Владимир Басенков: Упознајте се са руским једноверјем – како се ми молимо

Разне цркве и манастири данас преузимају поједине елементе староруске црквене побожности 

Фото: Православие.ру

Од времена „реформи“ руског патријарха Никона и цара Алексеја Михајловича спроведених у другој половини 17. века, у богослужењу, начину живота, па чак и у погледу на свет руског православног верника променило се много тога. Често чујемо од наших пастира, али и од верника који за њима понављају: „Форма није битна, битна је љубав и чиста савест…“ – и друге варијације на тему поштовања разних црквених правила. Истина је да Господ наш Исус Христос као две главне заповести истиче речи: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим“ (Мт 22, 37) и: „Љуби ближњег свога као самога себе“ (Мт 22, 39). Чим тога нема, сви наши напори на плану религије претварају се у формализам, лицемерје, фарисејство.

Међутим, наши побожни преци, а пре њих ништа мање побожни Византинци, баштиници дела св. Василија Великог, св. Јована Златоуста и св. Григорија Богослова, трудили су се да оцрквене своју васколику свакодневицу, све што их је окруживало. Није случајност да најузвишенија уметничка дела, најзначајнији сачувани споменици старе Русије носе изразито религијски карактер и директно су повезани са црквеном културом. Архитектура, сликарство, књижевност… Стиче се утисак да је стара Русија била један огроман храм. Нећемо идеализовати: историја наше земље препуна је догађаја којих није нимало пријатно сећати се, али се не може порећи да је у то време хришћански идеал био оријентир у животу државе и друштва.

Рекло би се, та побожна времена су отишла у неповрат, сада живимо у времену и околностима у којима живимо… У градским црквама више нема дугих богослужења, одмереног појања попут анђеоског, мало где се може видети икона у духу школе Андреја Рубљова. Ипак, мрвице те старине, тог полуманастирског начина живота, сачувале су се вољом Божијом и дошле до нас у једноверским (старообредним) парохијским заједницама Руске Цркве.

Нека читаоца не збуњују речи „једноверје“, „старообредне парохијске заједнице“, „православни старообредници“ или само „старообредници“. Није реч о представницима неке посебне хришћанске конфесије нити, далеко било, о расколницима, већ о члановима пуноће Цркве Христове. Једноверје се као покрет уједињења старообредника и новообредника појавило још крајем 18. века. Од тада у Руској Православној Цркви потпуно равноправно постоје два различита обредна система у јединству вере. Као што једноверци слободно посећују новообредне цркве и у њима примају свете тајне, тако и парохијани обичних православних храмова слободно могу да дођу на „древно“ богослужење, па чак, ако желе, и да постану чланови старообредне заједнице.

Фото: Православие.ру

Једноверци се са великим трепетом односе према богослужењу. Ако одлучите да посетите богослужење у једном од таквих храмова, у близини цркве угледаћете вернике који изгледају као да су изашли из филмова о старој Русији. Мушкарци носе дуге, необријане и неподшишане браде, одевени су у косоворотке – кошуље са бочним прорезом које се носе преко панталона и везују појасом. Понекад чак носе и порте – широке платнене панталоне, и чизме. У самој цркви многи облаче црне, дуге мантиле до пода – кафтане. Жене носе сарафане – хаљине без рукава које се облаче преко кошуља, и непровидне мараме које се причвршћују зихернадлама на подбратку и прекривају груди и леђа. Удата жена испод мараме носи и повојник – хеклану капицу која говори о њеном брачном статусу. Верници у рукама држе дуге, по правилу кожне бројанице – лестовке, на чијим крајевима висе пришивени троуглићи.

Ако сте пошли код старовераца а немате посебну богослужбену одећу – ништа страшно. Само имајте у виду главно правило: одећа треба да буде неупадљива и уредна. Као и у обичном руском храму: дуги, непровидни рукави, жене у сукњи и са марамом (пожељно је да буде причвршћена на описани начин).

Пре и након уласка у цркву једноверци чине знак крста и три мала поклона, молећи се у себи: „Боже, милостив буди ми, грешноме! (поклон) Саздао си ме, Господе, и помилуј ме! (поклон) Безбројно сагреших, Господе, помилуј ме и опрости ми грешноме! (поклон)“. Код улаза обично стоји хрпа малих везених ћилима за молитву – подручника. Свако узима по један и касније, током чињења великих поклона, на њега ставља руке и главу, да би их сачувао у чистоти. Мушкарци и жене стоје обавезно свако на својој страни: мушкарци десно, жене лево. Сувишно кретање по цркви боље је избежати. Ако има још времена до почетка богослужења може се сести на клупу поред зида.

У једноверским црквама се не користи електрична светлост за време богослужења. Црквени простор осветљавају кандила и свеће. У таквом полумраку човек се боље усредсреди на молитву, поглед му не лута. Уље у кандилима је биљног порекла а свеће су обавезно од природног воска. Ако желите да упалите свећу испред неке од икона боље је да то учините на време, пре почетка богослужења. У неким једноверским храмовима обичај је да се и пре паљења свеће понови горе описана молитва са три поклона, као и да се упути молитва светоме који је представљен на икони.

Пред почетак богослужења свештеник излази из олтара, стаје испред царских двери и чини „седмопоклони почетак“. То је посебна, „припремна“ молитва. Она нас изнутра уводи у молитвено расположење, позива нас да се саберемо. Сачувао се обичај да се ова молитва чини, такође, пре изласка из куће и након повратка са саборне молитве. У крајњем случају њоме се могу заменити јутарње и вечерње молитве. Ово су речи те молитве:

Боже, милостив буди ми, грешноме! (мали поклон)
Саздао си ме, Господе, и помилуј ме! (мали поклон)
Безбројно сагреших, Господе, помилуј ме и опрости ми грешноме! (мали поклон)

Достојно је уистину блаженом звати тебе, Богородице, свагдаблажену и пренепорочну и Мајку Бога нашега. Часнију од херувимâ и славнију уистину од серафимâ, која Бога Реч непорочно роди, истинску Богородицу тебе величамо. (увек велики поклон)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу! (мали поклон)
И сада и увек и у векове векова, амин! (мали поклон)
Господе, помилуј, Господе, помилуј, Господе, благослови. (мали поклон)

Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава пречисте твоје Мајке, силом часнога и животворнога Крста и светог анђела мога чувара и ради свих светих, помилуј и спаси ме грешнога, јер си благ и човекољубив. Амин. (велики поклон без чињења крсног знака).

После отпуста „Господе Исусе Христе…“ чине се још три мала поклона са молитвом „Боже, милостив…“

Ако сте којим случајем ушли у једноверски храм, а богослужење је већ почело, „седмопоклони почетак“ треба учинити самостално, а затим пажљиво заузети слободно место и приступити саборној молитви. Верници у цркви стоје руку прекрштених на грудима. По светоотачким тумачењима, такав положај руку симболизује склопљена крила анђела који стоје пред престолом Божијим. А ви ћете бити пријатно изненађени чињеницом да је дуго богослужење знатно лакше издржати стојећи у таквом положају.

Нека вас не збуњују разлике у појединим речима и завршецима молитава. До средине 17. века у старој Русији је свуда било тако. На пример, у Симболу вере можете чути: „И у Духа Светога, Господа истинског и животворног…“ Или, на пример, на црквенословенском, уместо уобичајеног: „и во вјеки вјеков“ чућете: „и во вјеки вјеком“.

Ако присуствујете бдењу, приметићете да на јутрењу током катизми људи седе, устајући само за време „Славе“ да би се прекрстили. Могућност да се приседне постоји и током читања поучних текстова (из пролога, синаксара…), уколико се читају. Бдење је у једноверским црквама дуго – може да траје од 4 до 6 сати. И поред тога, многи верници након неколико долазака на бдење могу приметити да је необично лако одстојати га, могу осетити чак и невидљиву „помоћ“ у стајању.

Обратимо пажњу и на певницу. Певнице могу бити две, десна и лева, али ипак је чешће једна. Певницу води головшчик који у руци има укаску, дугу диригентску палицу којом „указује“ – задаје брзину појања или у књизи показује место које се пева, на пример ако чује да се неко од појаца збунио. Предводник певнице стоји у самом центру, а остали појци око њега. У једноверским црквама на богослужењима се чује знамено појање – основни тип староруског појања који је у Русију дошао из Византије. Хор пева једногласно, звучни интервали се уместо нотама обележавају крјукама – необичним кукицама и квакицама. Самим погледом на њих стиче се утисак додира са нечим древним и у исто време вечним. Управо такво појање, налик анђеоском, зачули су некада давно изасланици равноапостолног кнеза Владимира у константинопољском храму. Знамено појање је веома одмерено, аскетско, без емоција, сабрано. Ако се староруско појање упореди и са византијским, разлике су очигледне. Звук нашег појања је слободан, гласан, извођење је суздржано у погледу емоција – то је одраз националног, северног колорита. Такво појање верницима помаже да се усредсреде на молитву.

На посебан начин се читају и богослужбене молитве, као и Јеванђеље, Апостол и Шестопсалмије. Пракса таквог читања се зове погласица, то је изговарање речи у једноставном речитативу. Погласица може бити псаламска, паримијска, апостолска, јеванђелска, поучних читања, итд. Користе се поновљена издања књига из 17. века. Често се на налоњу могу видети старе књиге из прошлих векова у кожном повезу, пожутелих страница, са старинским орнаментима и илустрацијама. Пред почетак читања сваки чтец, по правилу, чини велики поклон на подручник и, након што добије благослов од свештеника, приступа молитви.

Фото: Православие.ру

Богослужење се завршава као што је и почело – седмопоклоним почетком. После тога свештеник са амвона држи проповед. Затим заједница прелази у трпезарију. У неким парохијским заједницама се сачувао диван обичај певања тропара дана или празника током прелажења из храма у трпезарију. Пре узимања хране сви се заједно моле. За време трпезе се могу читати душекорисне књиге, на празнике је обичај да се певају староруске побожне песме. Као што знамо, песма је душа народа. Она изражава његов национални карактер, кроз свој садржај омогућава му да проживи догађаје који су у њој описани. Зато је једноверцима важно да у тренуцима одмора певају хришћанске, а не световне песме. То је још један одјек минуле епохе и жеља да се „приближи Царство Божије“, да се васколики простор око себе христијанизује.

На својим скуповима једноверци читају Свето писмо са тумачењима, житија светих, дела светих отаца, другу поучну литературу.

С обзиром на своју малобројност, верници старообредних цркава су веома блиски једни са другима. Активна је и сарадња између различитих парохијских заједница. Једноверци из суседних епархија се често посећују, понекад на храмовне празнике долазе верници из разних делова земље, па чак и света.

Ризнице богослужбеног живота и црквенопарохијског уређења које су од времена старе Русије па све до данас сачували православни старообредници (једноверци) припадају целој Руској православној Цркви. Разне цркве и манастири данас преузимају поједине елементе староруске црквене побожности. Негде се са певнице чује знамено појање, негде се црква осликава по древном канону, негде се не користи електрична светлост на богослужењима. Сва ова средства, која доприносе приснијем доживљају Бога, дубљем додиру са њиме, могу се применити и у личној молитви код куће.

Интересовање за стари обред у Руској Цркви је све веће из године у годину, све је више следбеника живота по законима старе Русије. И нека би дао Бог да се интересовање не смањује, већ само повећава. И што је најважније – да нам свима буде од помоћи у корачању путем спасења душе.

Изворник: Православие.ру

Са руског превели Иван С. Недић и Јелена Недић

Опрема: Стање ствари

(Искра, 23. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Neka su živi i zdravi,ali neka hvala. Bio,vidio,malčice mi je to teatralno. Manastir Svetog Nikole(ne Nikolaja,Srbin ga je osnovao) u Moskvi je staroobredni,otvorena vrata i dobri domaćini,nije loš duh,ali manjkalo je radosti,a službe beskrajno duge.

    3
    3
  2. парохије суверника су различите. погледајте аутора у Уљановску, пуно је радости.

Оставите коментар