Влада обећава мед и млеко, законски ред и поредак, али неспорно је да дискреционо право из Закона о експропријацији јесте поље великих искушења и за најсавесније и најправичније
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
Разматрајући питања правне (не)сигурности, експерти појашњавају: „Једна од основних вредности сваког правног поретка је правна сигурност, чија консолидација у законицима представља њен највиши израз.“ Рекосмо – експерти кажу, али чини се да је и лаику јасно да правни поредак у држави подразумева најпре правну сигурност, као суштински важан законски, системски, али и психолошки моменат у битисању друштва. Учвршћивање речене сигурности као услова регуларног функционисања државе омогућава се, дакако, преко закона.
Прошле седмице, управо у дану када је потрошачки црни петак потврдио да Србија живи „као сав нормалан свет“, у републичкој Скупштини догађаји су режирали други, суморнији петак, по карактеру формално-правни, а чије би последице, према процени дела грађана, могле у црно многе да завију. У том дану посланици Скупштине Србије, дакле заветовани заступници народне воље, усвојили су, безмало једногласно, измене и допуне Закона о експропријацији. Шта би овде могло да буде спорно, откуда снажни талас јавног негодовања, и какве то везе има с поменутим питањем правне сигурности као темеља стабилног државног поретка?
Део јавности дао је неувијен одговор на ова питања: изменама и допунама Закона о експропријацији „легализује се присилно отимање имовине од људи који су се нашли на путу државним пројектима“! Преведемо ли језиколомну реч из имена закона, бивамо ближи разумевању ове претње: принудно одузимање имовине од приватних власника, а у корист општег интереса. Могућност да поменуто „присилно отимање“ постане поступање „по закону“ намах је пробудила оправдани страх од будућности, и живота у поретку релативизоване правне сигурности за све приватне носиоце својинских права. Појашњење у чијим би рукама убудуће требало да буду и нож и погача није умањило већ је продубило страховања. Јер – свемоћно тело које би, ако предложене мере заживе, без устезања могло да од законских власника одузме сваку „дедину кућу и ливаду“, сваки „теткин виноград“, те генерацијама мукотрпно чувано и грађено добро, јесте Влада Србије!
Тумачећи слово предложених законских измена, критичари су преко медија поручили: „Неприхватљиво је да Влада Србије добије дискреционо право да нетранспарентно, без унапред прописаних критеријума, проглашава пројекте од посебног значаја, и да то постаје основ за експропријацију по хитном поступку било чије имовине.“
Овако дефинисано право, примерено пре феудалном него демократском поретку, српска влада би, кажу, искључиво домаћински користила: „Допунама Закона о експропријацији додатно се дефинишу предмети и корисници експропријације, скраћују рокови за поступање, решава питање нелегалних објеката у експропријацији и дефинише питање административног преноса.“
Речју, Влада обећава мед и млеко, законски ред и поредак, али неспорно је да дискреционо право (одлучивање у законским оквирима по слободној оцени, против којих нема правног лека) јесте поље великих искушења и за најсавесније и најправичније доносиоце решења. У жару заоштрене критичке дискусије поводом измена Закона, учесници наводе низ упозоравајућих примера. Упечатљиви су били они из социјалистичке праксе, када је коришћење дискреционог права власт без милости „конзумирала“.
Коментатор потписан као Бојан, Приштина призвао је важно архивирано сећање:
„Када се градила Термоелектрана Косово А, идеално место по студијама било је у рејону села Пруговац на реци Лаб, где је било ближе да се довуче вода из језера Газиводе за хлађење турбина. Наравно Електрана ту није направљена јер би се раселило 10 албанских села него је направљена на месту где је упропашћено 10 чисто српских села. Шта рећи о језеру Газиводе, које је раселило Ибарски Колашин јер су потопили једину плодну долину у том делу, дугачко је 30 километара, почиње од последњег албанског, тј. првог српског села а завршава се код последњег српског, тј. првог муслиманског у општини Тутин. Те Колашинце Турци нису расејали, али усташа Броз јесте.“
Коментар @Бојан, Приштина на Стању ствари
О носиоцима дискреционог права на стручном Правном порталу пак кажу: „Суштина је у ограничењу дискреционих овлашћења и одговорности за непоштовање закона. У идеалном случају, доносиоци одлука треба да буду међусобно конзистентни и заменљиви, доносећи исте или сличне одлуке у истим, односно сличним случајевима. Важна питања морају бити прецизно уређена законом, а не препуштена неизвесној околности да ли је онај који доноси одлуку савестан и одговоран тако да се приликом доношења одлуке руководи искључиво јавним интересом. Само тако се може успоставити систем у којем неће бити пресудно ко су појединци који врше јавне функције.“
Колико у наведеном скицирању пожељних околности и етичког и стручног профила доносиоца одлука са дискреционим овлашћењима препознајемо нашу савремену ситуацију? Или ликове који данас управљају важним сферама политичког и економског развоја Србије? Уколико би се коначно усвојио спорни закон, хоће ли владини ауторитети – власни да одлуче по слободној оцени а без правног лека – пресуђивати искључиво у јавном интересу? Хоће ли стварно бити глуви за заводљиву песму – финансијски и политички моћних светских и локалних сирена?
Извор: ФБ профил Марије Алимпић
Наглашавајући да најављене измене нису у супротности с Уставом, српски председник признаје:
„Овај закон има везе са жељом да се убрзају велики инфраструктурни пројекти који се одлажу или застају због проблема око имовине људи и њихових захтева за високу финансијску одштету.“
Када је реч о „убрзавању пројеката“, и уопште убрзавању догађаја у поменутом смеру, верујемо да они који одлучују о овом закону не би требало да занемаре колективну националну меморију и у њој дубоко усађена сећања на принудну (хитну) продају кућа и земљишта за мизерне новчане износе. На парадигматичан запис генијалног аутора, психолога Драгана Крстића (Психолошке белешке 1982–88) подсећа нас ових дана портал Стање ствари. Као и у претходно наведеном случају, али не и „случајно“, реч је о збивањима на Космету.
„Шилово је чисто српско село, богато и витално, па је због тога од Срба одузето много плодног земљишта, да би се на том месту направила фабрика батерија, која загађује средину. Пошто је то само делимично раселило становништво, (шиптарске) комунистичке власти досетиле су се да би баш ту, на сто метара од кућа сељака, требало направити кланицу са хладњачом, што све такође загађује средину и расељава сопственике земље. Санитарни прописи то забрањују (тражи се већа удаљеност од насеља), али у овом случају све је пренебрегнуто. Сељаци су се побунили, слали су делегацију у Београд, али локалне власти (комунисти, Шиптари) биле су ’енергичне’. Послали су милицију, претукли и похапсили сељаке. ’Српско руководство’ нашло се у невољи, јер је почело да се јавно открива у којој мери учествује у геноциду над сопственим народом, па је послало стидљиви телеграм ’подршке’ сељацима. Кланица се, иначе, гради уз помоћ међународне (стварно САД) банке, што посредно указује на праве факторе расељавања Срба. И то је можда било најмучније у целој емисији. То је истовремено и онај садржај у систему информација ког се сви плаше, а нарочито ’демократски’ изабрано ’српско руководство’.“
Драган Крстић: „Урбанистички планови“ као један од метода расељавања Срба с Косова (1983)
Коментар је овде извесно сувишан, а део Крстићеве белешке из пролећа 1983. године наводимо уместо закључка о данас за друштво можда и судбински важној теми експропријације.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Dakle Res privatum protiv Res publicum. Privatio je lisenost, oslobodjenje od neceg.Moze se tumaciti na dva (kasnije cemo videti i tri) nacina. Lisenost Drugog, druge volje u predmetu, cime se tim predmetom raspolaze po volji i po volji se moze lisiti tog predmeta, bilo da je pokretno dobro ili zemlja. Res publicum nije samo neka apstraktna stvar. Oni koji odlucuju o javnoj stvari su senatori, a oni poseduju zemljiste kojeg se ne mogu lisiti, to zemljiste koje cini jezgro grada i zabrananjeno je prodavati ga, lisavati ga se. Dakle razlika nije samo izmedju neceg konkretnog i apstraktne drzavne stvari, vec tu vidimo da je i samo zemljiste ima nejednaku vaznost, zapravo svetost (ekvivalentna je metafizicka razlika izmedju materia prima i materia secunda).Kada je i ovo zemljiste postalo predmet moguceg lisavanja, poceo je raspad Rimske civilizacije.
U tekstu Darka Ristovog Djoga:“ Domovina vs Otadzbina“, sam analizirao fenomenologiju koja se krije iza Vukove jezicke reforme.Vuk doslovno suprotstavlja jezik ljudi iz gradova i narodni jezik, nastojeci da jezik spusti na nivo fenomenologije svakodnevno sa-obracanja.Zato za apstraktne reci uzima tudjice ili reci iz crkveno-slovenskog. Npr. za drzavu on navodi niz sinonima domovina, otazbina i otaNcanstvo. Medjutim njihova tumacenja polaze od res privatum, drzava je drzavina, imanje (kao drzanje svoje imovine), domovina je ocevina, opet imetak, samo otaNcanstvu (i drzavi) Vuk pripisuje apstraktne reci, ali kao strane, das Vaterland i patria.Dakle, Vuk sve svlaci na ono sto se drzi odnosno poseduje.Preko jezika ovo se duboko uklesalo u srpski identitet.Vlast sebe vidi kao privatnika, kao vlasnika, narod je takodje vidi tako, a ne kao svoje sluge.Zato uvek trpi od vlasti, ili trazi od nje ili se suprotstavlja, ali su to uvek sukobi koji splasnu u privatni interes.
Zahtevi eko-opzicije je da se povuku zakoni o eksproprijaciji i referendumu, polaze upravo od ovog horizonta privatnosti.Zamlja se tu vidi kao privatno vlasnistvo, a zemlja rudnika kao jos jedno privatno vlasnistvo, samo kompanije, koje ugroza opstost svacenu kao zbrojnu privatnost poseda i zdravlja pojedinaca (blisko virusu, gde se kao mera predlaze uterivanje u privatnost, kao lisenost javnog zivota). Demonstranti traze povlacenje ova dva zakona, kao uslov prekida blokada. GDE JE TU KIM? KiM je Res publikum, javna stvar, ne zemljiste, teritorija drzave.Za eko-demonstrante, ono je tudja teritorija, ali bas zato sto se i vlastita zemlja gleda samo iz perspektive privatnog. Pri tom, ova privatnost nije individualnost, to je lisenost u jos jednom smislu (trecem), lisenost sebe-individualnosti u deljenju sebe (individuum-nedeljivo) u sebe i „mojost“ predmetnosti poseda.U „mojosti“ covek je stvar. Ovde ne protestuju individue trazeci slobodu, vec predmeti, trazeci da budu „neciji-moji“ volje koja je u predmetu!Zato je za njih KiM apstrakcija, neka visoka politika, politika sila, tudjinska politika oko tudjinske zemlje!
P.S
Jos jednom molim da, ukoliko ste u mogucnosti, prenesete Bazduljev tekst „Nedovrseno poglavlje 29 „Travnice hronike“. Ja, za uzvrat, nudim pricu o konstituisanje umetnosti, muzejima sa zidovima i bez, „Prokletoj avliji“, Andricu i Hajdegeru.
@Sotir zvani Djubre
Ваша прича о установљењу уметности, музејима са и без зидова, о ” Проклетој авлији “, Андрићу и Хајдегеру Ваша је ” и мојост и сопство “, дарујте нам је у слободи, баш како и овај врстан коментар на који се ослањам, само не вабите више било какво празнословље баздуља, та јефтиност и кичерај, бесмисленост цукервасериња виђана је код јерговића, раније код ковача, београдског кружока, код једног ласла, код једног ” крокодила ” и многобројних добитника аустроугарске нинове награде… Одустаните од баздуља, уистину Вас молим, његово бљутаво пискарање није вредно ни брисања…
Tekst ima gresaka, jer sam pisao sa tri ruke, za sajt, sebe i prijatelju, zureci da nesto ne promakne.Evo nekih boljih formulacija.
Preko jezika ovo se duboko useca u identitet srpskog naroda.Vlast sebe vidi kao privatnog vlasnika drzave lisenog druge volje (narodne) osim svoje.Narod, takodje, vidi sebe iz perspektive privatnosti, odnosno lisenosti, kao neko koga bi vlast mogla da lisi volje i to ne slobodne (npr. u slucaju virusa, primoravanjem na privatnost, kao lisenost drugih), vec kao volje posednute posedom, odnosno lisavanjem poseda.
Zato oni nisu individue koje traze slobodu, vec lisenosti (treci smisao) sebe samih u podeljenosti (individuum je nedeljivo) na sebe i “mojost”, kao volju posednutu posedom.Ovde ne protestuju individue kao slobodne volje, trazeci opstu volju, vec predmeti trazeci NICIJU volju kao “mojost”, pa se i sam Vucic moze pojaviti kao ta volja odbacivanjem zakona.Zato KiM ostaje apstraktno i kada se sukobljava oko otimanja zemlje!
Zoran Nikolic (Valjevo)
Dobro da za odustajanje molite, zna se sta sledi iza takvih molbi :)))) Elem, mozda se secate koliko sam alergican na zahteve da se nesto ne objavi (ne pojavi)? I tu, kao kod molbi, sledeci korak je slanje u nepojavno, u nistavilo. Komentar se oslanja na tekst, ne na Bazdulja.Ne biste morali da ga citate, mozda komentare, ali ni njih, mozda biste mogli da stavite ruku na oci i rasirte prste taman toliko da vidite moj nik i brzo stavite plus, znajuci koliko ih volim, a sto bi Vam lakse palo kada biste videli moje lice, dok gledam komentare sa tridesetak i vise pluseva :))))
@Sotir zvani Djubre
Баздуљев текст прочитах баш у час кад ми је време за лаксатив, те сада са олакшањем и нестрпљењем чекам Ваш коментар – биће то шећер у праху на ванилице које ћу у сласт јести… Дајте коментар, вратите баздуљев текст у постојање, јер ја пустих воду – живо ме занима која ” сентенца ” порађа Ваш коментар…
Zoran Nikolic (Valjevo)
“Za Francusku je Luvr, naravno, i to, ali Luvr je i globalni muzej, posto su Francuzi, koji su ga utemeljili, ceo svet videli kao svoj”
“U antologijskom eseju “Andriceva pripovetka” Jovan Hristic kaze…”
@ Сотир
Нисам до сада ништа хтео да коментаришем, док се није појавила ова паралела. Ало бре човече, попусти мало те дизгине! Невезано за личност Јована Христића, Андрић не заслужије такво омаловажавање. Има простора за критику Андрића – и те како – и без асоцијације са Баздуљем. Имате гомилу људи који су овде хвалили Киша, па се лепо усудите да критикујете њихове хвалоспеве, ако већ претендујете да пливате узводно, и желите да видите како ћете проћи, док хвалите омиљеног вам Хајдегера.
П.С.
Једно приватно питање – постоји ли музеј кроз који сте пролазили, а да сте се буквално НАЈЕЖИЛИ? Питање је буквално. Знам да није Лувр – то није тачан одговор ни за мене – али чисто да видим колико се разумемо. Одговорите на питање – и узвраћам властитим искуством!
Важи? Договорено?
:))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))) Najbolja rasprava svih vremena. Nema teksta /teme, nema komentara/teze, a vodi se rasprava !!!!!!
@Milan
Te dve recenice nisu nikakve paralele, vec izvori dva razmisljanja, jednog o umetnosti, estetici i globalnom prostoru. Drugo je o “Prokletoj avliji”, spiskovima, kosmologiji i vremenu kod Andrica, kao i jednoj fotografiji. Pise se:” ‘Alo, bre, covece…”, ali se nikome tako ne obraca, posebno ne pisanim putem.
Inace, “…dobar sam k’o ‘lebac…”, pa nisam primetio Vasu, nicim izazvanu, uvredu u komentaru na tekst Slobodana Vladusica:”Likvidirati coveka knjizevnosti” u kojem sam se bavio simbolima i znacima, Zagorom i Spajdermenom, kada, ono, VI i Andric.Vec vidim naslov stripa:”Zagor i Spajdermen protiv Milana i Iva” :))) Nazvali ste me “carem iz senke”, egomanijakom koji sebe smatra superiornijim od drugih usled licne nesigurnosti i nestabilanosti, kao pola mojih devojaka, Milanka, ti li si :)))) Mene superiornim od drugih smatra i @Zoran Nikolic (Valjevo), dakle dvojica smo, a to je vec indikativno :)))) I, onda, hit, nemam razvijen osecaj priapadnosti kolektivitetu (Samoupravne interesne zajednice :)))) posebno nacionalnom (Socijalistickog saveza radnog naroda Srbije), ma koliko citao Hajdegera !!!! Hajdeger bese nacos, dakle nacionalista na kvadrat, tako da nema bolje literature za razvijanje osecanja pripadnosti, srecom, toliki sam “CAR iz senke”, da nisam ni hajdegerovac!Vidite kako egomanijastvo ume da stiti!
Najezio sam se u beogradskom Vojnom muzeju! Bilo je to na pocetku mojih studija, davno, dok jos nije bilo kamera, a ja i devojka sami. Mesecima posle, pod drvetom hrasta, rece mi da sam egomanijak bez osecanja kolektivne pripadnosti, a padala je kisa neprestana nad hrastom tog dana :))))
Значи, одбијате да аргументујете своја недефинисана осећања. Пустите, молим вас, ту причу, да сам вас увредио, нема то никаквог смисла, нарочито након што сте… Ма то није битно!
Међутим, морам признати – ИАКО НИСАМ ИЗНЕНАЂЕН – да смо се најежили на истом месту. Ја ћу рећи, а ви потврдите да ли господин Хајдегер може да контрира сличном емоцијом.
Отишао сам изненада у Војни музеј. Нисам имао појма шта се тамо налазило – био сам клинац. Кустос ме је проводио кроз Музеј, и, изненада, уведен сам у ходник са СВИМ ЗАСТАВАМА СРПСКИХ ПУКОВА У ВЕЛИКОМ РАТУ. Стављам велика слова не због вас, већ због читалаца, ви већ знате о чему се ради.
Ходник је релативно узак – 2-3 метра, не могу тачно да се сетим колико. Кустос ми је причао да су све заставе ту – ни једна није заробљена. Много касније сам сазнао да то није било тачно – недостајале су једна или две заставе. Ради веродостојности ове преписке не желим да гуглујем колико тачно застава је недостајало.
У сваком случају, проласком кроз тај ходник, не само што сам се сетио свих својих погинулих – од којих сам неке и нашао на Зејтинлику у Солуну – већ сам се тако ИЗГУБИО да нисам осећао тло под собом, од почетка, па до краја просторно скромног ходника музеја. КОЛЕНА СУ МИ КЛЕЦАЛА.
Први сам вас питао – где сте се НАЈЕЖИЛИ – и први одговарам. Међутим, главу дајем да човек не може да се НАЈЕЖИ на другом месту, нарочито у Војном музеју, изузев у том ходнику.
Делим, дакле, ваше искуство УМЕСТО ВАС.
Зашто се тога стидите!?
Да ли мислите да нам је Хајдегер до колена!?
ПА НИЈЕ, ЧОВЕЧЕ БОЖИЈИ!
@Milan
“Znaci odbijate da argumentisete svoja nedefinisana osecanja” :))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))
Pa, Vi ste stvarno neka moja bivsa !!!!!
Mozda smo se “jezili” na istom mestu, ALI NE I U ISTO VREME. Stavljam velika slova ne zbog Vas, vec zbog citalaca :))))))))))))))))))))))))))))))
Inace, ovde kucam o res privatum i res publicum, sa drugom se raspravljam o volji i lisenosti, pozivam se na Klausa Helda i kazem da se ne radi o volji, vec o stvari hrema i pragma kod Grka, povezujem lisenost, kao sto se to cinilo kroz istoriju, sa hile (materija), za sebe pisem o vezi pragme, hile i nomosa, koji Karl Smit prevodi kao “zemlja” i posle egomanijak !!!
И то је твој коментар на ову размену порука?
Шта фали мом последњем коментару, поштована редакцијо? Које сам правило прекршио постављајући саговорнику просто питање?
Не само да то није било ни близу његовом проглашавању мене за “његову бившу девојку” – већ је било конкретно, врло цивилизовано, и сасвим релевантно.
У реду, можда редакција у наредним данима одговори зашто је објавила само пола мога одговора господину Сотиру – када уграбим да видим о чему се ради. Можда. До тада, господин Сотир “мало вежба” (проглашава ме за своју девојку). Какав је ово начин дијалога? Мора да је нека варијанта дијалога “по благослову свјатјејшег патријарха Порфирија”. Поздрав редакцији у сваком сучају.
@ Милан
Поштовани,
Уз честитке на упорности – мислио сам да сте већ прочитали мој одговор коментатору @ Зоран коме није ишао коментар због истог разлога (линк).
А иначе је и Сотир/Коментар чека… одавно већ сам одговорио на то Ваше питање.
хвала на разумевању,
Александар Лазић
ПС. Сагласан сам са Вама да ово (“проглашавање за девојку”) и није неки начин дијалога. Али јесте у складу са оним “… звани Ђубре”. Плашим се да су нам ту могућности “упристојавања” минималне!
@Stanje stvari
Bezveze ste me uvredili nazvavsi me nepristojnim djubretom (ne, nisam ja sebe tako nazvao, to je citat iz filma, kontekst je jasan) !!!!! Mislim da je to jedini takav slucaj na sajtu !!!!! Jos je jasnije da je odgovor o devojci dao „car iz senke“, psiholoska dijagnoza koju mi je @Milan NICIM IZAZVAN dao na tekstu koji sam naveo, kao i celu „dijagnozu“, da bi se sada jos ON UVREDIO !!!??? Inace, prvobitno tu uvredu nisam ni primetio, jer @Milan nije moj sagovornik, niti ja pisem u komentarima o svojim „nedefinisanim osecanjima“ i „jezenjima“. Sa @Zoranom Nikolicem (Valjevo) se salim jos grublje i on sa mnom, pa nikom nista! Na tekstove autora sa kojima sam se sukobio ne kucam vise, kao ni na tekstove koji su odraz stanja stvari Stanja stvari, odnosno bitni za verski profil sajta.Za uzvrat sam zahvalan za objavljivanje komentara.No, ako me smatrate da me moji komentari predstavljaju kao „nepristojno djubre“, onda ih nemojte objaviti, shvaticu poruku.
@Milan
Moja je greska sto sam Vam odgovorio, na tome se izvinjavam, retko pravim takve greske. Vi i ja nismo sagovornici, posebno ne za privatna pitanja o „jezenju“:))))
@ Car iz senke/Sotir…/Komentar ceka…
Поштовани,
Макар се договорите Ви и @Милан ко је више увређен (и ко ће први да прети напуштањем сајта и коментарисања)!
@Stanje stvari
Taj “dogovor” ste Vi sprecili. uvredivsi mene, tako da sam ja vise uvredjen od @Milana, jer pored njega ste me i Vi uvredili. Ja ne zelim da napustim sajt. Vec sam objasnio da ga koristim kako bih neke krajnje apstraktne ideje povezao sa svakodnevnim desavanjima i video kako ljudi (slabo) reaguju, izuzev nicim izazvanih mrzitelja poput @Milana ili Vaseg ispada.
Ovog puta je to bila neverovatno teska veza pojmova POSEDA i LISENOSTI, dva gotovo nespojiva pojma. Medjutim, u osnovi je sasvim drugo i klasicno filozofsko pitanje STA JE STVAR, sta je RES u RES PRIVATUM i u RES PUBLIKUM. Ova podela stvari potice jos od stare grcke i razlike izmedju hreme i pragme, a ova iz transformacije zemljisne svojine i politickog. Elem, da li je stvar ono sto nam daje teorijska apstrakcija ili prirucna delatna stvar ili stvar koja okuplja sve kao zajednicka?
Obratio bih paznju na dve stvari, “moja volja” u posedu, moze biti “tudja volja”, jer je posednuta posedom i odvojena od mene, tako ja posedujem “moje”, LISEN “moje volje”, ako Vucic izmeni zakone, jer je to onda njegova (samo)volja. Odnosno, posed ne moze biti osnov pitanja o slobodi (toliko ne volite liberale, a ovde je sve dato na tacni) i zato se KiM ne postavlja kao pitanje, jer pitanje nije ni sloboda!
@ Сотир
У своја три последња коментара, захваљујући цензорским маказама, сасвим успешно водите монолог. Ако случајно имате потребу и за дијалогом, имате адресу pniett11198@mail.com
@ Лазић
Ја сам директан човек, који обично саговорнику каже оно што мисли, а не идем и оговарам около о томе шта је други, који се усудио да каже да не воли Киша, рекао у коментару који сам “неутрално” исекао.
Да, рекао сам да ми се такви услови коришћења не свиђају, шта је ту спорно, сем тога што то нисте објавили, па онима који ово евентуално читају није јасно о чему причате?
@ Стање ствари
Предлажем да Уредништво отвори нову рубрику, “Причаоница”, у којој би “етаблирани” коментатори, на теме које би неко од њих покренуо, могли до миле воље да се необавезно (као што је често случај у коментарима на постављене текстове) испричају о свему и свачему, да буду упорни, паметни, духовити, увредљиви, неувредљиви…. шта год. А ко хоће да чита њихова необавезна надгорњавања, лепо оде у “Причаоницу” и ужива.
@ Родољуб Лазић
Не не, ми то не желимо – сасвим супротно, и праштајте сви што не “сечем” довољно, а Вама @ Р. Лазићу хвала на конструнктивној критици (што би рекли комунисти).
Укратко, сви коментари који се (најшире схваћено) не држе теме текста – неће бити објављивани. Има један сајт, не смем да вам кажем који 😉 – али он је патриотски, геополитички (плус за Вучића), па ко је за жеље/честитке/поздраве, нек се пресели тамо!!!!
Александар Лазић
Zelje/cestitke/pozdravi – znaci otpada Zoran Nikolic (Valjevo) :))))))))) Ja ostajem zbog “sirokog” shvatanja drzanja tame, ovaj, teme :)))))
Покренута је расправа о алтернативи феудализам/res publica.
Ако заиста мислите да то нема везе са текстом који је насловљен као „Феудална управа“, мислим да је време да то људи сазнају пре него што се у ту расправу укључе.
Друго, ако уредништво ипак одлучи да је таква дискусија дозвољена, онда ваљда треба да дозволи питања са њом у вези, а не да буде монолошког типа. Иначе, постоји и опција да се објави само ауторски текст а затворе коментари, овако збуњујете читаоце поруком „Оставите коментар“ на дну странице.
Међутим, може бити промашујем вашу поенту, и да је, суштински део конструктивне расправе на релацији Лазић – Лазић, изјава „нек се пресели тамо“.
@Stanje stvari
Zahvaljujem sto ste preneli Bazdulja, tek sada sam video. Nazalost, smorila me je rasprava ovde, tako da verovatno necu moci da ispunim svoj deo obecanja (za odbranu, pozivam se na analiticku filozofiju i razliku izmedju performativa i konstativa, po kojoj performativi nemaju istinitosne uslove kao konstativi, vec su oni cinovi i imaju uslove ispunjenja cina koji su promenljivi, a obecanje je performativni cin). Mozda nocas :)))))
Ја сам, врло конструктивно са своје стране, већ написао причу о Андрићу и музејима, тако суптилно да то дискутант у свом монологу није ни осетио – схватиће можда ноћас – па ће се много обрадовати када сазна да се пола посла само обавило.
Андрић, као признати књижевник, и то онај који се одрекао хрватства, да би прихватио српство, јесте савршен симбол постајања чланом онога што се назива res publica, појма који није (увек) пука фраза којом се неко размеће да би доказао свој ноблес, већ има и своје значење. Већи лични симбол интегративне res publica од Андрића – Срби тешко да имају у модерној историји, чак је и умро на време, да не буде испрљан овом савременом каљугом. Потпуно апстрахујем литерарно умеће из ове приче, јер се ради о пукој симболици коју неки носе у свом имену.
Симболи res publica су и заставе пукова из Првог рата које се налазе у Војном музеју, далеко битнији од инфлаторне државне заставе, којом се данас, као кабаницом, огрће свака шуша.
Неко те симболе може да третира без икаквог респекта – онако како Председник Србије третира Устав, такође симбол res publica, али неупоредиво мање важан – за сто година га се нико неће сећати, а можда чак ни следеће деценије.
Ми можемо тражити узроке таквог ниподаштавања, и то је један од бенефита који доноси дијалог.
Питање – да ли је су они који, док по симболима res publica раде то што раде – уопште део те res publica, уредник је – оставивши ме у неверици – прогласио за res privata, и обрисао.
Тако сам, на нешто тежи начин, сазнао шта значи оно „уважавање другог и другачијег“ из правилника коментарисања – то значи да моје питање из претходног пасуса није нормално. Није нормално, јер ово није моја res publica, и важе неке друге норме од оних које је замислио Мали Перица.
Шта је (и) моја res publica, био сам несмотрен да кажем, чудећи се потом шта се дешава и откуда грува.
Разлике између res privata и res publica некоме можда и нису јасне, али су границе између две различите res publica јасне као државна граница и полиција која захтева пасош на увид. С тим у вези, моји коментари ће убудуће томе бити примерени, као што ми је понашање врло примерено када пролазим кроз, например, Швајцарску или Аустрију – тамо још увек нисам никоме поставио такво питање, тамо сам, с правом, био питан о томе, и одговарао кротко као овчица.