Сви се противимо глобалном затопљењу и пандемији, али врло мало људи их озбиљно жели укинути
Славој Жижек (Извор: НСПМ)
Преносимо текст Славоја Жижека, филозофа културе, вишег истраживача на Институту за социологију и филозофију Универзитета у Љубљани, професора немачког на Универзитету Њујорк и међународног директора Биркбек Института за хуманистичке науке Универзитета у Лондону објављен на РТ.
Реакција на најновији сој короне потврдила је неугодну истину – иако многи прихватају идеју сарадње у борби против пандемије, не раде ништа опипљиво од било какве вредности по том питању. Је ли нам потребна још већа криза да се пробудимо?
Сви знамо да је Светска здравствена организација прогласила нову варијанту болести корона вируса под називом омикрон.
Нова варијанта Б.1.1.529 први пут је пријављена СЗО-у у Јужној Африци 24. новембра. Долази с више од 30 мутација и сумња се да се шири много брже од осталих варијанти – укључујући делту – па је неизвесно хоће ли цепива која тренутно имамо деловати против њега.
Реакција дела света била је предвидљива: отказани летови из јужне Африке, пад деоница и тако даље.
Није ли ужасно што су такви одбрамбени, потези попут забране путовања, били најјача реакција развијених земаља на баук нове катастрофе? Како је истакао др Ричард Леселс, специјалиста за заразне болести на Универзитету КваЗулу-Натал у Дурбану (ЈАР):
„Није било ни речи подршке афричким земљама ради помоћи у контроли пандемије, а посебно се не спомиње решавање ове неједнаке расподеле вакцина на коју смо упозоравали целе године и чије последице сада видимо.“
Виктор Орбан: Антиваксери ће морати да бирају између вакцине или смрти од вируса
Ширење омикрона олакшала су три скандала. Прво, много је вероватније да ће вирус мутирати на местима где је стопа вакцинисаности ниска, а преносивост висока, па је за то вероватно крив велики јаз између стопа вакцинисаних у развијеном свету и у свету у развоју. Неке западне земље чак уништавају вакцине чији је датум употребе истекао, уместо да их бесплатно дају земљама с нижом стопом вакцинације.
Друго, као што је забележено у Лансету у априлу, Фармацеутске компаније имале су велике користи од огромних износа јавног финансирања за истраживање и развој: у Немачкој, Уједињеном Краљевству и Северној Америци потрошено је између 2,2 и 4,1 милијарде долара.
Међутим, када су компаније замољене да допусте бесплатно лиценцирање вакцина, све су то одбиле, чиме су спречиле многе сиромашније земље – које нису могле да приуште плаћање цене за ауторска права – да их саме производе.
Коначно, чак је и у самим развијеним земљама пандемијски национализам врло брзо превладао над озбиљном координацијом напора.
У сва три случаја развијене земље нису успеле остварити своје јавно проглашене циљеве, и сада за то плаћају цену. Попут бумеранга, катастрофа коју смо покушали да обуздамо у државама трећег света вратила се да нас прогони. Како?
Фридрих Јакоби, немачки филозоф који је стварао око 1800. године, написао је: ‘La vérité en la repoussant, on l’embrasse’ – одбијајући истину, човек је прихвата. Примери овог парадокса су бројни – рецимо, просветитељство је победило традиционалну веру и ауторитет када су присталице традиционалног схватања почеле да користе просветитељску рационалну аргументацију да оправдају свој став (друштву је потребан чврст неупитан ауторитет да би уживало у стабилном животу итд).
Али вреди ли и обрнуто? Да ли човек прихватајући је заправо одбија истину? Управо се то догађа данас: ,истинаʻ – хитна потреба за глобалном сарадњом итд. – одбија се јавним прихватањем потребе за зеленим деловањем или сарадњом у борби против пандемије, као што се видело на конференцији КОП26 у Глазгову, препуној декларативног бла бла, преузимајући притом врло мало прецизних обавеза.
Овај механизам још 1937. године описао је Џорџ Орвел у Путу за Виган, истичући двосмисленост превладавајућег левичарског става према класној разлици:
„Сви се противимо класним разликама, али врло мало људи озбиљно жели да их укине. Овде долазите до важне чињенице да свако револуционарно мишљење део снаге црпи из тајног уверења да се ништа не може променити. Све док се ради само о побољшању радничког положаја, свака пристојна особа је сагласна. Али, нажалост, не можеш постићи напредак тако што само желиш да уклониш класне разлике. Тачније, потребно је пожелети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све подразумева. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути класне разлике значи укинути део себе. Морам се тако потпуно променити да бих на крају једва могао бити препознатљив као иста особа.“
Орвел хоће да каже да радикали призивају револуционарне промене као врсту празноверја које би требало да постигне управо супротно – тј. да спречи да се промена заиста догоди. Данашњи левичари који критикују капиталистички империјализам у култури у стварности су ужаснути идејом да ће остати без области истраживања.
Исто важи и за нашу борбу против пандемије и глобално загревања. Да парафразирамо Орвела:
„Сви смо против пандемије и глобалног загревања, али врло мало људи озбиљно жели да их укине. Све док се ради само о побољшању положаја обичног народа, свака пристојна особа је сагласна. Али, нажалост, не можеш постићи напредак тако што само желиш да уклониш пандемију и глобално загревање. Тачније, потребно је пожелети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све подразумева. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути пандемију и глобално загревање значи укинути део себе. Свако од нас мораће се толико променити да ће на крају једва бити препознатљив као иста особа.“
Да ли је разлог ове неактивности само страх од губитка економских и других привилегија? Ствари су сложеније: промена која се тражи је двострука – субјективна и објективна.
Амерички филозоф Адријан Џонстон окарактерисао је данашњу геополитичку ситуацију као ону „у којој се друштва и човечанство у целини суочавају с вишеструким акутним кризама (глобална пандемија, еколошке катастрофе, огромна неједнакост, растуће сиромаштво, потенцијално разорни ратови, итд), али чини се да нису у стању да предузму (додуше радикалне или револуционарне) мере потребне за њихово решавање. Знамо да стање није добро. Знамо шта треба поправити. Чак понекад имамо идеје како их поправити. Но, упркос томе, не чинимо ништа ни да поправимо већ учињену ни да спречимо даљу, лако предвидљиву штету.“ Одакле та пасивност? Наши медији често нагађају због којих скривених мотива антиваксери тако непоколебљиво остају при свом ставу, али колико ја знам, они никада не наводе најочитији разлог: на неком нивоу желе да се пандемија настави, и знају да ће је одбијање поштовања антиковид мера продужити.
Зоран Ћирјаковић: Србија данас има два непријатеља – аутошовинизам и антиваксере
Ако је тако, поставља се следеће питање: шта наводи антиваксере да желе наставак пандемије?
Овде би требало избегавати псеудо-фројдовске појмове попут неке верзије нагона за смрћу, жеље за патњом и смрћу. Идеја да се антиваксери противе мерама против пандемије јер нису спремни да жртвују западни либерални начин живота, који је за њих једини могући оквир слободе и достојанства, истинита је, али недовољно. Овде треба да додамо перверзно уживање у самом одрицању од уобичајених ужитака које доноси пандемија. Не бисмо смели да потценимо тајно задовољство које пружа пасивни живот у депресији, апатији и пуком одуговлачењу без јасног властитог животног пројекта.
Међутим, потребна је не само субјективна, већ глобална друштвена промена. На почетку пандемије написао сам да ће та болест задати смртни ударац капитализму. Осврнуо сам се на завршну сцену Тарантиновог Кил Била 2 где Битрикс онеспособљава злог Била „експлодирањем срца ударцем длана у пет тачака“, комбинацијом пет удараца врховима прстију у пет различитих акупунктурних тачака тела противника. Након што се мета удаљи и направи пет корака, њено срце експлодира у телу и она пада на тло.
Моја је поента била да је епидемија коронавируса својеврсни напад „експлодирањем срца ударцем длана у пет тачака“ на глобални капиталистички систем – сигнал да не можемо овако као до сада и да је потребна радикална промена.
Многи су ми се након тога смејали: капитализам не само да је обуздао кризу, већ ју је чак и искористио да ојача. Ипак мислим да сам био у праву. У последњих неколико година глобални се капитализам толико радикално променио да нови поредак у настајању неки (попут Јаниса Варуфакиса или Џоди Дин) више не називају капитализмом, већ корпоративним неофеудализмом. Пандемија је дала подстицај овом новом корпоративном поретку, с новим феудалном властелом попут Била Гејтса или Марка Цукерберга, који све више контролишу наше заједничке просторе општења и размене.
Извор: РТС
Песимистички закључак који се намеће је да ће бити потребни још јачи шокови и кризе да нас пробуде. Неолиберални капитализам већ умире, тако да надолазећа битка неће бити између неолиберализма и онога што му следи, већ између два облика ове последице: корпоративног неофеудализма који обећава заштитне мехуриће од претњи у којима можемо наставити сањати – попут Цукерберговог ,метаверзумаʻ – и грубог буђења које ће нас натерати да измислимо нове облике солидарности.
Приредило и опремило: Стање ствари
(Нова.рс/НСПМ, 13. 1. 2022)
Categories: Преносимо
Не знам зашто ми је прва асоцијација Дворска луда?
Apsolutno dvorska luda.
У данашњем материјалистичком свету где је новац Бог , да ли се овакви паметњаковићи икад упитају ко им је платио силна дозирања. Да ли је новац можда отет од оних који неће да се вакцинишу ? Та крађа их уопште не занима ?
Pajac
Posto smo ispljuvali Slavuja, zadrzimo se malo na nagonu-za-smrt.Za pocetak, Slavujeve price o katastrofama i krajevima (posebno kapitalizma i posebno od strane virusa, kao organizma koji je na samoj granici zivog, a izvor je smrti), o apsolutno novom drustvu u sebi sadrze taj nagon-za-smrcu, za krajem svega postojeceg.Moglo bi se suprotno reci da ljudi koji odbijaju da telo, kao predmet, stave drzavi i struci na raspolozenje (u oba znacenja te reci), nastoje da zive normalno UPRKOS smrti (ne normalno, vec SLOBODNO, ne uprkos, vec SA)
Nagon-za-smrt ima tri oblika: 1) nagon sa povratkom nazad („iza“, oni koji prate moje komentare, sada mogu videti odakle ono „iza“ koje cesto koristim, za potpunije razumevanje treba jos jedan mislilac, a nije Hajdeger, ali to su tajne zanata :))) u neorgansko stanje, 2) on moze biti usmeren spolja, kao rusilacki, 3) on moze biti stvaralacki u tom smislu sto svaki stvaralac napusta sebe u svom delu i daje se drugom.Dakle, ovaj nagom moze biti samoubilacki, ubilacki ili stvaralacki. Sva tri momenta nalazimo kod Hegela u cuvenoj prici o robu i gospodaru. Onaj ko se manje boji smrti, ko je spreman da samoubilacki rizikuje svoj zivot, postaje gospodar i prvi stvaralacki princip, ali negativan, koriscenjem drugog potcinjenog. Dakle, Hegel povezuje samoubistvo sa borbom na smrt (ubistvom) i mogli bismo reci da je to POLITIKA. Sa druge strane, hriscanstvo i ubistvo, a posebno samoubistvo, smatra grehom.Dok je ubistvo okrenuto drugom coveku, samoubistvo je okrenuto celokupnoj tvorevini i Bogu. Covek tu sudi Bogu i njegovoj tvorevini, a ne sebi ili Drugom. Zato se moze reci da je za hegelovsku dijalektiku kljucno to prikrivanje samoubistva iza borbe-na-smrt, poistovecenje ubistva-sebe i ubistva drugog daje onu moc da se bude drugi-od-sebe, pocetnu snagu hegelovske dijalektike (a dijalektika na pocetku bese puki razgovor dia-logos). U hriscanstvu, coveku je data sva tvorevina (moze se reci za kaznu sto je uzeo ono sto mu nije dato u raju), ali ne na pojam, i upravo greh samoubistva sprecava da covek moze da sudi sebi (refleksija), Bogu i tvorevini (refleksija kao celokupna stvarnost u pojmu (slobode) i drzavi (politici), odnosno da moze da bude drugo-od-sebe. Dakle, greh samoubistva sprecava taj snazan pojam refleksije, odnosno pretvaranje svega, iako je coveku dato, u momenat njega samog, to je tvorevina Boga, ne coveka.Otuda UMETNICKA SLOBODA, ASISTIRANO SAMOUBISTVO i drzava kao garant sa se gradjani nece poUBIJATI, imaju svoj koren u sekularizaciji.Druga strana ovog nagona je ubistvo-sebe u kiborgizaciji coveka. Tako preostaje raspala Hegelova dijaletkia samoubistva u tehnologiji, ili ubistva kao temeljnog oblika smrti u drzavi.
U stvari, praroditeljski greh, gde je u raju covek smesten izmedju datog mu i zabranjenog, ovo ce filozofija pretvoriti u razliku onoga sto se pojavljuje subjektu i onoga sto mu ostaje nepojavno iza pojave, svoju ovozemaljsku realizaciju ima u grehu samoubistva. Naime, coveku je sada sve dato, ali mu nije dato da ubije-sebe, da izadje iz sebe u drugo, jer sve-drugo, pa i on i kao on-sam i kao drugo od sebe, je bozija tvorevina, i presudi sebi kao tvorevini i celokupnoj tvorevini. Jer, upravo time se pokazuje da covek moza biti drugo-od-sebe, od sebe kao bozije tvorevine, pa time i sam tvorac sebe (spajanje samoubistva i samoubistva, rusilackog i stvaralockog) i tvorevine.U tome je covek licnost samo u licu drugog (etika) i bozijem (vera), a ne u refleksivnom izlazenju iz sebe iz-pred sebe-u-drugo-od sebe! Jer taj momenat izlazenja u drugo, tvorevinu, zabranjen je bas grehom samoubistva, a ne ubistva u kojem se drugo ponistava ostajuci u sebi, dakle negacijom drugog, ne sebe, negacijom u tvorevini, a ne tvorevine.
“Изван фикције Жижекове стварности, постоји стварност Жижекове фикције.”
1.Црни жижак тоталитарног ритуала.
2.Павлов пас.
3.Хокингов резанац.
“Жижек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће.”
(Благодарим Дуци)
Какав СТВАРАЛАЧКИ коментар ! Убили сте Хегела изашавши из СЕБЕ роба у СЕБЕ господара, и(за)скорачили у другост тј. у СЕБЕ, јер сте СЕБЕ, ослободивши се кроз уметничко магновење писања коментара, даривали ДРУГОСТИ, која је Ваше искуство, искуство и сећање на искуство Вашег СОПСТВА – што сте даље од самоубиства, ближи сте метаноји, Господу сте ближи, и овде и овде и овде, Триипостасна Дијалектика Једносуштног Бивства…
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Gde ste Vi? Ja tamo cestitam novu godinu (ne Novu godinu, to je jedan dan, vec celu godinu) svima, a Vas posebno imenujem, medjutim Vas, cuvenog pozdravicara i odzdravicara, nigde! Bez obzira sto, mozda, ne slavite tu vatikansko-masonsko-reptilsku Novu godinu, red je bio da odzdravite!
Dali su Vam vise pluseva nego meni, jer mrze moj filosofski jezik, pa misle da ga VI ironisete, ne znajuc u kakvim smo mi, s oprostenjem, odnosima :)))))
У травњу и рујну честитао сам 7530. Лето Господње и Литургијско, Црквено Ново Лето, а колико је наш однос дијалектичко – хипостазирајући говори факт да сам коментар писао између Ваша два коментара ! Противуречност и очигледност, самоистоветност и тајинство, који се пројављују у односу сва три коментара јасно казује да – бих Вас добио у баскету 😉 !
Благодарност за коментар поводом писмена о референдуму…
@Ovde, ovde i ovde
У вези са иронијиом која се даде осетити у мојим коментарима – није вољна, није намерна, не стојим иза ње. Рецимо, у коментару који сам писао на прочитани рад Вашег поштованог професора са философског факултета, присутан је презир према Поперу и науци, а сам коментар је похвала професору који је тако јасно и чисто написао рад да је и мени било све разумиво и откровењски – лепота разјашњења и објашњења истицала је баналност оних и онога што је била тема, те је мој доживљај професоровог научног есеја, искрен и неироничан…
У коментару изнад посве сам озбиљан у сваком слову, осим у баскет провокацији…
Da pobedite tesko, da sahranite-moguce, jer mi je ovako udebljanom i setnja smrtonosna. Pripremite se za teoriju o tri forme samosvesti 1) iza-sebe-iz-pred-sebe (Diogen), 2) iz-pred-drugog-iz-pred-sebe-iz-medju-sebe-i-drugog (hriscanstvo), 3) iz-pred-sebe-iz-van-sebe-u-sebi (novovekovni subjekat :)))))))) Bice to samo za sladokusce, poput Vas :)))))))
@Ovde, ovde i ovde
С обзиром да се овај Жижек представља као (гура међу) философ(е), а читајући Ваше коментаре имам утисак да то може бити частан посао/професија/позив/стил/начин живљења (иако ми није лежала књига Софијин свет и нисам је завршио, и из ње ми је провејавао тај утисак), је л’ треба да се осећам грешно што немам желуца да га читам, a приде не могу да се не питам шта налази уредништво RT-a у њему те му дају простор?
Jovan P.
Zizek nije misliliac, vec dosetljivac, pa ponesto ubode, za filozofiju je beznacajan. Kada sam ja bio klinac, Zizek je bio Bodrijar. Niste mogli otvoriti novine ili gledati neku emisiju iz kulture, a da ne procitate il cujete “simulacija i simulakrum”.Popularnost uvek iskrivljuje znacaj, a cesto za njom sledi nezasluzeni zaborav, iz ekstrema u ekstrem. To se desilo Bodrijaru, poznatost koja se prelila u masovnu popularnost, a onda se istrosila i sledio je pad u zaborav. Medjutim, za razliku od Zizeka, Bodrijar jeste znacajan filozof!
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Opet su Vam dali vise pluseva, jer misle da opet ironisete, kada kuckate da ne ironisete :))))))