Драгослав Пакић: Од једнополних бракова до једностраначких коалиција

Једнополни бракови би били правац по коме би све врсте коалиција разних странака биле дозвољене и појам прелетача би сам по себи ишчезао из важеће праксе

Двополни сусрет једнополних „партнера“: Премијер Луксембурга и његов супруг у обиласку града са Аном Брнабић и њеном партнерком (Фото: Твитер)

Млади Словенци се поносе освајањем високих места у индивидуалним спортовима бициклизму, ски-скоковима, гимнастици… а ми најбројнијом парадом поноса.

Словенци су изразити индивидуалци, саможиви и самозаљубљени, док се ми Срби, и на то смо поносни, волимо између себе. И ту не правимо никакву разлику иако нико не мисли. Исто.

У Србији је друштвени живот и даље на цени, само што су се промениле форме и обичаји. Традиционалне сеоске мобе, када је комшија несебично помагао комшији да среди летину или доврши обимније радове, Срби су заменили мобилним телефонима и друштвеним мрежама. Свако сваком може мајку мајчину, оца очињег, сестру, свастику и даље и ближе сродство да помиње користећи најразноврсније варијетете увреда и псовки и скоро увек под псеудонимом као што је ред и поредак у демократским друштвима где је све транспарентно и без увијања јер су људи честити, храбри и – анонимни.

Нико нема такве друштвене мреже какве постоје у Србији. Из случаја Ћирјаковић, који је из околине Чачка и не псује, Димитријевића из самог Чачка чија је свака реч Богу мила, не узимајући у обзир Бору Чорбу, такође Чачанина, али који псује у стиховима, свако се могао уверити да поједине активисткиње и јавне личности београдске провенцијенције, најчешће женског пола, тако сочно, примитивно, вулгарно и бљутаво псују, нападају, опањкавају и прете да и најснажнији мушкарци, најчешће мушког пола, анонимуси са друштвених мрежа, не би својим надахнутим пљувањем досегли ни до колена славним уређивачицама нових међуљудских односа, а камоли да им колена дотакну, или, не дај Боже, покушају и нешто више. Псовачице се иначе згражавају и на саму помисао на нешто слично изузев кад се сажале.

Ми смо поносни на саме себе и тако смо, и без помоћи са стране, потпуно задовољени. Кад ми збијемо редове и кад је тесно све мој до мога, сви знамо ко је против кога и знамо ко ће кога. А ко ће кога ако неће свој свога. Јер такви су Срби, а Словенци могу само да се чешкају и тамо где их не сврби.

У последње време се извесни младићи, активисти ЛГБТ популације, радо виђени гости на једној ТВ кобајаги Непознатој а под бројем један, појављују са политичким идејама изјављујући да њихов циљ није само да мењају систем, него им је веома стало да промене и власт. Дакле, не задовољавају се са малим.

Иако није експлицитно речено, не би било потпуно безумно да се помисли како би у предвиђену промену система и власти ова група активиста увела нека од правила ове популације која све више осваја јавни простор.

Правило родне равноправности у политичком животу би значило да су и све политичке странке једнаке и исте без обзира на пол, бројност и идеологију коју јавно заступају. Само тај детаљ би сваку врсту политичких избора учинио бесмисленом јер како вршити избор када су сви исти, када више нема клозета за мушке и оне са женским ликом и како знати ко шта нуди на пијаци политичких артикала. Понуда шарених лажа је нешто што се, како кажу Црнотравци, лако прозрца па се код нормалних људи и не узима у обзир. Незгодно је што се мањак таквих људи сваког дана, а нарочито суботом, све више осећа јер све што је квалитетно оде у иностранство са образложењем да је Србија срећна да има најлепше иностранство на свету.

Политика више не би била у знаку најстаријег заната који се новим односима потпуно бојкотује. Најстарији занат се ионако практикује електронским путем на друштвеним мрежама уз пуну слободу и загарантовану анонимност.

Деца се више неће правити, него ће се усвајати. Полазећи од таквих правила, политичке странке располажу правом да усвајају гласаче који су у менталном развоју на нивоу невине деце, углавном још увек без зуба, и са цуцлама уместо пиштаљки.

Једнополни бракови би били правац по коме би све врсте коалиција разних странака биле дозвољене и појам прелетача би сам по себи ишчезао из важеће праксе.

Када застава дугиних боја постане званично државно обележје а песма „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“ постане химна, многи ће чувени светски борци за људска права пожелети да им Србија буде најсветлије место ноћних провода.



Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s