајном југо-периоду, братству-јединству и сличним *******, зар не?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s