Протојереј Јован Пламенац: Рекосмо ли Богу ХВАЛА?

Подајмо сада и „Богу Божије“. Као прво, рецимо: Боже, хвала Ти! Хвала Ти што си у нама пробудио предачки слободарски ген и обновио слободу коју си нам дао а ми је били запретали

Парох барски протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)

Колико пута смо чули на сахранама како се говорник захваљује љекарима који су лијечили покојника. Нијесу га излијечили али, ето, потрудили су се. Захвалимо и човјеку који нам је запослио дијете. И частимо га. Па и када нас неко пита: како су ти код куће, ми кажемо: добро, хвала. Знамо да је незахвалност једна од најружнијих човјекових особина.

А захвалимо ли Богу? Када смо се Богу захвалили зато што нам је подарио живот, што нас је створио, што постојимо? Захвалимо ли Богу ми православни хришћани на крају Свете Литургије зато што нас је причестио Својим Тијелом и Крвљу, што нам је дао самога Себе да бисмо имали у себи истински живот, па и ако се нијесмо причестили захвалимо ли Му што нас је удостојио да са Њим будемо заједно на тој молитви над молитвама? Или узмемо нафору и одемо и не чувши молитве благодарности Богу?

Захвалимо ли икада Богу, или само од Њега тражимо: здравље, иметак и ко зна што све, смислено и бесмислено?

У литијама смо мјесецима ишли Црном Гором, уздуж и попријеко, и пјевали: „Не дамо светиње“. Исказивали смо своју оданост Цркви, посвећеност правди, отпор безакоњу… Ишли смо за крстом, литијским барјацима, носили иконе и молили Бога да нас ослободи тродеценијске биједе режима Мила Ђукановића који се био надвио над Црквом као усуд.

Фото: ИН4С

И Бог нас је ослободио, обновио у нама унутрашњу слободу, ону коју нам је подарио када смо зачети у мајчиним утробама, када смо постали личности, личносна бића, боголика. Тек на ту слободу било је могуће накалемити друштвену слободу, до које смо дошли на изборима.

Не чух да рекосмо Богу хвала. Само сам видио витлање барјацима и чуо: „Мило лопове“ и „Нек се чује до небеса, нема више депееса“. Гдје нам се ђедоше оне иконе са литија? Ко кога то заборави, Бог нас или ми Бога?

Добро, разумијем, тридесет година робије је експлодирало. Могу да разумијем, али не и да учествујем, па био и присутан.

Издржали смо. Многи нијесу. У злу се нијесмо унизили, нијесмо продали своје душе, истрпили смо. Па зар сада треба све то да проспемо, да се у добру понесемо?

Својим гласовима дали смо „цару царево“. У Црној Гори живе људи више нација, више религија па и атеисти, више политичких опредјељења… Својим гласовима створили смо предуслов разумног заједничког живота. Црна Гора је грађанска држава, у којој би требало да владају свјетовни закони, по правди у оној мјери колико је правде човјеку могуће досећи. Ту правду спроводе судови који би требало да буду гарант уређеног живота заједнице у Држави, да санкционишу појединце који тај склад нарушавају, били они криминалци или политичари (или обоје).

Подајмо сада и „Богу Божије“. Као прво, рецимо: Боже, хвала Ти! Хвала Ти што си у нама пробудио предачки слободарски ген и обновио слободу коју си нам дао а ми је били запретали.

Не би ли било лијепо сада широм Црне Горе организовати литије као оно раније. И да пјевамо благодарне молитве Богу. Барем једне недјеље…

Наша благодарност Богу не смије бити – манифестација. Потребно је да у себи разбудимо осјећај захвалности. Тај осјећај не можемо усадити у себе; стећи ћемо га чишћењем душе од сујете која рађа мржњу и потребу за осветом. Тек у очишћеној души може да узрасте Божија љубав, која је све вријеме ту, али затрпана нашом самосвојношћу. Захвалност проистиче из љубави.

По Божијем, не смијемо да се светимо. Не смијемо да унижавамо оне који су нас унижавали. И они који спроводе људске, договорне и времене законе, призвани су да то раде бестрасно, колико је то могуће људској природи објективно.

„Моја је освета, ја ћу узвратити“, говори Господ. Људи су измислили: „ко се не освети, тај се не посвети“, узимајући на себе оно што је искључиво Божије. На тај начин упадамо у замку у коју је упао Сатана, умишљајући да је сам бог. Једино Бог види свачије срце. Нема му веће радости од човјековог покајања.

Бог нас никада неће оставити. Неће ни наше непријатеље. Ни једног човјека Бог неће оставити. Бог нема двије, три… љубави, једну за православне, другу муслимане, трећу атеисте; једну за здраве, другу за болесне; једну за паметне, другу за глупе; једну за поштене, другу за непоштене; једну за праведнике, другу за злочинце… Бог сваког човјека, свако Своје створење воли једном љубављу, савршено чистом. На нама је да Његову љубав прихватимо или не, да отворимо или не своју душу да Бог у њу излије Своју љубав. Бог нам је, уважавајући нас, дао слободу и никада нам неће лоше направити – у Њега нема казне – као што нам ни добро неће наметнути.

Фото: Агенција Анадолија/М. Вујовић

Дакле, што год урадимо другом човјеку, без обзира што је он нама урадио, урадили смо првенствено Божијем створењу. Што год урадимо било којем човјеку – Богу смо урадили. Што год урадимо другом човјеку, урадили смо и – себи.

Злурадост, потреба за узвраћање на зло које нам је нанијето, надасве мржња – то је бреме на души, тегоба која нам живот чини мучним, то су Хималаји између нас и Бога.

Праштање растерећује душу, човјека чини узвишеним бићем. Заиста, с којим правом да тражимо од Бога да Он нама опрости оно ружно што чинимо ако ми не можемо да опростимо човјеку. Човјек који хоће да прими љубав другог човјека, а преко ње и Божију, и сам постаје бољи. Љубав се не испољава у сажаљењу, него у праштању. Праштање нас узвисује Богу.

Наша изборна побједа је побједа Давида над Голијатом, праћком против државног апарата у служби режиму, уцјена, подмићивања, пријетњи, фантомских бирача у изборним списковима… Видимо ли у овој надреалној побједи прст Божији?

Фото: Profimedia

Бог нас изведе из Фараоновог ропства. Зар ћемо се сада клањати Златном телету? Видјећи окорелост нашег срца, Бог може допустити да се врати режим Мила Ђукановића, као што је пустио сумпор на Содому и Гомору.

Осјетили смо снагу литија која није од овога свијета, као што није била ни Давидова када је изашао на мегдан Голијату. Било би мудро да наставимо да живимо са том унутрашњом снагом, да организујемо и даље литије по Црној Гори, барем једном мјесечно, али сада молећи Бога да укријепи оне који ће бити на власти да воде државу и народ разумно, честито, знавено, не сљедујући својим него интересима народа. Наша слобода сада је њежна, као новорођенче, и дужни смо да је чувамо свом својом снагом, молећи Бога да нам припомогне.

Неће то бити опасност за грађанско устројство Државе; неће то бити клерикализација друштва, него само допринос Цркве грађењу заједничког добра у Црној Гори.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 8. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар