Исак Давидов: Жонглирање правном државом

Садашњи сазив Скупштине објавио је спремност да поданицима подари аутентично тумачење одредби Закона о облигационим односима. Овај потез само је до краја оголио чин обесмишљавања „правне државе“

Фото: Стање ствари

У модерним расправама о држави и праву све јечи од појмова правна држава и (његовог англосаксонског еквивалента) владавина права. Њих као сенка прати учење о људским правима које је претворено у митологију нашег доба. Иако већ уводно слово открива непријатељско перо, дужност ми је да јасно нагласим дубок критички однос који негујем према напред наведеним доктринама. Моја је теза да ови самодопадљиви концепти, споља исплетени од грађанске пређе слободе и људског достојанства, у ствари стоје у служби протеривања правде, која као дериват религије мора бити прогнана заједно с њом. Овако костимирани, они су претворени у оруђе помоћу којег се на лукав и прикривен начин утире пут тријумфалном повратку правног позитивизма. У томе се огледа велика лаж нашег доба. Непрекидно установљавање нових „права“ само је једна фаза у стварању новог типа позитивног права. Другим речима, учење о људским правима извргнуло се у савршену идеолошку камуфлажу за остваривање интереса моћних. И зато када чују изразе „владавина права“ и „правна држава“ поданици треба да знају да се не ради о „правди којој се надају“, него да се ради о праву које стварају угњетавачи и да се ради о држави која је устројена да на легалан начин штити интересе тлачитеља.

У западним се друштвима споменути процес спроводи комбиновањем различитих тактика, стрпљиво и упорно. А како се то ради код нас разоткрила је шарада са изменама Закона о парничном поступку. У текућим променама правила парничне процедуре сусрела су се два комплементарна интереса. Један је свачијем оку видљив интерес моћних (банака), док се други тиче несметаног функционисања гигантског механичког Левијатана – „мегамашине“, чији је правосудни систем (ја га означавам именом правосудна аждаја) само један важан део. Додатно ћу објаснити овај други, скривенији импулс. Најтрауматичнију епизоду у развоју модерног судског поступка представља, по мом суду,  преокрет у схватању појма легитимитета одлука. Најзначајнија импликација преобликовања овог појма огледа се у одрицању од класичне концепције по којој је процедура трагање за истином и правдом. С друге стране, усвојено је гледиште по којем је најважнији циљ поступка да се сукоб што пре апсорбује његовим окончањем и тако обезбеди стабилност система. На тај је начин конструкторима поступка омогућено да избегну тегобне богазе поплочане крутим принципима и да с неуважавањем, или чак њиховим потпуним непознавањем, одушевљено смишљају нове пречице. Ништа не стоји на путу (јер nihil obstat је сада мото секуларног света) да се судски поступак организује као просто извлачење дрваца, а да притом и даље остане fair јер учеснике третира на једнак начин.

Фото: Танјуг

Напред изнето објашњење открива да је приликом пројектовања нове законске грађевине дошло до судара два непомирљива обрасца. Ради се о сукобу који је један од најважнијих проблема на пољу права. Зато је без одлагања потребно исправљати лажни утисак који се креира у јавности: да је питање промене правила судског поступка проблем српске адвокатуре у целини или једног њеног дела. Најмање је три разлога који објашњавају чињеницу да су се адвокати издвојили као носиоци овог отпора. Адвокати заступају интересе поданика пред ћудима правосудне аждаје, па су по природи ствари сензибилнији за њихове проблеме. Наравно, потешкоће поданика истовремено су и потешкоће њихових заступника, па бранећи интерес клијента да досегне или сачува своје право адвокат истовремено штити и сопствене интересе. На крају, у адвокатури још увек има завијутака и рукаваца који нису до краја окупирани. Према томе, друштвена појава о којој говоримо никако се не може и не сме поистовећивати са некаквим себичним интересима припадника адвокатског реда (иначе, у доброј мери компромитованог).

Илустративно је да текуће турбуленције нису произвеле гласно и организовано негодовање из реда судијског сталежа, нити из универзитетске и уопште научне јавности. То је, по мом расуђивању, само потврда колико је јака матица главног тока и у којој је мери домаћа стручна и научна јавност непоправљиво конформистичка. Обашка то што би иритираност степеном деградирања посла законописања морала проузроковати реакцију, и то што је конкретни закон леп пример све израженијег процеса сакаћења језика. Наиме, Закон о парничном поступку је једини пропис у нашем правном систему у којем доминирају дијалектизам и провинцијализам у изражавању, а оличени су у једном непотребном бугаризму у српском језику (ради се о избегавању употребљавања инфинитива чак и у ситуацијама у којима је он обавезан и, уместо тога, коришћења везника „да“ плус презент – тзв. дакање).

Овде ћу прећи на тривијалнији део текста јер је банализација неизбежна када се анализирају радње и појаве у којима учествује актуелна власт. И најтрапавији отпор предложеним изменама закона проузроковао је да се ствар подигне на виши ниво лакрдијања: садашњи сазив Скупштине Републике објавио је спремност да поданицима подари аутентично тумачење одређених одредби Закона о облигационим односима (донетог 1978. године). Овај колико непромишљен толико и неочекиван потез само је до краја оголио чин обесмишљавања „правне државе“. Зацело је нешто слично имао на уму Бодријар кад је написао да стварност, попут Мадоне у музичком споту, тежи да се разголити. Да целу ствар спасе латио се један адвокат и народни посланик истовремено, који је непосредно код председника Републике ургирао да се начас мане посла издаје Косова и законодавној власти нареди одустaнак од подухвата за који се припрема. Овај је, наравно, молбу милостиво услишио и решио да још једаред размрси оно што су наводно други замрсили. Цела опeрација „поправке“ правне државе преношена је уживо преко друштвених мрежа.

‘Играли се коњи врани’ Томе Росандића (Фото: Стање ствари)

Догодило се, дакле, да је наша власт (извршна, законодавна и судска) у стремљењу ка правној држави и владавини права исказала најоштрију критику овог концепта,  и то тако што га је мимо своје воље приказала у карикатуралном облику. Све ми се чини да је остало ово двоје: „да сви овдашњи грађани иду пред општински суд где ће сваком ударити жиг на чело“ или да исти ти грађани потраже затурене „куке и мотике“.

Уосталом, нема предаје Косова и Метохије!

Аутор је доктор правних наука из Новог Сада

Прочитајте још



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Где је стао господин Пјешчић, наставио је господин Давидов. Његов текст је онај одвезани облутак правде који мећеш у џеп кад пођеш у слепи сокак одвезаних паса позитив( истичког)ног права. Зашто ? Управо стога јер га је писао доктор права а приврженик правди, служитељ правице… Сва баналност, таштост, бесловесност и дијаболичност позитивног права једнака је огреховљеној болесности најбољег студента права у историји, те су зато драгоцени овакви текстови…

    11
  2. Исак Давидов је један од ретких чије текстове читам у једном даху. Хвала Стању Ствари што ми је омогућило да уопште сазнам за њега. Написи о „Реинтеграцији Косова“, „Идеји издаје“ и „Судији Мајићу“ су ретки који су интересантнији и инспиративнији од својих коментара.

  3. P.S.
    Мислим да се поткрала двосмисленост – нисам, наиме, намеравао да потцењујем коментаре, већ да похвалим Давидова који надзилази општи тренд, у којем су коментари углавном занимљивији од текстова, што није нимало негативно, напротив.

Оставите коментар