На основу књижевног рада Метјуа Палмера утисак стиче се утисак да ће настојати да разуме дешавања у Србији и на Балкану што дубље и да ће тежити што више да се повеже са људима
Метју Палмер (Фото: Глас Америке)
Да ли је главни задатак америчког дипломате Метју Палмера на Балкану да Србија споразумно призна Косово као засебну државу и хоће ли он тај задатак испунити?
Можемо озбиљно о томе да нагађамо, јер први пут имамо обиље домаћег материјала о званичнику Сједињених Држава коме је додељена улога преговарача. Сама додела те улоге је значајна, будући да Трампова администрација чешће смењује него што именује, и углавном држи дипломате у Стејт департменту у стању в.д. – вршилаца дужности.
Палмер се као заменик помоћника државног секретара, не само задржао у том в.д. статусу, већ је добио и статус специјалног представника. Његовом претходнику на том месту Брајану Хојт Јиу, упркос врло оштром речнику по питању Русије, то није успело. Такође ни Метјуу Палмеру надређени помоћник државног секретара Вес Мичел није оставио никакав видљив печат. Поређења ради Мичел је наследио Викторију Нуланд којој се приписује значајна улога у промени проруске власти у Украјини и „револуцији на Мајдану“. Мичел је на Твитеру објављивао војне мапе са распоредом НАТО снага око Русије остављајући утисак младог вашингтонског јастреба, али ништа више од тога. Његов наследник, садашњи помоћник Филип Рикер, засад се ничим не истиче
За разлику од њих ово је била успешна година за Метјуа Палмера – он се на велика врата вратио на Балкан, мада су му први кораци прошле јесени били тихи и дискретни састанци у Сарајеву и Приштини. Са њим је на „ти“, сва београдска чаршија још од његовог првог службовања у Србији 90-тих година, када се и оженио Београђанком црногорског порекла.
У књижарама се могу купити његови дипломатски трилери, а на Интернету погледати и телевизијско гостовање код Миломира Марића, у формату „Голи живот“ намењеном живописним личностима.
Палмер је именован за специјалног представника за Западни Балкан одмах након недавне ненајављене посете председника Србије Александара Вучића и сусрета са државним секретаром САД Мајком Помпеом. Спекулише се да је Палмеров главни задатак да испослује спектакуларни договор Београда и Приштине, како круну напора администрације Доналда Трампа, али само ако затреба. А може затребати за Трампову председничку кампању 2020. наводно ако му противкандидат буде Џозеф Бајден, потпредседник САД, у мандату Барака Обаме. Тиме би Трамп показао бирачима да може да реши проблем који су створиле и оставиле за собом демократе.
Дакле, кога смо добили за преговарача? Метју Палмер у свом дипломатском трилеру „Америчка мисија“ на 430 страна пише о политичком саветнику амбасаде САД у Конгу, пре тога на служби у Судану и Гани. Главни лик је у исто време и дипломата и хуманитарац, али помало и Џејмс Бонд, с тим што не ради за обавештајну агенцију већ за свој хумани циљ. Мада се на крају књиге изричито наводи да су ставови у књизи пишчеви – дакле Палмерови, а не Министарстрва спољних послова САД, односно Стејт департмента, штиво садржи низ инсајдерских детаља.
Јасно је да су они прочишћени и да је рукопис морао да иде на читање и на одобрење пре него што је објављен. То је уосталом пракса и у Србији, и кроз то је морао да прође и рецимо Борко Стефановић, са својом књигом коју је објавио прошле године. Међутим, упркос томе, „Америчка мисија“ даје занимљив преглед како раде дипломатска представништва САД, од хијерархија у амбасади, протокола, физичког распореда просторија и обезбеђења, дужности маринаца па до тога како се напредује или назадује у каријери.
Читаоцима може бити занимљиво да степен напретка према „бриселским салонима“ и некој удобној земљи „попут Шведске или Чешке“ води преко тога чији сте човек, ко вас штити и коме узвраћате у политичко-дипломатској хијерархији. Ту се рачуна и породично порекло, али се може назрети да сврставање већ почиње кроз поступак запошљавања, где влада дарвинистички метод, по коме од десетина хиљада пријављених кандидата, до дипломатске позиције успева да дође само њих стотинак. За успешну каријеру битно је – и то ће Палмер открити – приступ осетљивим подацима. Што дубљи приступ имате, то сте у јачем успону. Ако сте на дну лествице, имате приступ само телефонском именику и саопштењима за јавност.
Занимљив детаљ је и да дипломате у амбасади имају „канал неслагања“, односно могућност да директно министру спољних послова, у садашњем случају секретару Помпеу, пошаљу писмо, односно мејл, и изнесу своје сумње и неслагање, ако су убеђени да се у амбасади дешава нешто лоше. Министар је дужан да одговори.
Шта је радња „Америчке мисије“? Политички саветник уверен је да су интереси Сједињених Држава шири него интереси једне компаније или групе моћника и да су исто што и интереси да свет буде хуманије и боље место. У том смислу постоје и противници који нису само противници Америке него и људскости уопште. Тако је политички саветник на почетку књиге сведок покоља у Судану, који милитаристичка група изводи у избегличком кампу.
Ношен грижом савести пошто је избегличком племену гарантовао безбедност, он усваја девојчицу из тог племена и подиже је као своју ћерку. Наставља дужност у Гвинеји, али одузет му је безбедносни степен, будући да је на проверама у Служби за иностране послове откривено да је посећивао психијатра. Мучен сазнањем да су међународне и америчке снаге могле да спрече покољ одлучује да напусти дипломатску службу и запосли се у служби једне компаније за контакт са афричким владама, када добија поруку од свог заштитника и важног дипломате, амбасадора САД у Конгу, да тамо преузме дужност политичког саветника. Претходни саветник је убијен у сукобу закрвљених герилских група – као посебно зли истичу се „геноцидисти“ из Руанде.
Јунак „Америчке мисије“ прихвата ту позицију и убрзо схвата да амбасадор уско сарађује са великом компанијом која држи руднике колтана и бакра у Конгу, и на платном списку има владајућег диктатора и већину министара. Амбасадор то правда интересима САД да спрече продор кинеских компанија. Политички саветник такође открива да је његов пријатељ и заштитник, амбасадор САД у Конгу, деценијама члан тајне радне групе у Министарству спољних послова, која је у Африци помагала десничаре, само да би спречила утицај Совјетског Савеза током Хладног рата.
Заплет је у томе што се између политичког саветника и младе Африканке, школованог инжењера рударства, и поглавице свог племена, рађа романса. Та Африканка успева у свом селу да изгради примитивни рудник и настоји да га задржи у власништву племена, јер би поменута компанија ем дала неодговарајућу надокнаду, ем одсекла брдо и потпуно уништила природу. Компанија ангажује плаћенике и „геноцидисте“ и одвија се прави крвави рат за село, коме се придружује и политички саветник. Он успева добротворним радом да се повеже како са локалним свештеником који брине о ратним сирочићима, тако и са вођом опозиције, који организује прихват ратних ветерана из бројних сукоба широм Конга.
Политички саветник долази до сазнања да је једини начин да племе сачува рудник, да се свргне диктатор и отера корумпирана компанија. У томе му помаже представник ЦИА у амбасади, међутим, највећи део посла свргавања диктатора политички саветник обавља сам, пошто је закључио да људи у Конгу желе новог председника. У том послу му помаже и техничко знање будући да успева сам да направи и постави примитивну опрему за прислушкивање телефонских разговора из седишта зле компаније. Преврат се успешно одиграва, уз помоћ и подршку ЦИА.
Александар Вучић и Метју Палмер (Фото: Драган Кујунџић/Танјуг)
У томе учествују и јавне личности, познати новинари и водитељи програма у Конгу, који на одређени дан масовних демонстрација, позивају народ да свргне диктатора. Кључну улогу одиграће и команда Црних лавова, јединице која чува диктатора који без крвопролића одступа са власти и бежи авионом у Швајцарску. Свака сличност са нашим Петим октобром је намерна.
Убеђујући своје афричке пријатеље, да је могуће променити тиранску власт, политички саветник каже да су студенти срушили Милошевића у Србији, тим речима, без даљег објашњења. Знају ли Африканци шта је Србија, а камоли ко је Милошевић? Ипак, крај није бајка, будући да се испоставља да је новом председнику, уз помоћ истог оног представника ЦИА, већ приступио власник друге америчке компаније, исто тако бруталне, ако не и бруталније у исцрпљивању руда и природних богатстава. Ипак, село и рудник су спашени, и политички саветник даје отказ, настањујући се у њему са ћерком, што је донекле срећан крај.
Крајњи утисак, на основу књиге, је да ће Метју Палмер настојати да разуме дешавања у Србији на Балкану што дубље и да ће настојати што више да се повеже са људима. А на тај начин и да утиче много више него што би то могли они који на тако нешто нису спремни или за то нису способни.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар