Љиљана Браловић: Орах

Али орах да посечеш… / Па шта ће несрећниче / да те памти / и шта кући да те врати / када те то због чега га посече, / назад у село испрати

Извор: ФБ страница Љиљане Браловић

Што посече орах синовче?
Није ти вала сметао ни зеру!
На међи, као ракета,
стајаше еру целу.
Што га посече јађо?
Могли смо
под њим ладовати,
одмарати,
косе откивати.
Могли смо се око њега
као људи и судити!

Што не рече,
дао би ти границу
као стрелу?
Шта границу?
Две, да бираш!
Ма шта помислиш,
не би прозборио.
Али јок,
ти га оборио без речи,
без слова.
А пар волова бих ти дао,
само да си прстом показао!

Е, мој синовче…
Велиш, не треба ти,
Идеш у варош да господујеш,
опанке да сазујеш,
да летујеш, зимујеш…

Не треба ни мени црни сине!
И моје очевине
ми преко мере.
Али орах да посечеш…
Па шта ће несрећниче
да те памти
и шта кући да те врати
када те то због чега га посече,
назад у село испрати?

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Љиљане Браловић)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Sjajni zavrsni stihovi. Drvo kao ukorenjenost, okupljaliste za resavanja sporova, dizanje ustanka, kao prvi hram, kao zapis.“…kada te to zbog cega ga posece / nazad u selo isprati“ – lepa misao povratka, temeljnog pitanja Evrope, od antike do danas, ono zbog cega odlazis, to ce te vratit! Nasuprot tome, a opet u jedinstvu, balvani Milica od Macve.Vezu zemlje i neba, koje drvo nosi u sebi, Milic pokazuje, ne kao vertikalno uzdizanje ka nebu, vec horizontalno lebdenje.Drvo, ni kao balvan ne prestaje da bude nebo, ono uzdize hram i coveka, spaja obale i ljude.Drvo vezuje nebo za zemlju, deblo uzdize zemlju u nebo, kao sto hrast postaje krst.Mozda jedino opravdanje Santa Marie della Salute.I Jaksic u „Otazbini“ vidi kamen, ali kao pretnju samom Suncu, kao deraca oblaka.I kamen je hram i on ume da poleti noseci slobodu sa sobom, kao sto se videlo na demonstracijama.Prijatelj mi je pricao, ne znam da li je istina, ali i da nije, bolje je od istine, da je kaldrma na Pariskim ulicama nastala na zahtev revolucionara, da narod uvek ima cime da se brani.A, Djura u kamenu busiji i medjasu, vidi piramidu koja se uzdize u nebo, cuvajuci slobodu, kao sto je cuva i danas na ulici.Kamen i drvo, izrastaju iz neba i urastaju u zemlju.

  2. I, evo, vratilo me drvo.Nemacki filozof Hajdeger se vraca antickom pojmu istine aletheia koju prevodi kao neskrivenost, cistina, otvorenost.Time on pokusava da istinu iucini nezavisnom od subjekta (saznanja), ona nije spoznaja, vec uslov i spoznaje i spoznajuceg subjekta, ona je sama pojava i to ne pojava-nekome, vec pojava iz sebe same koja je kao takva uslov i onog kome pojave.Ovako shvacenu istinu Hajdeger vezuje za prostor, ali ne apstraktni matematicki prostor, vec prostor-mesto.Tu smestenost predhodi prostornosti,I, drvo je pravi primer, ono je okupljaliste (Hajdeger podseca na staronemacku rec za stvar thing kao skupljanje, skupstinu (na ovo podseca drugi nemacki filozof Klaus Held, kada objasnjava da za stare Grke stvar nije bila primarno materijalni predmet ili orudje, vec pragma – zajednicka stvar koja sve okuplja da odluce o njoj)), ono dovodi ljude jedne pred druge, a samo pred drugim mozemo biti pred sobom i tako u razlici sa sobom, a ne zatvoreni u sebe, poput atoma (u otvorenosti za pojavljivanje, lezi otvorenost za pojavljivanje nas samih Drugome i nama samima).Dakle, drvo je to mesto u odnosu na koje pocinje svako raz-mestajuce-s-mestanje.Aletheia ima jos jedan smisao, onoga sto reka zaborava letha nije odnela sa sobom, ono nezaboravljivo, ono sto se pamti i preko mentalne mogucnosti pamcenja, ono u odnosu na koje su pamcenje i zaborav tek moguci.Dakle, prostor-mesto je nosilac pamcenja, on je i pre svakog spomenika i pre svake politike i kulture pamcenja.“Pa sta ce nesretnice / da te pamti…“.Nismo mi ti koji pamte, to je zemlja (cultura je obrada zemlje) koja nam daje da se smestimo i u savezu sa nebom, da od zemlje i neba zivimo.A, drvo, korenom urasta u zemlju, krosnjom u nebo.Dalje mozete procitati Z.Vidovica „Pohvala bilju“.Pitanje, da li je covek odredjen kao zivotinja zoon, pa i politikon, upravo napustio svoj koren, ono biljno u sebi?

Оставите коментар