Варја Нешић: Септембар у Београду, сећање у Чуругу и гроб у Српској

На дедин гроб долазим непозвана и неочекивана, у новембру или фебруару, кад је досадно – време и живот

Варја Нешић (Извор: Лична архива)

Иза Божића 2021. у Чуругу, одгледавши обележавање рођендана Републике Српске, сећам се да је био и септембар у Београду. Тада је започет овај текст. Ближило се Усековање и једно сећање, што се по већ утврђеном редоследу јавља.

На Усековање главе Светог Пророка и Крститеља, највећег међу рођенима од жена – оног дана кад је блудница пред разблуднима разносила му уз смех главу на тањиру, кад је распаљена жудња срца једног краља – умро је мој деда, из српске Семберије. Имао је и он жудње. Жудео је за пивом и понеком песмом. Оне преда мном затајене жудње је, верујем, однео пред Њега…

Смрт, кажу, није била поетична. Пао је, несвестан (да ли?) и нико није приметио. Падао је тако и пре. Глуми, рекли су.

На дедин гроб долазим непозвана и неочекивана, у новембру или фебруару, кад је досадно – време и живот.

На том гробу, испод слике где се исто смешимо, пале цигарету. Деда је волео запалит`, кажу. Залију га и пивом. Мени ноге упадају у семберијско блато и немирна сам: није ово добро, није довољно да разумем. Невидљив, изнад споменика, на линији где грмље пробада сиво небо ове равнице, Свети Јован подиже десницу и прст. Промине ветар и шапне ми неразумљиво значење тренутка. Пустиње су истоветне. Уморим се и уздахнем: шта ми је оставио да га се овако сећам?

Сваког 11. септембра, идући улицама Београда, заплакала бих због прашњавог сијања септембарског ваздуха. Време би се прострло преда мном, као Дунав, или Дрина, или Тиса – овде – и ја бих пожалила њега, наш истоветни младеж на образу. И то је утешно, јер клише је можда истинит: септембар је меланхоличан и живот пролазан. Ипак, уморим се и уздахнем, као на оном гробу. И глава ме погледа са тањира, пресецајући ми дах. И рука се уздигне. Постидим се. Нечега. Деда се још смеши, леп.

Продужим ход, знајући, добро знајући да ће ме те, за овај свет затворене, очи гонити и да ћу на тај захтев подигнуте руке одговарати– неуспешно, меланхолично, неутешно, неразумљиво и неумитно – док дишем.



Categories: Противу заборава

Tags: , , ,

Оставите коментар