Јовица Тркуља: Сагласје мишљења, говора и дела

Некадашње свето тројство етоса интелектуалаца: сагласје мишљења – говора – деловања на глобалном нивоу је обезвређено и одбачено, а на њихов пиједестал постављена ропска послушност, кетманство, лакејство

Јовица Тркуља (Фото: Благодарје)

У изванредном часопису за преиспитивање прошлости Hereticus, бр. 1-2/2020 објављен је рад професора др Јовице Тркуље под називом „Репресија на Правном факултету Универзитета у Београду (1941-1946)“ у коме професор Тркуља износи механизме и облике репресије, прогоне и страдања многих наставника и сарадника овог факултета. На ту тему професор Тркуља недавно је одржао и предавање у оквиру Либековог програма „Увод у студије тоталитаризма“. Заслужују ли ови људи сагласја мишљења, говора и дела да о њима знамо нешто више не бисмо ли их, можда, узели као моделе поистовећивања? Зато, на самом почетку интервјуа, објављујемо списак само дела интелектуалаца, наставника београдског Правног факултета, страдалих по разним основама због своје чврстине мисли и осећања, те вас молимо да овај списак не прескочите у читању и да га, ако је могуће, наглас прочитате пре него што пређете на интервју.

I РЕПРЕСИЈА 1941-1945: Ђорђе Тасић, стрељан 1943; Михаило Илић, стрељан 1944; у концентрационим логорима Немачке: Милош Радојковић, Душан Пантелић, Слободан Драшковић, Радомир Живковић; затварани: Ђура Поповић, Бора Благојевић, Љубомир Дуканац, Јован Ђорђевић, Драгаш Денковић; удаљени с факултета: Јован Ловчевић, Милан Жујовић, Мехмед Беговић, Божидар С. Марковић, Ђорђе Мирковић, Милан Владисављевић, Миливоје Марковић, Бранислав Недељковић, Радомир Лукић, Никола Алексејев, Светислав Божовић, Милорад Симић, Драгош Спасојевић, Дрaгослав Јанковић.

II ОСУДА ИЗГОНИ „НЕПРИЈАТЕЉА НАРОДА“: стрељан 1944. Илија Пржић; изгнани: Живојин Перић, Лазо Костић, Слободан Јовановић, Слободан Драшковић; осуђени и робовали: Лазар Марковић, Коста Комануди, Момчило Нинчић.

III ОСУЂЕНИ ОД СУДА ЧАСТИ ИЛИ НИСУ ПРЕУЗЕТИ: Жарко Ступар, Тома Живановић, Нинко Перић, Божидар С. Марковић, Славко Стојковић, Реља Поповић, Адам Лазаревић, Александар Соловјев, Тихомир Васиљевић, Драгољуб Аранђеловић, Ђура Поповић.

IV ИЗБАЧЕНИ ИЗ ВАНАКАДЕМСКИХ РАЗЛОГА: Драгољуб Јовановић, Душан Докчевић, Милан Владисављевић, Ђорђе Мирковић, Миливоје Марковић, Бранислав Недељковић, Сергије Трегубов, Милан Жујовић.

Од почетка наше познате прошлости до данашњих дана као да постоји међусобно оптуживање између народа, интелигенције и власти? Једни друге окривљују за лошу прошлост, још гору садашњост и тамну будућност. Ипак, у свим временима, све три групе страдају мање или више и никако да изађемо из зачараног круга. Народ обично не зна за страдање интелигенције, она није много осетљива за страдање народа, а и једне и друге власт користи за тренутно одржавање свог статуса.

Ваше питање садржи констатацију са којом се слажем. У повести Србије стално су биле тензије и сукоби у троуглу: народ – власт – интелигенција. Ја сам у својим истраживањима и књигама настојао да одговорим на питање зашто су у историји Србије власт и народ имали најгори однос према интелигенцији, зашто су своје најумније људе омаловажавали, прогонили, затварали… Ја то називам остракизам интелектуалаца, који је дубоко укорењен у српској традицији. Од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, српска духовна елита је плаћала данак непослушности. Репресија домаће и стране окупационе власти се низала једна за другом, у континуитету. Тешко је рећи која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. У том контексту даровитост се јавља као друштвена стигма. У нашој културној традицији, духовне елите су попримале обележја „интелектуалне секте“. Њиховим животом и стварањем управљали су властодршци и политички моћници а не личне вредности и надарености. Због тога, у повести српског народа многи надарени појединци су остракизовани. Прогоњени од власти и политичких моћника, они су губили борбу с медиокритетима који су вазда играли значајну улогу у друштву, посебно у култури. Тиме се код даровитих појединаца ствара ситуација у којој они нису у потпуности прихваћени од стране друштва (елите), што „представља стигму или нарушени идентитет.“

Насловница часописа Hereticus, бр. 1-2/2020. Број можете преузети овде

Два су кључна разлога за то. Први разлог је у чињеници што свака власт зазире од аутономних, критичких интелектуалаца, који су увек изазивали, и данас изазивају, подозрење и страх моћникâ. Они у оваквим умовима виде неку врсту „субверзије“ и зато не бирају средства да их маргинализују, онемогуће да стварају, јавно делују, а, ако је потребно, и униште. Стога није случајно да и савремена технологија моћи у Србији почива на послушности, на владавини медиокритета, као и на ширењу страха од изузетности даровитих духова. Други разлог је везан за трагичну чињеницу да су непријатељи српског народа и освајачи његове државе од Косовске битке 1389. до нашег времена систематски уништавали духовну аристократију српског народа. Он је опстајао захваљујући бунама, устанцима, хајдуцима – дакле, онима који су били у стању „стићи, утећи и на страшном месту постојати“. Духовни делатници су били у другом плану. Прогоњени и маргинализовани, они су далеко од очију народа, најчешће у манастирским ћелијама, факултетским семинарима, библиотекама и атељеима посвећено обрађивали своје духовне парцеле и били непризнати, често стигматизовани, понижени и презрени.

У таквом историјском контексту, за разлику од других европских народа, који имају самосвест о значају и вредности своје духовне елите, српски народ, нажалост, у својој тегобној повести ту свест није успео да стекне. Отуда није случајно што у његовом језику термини „филозофирати“ и слични изрази из интелектуалног речника имају пејоративно значење.

Које су карактеристике комунистичке репресије после Друго светског рата?

Када се пажљиво анализирају сви периоди репресије од устаничких дана у 19. веку до данас, запазићемо да је у свима њима константа био прогон аутономних интелектуалаца у различитим областима. Након Другог светског рата на остракизам интелектуалаца, који је био дубоко укорењен у Србији, накалемио се бољшевички антиинтелектуализам, на челу с Комунистичком партијом као колективним интелектуалцем и страхом, одбојношћу, чак и мржњом према аутономним интелектуалцима. Његове манифестације су веома различите: од енормног девалвирања и потцењивања интелектуалног рада и услуга, до повремених антиинтелектуалних удара из центара политичке моћи по аутономној интелигенцији.

Будући да су узроци, садржина и појавне манифестације поменутих случајева политичке репресије и прогона интелектуалаца у Србији недовољно истражени у нашој друштвеној науци, залажем се за критичко преиспитивање ауторитарних аспеката прошлости српског друштва и културе и за ново критичко вредновање наше савремене политичке и културне историје. Сматрам да је остракизам интелектуалаца непримерен модерном друштву знања, научно-техничког прогреса, слободе, демократије и владавине права. Присуство аутономног, критичког интелектуалца у модерном полису кључ је слободе и демократије. Стога изгон зналаца и расуло интелектуалног хабитуса могу имати кобне последице за судбину нашег народа и државе.

Драгољуб Јовановић (1895-1977)

Шта да се чини како бисмо те сукобе превазишли, ако је то уопште могуће?

Ако имамо у виду поменуту традицију остракизма интелектуалаца у Србији, то „превазилажењe сукоба“ које помињете је немогућа мисија. Штавише, мислим да се тензије и сукоби између власти и аутономних, критичких интелектуалца продубљују до искључивости. Можда су само средства суптилнија и перфиднија.

У периоду од 1945. до краја деведесетих година у Србији и Југославији на делу је био политички систем у којем је технологија политичке репресије била добро осмишљена – комплексна и делотворна. Она се одвијала у троуглу: (1) ригидна комунистичка идеологија, (2) репресивни војно-полицијски апарат и (3) инструментализација кривично-правног законодавства и правосуђа. По низу својих обележја, држава ФНРЈ/СФРЈ била је партијска, антиправна држава у којој нема правне контроле власти, нема демократске и аутономне јавности, нема правне сигурности, доминира нерационална и прескупа бирократија, влада правни релативизам и потпуно игнорисање природног права, итд. У њој су разорене све претпоставке правне државе либертарске провенијенције и устоличен децизионизам у праву, макијавелизам у политици и елементи терора у власти. Тиме је отворен широк пут за репресију према опозицији и противницима режима. Први на удару су се нашли аутономни критички интелектуалци.

Експрес: Како је убијала УДБА – југословенска индустрија смрти

На основу карактеристика комунистичког правно-политичког поретка и специфичности у историји социјалистичке 11 Србије/Југославије, могуће је разликовати четири периода са становишта репресивности: (1) прогон непријатеља народа и државе (1944–1952), (2) прогон унутрашњег непријатеља (1953–1968), (3) прогон непријатеља самоуправљања (1969–1989) и (4) издаја и аутокомпромитација интелектуалаца у транзицији (1990–2022). Гушење стваралачких слобода и прогон интелектуалаца био је честа појава у свим овим периодима. Међутим, изостала су озбиљна истраживања узрока, социјално-политичких субјеката, појавних манифестација и конкретних случајева политичке репресије и остракизма интелектуалаца у том периоду. Мало је оних који су се прихватили да шире и дубље испитају и истраже сплет околности који условљава овакву врсту конфликата и репресије.

Од почетка 1990-их година појавили су се поједини аутори који систематски истражују проблеме политичке репресије у Србији (Срђа Поповић, Рајко Даниловић, Маринко Арсић Ивков, Срђан Цветковић, Желимира Кешетовић, Марко Лопушина и др.) У актуелним расправама о садржају, актерима и учинцима преласка из ауторитарног у демократски поредак, тема о интелектуалцима заузима изузетно место и има велики значај. Посебно је спорна и контроверзна улога интелектуалаца у тзв. транзиционим процесима. Многи аспекти противречних процеса транзиције (посебно економски, институционални и социоструктурални) теоријски су сагледавани и о њима постоји обимна литература. Али то није случај са осветљавањем улоге интелектуалаца у транзицији, и то у двоструком смислу те улоге: како су се и колико они сами мењали у тим променама и колико су својим идејама, професионалним и политичким ангажовањем допринели одређеним позитивним искорацима из претходног друштвеног стања. И најважније, колико су интелектуалци одговорни за регресивне и погубне компоненте тих промена, поготову на подручју Србије и бивше СФРЈ.

Леон Којен: Истина о дуго скриваним злочинима

Да ли је страх од страдања главни разлог којим тиранија влада и који одвоји оне којима се у будућности дивимо од оних које сажаљевамо?

Слажем се с Вашом тезом да је страх од страдања главни разлог којим тиранија влада. Страх је кључна полуга сваког ауторитарног режима и сваког диктатора. У то смо се уверили у време пандемије короне када је на планетарном нивоу била на делу смишљена производња и ширење страха. Још су антички филозофи схватили да је страх јачи од оружја. Тамо где има страха нема ни слободе ни среће. Онај који живи у страху никада се неће усправити и бити слободан. По Епиктету, „порекло свих људских зала и нискости и кукавичлука није смрт, већ страх од смрти“.

Иво Андрић је на странице својих дела пренео властито искуство суочавања са страхом и злом из два светска рата: „Стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама“; „Ко страхује а не зна право од чега, двоструко се боји“; „Они који се силно уплаше, ти су већ поражени“; „Слабе и плашљиве страх нагони да раде управо оно чега се највише боје“; „У временима кад су сви људи уплашени и збуњени, или увређени и оштећени, зло се лако прима и верује и шири даље“; „Страх је као зараза која испуњава све мозгове“; „Што страх бива мањи, човек расте“. Хана Арент у есеју „Људи у мрачним временима“ пише: „Кад се нада, душа се шири изнад реалности, док се у страху смањује испод ње“.

У условима пандемије ковида страх је постао део свакодневнице. У првој фази када је проглашена пандемија, синхроним деловањем државних и здравствених институција и медија, човек је доведен у панично стање страха за свој живот. При томе му се сужавају перцептивни оквир и могућност рационалног расуђивања. У другој фази, у условима психозе страха намећу се као спасоносне мере изолације, закључавања, социјалне дистанце и бомбардовање контрадикторним информацијама и променама наратива, што доводи до излуђивања и тзв. когнитивне дисонанце. Наиме, презасићен информацијама човек отупљује, мири се са судбином и препушта се мерама кризних штабова и влада. У трећој фази он беспоговорно прихвата репресивне мере и уцене (обавезног вакцинисања, ограничење слободе, разне забране и сл.). Разуме се, то је једна страна медаље. Друга је отпор, параноично одбијање мера заштите.

Као што је познато, човек се највише плаши непознатог. Будући да о пандемији ковида што нас више информишу, мање знамо – страх на моменте поприма панични и неуротични карактер. У том паничном страху губи се људски лик, субјекти постају егоисти, јер страхују само за себе, и свирепи, јер су сви други, укључујући и најближе – опасни по живот. Оно чега се плашимо догађа се брже него оно чему се надамо. Док слушамо извештаје о хиљадама људи који сваког дана умиру од короне, ми не слутимо колико милиона ћутке и невидљиво умиру у себи, колико је оних које је страх потпуно паралисао. Уосталом, уочен је пораст броја психијатријских болести, али и разних психосоматских обољења. Изгледа да права пандемија није пандемија ковида 19, већ пандемија страха.

Показује се да је тај страх, како је писао Меша Селимовић, „највећа срамота овога свијета, и највеће понижење човјеково“! Разуме се, тако преплашени, понижени, усамљени и безнадежни људи постају лак плен владарâ из сенке и манипулатора. Под њиховим утицајем застрашени људи, бежећи од смрти, крећу за њом у потеру. Отварају се неслућене могућности за манипулацију људским монадама, тим последњим честицама људског света и за доминацију над њима. Још је Хегел луцидно закључио: „Страх је, уопште, категорија која влада.“

Дакле, проверени управљачки механизам страха на делу је у планетарној пандемији короне. Он се заодева у најхуманију формулацију бриге државе за драгоцено здравље својих грађана. При томе се користе сва средства, правна и неправна, морална и аморална, цивилизована и варварска да би се оправдала „стратегија борбе против пандемије“, а суштински да би се успоставила потпуна власт над животом и смрћу што је могуће већег броја људи. За остварење тог циља дозвољена су сва средства.

Слободан Јовановић (1869-1958)

Данас постоји одређена слобода говора и нико нам не брани да људе попут Слободана Јовановића, Драгољуба Јовановића, Михаила Ђурића и многих других истичемо као моделе сагласја између мишљења, речи и дела. Ипак, не изгледа да то и радимо у правој мери. Да ли је то зато јер се намеће идеја да ова сагласност није уопште битна или постоје неки други разлози због којих примери оваквих личности нису узори у друштву?

Поставили сте сложено, али изузетно важно питање. Зато ће мој одговор бити опширнији. На Правном факултету Универзитета у Београду на којем сам интелектуално формиран, били су, а и данас јесу, далеко бројнији они наставници који су, жртвујући своју аутономну и критичку позицију, улазили под скуте власти и постајали „интелектуални вазали“ и лакеји политичких моћника. Они су утемељили у Срба традицију слугењаства, сејмништва, измећарства као доминантих. Међутим, поред великог броја професора интелектуалних вазала лакеја, било је на срећу професора који су припадали малобројној групи српских интелектуалаца која је остала верна себи и својој аутономној критичкој позицији; која је одолела искушењима да себе изгуби или да окаља своју интелектуалну честитост. Већина њих је припадала оном соју српских интелектуалаца који су се огледали на разним пољима и урадили послове које у развијеним земљама раде читаве институције. У повести модерне Србије само су овакви појединци унапређивали науку и културу. То су: Димитрије Матић (1821–1884), Владимир Јовановић (1833–1922), Милован Миловановић (1863–1912), Слободан Јовановић (1869–1958), Михаило Илић (1888–1944), Ђорђе Тасић (1892–1943), Драгољуб Јовановић (1895–1977), Божидар С. Марковић (1903–2002), Радомир Лукић (1914–1999), Миодраг Јовичић (1925–1999), Михаило Ђурић (1925–2011). Они су били оличење данас заборављеног типа правника енциклопедисте и аутономног самосвојног јавног делатника. Свој живот су испунили радом и сагоревањем, а не труљењем. У својим делима они су излазили у сусрет прешној животној потреби суочавања са изазовима нашег времена, трагања за одговорима на пресудна питања, те стремљењу да се у том дубинском, а не површном смислу „своје време мислима обухвати“ (Хегел).

Сви они су прво имали успех у својој струци и стекли велики углед захваљујући свом креативном, сазнајном и аналитичком капацитету и научно-академској делатности. Друго, они су изражавали ставове, идеје и мисли које успешно артикулишу општи интерес јавности и опште добро. Дакле, они су били самосвојни духовни делатници који су као критеријум свог ангажмана имали научну истину, смелост да свој став јавно изнесу и спремност да га доследно заступају како у теорији, тако и у животу. Њих је красила интелектуална честитост, непоколебљива истинољубивост, служење научној истини, чврста опредељеност за сазнајно унапређивање научне дисциплине којом су се бавили и тражење најбољих облика друштвеног и државног уређења. У свему томе верна служба својој струци, позиву и свом народу.

То су особине које су им омогућиле успешан развој и вредне плодове на научноистраживачком путу као и у професорском позиву, којем су посветили свој живот. Они су нам оставили драгоцено духовно наслеђе које је неоспорно. Јер, ми наслеђујемо домете претходних поколења и они нас обогаћују, чине оваквима какви јесмо, желели ми то или не.

Михаило Ђурић (1925-2011)

Слободан Јовановић, Драгољуб Јовановић и Михаило Ђурић, које сте с разлогом поменули, представници су те малобројне групе наставника. У периоду од 1945. до 1990. они су на Правном факултету у Београду били прећуткивани и фактички забрањени писци. Није их било у уџбеницима, обавезној литератури, мало ко их је помињао на предавањима и семинарима. Без обзира што су створили огромно и респектабилно дело (Слободан Јовановић је објавио 1936. Сабране списе у 17 књига, недавно се појавила 27. књига Сабраних дела Драгољуба Јовановића а Ђурић има Сабране списе од 12 књига).

Зашто су они игнорисани?

Слободан Јовановић је осуђен 1946. као „ратни злочинац“ на 20 година робије, конфискацију имовине, губитак грађанских права и држављанства. Драгољуб Јовановић је због својих политичких ставова осуђен на 4 године затвора и прогонства у Краљевини Југославији и девет година је робовао у казаматима СФРЈ. Михаило Ђурић је 1972. удаљен са Факултета и робовао је девет месеци у Пожаревцу због ставова које је изговорио у академској расправи.

Упркос томе, по мом суду, они су својим књигама и јавним наступима поставили образац и меру принципијелног деловања интелектуалца у нашем времену са тежиштем на аутономној начелној позицији, наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и чињења. Као такви они су нам, у времену доминације насртљиве политичке моћи, у годинама беспућа и моралних посртања, будили наду да нису порушени сви мостови ка великим цивилизацијским тековинама слободе мишљења и аутономије научног рада; да још има наде за човеков усправан ход, за јеретике и „крадљивце ватре“. Најзад, они су вратили самопоуздање посрнулој српској интелигенцији, оснажили веру да све док она буде имала јеретике који ће отворено и критички саопштавати своје мишљење без обзира на пресију власти, дотле ће бити наде и за народ и позив којем та интелигенција служи. Дакле, њихове самосвојне личности и изузетно дело пресудно су утицали на формирање најбољих студената у бројним генерацијама београдског Правног факултета.

Разуме се, тај, лепо сте рекли, „модел сагласја између речи и дела“ није лако остварити, њихов етос професионалног и јавног деловања је изузетно захтеван и тешко га је практиковати. То тражи изузетну посвећеност, одрицање, жртве. Уз то, у савременој науци, болоњизованим универзитетима и глобализованом свету манипулације и доминације, тај модел и етос интелектуалног деловања је обезвређен.

Драган Крстић: Западна идеологија послушности као темељ антагонизма према менталитету Руса и Срба (1985)

Крајем 20. и почетком 21. века се системски и систематски на глобалном нивоу стварају услови (породични, образовни, културни, медијски, институционални…) да се овакве личности не могу створити. Некадашње свето тројство етоса интелектуалаца: сагласје мишљења – говора – деловања је обезвређено и одбачено… На њихов пиједестал је постављена ропска послушност, кетманство, лакејство. На место Прометеја, Сократа, Ђордана Бруна, Њутна долазе интелектуални лакеји, кетмани и камелеони. Интелектуалци као аутономни и критички ствараоци замењени су „стручњацима“ и „експертима“ без етике струке и позива који беже од слободе као ђаво од крста.

У том контексту многи у стратегији борбе протв пандемије короне виде нове видове отуђења и поробљавања људи?

Тиме долазимо до других дубљих разлога који уместо поменутих аутономних, слободних личности обликују и промовишу другачије моделе и узоре у друштву. То је доживело кулминацију у време пандемије короне. Заједнички именитељ стратегија борбе против пандемије је било и остало потпуно отуђење (алијенација) човека појединца, припрема његових нагона, потреба и (под)свести за нове радикалне стратегије логике капитала, технолошког и финансијског ропства, климатских промена и ратних сукоба око виталних сировина и средстава за живот. Велика опасност која од средине ХХ века прети од прогресивног отуђивања и доминације рационалности сведене на „технички ум“ доведена је до краја и постала реалност савременог света. Пандемија је разоткрила апсурдну и трагичну ситуацију човека-појединца у том отуђеном свету. Разголитила је евидентни пораз људскости у време када је човек технолошки досегао врхунац својих моћи у потчињавању природе и стварању окрутног обиља. Оно што је читао у књигама филозофа егзистенције, критичке теорије друштва, Кафке, Камија и научне фантастике (О. Хаскли, Џ. Орвел, И. Асимов, А. Ч. Кларк и др) постаје реалност његовог свакодневног живота.

Тај отуђени свет под шифром „глобални ресет“ је пренет на микроплан, на сваку јединку људске заједнице. Грађани су подстицани (и приморани) да пројектовани глобални концепт нове нормалности пренесу на лични план свог интимног живљења. Сваки појединац је у веома кратком времену од неколико месеци извршио „лично ресетовање“ и превођење низа својих дневних активности у дигиталну сферу деловања. Из своје организоване ушушкане усамљености он дигитално комуницира са најближима и пословним партнерима. Са члановима породице и пријатељима комуницира паметним телефоном и рачунаром, деца му не иду у школу већ прате онлајн наставу, уметност, култура и креативне индустрије потиснути су у други план, њихове манифестације укинуте или пребачене у „дигитални формат“. Њега пак креира корпоративни менаџмент и масовни медији којима су једини критеријум „брига за здравље“ и профит.

Драган Крстић: Психолошка лоботомија као предуслов тоталитаризма и на Западу (1974)

Данас, у условима пандемије ратног пожара који је захватио Европу белодано је јасно да је савремени човек отуђен у свих пет кључних људских односа: у односу према себи, према богу, према ближњем свом, према природи и према прецима. Јер, он нема свести о властитом идентитету, у њему је умро Бог, другога види као опасност, природу је загадио, старе и мртве заборавио. Последица је болесно стање друштва и симулација живота људи у њему. Број болесних и умрлих од анксиозности и депресије и даље је већи од броја болесних и умрлих од короне. Сходно томе, људи не живе живот већ функције, теже да имају а не да буду, све облике људског комуницирања замењују интеракцијом са машинама, што их уводи у кибордизацију целе сфере општења.

С тим у вези је и принудна дигитализација свих облика комуницирања, подстакнута проглашењем пандемије омогућава остварење сна сваке власти о тоталној контроли поданика. На делу је својеврсни дигитални тоталитаризам. У контексту великог ресета, што је условила дигитализација на свим нивоима међусобних односа и активности, посебно је погођена и жртвована култура и хуманистичка наука. Пред нашим очима се остварују укидање културе и принудна дигитализација свих облика комуницирања.

Процеси дигитализовања у уметности и култури стављени су под строгу контролу влада већине земаља света, које су синхронизовано уводиле најстроже рестриктивне мере. На тај начин савремена уметност и култура су сатерани у дигиталне торове производње и потрошње, физичке дистанце, забране окупљања, што је имало за последицу драстично смањење реципијената.

Први део разговора

Разговарао: Ивица Кузмановић

(Благодарје бр. 21, мај-јуни 2022)



Categories: Противу заборава

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Не улазећи ни у какав коментар о београдској масонско-марксистичкој интернационалној и анационалној „школованој господи“ у трагичном ХХ столећу, да видимо што о њима каже Димитрије В. Љотић:

    „Наша слепа, одрођена и однарођена школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела га за Голеш Планину. Наше су шкпле, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељ народа. Оне су позване да народу очи отварају, а, уствари, највећи део оних који кроз школе прођу, остају духовно слепи. Тако је од основне школе до универзитета, јер да није тако, како би од 1932 Универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932 није могао присуствовати прослави Св. Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле канали кроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао у народу вид духовни. Зар би било могуће да највећи део ‘интелигенције’ народне буде одан интернационалном и анационалном духу, а потпуно туђ народном схватању света и живота? Ухватити се, дакле, у коштац са тим интернационалним и анационалним раком што је школе наше узео као најповољнију средину у којој ће се разврежити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и општије благостање у економским и социјалним односима, одупрети се и победити растућу анархију комуниста и разбојника, јесте једини пут који нам разум саветује данас за спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама…“ (Види: „Наша Борба“ , бр. 1, 7. септембар 1941 године; Д. В. Љотић, Светска револуција – Изводи из Списа, 1949, стр. 220-221).

    12
    1

Оставите коментар