Јован Дучић: О Енглезима и Русима

Енглез се смеје, али је тужан; он је лепо обучен, али је несрећан; он је богат, али је циција; он је паметан, али је мутав; и добар, али индиферентан; и племенит, али несрдачан

Јован Дучић

Енглези су најчуднији свет по овим алпијским насељима. Поред њих, нарочито поред Енглескиња с луткастим лицем и зачуђеним очима, сви се ми осећамо блазираним и старим. Они се свему чуде и свему смеју. Код Енглеза је смех и радост ствар васпитања и доброг тона; ми се смејемо људима и идејама, а они стварима. Непристојно је ћутати, неуљудно бити тужан, глупо бити замишљен. Енглези се смеју чим вас ослове, не зато што је нешто смешно, него да сусрет учине радосним; на смешно се и не знају да смеју. Спортови их чине да остају увек деца. Ових дана је неки поротни суд у Енглеској осудио на смрт једног пса што је ујео три човека, а варош је тражила касацију пресуде. Смех и радост су без сумње ствари једне више цивилизације и хуманости. Цивилизације, пошто је један научник тражио код дивљака у Перуу жену која уме да се насмеје, али је није нашао; а хуманости јер у Сједињеним Државама америчким пише по дућанима: Смејте се! – Један руски писац каже: треба се чувати човека од чијег осмеха његово лице поружња. Ово је истина. Рђави људи не умеју да се смеју; а од смеха лице постане човечанскије и лепше јер постане светлије.

Одиста, ја ћу се овога лета дуго сећати по каламбурима и духовитим доскочицама неколицине Француза, али исто тако, и исто толико пријатно, по здравом и благородном смеху неколицине ових Енглеза који се ни са ким нису упознали целог лета. Енглез је рођени сепаратист. – Енглез се смеје, али је тужан; он је лепо обучен, али је несрећан; он је богат, али је циција; он је паметан, али је мутав; и добар, али индиферентан; и племенит, али несрдачан. Енглез сматра Енглеску, ако не засебном планетом, а оно извесно шестим континентом. Међутим, себе сматра правим Европљанином, често с пуно разлога. Између једног Енглеза и једног Француза, и у њиховим личним односима, постоји дубоки Ламанш, који се даје пребродити и надлетети, али не даје исушити. Свашта сам на свету видео, али не видех Француза и Енглеза да су били интимни другови. – Највећа разлика међу људима се види по њиховом смеху. Енглези се смеју без повода, а Јапанци се смеју и у најжалоснијим случајевима. Значи да се смех не односи увек на оно што је одиста смешно.

Енглески војници се смеју током концерта на отвореном, 1942. (Фото: Daily Herald Archive)

Европски народи изгледају да имају своја доба живота различна једна од других: Словени су младићи од двадесет година; Немци су мудраци од тридесет; Талијани су комедијаши од четрдесет; Грци љубе и ратују као чиче од педесет; Енглези се чуде и смеју као деца од петнаест. – Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим смехом. Жене се најрадије дају људима који умеју да их засмејавају, који све окрећу на смешно – не зато што оне понижавају цену ствари, него што су рођене епикурејке, и што воле радост живота изнад свега у животу. Од тренутка откад један човек постане за њу појава која носи весеље, она му се сва препушта, као што таквим људима сва деца трче у сусрет и падају у наручје. Смех је знак здравља, али и знак прогреса једног друштва. Најбољи доказ да је смех ствар прогреса људског друштва јесте то што се човек не смеје кад је сам, него само кад је у друштву, и што смех не постоји међу расама које нису још постале друштвом.

Али ако многи од нас изгледамо намргођени и заверенички мучаљиви поред Енглеза, исто тако поред Руса изгледамо увек недовољно добри и срдачни. Ја сам руско друштво познао само по страни. Французе сам волео увек свом памећу, али Русе свим срцем. Рус је простодушан као дете, али и компликован као дете. И кад је најкултурнији, он је међу другим неуравнотежен и нешто медвед. То су идеални јунаци и благородни лудаци. Кад се заљуби у Петрограду, оде да прокоцка своје имање у Монте Карлу, и убије се у Гуадарами. Нико није у исто време толико и дете, и човек, и жена: има детињу љубав да живи играјући се свачим на свету; има женски укус за емоције; има мушки бес и снагу да све покуша и увек све рескира. Љубопитство које иде дотле да окуша све, чак и злочин; неосећање вредности свог живота, ни цене своје среће. – Руски тип добричине не постоји нигде другде на свету.

Руски плес (Фото: Википедија)

Њихова фамилијарност у односима има разлога да буде можда за западњака сасвим несносна. Намећу своју интимност и причају своје породичне ствари. Не остављају ничије раме да га не потапшу. Кад вас не нађе код куће, пријатељ Рус вас чека изваљен на диван или хрчући на вашој постељи. Кад се најзад растанете занавек, он продужава још десет година да вам пише писма о свему што је негде видео и чуо, шаље поклоне, ретке књиге, илустроване новине. – Брани идеје које су одавно тријумфовале, обара оне које су одавно сахрањене. Никад ведар идеолог, него увек мутан утопист. Над сваким од њих изгледа да лебди нешто трагично: као да ће погинути у пожару каквог позоришта, или у судару возова, или се сасушити у неком казамату. Нико нема толико укуса за срећу и поштовања за сузе.

Извор: Јован Дучић „Прво писмо из Швајцарске“, Градови и химере. Сабрана дела, стр. 384-385. Leo Commerce, Београд 2014.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 2. 3. 2021)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар