Небојша Катић: Де Гол и политички Лилипутанци нашег доба

У чему је тајна Де Голове политичке вештине а сада већ и мита који траје

Шарл де Гол у Нормандији 15. 6. 1944.

У једном разговору генерал Шарл де Гол је рекао да ће га свет боље разумети кроз педесет година. То је једна од његових ређих погрешних процена – требало је много мање времена да би се разумели Де Голова величина и значај. Данас, са довољно велике временске дистанце, педесет година после његове смрти, није претерано рећи да је Де Гол био највећи француски државник у последњих двеста година, и уз Стаљина, највећи европски државник двадесетог века.

Малро и Де Гол 1966.

Својим рукама сам подигао и држао мртво тело Француске уверавајући свет да је то тело још увек живо.“ Ово је слободнији превод реченице коју је генерал Шарл Де Гол изрекао у свом дому у Коломбеју, током последњег разговора са Малроом децембра 1969. године. (Андре Малро је разговор забележио у књизи „Храстови које обарају“.)

Осам месеци раније, 28. априла, Де Гол је поднео оставку на председничку функцију и заувек напустио политичку сцену Француске. Повод оставке био је везан за референдум на коме су Французи одбили Де Голов предлог о реформи високог школства и увођењу радничког учешћа у управљању предузећима. Референдумске теме и нису биле одсудно важне да би се због њих подносила оставка, али је генерал исправно проценио да га већинска Француска више не жели. Промена расположења јавног мњења била је јасно видљива још током студентских и радничких демонстрација у мају и јуну 1968.

Мрачна реченица, готово епитаф којом почиње овај текст, најкраћа је синтеза односа Де Гола и Француске. Она би се могла тумачити и као осветољубиви исказ политичара који је, сишавши с трона, остао гневан на нацију која му је окренула леђа. Друго објашњење би могло бити да је Малро, не увек нарочито поуздан сведок, измислио ову реченицу и приписао је Де Голу. Али оба ова тумачење била би нефер и према Де Голу и према Малроу.

Број Де Голових ципела

Суморно виђење будућности Француске генерал је исказивао и док је био на власти, у разговорима са Жаком Фокаром, својим сарадником од највећег поверења. Де Гол је говорио о Француској као о истрошеној, разједињеној земљи, без борбеног елана, огрезлој у конформизму. Прорицао је и да ће се илузија о француској моћи урушити када он буде отишао са њеног чела.

Нажалост по Француску, али не само Француску, испоставило се да оваква предвиђања нису последица нарцисоидности резигнираног политичара чије је време прошло. Ове генералове речи, као и друга политичка пророчанства, остварила су се управо онако како је он то видео у својој стакленој кугли. Француска после Де Гола није ни сенка пређашње државе, нити се утицај Француске може мерити са оним из генераловог периода. Де Голове ципеле, добро пенџетиране уставом Пете републике, биле су превелике за све који су долазили после њега.

Шарл де Гол на референдуму 1969.

У разговору са чувеним америчким новинаром Сајрусом Сулцбергером генерал је рекао да ће га свет боље разумети кроз педесет година. То је једна од његових ређих, погрешних процена – требало је много мање времена да би се разумели величина и значај Де Гола. Данас, са довољно велике временске дистанце, није претерано рећи да је Де Гол био највећи француски државник у последњих двеста година, и уз Стаљина, највећи европски државник двадесетог века.

Нема државника који је са лошијим картама ушао у партију политичког покера, који се угурао у игру и сео за сто са опасним играчима који су кројили судбину света током Другог светског рата. Нема политичара који је у игру огромних улога ушао празних руку а из ње изашао тако што је поражену, колаборантску Француску, превео у табор ратних победника са свим правима која победнику припадају. То није политика, то је магија.

Чвор пораза

Де Гол, генерал са једном звездицом, појавио се на међународној политичкој сцени 18. јуна 1940, када се из Лондона, посредством BBC радија, огласио својим историјским говором којим је позвао Французе да одбаце потписану капитулацију и да се боре. Иза њега, а ни уз њега, у том тренутку није стајао нико. До тада непознати генерал представљао је само себе и говорио само у своје име. Де Гол је дубоко веровао да су нације поражене само онда када изгубе вољу да се боре и то своје вјерују задржао је до последњег даха.

На политичкој сцени, што у сенци што ван ње, Де Гол је остао до 1969. године. Иако је реч о дугом периоду политичког присуства, Де Гол је, као председник Француске, био на власти тек мало дуже од десет година. У том периоду, на његову иницијативу, донет је устав Пете републике којим је стабилизован хаотични политички систем, до тада (бар по турбуленцијама) веома сличан послератном италијанском. Буквално ризикујући главу, генерал је пресекао трауматични алжирски чвор, извео је Француску из командне структуре НАТО-а, модернизовао је, ојачао и осамосталио. Од Француске је направио независну политичку силу и политички фактор чији је значај и утицај далеко надилазио економску или војну моћ државе.

Мит о Де Голу

Де Гол је краће био председник Француске но што су то били Франсоа Митеран или Жак Ширак и много краће од немачких канцелара Конрада Аденауера и Хелмута Кола, или данас Ангеле Меркел. Де Гол је био нешто краће на челу Француске него што је Маргарет Тачер била на челу Уједињеног Краљевства и само који месец дуже но што је Тони Блер био премијер Уједињеног Kраљевства.

Смисао ове тривијалне и, претпостављам, антиинтуитивне статистике је да подсети да дужина мандата, по себи, не осигурава и дубок политички траг. Сви набројани западни политичари дугог трајања биће упамћени као, мање или више, компетентни епизодисти. Када се угасе светлости политичке позорнице и време постави све на своје место, поменута имена ће, ако већ нису, бити негде на маргинама историје. Сви одреда могу остати упамћени пре свега по томе што своје снажне државе нису успели да извуку из вазалног атлантског статуса, нити да од Европе направе моћну и независну политичку снагу.

У чему је тајна Де Голове политичке вештине а сада већ и мита који траје?

Тешка и компликована времена су времена великих изазова и то је амбијент у коме се појављују велике личности. То је Де Гол наравно знао и о томе је и говорио. Али, величина генерала није везана само за период Другог светског рата. Де Гол је своју снагу и дар исказао и у поратном, мирнијем времену. Светска позорница је увек компликована и не постоји политички контекст који правом лидеру, посебно велике државе, неће дати прилику да своју визију реализује и своју величину искаже.

Тајна Де Головог мита је пре свега у томе што су његове најважније особине управо оне од којих се и праве херојски митови. Де Гол је био човек изузетне, готово луде личне храбрости, аскетског поштења, интегритета, воље, чврстине и упорности. Све ове особине биле су у служби патриотизма и све их је повезивало и јачало опсесивно осећање мисије. Не треба заборавити ни да је генералов патриотизам био неодвојив од његовог католицизма и вере у хришћанску Француску.

Улога карактера у историји

Де Гол је веровао да му је провиђење наменило улогу и одредило пут. То своје веровање није крио а снагу те вере је и доказивао – није се склањао нити тражио заклон док су немачке бомбе падале око њега, нити је спуштао главу када су на њега пуцали атентатори ОАС-а. (Реч је о човеку који је са својих 193 цм био сјајна мета.). Генерал је био уверен да му се ништа не може догодити јер постоји мисија коју му је судбина наменила. (Тако снажну веру у провиђење имао је само још један његов савременик – Адолф Хитлер).

Де Гол на Конференцији у Казабланки 1943.

Де Гол је био компликована личност – необична комбинације енергије и меланхолије, сујетни усамљеник склон песимизму и честим променама расположења. У односу са људима је био некада непријатан, груб и пизматичан, а некада изванредно шармантан, поготово када је то служило сврси и политичком интересу. Био је врхунски интелектуалац и то мерено француским строгим стандардима, одличан говорник и одличан писац, човек који је изванредно познавао људе и психологију масе. Управо то разумевање психологије му је и помагало у политичким борбама, а помогло му је и да свесно креира мит о себи.

У својој књизи „Оштрица мача“ која се појавила 1932. он пише да истински лидери морају на себе ставити вео мистерије и да урођени ауторитет који је иманентан вођама није довољан за успех. Истинске вође су усамљеници који држе дистанцу према људима око себе будући да фамилијарност прераста у презир – или како је то написао, ни један човек није херој свом собару. Људи од акције нису анђели, у себи носе дозу егоизма, гордости, грубости, лукавости, али све то им се опрашта ако остваре велике циљеве. Лидери морају бити самодисциплиновани, живети уз непрекидно преузимање ризика, морају се стално преиспитивати и морају сносити одговорност за последице својих акција. Утисак је да је својом књигом Де Гол давао упутства самоме себи.

Де Гол је, под снажним утицајем Анрија Бергсона, схватио лимитираност интелигенције и теоријске анализе у разумевању света. Интелигенција није довољна да се докучи стварност која се стално мења – неопходна је комбинација инстинкта и интелигенције. Интелигенција помаже теоријском, апстрактном тумачењу стварности, али инстинкт омогућава да се стварност и осети и да се допре до њених скривених делова.

Лик ствари које ће доћи

А када смо на терену инстинкта и интуиције, на терену смо нечега што се не може научити и што је божји дар који се не дели широком руком. Де Гол је бићем осећао политичке и историјске процесе и трећим оком је умео да види њихове исходе који су лежали у будућности. Видео је и боље и даље од својих савременика као и од француских и европских Лилипутанаца који су дошли после њега.

Као што је 1940. био уверен у пораз тада непобедиве Немачке, тако је касније предвиђао и уједињење Немачке. Распад Југославије је предвидео још 1964, као што је предвидео, без злурадости, да СССР није трајна творевина. Видео је пораз САД у Вијетнаму и каснији сукоб Кине и Вијетнама. Није веровао у будућност Ирака и суживот шиита, сунита и Курда, итд. Пикантерије ради, по убиству Џона Кенедија, прорекао је и да ће шармантна Жаклина Кенеди завршити на јахти неког нафтног тајкуна.

Де Гол у Москви 1944. (Фото: Rue des Archives/PVDE)

Де Гол је у својим проценама полазио од веровања у националне државе и у опстанак само оних заједница чији народи деле исту веру и историју. Ово је и темељни став реалполитике деголизма. Иако заљубљеник у Европу и присталица интеграције, он је није видео као федералну државу какву, корак по корак, Брисел покушава да направи. Његова Европа није бирократски конструкт већ је заједница суверених држава… да, и без Уједињеног Краљевства. Како данас ствари стоје, чини се да му је историја и овде дала за право. Одлазак Де Гола и пораз деголизма је отуда и трагедија Европе, бар оне еманциповане, хармоничне, политичке Европе од Атлантика до Урала за коју се Де Гол залагао.

Де Гол је веровао у снагу и важност државе и у њену улогу која је изнад партија и партијске политике. Није на одмет рећи и подсетити левичаре да је Де Гол био представник социјалног католицизма који је нагињао социјалдемократији. На линији таквих уверења веровао је, чини се ипак у овоме наивно, да радничка класа и власници капитала могу да сарађују и хармонизују своје односе.

Коначно али не и неважно, Де Гол је био човек досадне и прилично нефранцуске приватне биографије – политичар после чије смрти костури нису поиспадали из ормана и који није помагао да таблоиди дижу тираже.

Генерал, приватно

Ивон и Шарл де Гол

За разлику од својих наследника, Де Гол није имао серије ванбрачних афера, нити децу зачету у таквим везама. Ни он, ни супруга Ивон нису чезнули за друштвом из џет-сета нити су учествовали у узбудљивим сексуалним ескападама париског високог друштва.

Де Гола нико није могао да повеже са илегалним финансирањем партија или корупцијом у било ком облику. Генерал није планирао да по силаску с власти уновчи свој политички капитал продајући своје консултантске и лобистичке услуге, нити је планирао да новац зарађује у управним одборима великих компанија или банака.

За разлику од својих наследника који су врло галантно трошили и троше туђе, Де Голови су били више него уздржани у располагању државним новцем. У резиденцијама им нису требали нови базени, ново скупо посуђе, папрено скупи цветни аранжмани, нити су трошили новац на удешавање како би изгледали лепо у јавним наступима. Напротив. Тражили су да се приватне просторије председника у Јелисејској палати смање јер су биле непотребно велике. Тражили су да своје приватне рачуне за струју и телефон у Јелисејској палати плаћају сами. Из свог џепа је Де Гол платио и да се капела у Јелисејској палати врати својој првобитној намени како би ишао на недељну мису када је у Паризу.

Можда је ова врста поређења небитна па и тривијална у великој слици ствари. А можда и није – можда приватни животи политичара више говоре о њима и њиховом политичком профилу но што се може сазнати из учених анализа.

Време и времена

Може се учинити и да је Де Гол човек прошлог времена, да би му боље пристајало неко витешко доба него време којим доминирају политички комерцијалисти. Мени се ипак чини да би Де Гол у сваком времену био јединствен и издвојен и да је реч о политичкој биографији која постаје мит и без ретуширања или романтизовања.

Истини за вољу, много је оних који су Де Гола видели на другачији начин. Када је 9. новембра 1970. Де Гол преминуо, највећи део нације се нашао у стању колективног шока. Том емоционалном потресу није подлегла редакција сатиричног часописа Хари-Кири. Поводом генералове смрти, а са истанчаним осећајем за тренутак, редакција је издала свој пригодни број са насловном страном на којој је, слободније преведено, писало: „Трагедија у Коломбеју: један мртав“. Ова иронија се могла разумети само у контексту трагичног догађаја који се збио пар дана пре генералове смрти, када је у једном ноћном клубу код Гренобла у пожару страдало 146 људи. Како су сви животи подједнако вредни и важни, вицкаста редакција надахнута општечовечанском љубављу, запитала се због чега се прави драма од смрти једног старца.

Француска седамдесетих година прошлог века није имала разумевања за тај високо хумани порив као ни за медијске слободе какве уживамо данас. Власти су забраниле Хари-Кири да би се часопис недуго затим реинкарнирао под новим називом – Шарли Ебдо. Можда су шаљивџије из ових новина најавиле време које долази поставши тако нека врста његовог симбола, па и бренд нове Француске.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 22. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Баш лепа и поучна прича о томе како је у животу могуће да се достигне сваки циљ, само је потребно да се јако пожели. Можда би требало да се дода да је 1940. у Лондону испред генерала био бар један Енглез, који је држао микрофон, а иза генерала је био други Енглез, који је притискао дугмиће на тонском пулту. Ваљда су се у тој причи нашли и други добри људи да помогну, макар да поклоне неко оружје, да донирају неки пројекат за нуклеарну бомбу, да покрену неке стране инвестиције.
    Имамо и ми једног сународника савременика, визионара у великим ципелама, борца за подизање отаџбине из пепела, самог и незаштићеног на ветрометини, скромног и поштеног, који и студира уз рад. Ваљда нас превише оптерећује овај наш визионар, па цинично коментаришемо лепе историјске епизоде других народа.

  2. Кажу да је, својевремено, један од Ротшилда дуго покушавао да уговори састанак са Де Голом.
    Када му је то коначно успело, тек ушавши у просторију, дочекао га је Де Гол, стојећи, онако висок и усправан, са следећим речима :

    „Ако сте дошли да разговарате о вашим прљавим пословима, они ме не интересују.
    Ако сте дошли да разговарате о Француској, Ви нисте Француска. Састанак је завршен. Збогом.“

Оставите коментар