Слободан Самарџић: Српски патријарх, Косовски завет и још понешто

Као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати „Косово“, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Свети архијерејски сабор изабрао је новог патријарха Српске православне цркве на прописан и ефикасан начин. Доскорашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије преузео је своју нову дужност скопчану са бројним тешким  задацима. Али, кад мало боље погледамо, у његовој наредној мисији неће бити никаквих тежих задатака у поређењу са највећим бројем његових претходника, којих је било четрдесет и пет. Сви они суочавали су се са бројним текућим питањима живота пастве и Цркве, али пре свега са питањем њиховог заједничког опстанка. Већи део дуге повести српског народа и његове Цркве обележила је борба за саму егзистенцију, на ивици између тла живота и понора смрти.

У центру овог историјског искуства стоје косовско предање и завет. Али, у том центру они се налазе само зато што су и предање и завет исход једног реалног искуства – губитка државе. Народ и Црква су опстали не тек стога што су сачували једно сећање и уздигли га до нивоа Новог завета, како је приликом устоличења рекао нови патријарх, него и стога што су веровали да ће на тој основи држава васкрснути (како је писао Стојан Новаковић), а у њеном границама и Косово и Метохија.

Патријарх Пофририје (Извор: СПЦ)

Сасвим је разумљиво да је патријарх Порфирије у проповеди после свечаног устоличења истакао духовну суштину питања о Косову и Метохији. „Највећа брига моје и наше Цркве и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим, како је говорио патријарх Иринеј. Косово и Метохија за Србе није напросто мит, јер мит припада свету имагинације, па се ту може губити и побеђивати. Косово је наш завет, који је везан за Нови завет, чији је темељ светост. Отуда је Косово за нас нит, пупчана врпца која нас повезује са суштином нашег идентитета. Ми смо у Косову и Косово је у нама…“.

Ово су велике и лепе речи, изговорене кад и где треба. Ван тог јединственог духовног окриља, оне ће морати да се суоче са стварношћу. А стварност КиМ стоји на поменутој егзистенцијалној граници. Да би ова опасна ситуација, која није непозната нашој историји, била још опаснија, њен битан састојак јесте став домаће власти да Србија мора да валидним међународноправним актом преда Косово и Метохију побуњеним Албанцима. У односу на нашу Цркву, којој је на чело управо дошао нови патријарх, то би значило легалан упис српских православних светиња као „косовских“, по признатој држави „Косово“, у Унеско-ву листу културне баштине. За њихову заштиту били би задужени они који су после јуна 1999. године срушили, спалили и оштетили преко 150 светиња, од чега само у једном дану и у присуству светских мировних снага, 17. марта 2004,  њих 34. Остатак би штитили они који већ деценијама воде образовну и културну политику одузимања оног што је у том пепелу преостало и приписивања тих бисера наше духовности наводној албанској историји „Косова“. Итд.

Свесни ове опасности, више Архијерејских сабора јасно је у својим посланицама изнело свој став: „И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем мајском заседању (2018 – нап. С.С.) да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији.“ (У посланици после мајског заседања 2019. још експлицитније у погледу измене државног статуса покрајине). Највише црквено тело тачно је оценило намеру власти да призна независност „Косова“ и, свесно последица по духовни живот целокупног српског народа, послало јасно упозорења домаћим државним хазардерима. Нека се нико не вара да су потоњи гести тадашњег патријарха Иринеја, пуни признања за „лавовску борбу“ председника државе, па чак и уручено му највише црквено одличје, умањили значење речи из посланица. Оне, по дефиницији, упућују на саборни карактер ставова изречених у њима, и исти такав карактер одлука које из њих следе.

Патријарх Пофририје (Извор: Војвођанске)

Имајући све ово у виду, велике и лепе речи новорукоположеног патријарха не смеју остати ни у разлици, а најмање у супротности, према ставу Цркве у вези државног питања Косова и Метохије. Као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати „Косово“, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак. Референдум о промени Устава може да уследи тек после тога. То је материјални еквивалент цитираних речи патријархових о Косову и Метохији. Када би недајбоже изостала та веза – жила куцавица – између завета и стварности, онда би се свака реч и проповед претворили у оно што патријарх Порфирије назива „мит“, који, како каже, припада свету имагинације. Исповедање косовског завета остао би празан духовни ритуал ослобођен било какве и духовне и световне одговорности пред људима и историјом; то би било наше приватно право које не би имало никакво објективно значење. Чак нам ни идеолошки новосрбијанци не би на томе замерали.

Велике су речи кад патријарх каже: „Ми смо у Косову и Косово је у нама“. Али, ако то не дотиче и оне који су „на Косову“, онда ни наша духовна веза са Косовом не може да се испуни. Јер, управо они Срби који су данас „на Косову“ постављају стандард наше људске емпатије према Косову. Дакле, не само верске или националне, него и људске емпатије. Признање „Косова“ било би озакоњење српског апартхејда на албанском „Косову“ и зато би то била крајња апстракција када бисмо носили у себи Косово а не и страдалнике који тамо живе. Сви они су верници СПЦ и грађани Србије.

Разуме се, ово што је написано не упућује ни на какву последицу патријархових речи изговорених поменутом пригодом. Већ је речено да се он природно ограничио на чисти духовни аспект питања о Косову и Метохији и да је то с правом учинио. Моје страховање само каже: то је дубока духовна истина која кад изиђе напоље са свих страна бива изложена отровним стрелама. Можда Држави није писано да она узме тај крст и стави га на леђа. Али Цркви јесте. Ако Црква поступи по свом унутрашњем налогу, не значи да ће и Држава. Али није немогуће да се Држава, у лику неке друге и другачије управе, прихвати свог посла по узору на Цркву.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 23. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

11 replies

  1. „Као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати „Косово“, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак“

    Може ли г. Самарџић ово да објасни? Ако пођемо од реалне претпоставке да Вучића у његовом науму да нешто учини може спречити само употреба силе, молим да се објасни како ће Црква то да организује? Или, можда, г. Самарџић има у виду неки други метод који би Црква могла да примерни, али мени не пада на памет.

    14
    10
  2. Поштовани господине Челекетићу,
    ви полазите од премисе да само сила може Вучића да помери. Моја премиса је другачија: Црква је убедљиво најутицајнија установа у земљи. Дакле, њен став против признања, јасно изречен још једном, сигурно би придобио највећи број присталица, па и Вучићевих, што би њега довољно уздрмало…Разуме се, Црква би овога пута морала да буде сасвим експлицитна – да каже да је реч о фамозном споразуму.
    Ето кратког објашњења. Сада ви мени објасните на коју и чију силу сте ви мислили?

    23
    6
  3. Ако има Срба у Србији (у шта сам све мање убеђен) тренутној Влади само једна већа литија која би покренула ЛАВИНУ била би та СИЛА коју спомињете.
    За Литије су задужени људи Србске православне цркве тачније довољан је само један ПРАВЕДНИК међу гомилом ситих , насмејаних, румених црквених велИкодостојника да поведе људе у Литију ,међутим и овде сам скептик , питање је да ли имамо ЈЕДНОГ ПРАВЕДНИКА МЕЂУ ТАКВИМА?

    Постоји још један велики проблем а то је да су Грађани Србије дубоко анестезирани тачнији израз нокаутирани деловањем издајника свих врста и сорти.
    Србија је окупирана по вертикали . Тачније од баба сере до Ибн сауд од Бугојна на врху.
    И та спрега од најситније(баба сере) до најкрупнијег(криминалца, убице) делује у држави .

    Грађанима се сервира споменик Стефану Немањи(ако је тамо волим га видети), затим им се сервира филм о патњама наших сународника у НДХ(ако је снимљен ваља се) А СВЕ ЗАРАД ЛАЖНОГ ПАТРИТОЗМА ДОК СУ НАМ У ПОТАЈИЦИ ВЕЋ СПРЕМИЛИ ПРЕДАЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ , а сматрам да је Косово и Метохија ипак битније од филма и споменика.

    Чему споменик ако останемо без Грачанице, Девича, патријаршије, МУШУТИШТА ?
    Чему филм ако останемо без идентитета?
    Филм треба да се врти сваку ноћ у ударном термину на свим ТВ станицама Србије(ово озаконити) идућих 70 година колико је филм тачније СТРАШНА ИСТИНА КАСНИЛА А СВЕ ЗБОГ УДРУЖЕНОГ ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА БИВШИХ СРБА-ТАДАШЊИХ КОМУНИСТА И данашње ЊИХОВЕ ДЕЦЕ И УНУЧИЋА НА ВЛАСТИ.
    Споменике треба градити. Свим србским владарима у сваком граду , вароши по један само сад није време за то . Ти подухвати требају сачекати а радити по питању Косова и Метохије.
    Јер без Косова и Метохије све ово што су ови СНС неимари градили и снимали вреди колико лањског снега .

    Усудио би се још да додам каква власт такав и народ , јер Власт је хтела не хтела увек ОГЛЕДАЛО ВЛАСТИТОГ НАРОДА

    23
    6
  4. Слободан Самарџић
    Извињавам се због журбе и грешке. Коменатр је мој, а не мог пријатеља Бошка Мијатовића

    11
    1
  5. Поштовани господине Мијатовићу

    Тај сценарио који Ви помињете, изгледао би, отприлике, овако. Вучић доноси одлуку да призна Косово, креће у акцију, СПЦ излази са саопштењем да је против тога, Вучић доживљава побуну у својим редовима и његов план је осујећен.

    Тај сценарио је мало вероватан зато што би Вучић морао да буде тоталан политички дилетант да тако погрешно процени, а ми знамо да Вучић није политички дилетант.
    Да видимо шта још знамо. Знамо да нема те светиње и тог српског интереса које Вучић није спреман да жртвује зарад политичке користи. Дакле, нема никакве сумње да Вучић не би имао проблем да призна Косово ако би проценио да му се то исплати. Даље знамо да је списак Вучићевих непочинстава према Србији и Србима прилично велики. Бриселски споразум, потпуна криминализација земље и бесомучна пљачка, насељавање миграната, педеризација земље… Све ово није било довољно да СПЦ макар направи дистанцу од њега. Напротив, показује се да му је највечи и најјачи савезник. Питање гласи, ако је СПЦ све ово могла да прогута, зашто не би прогутала и признање Косова? Ви можете рећи да је тако шта немогуће, али да Вас је неко пре, рецимо, десет година питао да ли је могуће да Србија добије лезбејку за председника владе и да се патријарх са њом слика, Ви бисте, вероватно, рекли да није.
    Признање Косова може бити урађено на два начина. Тако што ће СПЦ одћутати. То би могао бити сценарио који се помиње, да Србија не призна Косово, али да се договори са Русима да пусте Косово у УН. Друга варијанта је да уђе у сукоб са СПЦ, али да из тог сукоба изађе као победник. Оно што до сада знамо је да СПЦ, ничим, апсолутно ничим, није спремна да се супротстави Вучићевим непочинствима према Србима.
    Што се силе тиче, ствар је врло проста. У Србији не постоје ни закони, ни устав ни наводне демократске процедуре који би и које би могли бити брана у спровођењу Вучићеве воље. То знамо из искуства. Дакле, једини начин да се он осујети у некој намери јесте да му се запрети улицом, па повуче одлуку, као што је то било када је, опет, хтео да уведе полицијски час или да му се силом не прети него да се она употреби да се он сруши. Тако стоје ствари, то је оно што знамо о тренутном односу снага.

    24
    2
  6. Када се говори о ставу СПЦ, бојим се да се превиђа једна кључна чињеница. Не постоји јединствен став. Октроисањем Патријарха Вучић је већ de facto створио Србску Заграничну Православну Цркву. Знам да су ово тешке ријечи. Волио бих да ме осјећај вара. Треба добро изанализирати излагање оца Гојка Перовића о јединствености четири епархије СПЦ у ЦГ, нпр. Не треба занемарити ни БиХ, односно Српску. Да не говоримо о огромној србској дијаспори. Тамо је већ, послије смрти Патријарха Павла, дошло до одређеног раскола. Нпр. Слободна Српска Православна Црква у Аустралији.
    Надам се да гријешим. Молим се Богу да не дође до тога, али расположење вјерног народа показује супротно.
    Присјетимо се покојног владике Артемија, који је неканонски изопштен из Цркве. Али његов углед у народу није опао. Напротив.
    Иако Порфирије није био мој фаворит, већ Јоаникије, свесрдно се молим Богу да да снаге и мудрости Његовој Светости Патријарху Порфирију да сачува јединство Србске Цркве, а тиме ће се створити услов да се сачува и Косово и Метохија. Амин!

    15
    3
  7. Његово блаженство Порфирије папоугодно ће у ОРГАНИЗАЦИОНО јединство српске разграничене цркве увести и хрватску православну цркву, уз благослов црногорске православне цркве, косовске православне цркве, северномакедонске православне цркве, све до једне кћери вартоломејеве… Бошњачку православну цркву – и њу ће поменуте кћери организационо усвојити и ујединити, само да стасају, да се “ украјине „…

    17
    4
  8. „… битан састојак јесте став домаће власти да Србија мора да валидним међународноправним актом преда Косово и Метохију побуњеним Албанцима….“

    Просто питање за г. Самарџића: где је тај став изнет, у којој форми и када?

    Колико је мени познато тзв Косово је прогладило самосталност за време владе Коштунице и Самарџића, такође процес решавања измештен из УН и поверен ЕУ а војска и здравство и многе друге области (банкарски систем, индустрија) потпуно урушени…
    Зато ми цело ово патриотско пренемагање личи на оно: Држ’те лопова!

    6
    3
  9. Слободан Самарџић
    Погледајте Преговарачку позицију ЕУ за приступање Србије ЕУ, 21. јануар, 2014, тачка 23. Прихавћена закључком Владе Србије. О томе сам писао више пута, па нисам нашао за сходно да то овде понављам.
    За време владе Коштунице и Самарџића ништа није било предато албанским сецесионистима, за разлику од Вучићеве (страхо)владе када је Бриселским споразумом предато све оно чиме је Србија располагала, а тога је, сетићете се, било прилично. Ту чињеницу нико не може са сакрије иако се многи, као и ви Бошко, много труде.

  10. Moje veliko poštovanje za gospodina Samardžića! Cijenim Vaše stavove i Vaš odnos prema KiM, ali Vas molim, nemojte sami sebe izjednačavati sa Koštunicom, nekada sam glasao za njega, razočarenje ogromno, taj čovjek je bio nesposoban za državnika, nije zaslužio funkciju koju je obavljao, veliko razočarenje…

    3
    1
  11. Г. Самарџићу веома поштујем то што сте се потрудили да одговорите на мој коментар који, верујте, не бих ни писао да претходно нисам уживао у многим Вашим текстовима и трудићу се да што краће објасним замерке на овај и неке претходне текстове.

    У најкраћем: ако пођете од нетачне или невалидне или небитне претпоставке добићете погрешан резултат тј закључак, па онда тај закључак узимате као основу за даље анализе и грешке се мултипликују.

    Ево и у ових пар реченица кажете: …СВЕ на Косову је предато… па није здравство и школство. То је чињеница коју треба узети у обзир приликом закључивања, без обзира да ли се неком свиђа или не, а претпостављам да нисте злонамерни да намерно изврћете чињенице.

    Једноставно, свет се за годину дана драстично променио па и Србија у њему и ако то не узимате у обзир не можете ни да сагледате реално стање у друштву, процесе који се одвијају и своју улогу и одговорност у том друштву. Зато Вам најдобронамерније препоручујем књигу „Митеранов шешир“ неког младог француског писца у којој онај ко стави тај шишир одједном реално сагледава ситуацију без обзира на претходна уверења.

    Али, можда сам дужан објашњења за констатацију о патриотском пренемагању. Повод за то је у ствари догађај из Италије где је влада изгубила подршку у парламенту и реконструисана променом коалиционих партнера без расписивања нових избора.
    Ми смо ту ситуацију имали у време најкритичнијих догађаја на КиМ када је премијер Коштуница управо због односа према КиМ изгубио подршку ДС, одбио да направи коалицију са радикалима у циљу одбране КиМ, поднео оставку и расписао изборе на којима је на власт дошла опција са којом се сукобио због односа према КиМ.

    Свако коме су КиМ били на првом месту тада, био је изненађен, да не кажем шокиран тим потезом а на питање зашто је то урадио, зашто није направио коалицију са радикалима у цуљу одбране КиМ пријатељ из тадашњег ДСС ми је одговорио: …па јеси ти луд, знаш шта би му жути урадили у медијима, растргли би га…

    Е та процена је стварно била тачна, јер жути су држали 100% медија, за разлику од садашње страховладе Вучићеве кад држе само 80%.

    Дакле да појаснимо: да сте се тада упустили са радикалима у одбрану КиМ, у медијима би вас нападали, можда и породицу, децу… Ви иако сте патриотски настројени нисте били спремни на такву жртву а сада 12-13 година касније на тим истим медијима нападате друге да нису патриоте тј да су издајници, заједно са онима због којих је тада пала влада баш по питању одбране КиМ.

    То што на тим медијима нападају Вучићеву децу, породицу , итд… је управо оно на шта Ви нисте били спремни да отрпите ни за тако узвишен циљ као што је КиМ, и сада Вам не смета јер се не ради о Вашој деци и породици, али добро знате да ако мало одступите од свог патриотског пренемагања и успротивите се неправди ма на кога се она односила, чекаће вас гомила лажи, увреда, пљувања, подметања и ко зна шта још, зато се боље држите тога: Ја сам патриота а он је издајник, часна реч.

Оставите коментар