Стево Лапчевић: Трагом једног апела сремскомитровачких националиста

Одмах након обнове рада, „Хрватски Соко“ је, и по писању митровачког гласила Србија, почео са провокацијама по српским местима

Хрватски соколи

Против хрватских сокола-хусара

Осмог новембра 1925. свој рад обновило је сремскомитровачко друштво „Хрватског Сокола“ које је укинуто само неколико година раније, услед одбијања да се сједини са српским. „Друштво је ширило соколску идеју, али првенствено националну идеју хрватства, у соколским селима оснивањем соколских одјела у оближњем селу Илачи (срез шидски) у јулу 1927, у Липовцу (срез шидски) у јуну 1929. Постојала је намјера да се оснује хрватска сеоска соколска чета у селу Кукујевци, али до тога није дошло.“[1]

Одмах након обнове рада, „Хрватски Соко“ је, и по писању митровачког гласила Србија, почео са провокацијама по српским местима иако је добро знао да свако ширење хрватског национализма у српским срединама може произвести тешке последице.

„Они су ишли заслепљени и вођени мржњом на све што не мисли као они, а та њихова мржња јача је од резоновања национално свесних грађана и довела их је тако далеко да не презају више ни од проливене крви,“[2]

Када је половином 1926. као своју прву велику активност, ово друштво најавило да ће у Митровици обележити 21-годишњицу оснивања, Србија је упутила позив да свечаност треба бојкотовати и на тај начин показати шта грађанство мисли о сепаратизму и шовинистичком национализму.[3] Сличан апел упутиће и југословенски митровачки националисти у јавном позиву упућеном суграђанима у виду памфлета који је тих дана кружио по граду.

Апел митровачких националиста

Сам догађај десио се половином августа, а како је у тексту под насловом „Крвави хусарски слет у Митровици“ Србија забележила 22. августа, била је то прва прослава тог типа у чему су митровачки југословенски Соколи проналазили провокацију, а не жељу да се заиста обележи неоспорно важан јубилеј[4].

„Већ то што је прослављенa 21-годишњица, коју до сада нико још није прослављао, прилично илуструје позадину тога слета. Митровици, српској Митровици, увек националној, која је и пре рата и у току рата својим национализмом предњачила и водила Срем, тој и таквој Митровици требало је показати ко су они, т. јест Хрватски Соколи.“[5]

Разлог таквог понашања, Србија налази и у личном анимозитету између афирмисаног вође ХСС-а др Ивана Лончаревића и новог активисте „младог и амбициозног човека“ старешине митровачког „Хрватског Сокола“ и адвоката др Петра Гвоздића којем је требало да се „популарише, а онда би ступио у борбу са противником једнако јак.“ Та чињеница, напомиње лист, довела је до затегнутости српско-хрватских односа у граду, до те мере „да је ноћу врло опасно ићи“.[6]

Читава светковина, или боље речено нереди који су је пратили, а који су до тада били невиђени у граду, трајали су три дана, а започети су коњичком поворком којој су већ од момента ступања на митровачке улице грађани и протестанти довикивали „доле Хусари, доле сепаратисти“[7]

„Маса света је ишла за поворком Хрватских Сокола и демонстрирала. Неупућен посматрач добијао је утисак, да националисти манифестују. Повици: Живео Краљ, живела Отаџбина, доле хусари, сепаратисти, издајице, пратили су поворку…“[8]

Ред је, наводи се у извештају, одржаван тешком муком, а ситуација је била толико напета да је полиција образовала кордон са исуканим сабљама. Ова предострожност се, макар првог дана светковања, показала као благотворна, па осим што су манифестанти протерани са улица, није било већих инцидената.

Како је кретање улицама било спречено, „поворка се одмах упутила ка трибини подигнутој пред соколаном југословенског сокола, где се говорници[9] нису чули и где је полиција с тешком муком одржавала ред.“ [10]

У наставку дана, како је програм одмицао, почело је са скупљањем протестаната који су, носећи испред себе југословенску заставу, настојали да и физички спрече кретање „Хрватског Сокола“ кроз град. Две стране сукобиле су се у Савској улици, а „соколи-хусари“ су у једном моменту на протестанте кренули са исуканим сабљама.

Соколи-хусари, коњица Хрватског сокола

„Пала је крв Митровачке деце и гомила Сокола-хусара, коју је крв охрабрила и одушевила појурили су са дивљачким алакањем на голоруку децу. Нарочито се истицао Митровчанима познати Влашић“ који је и раније растурао франковачке публикације по граду[11], а који је том приликом, уз повике „пролијмо хрватску крв за хрватски Срем“,према писању штампе предводио нападе.[12]

„Полицији је успело да поврати ред и Соколи-хусари су ушли у Променаду, да одрже јаван час. Ту се догодио опет један инцидент. На улазу у Променаду купио је карту г. Срета Личанин, којега је када је пошао унутра, на пар корачаја од улаза, лупио преко лица један Соколац. Касније се дознало да је тај Соколац био овдашњи књижничар Collognath. Овај мучки напад на једног Србина, који је мирно ушао у Променаду, плативши пре тога, да присуствује јавном часу, озловољило је ово грађанство, чија је узрујаност била тако велика, да већ није презало ни од голих ножева на полицијским пушкама. Напрежући последње снаге, полиција је одржала ред до на вече, када је била присиљена позвати у помоћ жандармерију, од којих је дошла једна десетина.“[13]

У вечерњим сатима, дошло је до напада на извесног капетана Вукотића којем је „неки Furst, Јеврејин“ добацивао: „Доле српска војска, доле српски официри из српске коже, доле српска стока“. Вукотић је потом био нападнут од стране два хрватска Сокола „један са сабљом, а један са батином. Том приликом су испаљена три метка који су промашили. Један је ударио и полупао велико стакло на оправљеном Српском Дому. На захтев капетана Вукотића, који је сам појурио, да брани официрску част и част војске, полиција је са жандармеријом ушла у кућу Михајла Калате, у коју су се хусари сакрили и ухватили двојицу, док су остали успели да побегну преко башти. Кроз ноћ су чешће одјекивали револверски метци, а нарочито, када се разјарено и огорчено грађанство упутило ка Пивари, гда су Соколи-хусари требали одржати концерат. Са тешком муком и са много труда, полиција је успела да задржи грађанство да не упадне у Пивару где би дошло до покоља. У току ноћи, крстариле су често појачане полицијске патроле.“[14]

Последњи напад десио се наредног дана када су митровачки југословенски Соколи покушали да упадну у вагоне у којима су се сгостујући хрватски Соколи у пратњи својих домаћина, спремали за полазак. Том приликом повређени су „жељ. чиновници Весовић и Ађански“. Три дана након ових догађаја, неколицина хрватских Сокола пресрела је на улици југословенског Сокола и отела му значку. „Херојско расположење држало је недељне хероје и неколико дана после слета, а дају му одушка нападајући децу“, забележила је градска штампа.[15]

Аутор је сарадник портала Мој град СМ

Напомене

[1] Жутић 2005: 173.
[2] Србија: 22.8.1926.
[3] Србија: 22.8.1926.
[4] Нама је овај догађај значајан и отуда што проблематизује став и сазнање Јована Удицког да је „Хрватски Сокол“ основан 1904.
[5] Србија: 22.8.1926.
[6] Србија: 22.8.1926.
[7] Србија: 22. 8. 1926.
[8] Србија: 22.8.1926.
[9]  Главни говорник био је др Петар Гвоздић.
[10]  Србија: 22.8.1926.
[11]  Србија: 22. 8. .1926
[12] Србија: 22.8.1926.
[13] Србија: 22.8. 1926.
[14]  Србија: 22.8.1926.
[15] Србија: 22.8.1926.



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Dace Bog, sudaricemo se sa ustašama i rešiti pitanje i problem jednom za svagda. Tada neće više imati decu, starce i žene pred sobom.

    6
    1

Оставите коментар