Ђинђићева критика  Милошевићевог „легализма“, била је само алиби за устоличење, прекривено наравно демократским реторичким обландама, децизионистичког „нелегализма“

Зоран Ђинђић (Фото: Станислав Милојковић/Данас)

Најнедвосмисленији и најексплицитнији став према легализму Ђинђић је изнео у следећем исказу: „Знате шта значи легализам? То значи стриктно примењивање закона и Устава Слободана Милошевића – све друго је нелегализам“. Међутим, легализама има разних. Свака држава у којој постоје устав и закони може се назвати легалистичком државом. И комунистичке државе су биле легалистичке, посматрано из тога угла. Али њихов легализам се радикално разликовао од легализма примереном ономе што се на немачком назива Rechtsstaat (правна држава) , а на енглеском Rule of Law (владавина права). Битна разлика између комунистичких држава и ових других држава које су почивале на владавини права, састоји се између осталога у томе што је у оним првима владао принцип јединства власти а у овима другима начело строге поделе власти на законодавну, правосудну и извршну грану. Ако се узме у обзир непобитна чињеница да је Ђинђић био противник расписивања избора за уставотворну скупштину која би обавивши свој посао донела устав са либерално-демократским предзнаком, а тиме и поставила оквир за доношење склопа закона који би представљали правне гаранте независности правосуђа, које би као такво ограничавало самовољу извршне власти, чиме би се направио радикални раскид са дотадашњим нелибералним Милошевићевим уставно-правним поретком, кристално је јасно да је Ђинђић имао одбојан однос не према овом или оном легализму, већ према легализму као таквом, дакле и оном либерално-демократског типа.

Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, 25. октобра 1990. године (Фото: Време)

Стога је тадашња његова критика  Милошевићевог „легализма“, била само алиби за устоличење, прекривено наравно демократским реторичким обландама,  децизионистичког „нелегализма“. Тиме Ђинђић себе уздиже на ниво недодиривог суверена, чије руке нису везане правним нормама, те напросто, вођен искључиво властитом вољом, напросто сам доноси одлуке. Суверен који доноси одлуке у ослобођености од свих правно-нормативних ограничења, тенденцијски почиње да спаја у својој „историјској личности“ функције суверена и диктатора. Зато је Ђинђићев период владавине све више личио на покушај стварања тзв. суверене диктатуре коју је заговарао  Ђинђићев  узор Карл Шмит, као безобзирни критичар либерализма и његовог системског чеда – парламента, који се, по овоме немачком правнику, нужно претварао у бескрајни дискусиони клуб немоћан да донесе коначну одлуку. Као и Карлу Шмиту, и Ђинђићу централно питање демократије није било на који начин се доносе одлуке већ ко одлучује.

Но, нисам ја једини који Ђинђића сврстава у присталице децизионистичке политике.

Александар Молнар у својој полемици са Весном Пешић истиче:

„Моја теза гласи да су Ђинђићева настојања да своју политику повеже са циљем приближавања Европској унији била унапред осуђена на пропаст управо з бог њеног децизионистичког језгра…“

И Весна Пешић која је иначе, у основи бранила Ђинђићеву политичку концепцију, у датим околностима, ипак је признала: „Децизионизам, арбитрарност, дискреционо одлучивање јесу биле карактеристике Ђинђићеве владавине“. А Прокопијевић напомиње „током 2001-2002, Ђинђићева влада владала је уредбама  и за годину дана донела више уредби него све Милошевићеве владе за десет година“. Ту је и Владимир Глигоров:

„Ђинђић је временом постајао све приврженији схватању да демократија није средство изградње нације и државе, већ да се то мора постићи другачијим средствима, из чега је, по њему, произилазио закључак да проевропске реформе не морају поседовати „демократску легитимацију“.

Било је и има још много других оштрих критичара Ђинђићеве технологије владања, али ја наводим само ове зато што се њима не може приписати „српски национализам“ нити блискост са Коштуницом као функционером.

Зоран Ђинђић (Фото: Гети)

Тема моје полемике није поређење, у погледу облика владавине, Ђинђића са другим челницима петооктобарског покрета, већ искључиво Ђинђићева тежња ка деспотском испољавању ароганције моћи, не због тога што осећам било какву мржњу према свом дугогодишњем пријатељу, већ да бих се супротставио оним политичким  и интелектуалним струјама које и дан-данас хоће да трагичан крај нашег премијера искористе за стварање мита о њему  као државнику (упоређујући га, примера ради, са једним Де Голом) у нади да ће тако себи подићи властити маргинални рејтинг. Кад то кажем, ту пре свега мислим на самозвану праву Демократску странку чији челник [Бранислав] Лечић настоји да је легализује ванправним средствима уздајући се у  функционалну „самилост“ свога господара Вућића. Али и на Весића, Бебу Поповића, Чеду Јовановића, Чомићку и сличне који би већ одавно били политички мртваци да нису испољили свој поданички однос према свом новом овоземаљском Богу који је свој презир према сваком нормативном систему уздигао н-ти степен; ако у појам Бога 17. и 18. века спада трансценденција Бога у односу на свет, онда трансценденција Суверена у односу на законе и грађане спада у Вучићеву концепцију државно-правног поретка. Све наведене особе третирале су Ђинђића као јединог гаранта аутентичне српске демократије, из чега је већ следило одбацивање парламентаризма као облика плуралистичке демократије којем је примерен принцип смењивости власти.

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

Грађани Србије, будите достојни великог Његоша који је својим стиховима јасно назначио пут на којем се  земље, заједно са својим грађанима, могу ослободити своје ропске потчињености својим господарима: „Вук на овцу своје право има, као тиранин на слаба човека, ал тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“. То можете учинити на два начина. Масовним изласком на улице у знак подршке онима који ће се на преговорима са представницима власти борити не за козметичко већ за радикално побољшање изборних услова. Или великим и жестоким изливом различитих облика грађанске непослушности пред којим ће постојећа антидемократска власт која вас тлачи, понижава и гази пасти попут „куле од карата“.   Такве акције су, према утемељитељима парламентаризма, ваше неотуђиво право: „Кад год законодавци покушају“, истиче Џон Лок, „да одузму или разоре својину народа или да га доведу до ропства  под арбитрарном влашћу, они себе стављају у стање рата са народом који је одмах затим разрешен сваке даље послушности…“  Јер ви сте у представничкој демократији изворни носиоци суверености и нико други сем вас. Од вас, у крајњој линији, зависи да ли ћете живети у слободној земљи у којој ће бити признато и поштовано ваше властито достојанство и достојанство ваших суграђана.

Categories: Судбина као политика

Tags: Демократска странка, Зоран Ђинђић, Слободан Дивјак, Слободан Милошевић, демократија