Христина Тинка, Шапчанка у коју је Милутин Миланковић гледао као у васиону

Христина Тинка девојачко презиме Топузовић из родног Шапца понела је у Европу, да би га заменила тада још непознатим презименом младог београдског професора практичне математике

Христина и Милутин Миланковић 1950. године (Фото: Приватна архива)

Била је у сенци мужевљевог имена, али обасјана његовом љубављу. Христина Тинка Миланковић, супруга Милутина Миланковића, девојачко презиме Топузовић из родног Шапца понела је у Европу, да би га заменила тада још непознатим презименом младог ванредног београдског професора практичне математике. Од тада, па до краја живота, велики научник ће, како шабачка новинарка и публицисткиња Стана Муњић у Тинкиној биографији каже, у њу гледати колико и у васиону и векове.

Данас астероид 1605, један кратер на тамној страни Месеца и још један на Марсу носе име по великом српском научнику. Значајни научни симпозијуми у свету и код нас, награде за епохална открића у домену функционисања васионе и планете Земље додељују се у његову част. Његов рад приближен нам је посредством бројних савремених издања његових наслова, диве му се Срби и читав свет, али некада није било тако.

До пре педесетак година његови су радови оспоравани, а скромну свакодневицу повучени интелектуалац делио је са супругом, километрима и океанима одвојен од сина јединца Василија. Ишчекивања никад реализованих сусрета и чежња породице Миланковић завршила се достојанственим трпљењем судбина људи испред свог времена.

Христина Топузовић рођена је 12. марта 1884. године у богатој шабачкој трговачкој породици. Отац Милош није дочекао рођење кћерке, а мајка Милева, кћерка београдског увозника и великопродавца дувана Јеврема Јовановића, након 4 године удала се за лекара Косту Динчића, са ким ће добити кћер Данку. Због очухове службе Тинка је безбрижно детињство провела у Смедеревској Паланци, у Минхену је учила певање, у Женеви ишла у средњу школу и на клавир на Женевском конзерваторијуму, а анексиона криза враћа је у Београд, где ће упознати Милутина.

Млада Тинка Топузовић (Фото: Породична архива Марине Миланковић)

Њени Топузовићи по имовинском статусу били су друга породица у Шапцу друге половине 19. века – некадашње Топузовића сокаче данас је улица Лазе К. Лазаревића.

Стеван Топузовић, старији брат Тинкиног деде Ђорђа био је први шабачки књижар, упамћен по свом завештању: из прихода његовог имања, сваке године издвојено је по сто дуката за две најсиромашније девојке, као мираз приликом удаје.

– На Топузовиће подсећа и Крсмановића кућа – њу је, као део мираза, у породицу Крмсановић донела Тинкина тетка Јованка, ћерка Стевана Топузовића. На старим разгледницама Крсмановића кућа је означавана као Топузовића – прича Стана Муњић, која у књизи „Тинка Миланковић – Жена путника кроз васиону и векове“ на светло дана износи готово непознату причу.

Деда Ђорђе био је трговац, председник шабачке општине 1864. године, народни посланик и председник Народне скупштине за време Обреновића. Таковским крстом одликовао га је лично краљ Милан. Тинки, како је звао вољену унуку, дао је име по жени Христини и заоставштином од сто хиљада динара у злату и две куће обезбедио јој живот у благостању.

– Са страдањем града у Првом и Другом светском рату, страдала је и документација. Нема података где се налазила кућа у којој се родила, као и друге куће Топузовића, међу којима и Тинкин мираз због којег је Миланковић долазио у Шабац после Првог светског рата – прича.

Милутин Миланковић 1922. године (Фото: Приватна архива)

„Кад после рата одох у Шабац, затекох ту, некада лепу саграђену кућу у рушевинама. Разрушише је непријатељски меци. Добисмо за њу ратну одштету, а плац и рушевину продадосмо“, писао је Миланковић.

И мајчини Јовановићи виђена су београдска породица – Тинкин ујак Јован био је други гинеколог специјалиста у Србији и лични доктор краљице Драге Обреновић. Године 1902. подигао је „Женску болницу краљице Драге на Врачару“. Бавио се озбиљним научним и хуманитарним радом, а са Милутином се добро слагао.

Иако је Милутин умео да каже: наука је моја законита жена, њој ћу остати веран целог живота, Тинки никада није мањкало љубави и пажње. Брачни завет у добру и злу научник и лепа Шапчанка дословно су поштовали. У прилог њиховом оваквом односу и величању Тинкиног разумевања стоји и изјава етнолога и рецензента горепоменуте књиге Славка Богојевића: „Милутин Миланковић не би корачао истим стазама науке и стекао славу светског гласа, да му животна сапутница Тинка у ковчежић за путовања није паковала део свог васпитања, снаге, духа и подршке које је понела из породице Топузовић и свог родног Шапца“.

Млади доктор техничких наука, након обављене грађевинске праксе у Бечу 1909. године добија место предавача на катедри примењене математике на београдском Универзитету, и почиње са интензивним научним радом. Разочаран породичним животом колега, науштрб науке, на женидбу ни не помишља. Међутим, познаници имају другачије планове за његову будућност. У паузама од библиотеке, на наговор пријатеља, упознаће Христину Тинку Топузовић која је била заиста лепа – написаће касније у својој биографији: „Станоје и Олга упознаше ме, приликом једног импровизованог састанка у кафани Москва, са обема сестрама и удесише тако да смо сви троје добили позив на Тинкину славу Светог Луку, која је била неколико дана доцније“, пише.

Тинка у Женеви, где је учила клавир (Фото: Породична архива Марине Миланковић)

– По оцени пријатеља Тинка је, по свом западњачком образовању, Милутину Миланковићу била блиска. Савршено је говорила француски и немачки, одлично свирала клавир, заносно певала, била лепа и имућна – каже новинарка, која је до детаља истражила њену биографију.

Млади Милутин планирао је да путовањем у Беч 1913. године скрене мисли са лепе Шапчанке, али убрзо схвата да је природа јача од хладног расуђивања. Уз благослов својих Миланковића, уследила је изјава љубави и просидба. Венчање младог пара одржано је 1. јуна 1914. године у Вазнесенској цркви у Београду. Кумови су им били Милутинове колеге научници.

Брачно путовање започињу одласком у Миланковићев родни Даљ, крај Дунава, а даље планове прекида Први светски рат – по наређењу бечког двора, најпре у осјечки затвор, а затим у Нежидер, логор за Србе на територији Хрватске, одведен је и Милутин Миланковић. Све време за њим иде и Тинка: „Некако пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора, која се налазила поред улазне капије. Кад ступих у њу, застадох као укопан: преда мном стајала је Тинка“ – сећао се у својим списима.

Његова жена обилазила је начелства у Бечу, допрла чак до једног аустријског министра, била у предузећу где је Милутин био запослен у Бечу, а обратила се и Миланковићевом професору Емануелу Чуберу, тасту аустријског надвојводе. Убрзо је Тинка добила решење да јој је муж пуштен из логора и да је у Будимпешти.

Породица Миланковић у Мађарској ужива сва грађанска права – Милутину су дали кабинет у Академији наука и посао у Централној метеоролошкој станици. Овде ће остати 5 година, а 1915. ће их обрадовати син.

Са сином Василијем (Фото: Пордична архива Марине Миланковић)

„Баш на католичко Бадње вече те године спопадоше Тинку порођајни болови… Идућег дана, око осам сати предвече, дође одлучујући моменат… Одједном чусмо како Тинка завришта и убрзо иза тога слаби дечји плач… а бабица ми тријумфално, као да је то њена заслуга, саопшти да ми је жена родила сина.“ Име Василије добиће по Милутиновом ујки Васи, који се, након ране очеве смрти, бринуо о Милутину.

По доласку у Србију, Миланковић се бави професуром и научним радом у скромној градској вили у београдској Професорској колонији. Иако под притиском, почетком Другог светског рата научник одбија да потпише Апел српском народу за подршку окупатора.

– Све невоље тог времена Милутин и Тинка не би могли савладати да се о њима није бринуо предузимљиви син, а време оскудице преживели су продавајући сувишне предмете, између осталог и Тинкин клавир – каже ауторка Тинкине биографије.

Ослобођење ће унети нова разочарања у ову породицу – Суд части Универзитета у Београду оцењује да је за нови поредак подобан као научник и стручњак, али врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора. Ново време утицаће и на Василија, дипломираног правника са знањем два језика, који се пре рата одлично снашао у Министарству иностраних послова, касније и у администрацији једног техничког постројења, све док почетком 1945. године не остане без посла из непознатих разлога. У безуспешним покушајима да се запосли, жени се Београђанком Вером Лужанин, апсолвенткињом енглеског језика, и у лето 1947. одлазе из земље.

Кућа Миланковића у Београду (Фото: Приватна архива)

После много труда, неколико земаља и разних физичких послова, Василије је нашао мир у далекој Аустралији. Године до смрти Тинка и Милутин испунили су прекоокеанском поштом из које проговарају сва осећања усамљених родитеља.

– Туга велика као океан и неправда система велика као васиона. Не само према једном од највећих умова међу Србима, већ неправда према родитељима чији је син морао у емиграцију и неправда према Василију, Тинкином и Милутиновом јединцу који је рођен и умро у емиграцији – каже ауторка књиге, која је током свог рада ишчитивала преписку Миланковића.

Родитељи деци описују промене у друштву, нови изглед Београда, провуче се и прича о немаштини, све тежем животу двоје људи у годинама, понеком путовању, мачкама. Скривена нада о неуговореним сусретима одржавала их је у животу. Унука Николу упознали су само на фотографијама. Додир хладне хартије заменио је дечји мирис, а унука Марина родила се касније. За десет година, од 1947, Тинка је написала на стотине писама.

„Тата као обично ради вредно па пред вече у Клуб на разговор. Наше лепе терасе служе нам место бање, ту седимо, разговарамо се, а када сам сама ја се пренесем мислима код вас. Колико лудих и неизводљивих планова онда прођу кроз моју главу, то Бог зна. Али и дању и ноћу кад не спавам, само на вас мислим са тугом и неизмерном чежњом“, пише.

Гробница на Новом гробљу у Београду (Фото: Приватна архива)

После Милутинове смрти 12. децембра 1958. године, остарела Тинка остаје сама и одлучна у намери да посети децу. Како то обично бива, болест јој неће дозволити ово путовање. Умрла је 16. новембра 1961. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду, поред Милутина. Међутим на овом месту са њим провешће само 5 година, јер ће залагањем сестре Милене Милутинове посмртне остатке 1966. године пренети у породичну гробницу Миланковића у родном Даљу.

Николине кћерке Стефани, Елен и Лили, за славног претка знају из прича. Писма не могу да читају јер не знају српски. Унука Марина и праунука Лили у Тинкин Шабац дошле су у јануару 2018. године.

– Све је било врло емотивно: биле су у цркви где верујемо да је Тинка крштена, испред Крсмановића куће, прошетале улицом Лазе Лазаревића, некадашњем Топузовића сокачетом, на старом граду више од тврђаве фасцинирала их је чињеница да се преко реке гледала Аустроугарска, а на самом крају дана и посете стајале су испред Топузовића гробнице. Толико историје коју мало познајемо. Марина и Лили имале су жељу да још једном дођу у Шабац и мислим да то планирају када опет почнемо да путујемо – закључује Стана Муњић.

О Тинкином животу, чији је посредни утицај на светску науку велики, данас сведочи једна књига и неколико новинских чланака. Истовремено опомена и разлог за понос Шапчана.

Из серијала „Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Опрема: Стање ствари

(Дистрикт, 15. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар