Драгослав Пакић: Од једнополних бракова до једностраначких коалиција

Једнополни бракови би били правац по коме би све врсте коалиција разних странака биле дозвољене и појам прелетача би сам по себи ишчезао из важеће праксе

Двополни сусрет једнополних „партнера“: Премијер Луксембурга и његов супруг у обиласку града са Аном Брнабић и њеном партнерком (Фото: Твитер)

Млади Словенци се поносе освајањем високих места у индивидуалним спортовима бициклизму, ски-скоковима, гимнастици… а ми најбројнијом парадом поноса.

Словенци су изразити индивидуалци, саможиви и самозаљубљени, док се ми Срби, и на то смо поносни, волимо између себе. И ту не правимо никакву разлику иако нико не мисли. Исто.

У Србији је друштвени живот и даље на цени, само што су се промениле форме и обичаји. Традиционалне сеоске мобе, када је комшија несебично помагао комшији да среди летину или доврши обимније радове, Срби су заменили мобилним телефонима и друштвеним мрежама. Свако сваком може мајку мајчину, оца очињег, сестру, свастику и даље и ближе сродство да помиње користећи најразноврсније варијетете увреда и псовки и скоро увек под псеудонимом као што је ред и поредак у демократским друштвима где је све транспарентно и без увијања јер су људи честити, храбри и – анонимни.

Нико нема такве друштвене мреже какве постоје у Србији. Из случаја Ћирјаковић, који је из околине Чачка и не псује, Димитријевића из самог Чачка чија је свака реч Богу мила, не узимајући у обзир Бору Чорбу, такође Чачанина, али који псује у стиховима, свако се могао уверити да поједине активисткиње и јавне личности београдске провенцијенције, најчешће женског пола, тако сочно, примитивно, вулгарно и бљутаво псују, нападају, опањкавају и прете да и најснажнији мушкарци, најчешће мушког пола, анонимуси са друштвених мрежа, не би својим надахнутим пљувањем досегли ни до колена славним уређивачицама нових међуљудских односа, а камоли да им колена дотакну, или, не дај Боже, покушају и нешто више. Псовачице се иначе згражавају и на саму помисао на нешто слично изузев кад се сажале.

Ми смо поносни на саме себе и тако смо, и без помоћи са стране, потпуно задовољени. Кад ми збијемо редове и кад је тесно све мој до мога, сви знамо ко је против кога и знамо ко ће кога. А ко ће кога ако неће свој свога. Јер такви су Срби, а Словенци могу само да се чешкају и тамо где их не сврби.

У последње време се извесни младићи, активисти ЛГБТ популације, радо виђени гости на једној ТВ кобајаги Непознатој а под бројем један, појављују са политичким идејама изјављујући да њихов циљ није само да мењају систем, него им је веома стало да промене и власт. Дакле, не задовољавају се са малим.

Иако није експлицитно речено, не би било потпуно безумно да се помисли како би у предвиђену промену система и власти ова група активиста увела нека од правила ове популације која све више осваја јавни простор.

Правило родне равноправности у политичком животу би значило да су и све политичке странке једнаке и исте без обзира на пол, бројност и идеологију коју јавно заступају. Само тај детаљ би сваку врсту политичких избора учинио бесмисленом јер како вршити избор када су сви исти, када више нема клозета за мушке и оне са женским ликом и како знати ко шта нуди на пијаци политичких артикала. Понуда шарених лажа је нешто што се, како кажу Црнотравци, лако прозрца па се код нормалних људи и не узима у обзир. Незгодно је што се мањак таквих људи сваког дана, а нарочито суботом, све више осећа јер све што је квалитетно оде у иностранство са образложењем да је Србија срећна да има најлепше иностранство на свету.

Политика више не би била у знаку најстаријег заната који се новим односима потпуно бојкотује. Најстарији занат се ионако практикује електронским путем на друштвеним мрежама уз пуну слободу и загарантовану анонимност.

Деца се више неће правити, него ће се усвајати. Полазећи од таквих правила, политичке странке располажу правом да усвајају гласаче који су у менталном развоју на нивоу невине деце, углавном још увек без зуба, и са цуцлама уместо пиштаљки.

Једнополни бракови би били правац по коме би све врсте коалиција разних странака биле дозвољене и појам прелетача би сам по себи ишчезао из важеће праксе.

Када застава дугиних боја постане званично државно обележје а песма „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“ постане химна, многи ће чувени светски борци за људска права пожелети да им Србија буде најсветлије место ноћних провода.

Advertisements


Категорије:Сатиристика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s