Зоран Чворовић: Покушаји да се Кремљ увуче у опасну игру звану „нова Јалта“

Ти покушаји видљиви су на страницама „Политике“, у којој су један интервју и једна изјава руског амбасадора опремљени насловима који су у доброј мери противречни садржају

Черчил, Рузвелт и Стаљин на Јалти, фебруар 1945. (Фото: AFP/STF)

Да ли би нова Јалта, као и она 1945, била увод у нове и последње српске губитке?

У српској јавности су се, чини се, уврежиле две подједнако опасне заблуде о новим и уз то повољним могућностима међународног решења косовско-метохијског проблема. Прва заблуда се односи на очекивање да ће изолационисти око Трампа имати другачији став према статуса Косова и Метохије од оног за који се деценијама уназад снажно залажу глобалисти америчке „дубоке државе“, као креатори албанске сецесионистичке творевине на КиМ. Друга заблуда тиче се очекивања да би нова прерасподела интересних зона између Русије, САД и Кине на светској конференцији формата „нове Јалте“ резултирала за Србе повољним међународним решењем косовско-метохијског питања.

Цех Аљбина Куртија

Да амерички изолационисти не мисле да дигну руке од тзв. Републике Косово, као пројекта америчких глобалиста, видело се већ у октобру 2019. именовањем обавештајца Ричарда Гренела, ЛГТБ лобисте и поверљивог Трамповог човека, на положај специјалног изасланика председника САД за преговоре Србије и тзв. Републике Косово. Када је 25. марта изгласано неповерење „премијеру“ албанских сепаратиста Аљбину Куртију, постало је потпуно јасно да амерички изолационисти нису оставили пројекат америчких глобалиста – тзв. Републику Косово – без старања и надзора Беле куће. Тада је смењени Аљбин Курти јавности обелоданио планове које Доналд Трамп има у вези с нашом јужном покрајином: „Разлог за смену моје владе је стварање простора да се потпише већ постигнут договор о размени територија између Косова и Србије.“ Бавећи се сменом Куртија, берлински „Тагесцајтунг“ је закључио како Трамп у „изборној години, након низа спољнополитичких неуспеха, макар у Европи жели да постигне један успех. Закључење мира између Србије и Косова био би такав успех“. Једном речју, Аљбин Курти је платио цех због уверења да политичари на власти у америчким протекторатима нису дужни да свој политички курс усклађују с трансфером моћи у оквирима америчког естаблишмента, односно да им је довољно да не буду, речју албанског политиколога Висара Хамбазија, „антиамерички“, што не подразумева да морају да буду и „протрамповски“.

Украјина као показни пример

Оно што се догодило у Украјини само две седмице раније могло је да послужи Куртију као показни пример како треба да се понашају номиналне структуре власти у америчким протекторатима који се простиру између Балтичког, Црног и Средоземног мора. Наиме, 4. марта је у Украјини дошло до смене на челу владе и у појединим њеним ресорима, тако што је премијер Алексеј Гончарук поднео оставку, па је на његово место дошао дотадашњи потпредседник Денис Шмигаљ. Ову промену је аналитичар Денис Батурин у часопису „Международнаја жизњ“ довео у везу с намером председника Зеленског и појединих њему блиских олигарха да уместо „сорошеваца“, како је незванично називан кабинет Гончарука, Украјина добије владу која ће моћи да успостави блиску сарадњу с администрацијом Доналда Трампа. С тим у вези, Батурин указује да је Шмигаљ 2014. у оквиру Партије региона Виктора Јануковича блиско пословно сарађивао с америчким лобистом Полом Манафортом, који је 2016. био шеф Трамповог предизборног штаба.

Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

Као што Аљбин Курти није благовремено на украјинском примеру увидео да носиоцима власти у америчким протекторатима у Источној Европи и на Балкану данас није довољно да буду само проамерички већ је неопходно да истовремено буду и протрамповски, тако анализа догађаја на украјинској политичкој сцени из пера Д. Батурина показује Србима да су у озбиљној заблуди ако мисле да ће амерички изолационисти имати другачији однос према српским и руским националним интересима, односно према Косову и Метохији и Донбасу и Криму.

Погубне одлуке

Последице друге заблуде, у виду наде да ће „нова Јалта“ решити косовско-метохијско питање у српском интересу, могу по српски народ бити поразне. Најпре, није неважно подсетити да су одлуке „прве“ Јалте, које су 11. фебруара 1945. године потписали Черчил, Рузвелт и Стаљин, биле за српске националне и државне интересе толико погубне, да су захваљујући њима Срби у остатку 20. века изгубили скоро све, како територијалне, тако и моралне и духовне тековине стечене током претходних векова. Уцењен Черчиловом претњом о отказивању лондонског гостопримства и са, речју М. Павловића, „кримским одлукама пред очима“, краљ Петар II Карађорђевић је 2. марта пренео власт на трочлано Намесништво, које је убрзо мандат за састав владе поверило Јосипу Брозу. Када је Броз 7. марта пред Намесништвом положио заклетву, његова власт је стекла легалитет. Следствено, без одлука савезничке тројке са Јалте 1945. године о „образовању уједињене владе у Београду“, а с још увек живим ђенералом Михаиловићем у српским планинама, Броз није могао да озакони своју власт над српским народом. Убрзо је постало јасно да је једини истински добитник Јалтске конференције мира био Лондон, пошто се сходно првобитној подели интересних сфера (fifty-fifty) од договорене заједничке совјетско-британске политике у Југославији (joint policy) дошло 1948. године до британских 100%.

Иако данашњи први човек Кремља није интернационалиста, као што је то 1945. био први човек СССР-а, и уз то је осведочено највећи пријатељ српског народа међу светским лидерима, његова унутрашња политичка моћ, као ни међународна позиција Русије као велике силе, нису сада тако неспорни као што су били у рано пролеће 1945. године, када је Москва својим оружјем диктирала услове мира и будућег уређења света, па је и поред тога, показаће се 1948. године, за совјетске и српске комунисте и русофиле ствар испала горе него што су могли да претпоставе.

Ко увлачи Кремљ у игру?

Имајући у виду борбу која се води унутар руског естаблишмента између либерално-глобалистичке бирократије и олигарха, с једне стране, и војно безбедносног комплекса с Путином на челу, с друге стране, „нова Јалта“ би лако могла да резултира „реал-политичким“ договором великих сила – САД, Кине и Русије – који би испунио жеље бирократа две државе а изневерио српске и руске националне интересе. У оквиру договора о новој расподели интересних сфера могао би се наћи споразум о пријему тзв. Републике Косово у УН, уз сагласност Србије и размену територија између Србије и тзв. Косова. Бирократија у дипломатији, која је увек склона да сопствене материјалне интересе брани позивањем на „реал-политику“, овакав споразум би представила као врхунац националне мудрости и дипломатске вештине.

Покушаји да се Кремљ увуче у опасну игру звану „нова Јалта“ видљиви су ових дана на страницама београдске „Политике“, у којој су један интервју и једна изјава амбасадора Русије у Србији Александра Боцан Харченка опремљени насловима који су у доброј мери противречни садржају амбасадорових изјава. Наиме, наслови – Резолуција 1244 треба да буде замењена новом, и Коначно решење за КиМ треба да одобри СБ УН – сугеришу да је могуће да Резолуција 1244, која гарантује територијални интегритет Србије на КиМ, буде замењена новом, што значи другачијом резолуцијом СБ УН, а доношењу такве резолуције морао би да претходи договор „велике тројке“ на некој „новој Јалти“.

Извор: Политика

Трезвено сагледавање тренутних односа у свету захтева од Србије мудрост и опрез. То значи да питање КиМ треба вратити уз помоћ Русије у СБ УН, где Кремљ има реалну снагу да путем вета контролише решење косовско-метохијског питања у српском интересу, знатно већу него у кулоарима једне међународне конференције. Међутим, предуслов за враћање питања КиМ у СБ УН је поништење од стране српских власти Бриселског споразума, чиме би био окончан погубан експеримент с посредништвом ЕУ у преговорима Београда са сепаратистичким властима из Приштине. При томе Русија не би смела да прихвати ниједно решење које би подразумевало давање сагласности на пријем тзв. Републике Косово у УН, независно од става који ће званични Београд заузети у наредним месецима. Давање такве сагласности не само да би подстакло најозбиљнији талас русофобије међу Србима већ би Русија, остајући без права вета у косовско-метохијском проблему, коначно била истиснута из балканске политике. Тада би уз „реал-политичко“ оправдање, а без озбиљних контрааргумената, могао да се званично објави крај Србијине вишевекторске спољне и политике војне неутралности.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 15. 5. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Чворовић: „…Трезвено сагледавање тренутних односа у свету захтева од Србије мудрост и опрез…“. У принципу: потпуно исправно речено… Али, да ли ико може да наведе било који пример из досадашње (новије – рецимо од средине XIX века на даље) историје да је српска „елита“/владајућа класа икада била трезвена, мудра и опрезна? Зашто се онда аутор бави science fiction расуђивањима?

  2. Добар текст и мало трезвености. Поготово ово око Трампа и веровање неких да ће нешто много да се промени у вези нас.

    ,,Иако данашњи први човек Кремља није интернационалиста, као што је то 1945. био први човек СССР-а“ – Ни Стаљин није био интернационалиста, то су били Лењин и Троцки.

  3. Ватикан, Британија и Немачка, који Србији раде о глави, су толико јаки и моћни да ако погледамо последњих 150 година намеће се, јасно видљиво, скоро сламање и пропаст Србије. Косово би био пораз који би нас уништио потпуно, без изгледа за опоравак.
    Слабе назнаке о будућем деловању (смеру, путу) Србије у овом тексту су мало за наду. А нада је суштина човековог бића. Нада је наш живот, од „вечног царства“ до оног „бољег сутра“.
    Чворовић је врстан интелектуалац и могао је да буде мало храбрији. Чему ми обични смртници да се надамо. Чему да тежимо. За који циљ или пут да се боримо.
    Надам се да ће га ове наше „критике“ охрабрити. Не мора да напише ново „начертаније“ али…

Оставите коментар