Мило Ломпар: Ова власт је створила наказни спој елитизма и примитивизма

Упитан да ли је неко из опозиције разговарао с њим као могућем кандидату за председника Србије, проф. Ломпар је кратко одговорио да није

Мило Ломпар (Извор: Спутњик)

Професор Филолошког факултета Мило Ломпар изјавио је данас да су у Србији сви нивои власти премрежени корупцијом која разара друштвено ткиво и кида било какав осећај солидарности.

Ломпар је у интервјуу агенцији Бета казао да је Србија данас само на папиру демократска и правна држава.

„У реалном смислу, на делу је цивилизацијска регресија: опозиција је прогнана из парламентарног и јавног простора, а судство у битним садржајима прати одлуке извршне власти. Сетимо се срамне одлуке Уставног суда да огласи своју ненадлежност поводом Бриселског споразума“, оценио је професор.

Додао је да су медији углавном под контролом власти, „изузев неких који су под контролом западних чинилаца“.

На питање како оцењује учинак актуелне власти у претходних десет година, Ломпар је истакао да је власт у националном погледу починила политичку издају, а у медијском погледу да је створила једнообразну јавну свест и уништила све спратове цивилизоване комуникације.

Александар Вучић на седници ГО СНС-а (Фото: НСПМ)

„У културном погледу, створила је наказни спој елитизма и примитивизма. Не верујем у њене економске прогласе, као што не узимам њене новчане поклоне. Оно по чему је посебна јесте да је власт симулакрума: национална фасада служи да се корак по корак напуштају национални интереси“, рекао је професор.

По његовим речима „главни спикер владајућег симулакрума“ је председник Србије Александар Вучић.

„Распон његових изјава, од националних до антинационалних, преноси се на све нивое власти, јер их сви понављају. Таквом друштвеном патологијом уништава се јавна моћ расуђивања. Без расуђивања, нема могућности за демократију“, истакао је Ломпар.

Упитан због чега већи део интелектуалне елите немо посматра ентропију српског друштва, Ломпар је казао да власт одговара клијентелистичким интересима интелигенције.

„Невладина или другосрбијанска интелигенција има покриће за мимикријску подршку власти у томе што власт постепено напушта део по део националних интереса. Њих не занима недемократичност власти у поступцима према Косову и Метохији“, рекао је професор.

Навео је да невладина интелигенција беспоговорно следи основни интерес западних, односно, америчких чинилаца.

„Он се састоји у уклањању руског политичког утицаја код нас“, оценио је професор.

По његовим речима национална интелигенција има покриће у томе што власт одбија да призна своје напуштање националних интереса, посежући за реторичком бижутеријом.

Јенс Столтенберг, Александар Вучић и Соња Лихт

„Они занемарују недемократичност власти због наводне државне и националне идеје. Тако стварају фатално поистовећивање ове власти и народа и државе. Међутим, ниједна власт није еталон државе и народа“, истакао је Ломпар.

Нагласио је да актуелна власт у Србији почива на прећутном споразуму невладине и националне интелигенције.

„Ако она падне, сви ће похитати да кажу како је нису подржавали, позивајући се на садржаје владања које су критиковали. Право питање, међутим, гласи: кад и како је нисте критиковали? Зашто једнима нису сметали поступци око Косова и Метохије? Зашто другима нису сметали поступци око Савамале и медијски терор“, навео је професор Ломпар.

Упитан да ли верује да власт у Србији може постати смењива мирним путем, на организованим поштеним и демократским изборима, Ломпар је казао да је до 2012. године власт била смењива.

„Коштуница је као директно изабран председник СР Југославије предао положај због споразума о Државној заједници Србије и Црне Горе, коју су успоставили Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић. Потом су и Живковићева, и Коштуничина, и Тадићева влада биле смењене на изборима. Тек је ова власт питање свог опстанка прогласила борбом на живот и смрт. То је несумњива регресија ка ауторитаризму“, објаснио је професор.

Александар Вучић (Фото: Раде Прелић/Танјуг)

Упитан да ли је неко из опозиције разговарао с њим као могућем кандидату за председника Србије, Ломпар је кратко одговорио да није.

На питање Бете може ли и на који начин опозиција да угрози актуелни режим на предстојећим изборима, Ломпар је казао да највећи број опозиционих политичара следе западне чиниоце и отуд не оспоравају политику власти у вези са изневеравањем националних интереса.

„Како они могу добити део подршке две трећине бирача који су национално оријентисани и вођени симпатијом за руски утицај? Они остављају огроман политички простор властима да стварају привид националне политике. Отуд, урушавање садржаја живота – криминал, корупција, медијски терор, политички диктат, примитивизам свих јавних стандарда – мора добити толике размере да у друштву не остане очувана ниједна колективна идентификација: ни политичка, ни друштвена, ни културна, ни економска“, навео је Ломпар.

Он је оценио да подељено друштво може изнудити промену власти тек када се западни, односно, амерички чиниоци умешају у њену смену.

Упитан како оцењује однос актуелне власти према Косову и Метохији и какав коначан исход очекује, професор је казао да је власт Бриселским и Вашингтонским споразумом, учинила све што је могла учинити.

Потписивање Вашингтонског споразума између Београда и Приштине 4. септембра 2020. године у Вашингтону (Фото: Регнум)

„Рекли су: не дам Газиводе и ‒ дали су. Рекли су: у косовској власти су ратни злочинци, а ушли су у коалицију с њима. Остало им је да се сложе са местом Косова у УН. Ту је главна препрека руски вето“, рекао је Ломпар.

Додао је да уколико Русија одустане од тог вета, вођена својим погодбама и интересима, власт у Србији добија савршен алиби за тај чин. „Како то сада не изгледа вероватно, чини се да западни чиниоци настоје да постепено промене амбијент око ове одлуке: да све чланице ЕУ признају бесправну и НАТО злочином од Србије одвојену територију и да јој обезбеде место у Унеско и Интерполу. Нови амбијент требало би да обезбеди нову одлуку“, казао је професор.

На питање Бете како види Србију за пет година, Ломпар је рекао да се не можемо надати нормалнијим приликама и поступцима уколико актуелна власт не буде смењена, и ако не додје до промене политике.

„Давно сам, у својој књизи Дух самопорицања, написао да нас чекају дуге године тихе окупације и да живимо у колонијалним условима. То ме је изложило јавном жигосању које је изводила невладина другосрбијанска интелигенција. Током ове деценије показало се да сам био потпуно у праву, и у нашем, и у европском контексту“, рекао је професор.

По његовим речима неопходно је да грађански оријентисани политичари схвате да је политика српског становишта европска и демократска у циљу, ако је таква у средствима.

„Они отуд треба да заступају недељивост државне територије Србије и легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини (Република Српска), Црној Гори, Македонији и Хрватској. Они треба да одбију наметање српске кривице за непостојећи геноцид и прихвате српски део одговорности за ратне злочине“, рекао је Ломпар.

Удружена опозиција Србије (Фото: Н1)

Додао је да отклон грађански орјентисаних политичара од западног утицаја у могућој мери јесте неопходан због политичке аутономије и приближавања преовлађујућем мишљењу народа.

„Треба да напусте идеју о својој историјској предодређености да воде друштво и да посведоче спремност на компромисе. Њихови западни ментори су им показали да то може и садашња власт“, навео је професор.

Истакао је да национално оријентисани политичари треба да заступају универзалност грађанских права, практичну осуду сваког насиља, отвореност за дотицај културног наслеђа и духовне ситуације времена, свест о томе да се ми налазимо на периферији руског утицаја и спремност на компромисе.

„Чини ми се да српска култура, њени политички и интелектуални протагонисти, нема снаге за такав преокрет“, закључио је професор Ломпар у интервјуу за Бету.

Мило Ломпар је одбио да говори на свечаној академији поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве, која је одржана крајем 2019. године, јер се противио одлуци Светог архијерејског синода и патријарха Иринеја да председнику Србије Александру Вучићу буде додељен Орден Светог Саве првог реда.

Опрема: Стање ствари

(Бета, 27. 7. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

13 replies

  1. …Мило Ломпар је одбио да говори на свечаној академији поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве, која је одржана крајем 2019. године, јер се противио одлуци Светог архијерејског синода и патријарха Иринеја да председнику Србије Александру Вучићу буде додељен Орден Светог Саве првог реда.,

    Ово је трагичан пример бахатости и самољубља наших професора који дају себи за право да оптужују и пресуђују без икакве одговорности а заштићени својом функцијом и државним парама.

    Колико треба да будеш сујетан и горд да одбијеш позив Цркве да говориш на једном тако важном, јединственом јубилеју и да умислиш да си компетентнији за црквене послове од Патријарха а за државне од Председника…

    Али то је само пример те професорске самозаљубљености која их наводи да сами себе цитирају и хвале па некако мислим већи интегритет имају навијачи који за 100 евра скандирају „Вучићу педеру“… Бар су мање плаћени…

    12
    113
  2. @Миодраг

    На „берзи за изнајмљивање“ зарадио си ваш заштитни знак – бурек.

    63
    18
  3. Највећма је врсно речено, али…
    Трећи пасус од краја – посвећен национално оријентисаним политичарима – за мене је разочарање… Компромис, хватање корака са духовном ситуацијом времена, универзална грађанска права, периферија руског утицаја… Нема Србља и Србских земаља на икаквој периферији ! Вазда смо у сред среде ! У страдању, у мучеништву, у истини, вазда смо у Светом Сави, у срцу му, у сердцу Православља, у Господњем Срцу… Без компромиса, без дотицања, тек ПУНОТА СМИСЛА… Уосталом, то је савет политичарима. Србији је доста политичара, Србији треба Србска елита. Да ли Србска елита овако саветује, макар и политичаре ?!

    29
    8
  4. Сербезовски Ако му понудимо два бурека можда и промени мишљење, или што рече блаженопочивши митрополит једном приликом у сличном контексту(за ДПСовце), они (напредњаци) мисле „дебелим цријевом“. Марва је то.. Даље од њушке не виде. Само да нешто за себе ситно ушићари, изјајари или неког изваћари.. Ако коментар и не објавите због непримерене терминологије, ок је.. Напредњаци увек успеју да из мене извуку оно најгоре.. Ваљда ми се спустио „праг“ на њих да ћу повратити. Равно је националној катастрофи што их има и толико колико их има, а нема их много. Да не помињем саблазан када сам на списку чувара лика и дела актуелног председника видео име настојатеља Хиландарске задужбине у Београду..

    35
    6
  5. Укрштене речи, под 7 водоравно: „ономатопеја упада двоногог мидорага у воду“ – глỳп!
    Хвала субјекту из горњег звучног записа на коментару у коме је садржана сва мозгаљна супстанца, заправо, њено потпуно одсуство, у просечног Аганлијиног сеоског телала. Лијепо ли ова сабља чита, дивно ли нас данас разговори, амана ти, ђе научи тако? Чита, скоро па течно, sotto voce, само да он чује, текст дневне заповести за Ломпар групу, а коју је добио од „шефа с мене“, и коју је дужан наизустити до сутра пре подне, те промптно поставити као коментар, под неким пуним српским именом без презимена, управо како Правило службе налаже, на све портале који нису под шапом капиталне бугојанске сорте браон међеда (које је Ћопави нарочито волео… као и међеди Ћопавог), па чак и на бенигно СС друштво нештампаних песника.
    У том коминикеју, а у складу са временским тренутком на Билијевом светском часовнику, куцавшем са зида канцеларије портфеља за лингвистику и телекомуникације, како и доликује земљи која је потпуно искоренила срце, рак, шећер и многе друге прехрамбене производе, а није још само цовид, ал’ ће и њему доакати, као једина на свету са шест неодобрених вакцина, стоји да је инкриминисани, самоцитирајући лезилеб Ломпар изволео руглу извргнути прото-примерак врсте Ursus Chipuricus, а самим тиме и целу Церкву, на чијем челу дотични Ugursus стоји као почасни Председник Управног „Обора“.
    Е сад, како је по ПС-у најстрожије забрањена употреба термина попут закона, правила, Устава, чињеница, аксиома, канона,… и сличних превазиђених средњевековних глупости, чијом употребом савремени човек не би имао времена да стигне ни до болоње (салама за ладни оброк, а не град или школски програм… мада му то дође на исто), тако је и наш, двема шангајкама од 13 цола пођоњени просечни миодраг, ослобођен обавезе да зна да je Ломпар сам себе заштитио статусом редовног професора, стеченог знањем које ум миодрагљев не може назорити, а да Цркву не чине кључеви од порте за протиним појасом, него сви мирјани једнако. Они можда не знају баш сваку беседу о Исусу и рибарима и стрелама Светог Димитрија, онако како их зна поп Мићо, али одвећ знају шта им свети оци нису оставили за научит.
    Или, како самопоручује сумњиво лице Ломпар, таман кад помислиш да се Супер’ику јавило да Србе коначно избави из дубоке јаме, он се докопа лопате.

    48
    15
  6. @Миодраг
    То што ви критикујете код Ломпара зове се интегритет, став, кичма…

    37
    8
  7. Заиста неки коментари излазе из рационалних оквира и говоре, толико, о онима који их састављају, њиховој унутрашњој неостварености, вечитој прикованости за дно – уплашени да се такмиче посредством меритократије са остатком друштва: јавно: од естетике тела до естетике душе – на начин да до подне највише мрзе себе, од подне, пак, цео свет, а да у животу, осим слепог служења машини – у распону од индустрије до политике – нису постигли ништа. Та уобразиља само(до)вољности – осуђујући друге за оно што су сами: аутопројекција сопствене ништавности егзистенције коју транспонују на другог, мислећи тим, бекством, да су решили тако лични, разједајући, проблем, који их, авај, већ следећи дан (ако не и сат) сустиже, и мучи – у брлогу уврежене битности и домета написаног коментара, немогућност (нај)ширег увида у тако сложени свет који се, у толиком низу векова, распростире свуда унаоколо, последично потврђује стање у коме се налазимо: можда ни за промил боље, српски народ, у овом часу, и није, већ да је својом formom mentis савршено исконструисао, или ако не а оно битно допринео, своју будућност. Газећи по утабаним глупостима, које се могу применити увек, и на сваког -у широкој лепези од уметника до научника – чији изрицатељи, спрам оних које стављају под удар речи, не само што не вреде нимало већ, просто, ни не постоје, онемогућавајћи иоле смишљену акцију, или позицију са које може најшири слој друштва да делује. Док се не науче тако једноставним законима друштвеног постојања овај пут у амбис ће се градити, и надаље, сопственим снагама.

    12
    8
  8. @Главни даса

    Исту појаву називамо другачијим именима , мене је низ других ставова проф. Ломпара навело да је вреднујем онако како сам навео а не тако као што сте Ви урадили.

    Покушаћу то да урадим и преко овог интервјуа:

    „Коштуница је као директно изабран председник СР Југославије предао положај због споразума о Државној заједници Србије и Црне Горе, коју су успоставили Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић. Потом су и Живковићева, и Коштуничина, и Тадићева влада биле смењене на изборима…“

    Петооктобарска демократија се нуди као узор… Нека хвала.

    „Он је оценио да подељено друштво може изнудити промену власти тек када се западни, односно, амерички чиниоци умешају у њену смену.“

    Мени ово личи на залагање за обојену револуциј коју никако не бих желео у својој земљи.

    „Давно сам, у својој књизи Дух самопорицања, написао да нас чекају дуге године тихе окупације и да живимо у колонијалним условима. То ме је изложило јавном жигосању које је изводила невладина другосрбијанска интелигенција. Током ове деценије показало се да сам био потпуно у праву, и у нашем, и у европском контексту“, рекао је професор.“

    Па мени се чини да ни у чему није био у праву и пре бих овај период назвао деокупација и деколонизација јер болнице, пруге и путеве итд… градимо сами… А свет се од медицинске кризе променио 1000 посто…

    А што се тиче другосрбијанске интелигенције ту проф. Ломпар мисли на опскурни сајт Пешчаник са којим се разрачунава у својој књизи Дух самопорицања а ни тада ми није било јасно зашто је тај сајт толико битан…

    И хвала уредницима што су омогућили да се чује и другачије мишљење што је свакако допринос демократији и толеранцији.

    9
    36
  9. @Миодраг
    Еееее, ово је већ претенциозно. Хоћеш врући бурек за читаву недељу?!

    19
    11
  10. Миодраже
    Мали **аже
    Неко овдје
    Крупно лаже

    26
    3
  11. „Мило Ломпар: Ова власт је створила наказни спој елитизма и примитивизма“

    Свесно или несвесно, томе је допринела и СПЦ доделом Ордена Светога Саве
    Првог реда Александру Вучићу, за време Патријарха Иринеја, њему и многим
    његовим сатрапима.
    То се наставило и у време новог Патријарха Порфирија – додлеом Ордена
    Преподобног Прохора Пчињског Александру Вучићу.
    Чему тај орден – није јасно, осим ако се изуме околност да су Патријарх Порфирије
    и Александар Вучић даљи рођаци по женској линији, “бабиној или прабабиној,“
    нешто слично као и у случају Радашина и Милашина из ТВ серије “Село гори,
    а баба се чешља“
    Овоме – “наказном споју елитизма и примитивизма“, допринео је и
    спољни фактор – Владимир Путин – одликујући Александра Вучића Орденм
    /Светог/ Александра Невског.

    18
    2
  12. Ах, одликовања се деле и тамо и овамо… На жалост, њихова тежина није одавно у складу са реалним заслугама и вредностима одликованог (велико је питање да ли је икада и била?).
    Погледајте само ко је добио одликовање француске Легије части на нашим просторима, у последњих пар деценија!? Да су живи Срби, носиоци истоименог одликовања од пре стотињак и више година, верујем да би своја одликовања, сви до једног, вратили Министарству Спољних дела Француске Републике, кад би сазнали ко су актуелни носиоци истих на нашим просторима!
    Чувена је она:”Ваше Височанство, па шта да радимо са Пером Перићем итд…”? ”Ма дајте му неку декорацију и мирна Бачка…” – најчешћи је био одговор!
    Није ми познато шта је Патријарх Иринеј имао на уму кад је одликовао Председника Вучића (Можда је помислио да ће орден Св.Саве додатно обавезати председника да не изда Косово?!)…
    У сваком случају, Проф. Ломпар је не само речима, већ и делом исказао своје неслагање са горе поменутим чином и због тога заслужује поштовање!
    Подсећам да Патријарх, не само блаженопочивши Иринеј, већ и сваки други није ”непогрешиви римски Папа”, тј.ексклузивни Христов изасланик на Земљи, већ грешни човек, који најбоље што може и уме брани свој народ и Православну Цркву!

    8
    2
  13. ПИСМО СРПСКОГ СЕЉАКА

    У овом контексту вредно је указати на расправу смедеревског сељака Живојина Марковића, коју је објавио под горњим насловом. Марковићева раправа је објављена у повременом часопису “ЗАВИЧАЈ- HOME”, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић , дипломирани правник, политички емигрант, пореклом из старог херцеговачког племена Дробњака.

    Не улазећи ни у какве друге коментаре у Марковићевој расправи, између осталог
    стоји:

    „Нама, Србијанцима, досуђена је била историјска мисија да у овом веку одиграмо ону улогу коју је српски народ вековима ишчекивао. Али та мисија није се састојала само у томе да, као консолидована држава са довбро организованом војничком снагом, бијемо одлучне битке на бојном пољу и да их добијемо а потом да станемо. Иза војничких успеха наметали су се тешки задаци, чије је остварење зависило од наше храбрости на духовном, културном и просветном пољу. На несрећу, ту смо страховито подбацили. Показали смо се и сувише слаби, сувише невешти и до запрепашћења несавесни да на послу окупљања дотле раскомаданих српских делова даднемо од себе оно што су сви Срби од нас очекивали и у то веровали. Узалудно је упињати се да докажемо своју исправност у том погледу. Ми и данас имамо људи, нарочито у емиграцији, који сматрају да је довољно понављати старе фразе о „ослобођењу и уједињењу“, па да сви други пред тим фразама погну главу као по команди. Узалудно је понављати тираде о „мајци Србији“, јер, на крају, ми и нисмо ничија мајка. Срби Војводине у огромној већини потичу из Старе Србије, а не оне из границе краљевине Србије (1878-1912). Срби Лике, Славоније и Далмације пре би могли назвати својом мајком Босну него Србију. А Црна Гора, Херцеговина, источни делови Босне и опет Старе Србије, наше су мајке, а не ми њихове. Но није важно било ко је коме мајка, али ми нисмо смели да постанемо ничија маћеха. А ми смо ту маћехинску ћуд показали већ првих дана после 1918. Није нам се, канда, требало много упињати да демантујемо своје „високе“ културне особине, које смо дотле пропагандом добро били пласирали код свих српских покрајина. То нам је дошло некако спонтано и разочарење у нас била је природна последица. После тога питали смо је: „Заашто нас остали Срби мрзе?“ Није истина да нас је ико мрзео, али су с правом осуђивали оно што је за осуду. Уосталом треба само погледати око себе колико смо пријатеља стекли код народа са којима се додирују наше границе. Упорно тврђење да смо само ми добри а сви около рђави никога не убеђује. МИ не можемо да порекнемо да смо после првог светског рата показали нескромно, управо бахато надгорњавање, које је већ било постало досадно. Та бахатост могла је имати тренутно рђавих последица док је трајала, али оне би се заборавиле да нису биле гарниране, ту и тамо, најобичнијим пљачкама, дрским корупцијама, па и злочинима. Ми бисмо добро учинили, бар ми у емиграцији, да будемо што скромнији у самохвалисању, јер бисмо иначе могли изазвати да нам се изнесу докази о томе, после чега заиста не бисмо имали шта да кажемо. Упамтимо да пред нама стоји ископана морална рака, од које смо само један корак далеко. Ако је у нама остало још и трунке моралне снаге да признамо истину, још није умрла нада да ћемо комунистичко декретовање Срба на разне народности моћи да поништимо. Без тога – свршено је!

    Ми се ишчуђавамо како се то могло догодити да наше ратне владе у Лондону раде само наопаке стварои и стварају афере. Неки су готови да то припишу њиховом лудилу, мислећи да само људи могу да упропасте оно што се још могло спасити. Ми са њима не делимо мишљење. Нису они били луди, као што никада нису били ни мудри. Били су нешто треће; били су покварени, јер из онаквог моралног амбијента, какав се из дана у дан изграђивао више од двадест година, бољи се нису могли појавити. И мартовска и послемартовске наше владе у суштини су једнаке. Једне су радиле „за добро народа“ али без народа, друге опет без народа „за част народну“, а у ствари све су радиле противу части нароодне и и противу народног животног опстанка. Ми српски сељаци, по својој простој рачуници, зарезали смо им на рабош рецке исте мере.

    После свега изложеног, верујем да још није доцкан да се вратимо из ћорсокака и изађемо нас прави пут – пут истине, ако не желимо да се на нас примене Његошеви стихови:

    „Не требује царство нељудима,
    Нако да се пред свијетом руже.“

    Живојин Марковић
    2325 Ann Ave
    St. Louis 4, Mo.

    (Види: Живојин Марковић, Писмо српског сељака, “ЗАВИЧАЈ – HOME”, Бр. 30, Maj 1962, San Fernando, California, U.S.A.).

Оставите коментар