Зоран Шапоњић: Дан примирја или Дан победе?

Не, браћо и сестре, не славимо ми данас Дан примирја, ми данас славимо Дан победе! Дан сећања на наше славне претке, на њихову огромну жртву, на наше славно оружје, на нашу славну прошлост

Зоран Шапоњић (Фото: Искра)

Не, браћо и сестре, не славимо ми данас Дан примирја, ми славимо Дан победе! Дан победе српског оружја над онима који су нам дали ултиматум па нас четири године вешали и стрељали, газили, пљачкали, пустошили, палили, над онима који су  за четири године побили нас 1.247.435! Од тога 379.000 су војници, остало цивилне жртве, они који су побијени ни криви ни дужни, ван бојног поља.

Нисмо ми, браћо и сестре, изгубили Први светски рат па данас славимо Дан примирја, ми смо победници Првог светског рата. И није Први светски рат завршен примирјем, он је завршен капитулацијом Немачке царевине у Компијењу. Нису Французи у оно истом вагону 1940. потписали капитулацију пред Хитлером због тога што је у том  вагону 1918. потписано примирје, него због тога што је у том вагону Немачка царевина потписала капитулацију!

Нису гинули наши преци на Церу и Колубари, нису ишли пешице преко Албаније, нису остављали кости у Плавој гробници, нису пробили Солунски фронт и јурнули преко Кајмакчалана,  нису у страховитом јуришу ослобађали отаџбину, да четири године касније са мрским непријатељима потпишу примирје. Нису они који су нас вешали по Мачви и Јадру, по Кремнима и Мокрој Гори, нису они који су нам газили жене и децу, бабе и ђедове, заслужили да са њима потпишемо примирје. Не, са њима нити је могло, нити је било примирја, само рат, до капитулације а не до примирја.

Не, браћо и сестре, не славимо ми данас Дан примирја, ми данас славимо Дан победе! Дан сећања на наше славне претке, на њихову огромну жртву, на наше славно оружје, на нашу славну прошлост.

Радио Тамо далеко: Дан примирја или Дан победе?

Чему стид браћо и сестре? Чега се ми то и кога данас стидимо кад кажемо – данас је Дан примирја? Државни празник! Наших славних предака, оних што су јуришали на Церу и Колубари, бранили Београд до последњег, 1.300 каплара, мајора Гавриловића, оне побијене нејачи по Мачви и Јадру, Плаве гробнице, Кајмакчалана, Гвозденог пука?

И, пред ким се то стидимо да кажемо да је данас Дан победе? Не да славимо на сва звона, него само да зуценом, шапатом проговоримо да је данас Дан победе? Не, цео дан нас са свих фреквенција, ТВ канала, сајтова, затрпавају да је данас Дан примирја. Да се неко не увреди, да не повредимо нечија осећања, осећања оних који су нас клали и вешали. Да продужимо заборав. Да се још једном обрукамо пред прецима и њиховим светлим костима.

Пред ким се то стидимо? Пред онима који су пре три године, на прославу „стогодишњице потписивања примирја у Првом светском рату“ као „силу“ победницу позвали представнике лажне државе Косово а председника Србије, Србије која је у том рату положила највећу жртву, дала трећину становништва, ставили у трећи ред споредне трибине?

И, још једно треба знати браћо и сестре. Дан примирја, не Дан победе, славе данас они који су нам после тог рата наплатили не само цокуле, него и пертле за те исте цокуле, и последњу гранату од оних које су биле већег калибра од калибра цеви наших топова. И нека су нам наплатили. И нека славе. То су њихова посла.

И опет ћемо, браћо и сестре, као и свих претходних година 9. маја идуће године уместо Дана победе пре славити Дан Европе, и опет ћемо 11. 11. идуће године уместо Дана победе славити Дан примирја, и опет ћемо се стидети наших предака. И опет ћемо на Дан примирја гледати  филм о Првом светском рату у коме се српски војник у рову пита „шта ми је ово требало“, као да напада Беч а не брани своју нејач, и остаће ненаучена једна велика лекција.

И тако све до идућег рата а онда све из почетка.

Опрема: Стање ствари

(Искра/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 11. 11. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

11 replies

  1. 11 новембра 1918, у Компјењу, ФР, потписано је ПРИМИРЈЕ (armistice, waffenstillstand) а не КАПИТУЛАЦИЈА. Немачке трупе су се из Француске и Белгије вратиле својим кућама под оружјем и пуном ратном опремом. Након тога дошло је до дугих преговора који су коначно завршени ВЕРСАЈСКИМ СПОРАЗУМОМ. Тај споразум (склопљен без легитимних немачких представника) је свирепо казнио Немачку и њене савезнике одузимањем територија, колонија, оружја, морнарице, фабрика, имања . . . и осудом на дуготрајне ратне репарације. Немачка је запала у очајну ситуацију. То је искористио Хитлер и својом књигом Mein Kampf и изузетно запаљивим говорима усмерио (омађијао) немачки народ на реванш.

    После три страшна рата (1870, 1914 и 1939), Французи и Немци, Де Гол и Аденауер, почели су да граде заједницу у којој, ево већ 75 година, владају мир и просперитет. У њу су временом ушли скоро сви европски народи.

    11 новембар је дан мира и пријатељства. То је дан када сви, И ПОРАЖЕНИ И ПОБЕДНИЦИ, стоје раме уз раме. 11 новембра 2018, Емануел Макрон и Ангела Меркел су се у Компјењу, у оном чувеном вагону загрлили, потврдили француско-немачко пријатељство и, уместо пребројавања жртава, окренули заједничким пројектима и будућности.

    4
    15
  2. Чему стид браћо и сестре ? пита се аутор овог чланка
    Зашто се стидимо наших победа и наших предака ?

    Не стидимо се ми наших победа и наших жртава. Ја се поносим нашим прецима. Стидим се оних који су нас водили у Пирове победе и изгубљене ратове, оних који су ратове узроковали и планирали. Стидим се команданата. Обесних, гордих, бахатих, глупих команданата.

    Стидим се на пр оних који су убили српског краља 1903, оних који су наоружали Младобосанце 1914, оних који су послали Тимочку дивизију на Чеврнтију 1914, оних који су убили хрватске посланике у Скупштини 1928, оних који су увукли Србе у рат против Хитлера 27 марта 1941, оних који су убијали Немце знајући за цену 100 за једног, оних који су извели бољшевичку револицију 1945, оних који су нас увели у братоубилачки рат 1990 . . .

    Стидим се оних који ни данас не схватају јучерашњу поруку патријарха Порфирија :
    “Могу само да молим све да чувамо једни друге, а не да се бијемо”

    4
    8
  3. Као што сам у претходном коментару рекао, стидим се обесних, бахатих и глупих команданата који су се наметали Србима.
    Опеваних у :

    ПЕСМА О КОМАНДАНТИМА
    Љубомир Симовић

    Кроза нас галопом, пуцајући,
    певајући и халачући, пројахаше,
    изјахаше пред нас са заставама,
    и сад пред нама – шкрипећи седлима,
    фишеклијама, опасачима, футролама,
    рукавицама, ремницима и чизмама – јашу
    команданти, на рамену са псећом,
    овнујском, свињском главом, и телећом.

    Певајући оно што нам се не пева,
    и славећи оног ко нам се не слави,
    идемо и стижемо и где нисмо хтели :
    на празно место, на које пада мрак.

    Командантима ни трага, ни гласа.

    Куда су, кад су, како су нестали ?
    с наших рамена питају се псеће,
    овнујске, свињске главе, и телеће.

    4
    7
  4. @Деда Ђоле
    Е, да смо Тебе, имали за “команданта“, “витеза“, “јунака“… вероватно нас
    не би ни било!
    Можда си Ти више за другу врсту “командата“, “јунака“, “витезова… –
    зликоваца, описаних у ПРИЛОГУ!
    Подсети се мало, речју и сликом, ваљало би!
    CRNA KNjIGA: AUSTROUGARSKI ZLOČINI NA ROMANIJI 1914. GODINE
    https://www.koreni.rs/crna-knjiga-austrougarski-zlocini-na-romaniji-1914-godine/

    8
    1
  5. Деда сам себе коментарише ТРИ пута а мог коментара на море његовог стида нема ? Он је недодирљив, или можда симпатичан ?

    6
    2
  6. @ Зоран

    Поштовани,
    Не можете на овом сајту да некога прозивате зато што можда јесте или није Србин… Ја чврсто верујем у ону реченицу покојног Михиза да „националне мањине треба да теже да прави Срби дођу на власт и да би тада имали највише права“.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    ПС. Ово Михизово наводим начелно, не за конкретног коментатора за кога ни ја не знам (нити желим да знам) шта је тачно.

    7
    2
  7. @ Поштовани , колико сам до сада приметио Ви обилато користите звездице за онај део који Ви сматрате неприкладним. То су понекад биле читаве реченице. Контекст мога коментара није био никакво вређање некога по националној основи, тим пре што сам цео живот окружен многобројним мањинама. Човек је мио, које нације био. Суштина мог коментара је сасвим нешто друго. Ви то нисте објавили само зато што је у питању деда Ђоле, велики спонзор чији ни један коментар није добио више смешка од мргуда , али то сте ми већ једном објаснили и још увек покушавам да схватим. Овако читаоце остављате у великој заблуди да сам ја неки шовиниста. Надам се да ћете овај коментар објавити да бих скинуо љагу са себе што ми је изузетно важно. Видим да су се већ огласили они са подршком који уопште не знају шта је написано јер није ни објављено. Разумем их само ако смешко није уперен против мене него против принципа са који се и ја слажем. Поштовање.

    6
    1
  8. @ Зоран

    Ви то нисте објавили само зато што је у питању деда Ђоле, велики спонзор чији ни један коментар није добио више смешка од мргуда , али то сте ми већ једном објаснили и још увек покушавам да схватим.

    Кад сам вам то објаснио? Правила коментарисања су иста за све, био он велики спонзор (тако?) или је први пут на сајту. Сви који су икад „спонзорисали“ знали су да помажу идеју и начин рада, а не „купују“ место – било као аутори било као коментатори.

    Жао ми је што на најприземнији начин користите нашу отвореност („транспарентност“) по питању власништва, али „према свецу и тропар“.

    Александар Лазић

    5
    2
  9. @Александар Лазић
    Потпуно је разумљиво да се не сећате поред стотина и стотина коментара . Ни ја не могу да цитирам, али мислим да је било почетком године и да сте написали да је сам Деда Ђоле размишљао да ли да и даље пише коментаре ( који редовно имају негативан одјек ) али сте разговарали са њим и убедили га да настави јер је добро да на сајту буде и другачијег мишљења.
    Иначе и мени је жао што сте све схватили као мој најприземнији начин коришћења ваше отворености те се надам да ћете уважити моје извињење.
    Поздрав.

  10. @ Зоран
    Наравно да ћу уважити извињење, праштајте и Ви ако сам подигао тон (да не кажем гард).

    Морамо сви да чувамо Стање ствари, и аутори и коментатори. Погледајте ово, уредница Печата Љиљана Богдановић у свом уводнику (!) цитира коментатора @Бојан, Приштина (линк коментара).

    Шта нам то говори (осим да су коментари читалаца неретко бољи од самог текста)? Да се и читаоци коментатори морају према Стању ствари односити као да је ЊИХОВО, као што се надам да и осећају/осећате, и да је много важније очувати тај дух саборности, слободе или како-га-већ-назвати него бити у праву у једном појединачном случају или „победити“ оног Другог.

    Вама хвала што сте ипак увидели да није било реч о „протекцији“.

    Александар Лазић

  11. Слажем се у потпуности. Моје поштовање.

Оставите коментар