Трећи виртуални округли сто „Бити далеCOVID-19“ завршавамо прилозима Момчила Селићa, Љиљане Чолић, Стефана Каргановића, Владимира Умељића и Жељка Перовића

Фото: Википедија/Центар за контролу и превенцију болести

Владимир Димитријевић: Уместо закључка

Било је то, било…

Довољно је читати „Страх на Западу“ Жана Делимоа, његов „Опседнути град“, па се сетити: куга се, во времја оно, јављала на сваких десетак – петнаест година и десетковала европске градове. Градови су, током пандемије, губили од 20% до 40% становништва. Сетимо се Бокачовог „Декамерона“:“Колико ли је врлих људи, лепих госпођа и љупких младића, које би чак и Гален, Хипократ и Ескулап сматрали за потпуно здраве, у подне још обедовало са својим родитељима, друговима и пријатељима, а исте вечери вечерало на другом свету са својим прецима?“

Енглеска је, због куге, од 1348. до 1377, изгубила 40% становништва.

Умрло је око 70% становништва Бремена.

Париз је 1450. изгубио 40 хиљада душа.

Напуљ је 1656. изгубио 240 хиљада становника.

Било је низ непотребних предострожности – писма и новчанице су кропљени сирћетом, паљене су ватре на раскршћима, жестоким мирисима и сумпором вршена је неуспешна дезинфекција, ношене су маске у облику птичјег кљуна…

Плућна куга је преношена капљично, а бубоничка уједом буве… А то се, у Средњем веку, није знало… Као што се, данас, испоставило да није супа од слепог миша узрок Вухан пандемијског почетка 2020.

Куга је ударала на сиротињу, после великих доба глади, али није штедела ни богате…

Владимир Димитријевић (Рад Ненада Ћурковића)

Људи нису веровали да ће их, после свих невоља, снаћи и куга. Зато су дуго одбијали да у исту поверују. Манцони, поводом куге у Ломбардији 1630:“По улицама, по трговима, по кућама, ко би једном речју споменуо кугу и опасност од ње, наилазио је на подругљиву неверицу, на љути презир“. Градови су често подуго избегавали да успоставе карантин, јер је то значило слом привреде и трговине.

Кад болест крене, почне паника. Марсељ, 1720:“Сви се повлаче, напуштају град и беже“.

Један португалски фратар:“Људи се боје и самог ваздуха који удишу“.

Грађани не излазе на улицу, затварају прозоре.

Има јунака, који се духовно и телесно брину о зараженима, али највећи број није таквог капацитета… Године 1650, кардинал у Напуљу забрањује свештенству да бежи и наређује му да се стара о болеснима, али, каже Делимо, „сам је наврат – нанос пожурио у манастир Светог Елма, из кога је изашао тек пошто је помор минуо“.

И тако даље, и томе слично.

Зато је у свако, па и у наше време, веома важно да се суочимо са изазовом епохе трезвено и одговорно. Анкета коју читалац има пред собом настала је тим начелом руковођена.

Она је требало да иде чланак по чланак (тако је и кренула), али је онда кренула велика кампања за право Срба да прославе Васкрс, па се резултати анкете нуде сада, и то као једна целина. Поређани су углавном хронолошки; с обзиром да су неки настали пре месец дана, у њима има извесних фактографских недоречености (последица ондашњег знања о вирусу), али сваки је смисаоно утемељен и непомерив, како у разматрањима узрока пандемије панике, тако и у разматрањима потенцијалних последица исте.

Србија мисли! И то је веома важно!

В. Димитријевић: Седам питања за пријатеље

• Не улазећи у медицинску анализу појаве корона вируса, крећемо од чињенице да се у САД и другде вируси одавно патентирају, и да је кинеско Министарство спољних послова оптужило САД да је, преко својих војника, донело корона вирус у ову земљу. (овде) Како да, у овом случају, раздвојимо медицину од биополитике и геополитике?
• Чињеница је, такође, да вирус постоји, да се шири, да људи бивају болесни, али је такође чињеница да сваки вирус грипа снажно напада оне са слабијим имуним системом – децу до четири године, хроничне болеснике, старце. Кажу да у Италији углавном умиру особе које залазе у девету деценију живота. Зашто су онда сви у кућном притвору? И шта он значи за будућност демократског друштва?
• Ова пандемија се шири брже него што је уобичајено, али колико је оправдано увођење ванредног стања са елементима војне управе у земљи класичне демократије каква је Италија? (Код нас: nomina sunt odiosa!)
• Пошто се ванредно стање постмодерног доба не може замислити без медијске „дораде“ јавног простора, колико је успела холивудизација савремене пандемије, почев од слике гнусних Кинеза са пијаце у Вухану (свашта једу, па шире заразу) до АБХ астронаута који лутају улицама и полицајаца који сваког, неовлашћено присутног у урбаном простору, хапсе и кажњавају?
• С једне стране, глобалистичка војна вежба утеривања страха свуда успева; с друге стране, радници не раде, профит пада, туризма нема, слободан проток робе и капитала су испарили из јавног дискурса. Каква је конфузија у питању? Завера ли је или пукотина у систему?
• Човеку не може да не падне на памет моћни и цинични Пекић са својим романом „Беснило“, објављеним скоро пре четири деценије: на Хитроу, бесан пас, заражен лабораторијски произведеним вирусом, покреће хаос који мора бити решен уништавањем лондонског аеродрома и спаљивањем 250 хиљада несрећника. Ипак, псето је преживело. Пекић је, у интервјуима поводом свог романа, рекао да је беснило суштински у нама, јер смо цивилизацију изградили на погрешним темељима, па је свеједно  како возимо у понор – левом или десном страном, или средином пута. Дакле, питање није толико – откуда вирус, него да ли је могућ нови 11. септембар 2001, после кога су господари из сенке кренули у поход на Авганистан и Ирак, ударили на Блиски исток, донели „Патриотски закон“ у САД који је агентима ФБИ дао право да прате шта ко позајмљује у библиотекама?
• После озбиљних анализа привида начињеног у америчком „друштву спектакла“ обавештени људи чврсто верују да је терористички удар на њујоршке куле био тзв. inside job, који је решавао низ питања унутрашње и спољње политике „империје илузија“, како Крис Хеџиз зове САД. Можемо ли, барем у назнакама, наговестити правце истраживања холивудизације пандемије корона вируса с почетка 2020. године?

Момчило Селић: Страва 3

Суманута Воља за Моћ одавно је покрила сва људска настојања, а камоли покушаје квантитативног и квалитативног овладавања планетом

Момчило Селић (Фото: Снимак екрана)

Године 1995, у издању Друштва Српска Крајина, објавио сам збирку написа СТРАВА, названу по мом чланку у НИН-у, из 1992. Ове, 2020. године, издавачка кућа Виогор објавила је друго издање те моје књиге, а већ дуже се спрема СТРАВА 2, као збирка сличних текстова објављених на сајту „Српски лист“ између 2003. и 2014. године – када смо га, због ометања, морали угасити.

Укратко:

Као одговор на Твоје 1. питање, следеће:

Ништа се не може одвојити од политике на овоме шару. Пошто управо на енглески преводим књигу Његош и Ислам политиколога религије Мирољуба Јевтића, ваља истаћи да је суманута Воља за Моћ одавно покрила сва људска настојања, а камоли покушаје квантитативног и квалитативног овладавања планетом. (Када су, недавно, једног високог америчког званичника запитали зашто су бомбардовали и растурили Југославију, одговорио је, осмехујући се: „Зато што нам се могло!“ („Because we could!”)

(Сетих се, тада, како сам се као дечко жалио мајци да нешто нисам хтео учинити, мада сам могао, да би ми она, скојевка још од пре Другога рата, мајчински рекла: „Ако си могао, зашто ниси?“)

Од та два одговора, до безимених 1% кадрих да нам, ових дана, приреде Смак свега и људског и чојственог, нема ни корак. Моћ, самообјашњива сваком од тих „1%“ више им не изазива ни подсмех према осталима, од којих се очекује да после свега овога стекну још један облик „herd immunity”, то јест, „имунитета крда“ (илити, „стада“).

Јер, на нама је да будемо „толерантни“ на сваки, ма колико савремен вид „ходања опанака“ залудњацима, па макар то било и тихо убијање стараца кућним притвором зарад „њиховога добра“. („Might is Right!” – „Моћ је Правда!“ – викао беше један енглески руководилац градилишта у Дубаију мом пријатељу из Београда, електроинжењеру, који се није сетио да му одговори: „Right is Might!” („Правда јесте Моћ!”)

2. И, мада је Черчил казао да је „демократија најгори облик власти“, али и да „Од ње нема бољег!“ ваља, ипак, имати на уму, под 1:

Да је она могућа једино у мањим заједницама где се сви међусобно познају, будући да њена вредност зависи искључиво од карактерних особина изабраних владалаца. (Покојни Вјеко Радовић беше ме, тако, 5. октобра 2000. запрепашћено питао: „Шта ти је, што се не радујеш?“ да бих му, снужден, рекао: „Како да се радујем кад их безмало све лично познајем,“ мислећи на перјанице Најновије Класе, чији нам изданци приређују текућу срамоту.)

И, под 2:

При катастрофама каква је садашње „ванредно стање“, са својим полицијским часом и сличним зулумима, 27. марта 1941. на пример – ово пишем управо на 81. годишњицу тих догађаја – Срби беху изашли на улице да искажу шта мисле о одлуци „наше“ владе да се придружимо тадашњем Новом Поретку. (И на то подсећање ми један од јунака Косовског рата из 1999, високи официр КОС-а, отужно беше рекао: „Значи, пушка?“ нашта ћутах, не волећи да се понављам.)

3. и 4. Још 1965, као студент архитектуре на летњој пракси на градилишту код Бара, чудио се бејах општем презиру радника према новинарима. (Гледајући уназад, тадашња Брозова медијска диктатура беше „мала маца“ према данашњој – не само нашој већ и „светској“, будући да редовно пратим, рецимо, Google News i You Tube).

Па се сетим Титовог говора нама, побуњеним студентима јуна 1968, и козарачког кола које поскакиваше мимо мене док сам очајавао на клупи у ходнику Архитектонског, када ме је један другар зграбио за руку и увукао у њега, да не кварим општи утисак.

5. Зато, када ме неко пита о „теоријама завере“, помислим на Милета, шофера наше амбасаде у Отави касних 1960-их, а десетак година потом Управника зграде Секретаријата за иностране послове на углу Немањине и Кнеза Милоша, па се сетим његове слике из 1945: несвршени основац, седамнаестогодишњи Кнојевац, са шмајсером у руци и партијским курсом за политичко описмењивање.

Јер, како се осим постављањем „кадрова“ – то јест, званичном, државном завером – да објаснити „негативна селекција“ о којој се овде деценијама прича, чак и пише, док се она несметано одвија, започета вековима пре мога рођења, 1946.

6. „Цивилизација“ у најтачнијем преводу значи „култура града“. Њој смо се, као народ, приклонили још средином 19. века, када су се први наши студенти, послати у Беч, Париз, Петроград и другде, вратили на своја ухлебља у Србији која их беше послала на студије. (Ретко је тада, као и данас, ико од њих могао одолети бљеску и сластима што музеја што куплераја, што салона што отмених радњи, и илузије да се све да контролисати, само да је памети и вештине.)

Што се пак Селића тиче, старији син ми је компјутерски стручњак у Немачкој, а млађи дизајнер у Београду, старија ћерка повратник на село у трећој генерацији и филолог, са сличним мужем који предаје физику у четири сеоске школе, а најмлађа ћерка сликар и службеник у приватном уреду за усељеничке папире једне англофоне земље. Они, и слична деца, нису криви низашта, као, у потпуности, ни наши родитељи. (Тако и мој таст, предратни комуниста и првоборац, па државни функционер, својој ћерци беше говорио: „Какав смо тек свет ми заиста могли да изградимо!“ па скретао поглед устрану).

7. И, коначно:

Као ђак трећег разреда Англоамеричке основне школи у Атини 1954. (отац ми беше саветник наше амбасаде), а 1963. матурант једне чикашке гимназије, па радник на црно на Менхетну 1977, те од 1983. до 1990. политичи емигрант у Канади и САД, за Американце могу рећи да их познајем као поклонике старих вестерна („борбе за Правду“) на моје очи спале на цинике и себре Моћи. Судбина им је страшна, будући да већ преко сто година чине другима оно због чега су се, својевремено, подигли на устанак противу Енглеза.

„Слобода се“, не говорах мом пријатељу, официру, „никада није давала, већ отимала – ако мора, и крвљу“.

Јер, једини одговор на сва питања јесте нечији живот.

Љиљана Чолић: Великопосна размишљања

Поука је јасна, браћо хришћани и сестре хришћанке, не скачите са торњева, али се причешћујте крвљу и телом Господњим са страхом Божијим, без страха од заразе и без пластике

Љиљана Чолић

У ситуацији која нас је задесила намеће се питање није ли тзв. Ковид 19 чедо либералне доктрине преуређења света, оличено у борби за „златну милијарду“ и за ослобађање пензионих фондова од особа које су на почетној позицији да постану дугорочни корисници истих.

Било како било, либерални концепт акумулације материјалних добара и глобални комформистички „амерички сан“ показао је сво своје наличје. „Све ми је слободно, али све не користи, све ми је слободно али све не изграђује.“ (Прва посланица Коринћанима: 10;23)

Светске метрополе у државама привидног благостања и шљаштећих излога немају ни приближно довољне болничке капацитете да сместе потребите. Скоројевићки овоземаљски ентузијазам није ствари сагледавао даље од свог носа, или тако нешто намерно није ни био циљ. Време ће показати о чему се заиста радило, до чега је дошло спонтано, а шта је било планирано и промишљено спроведено.

Међутим, наслућује се да постоји оно нешто што застрашује више од телесне патологије. Они наивни или не нарочито упућени у духовну сферу, на примеру новије српске прошлости говоре о некаквом „кобном марту“ за Србију, а не схватају да је март месец Часног поста када сви ми крштени, дакле Христови војници, ступамо у појачану борбу са противником нашег Господа. То је време када се тај род поготово не може другачије изгонити него постом и молитвом. То је време када побеђујемо, сједињујући се са Њим кроз Свето причешће.

И шта сад бива, нема литургија, нема причешћа, сем у појединачним случајевима и индивидуалним доласцима свештеника у наше домове. Храм Христовог гроба у Јерусалиму је закључан, наше парохијске цркве у време богослужења затворене, а Христос нам поручује: „Где је двоје или троје сабрано у име моје и ја сам међу њима.“ Колико је Његова присутност била снажнија док нас је бивало по две или три стотине. Колико је само домова где се моли по један, а не двоје или троје!

Свештеници који су нас до јуче позивали да се причешћујемо сваке недеље уколико постимо вишедневне и пост средом и петком, који су нас упозоравали да ако тако не поступамо онда нисмо Христови, сада нам говоре како треба да се угледамо на пустињске подвижнике из III/IV века који су се причешћивали једном годишње или и ређе.

Причасна кашичица о којој никада нисмо размишљали постала је предмет спора чак и међу архијерејима. Да ли снисходити маловернима који стрепе од заразе или не. Зар сам позив „Са страхом Божијим и вером приступите“, не даје одговор. Са страхом да ли смо достојни, а са вером да примамо тело и крв Христову који ће нас очистити од наше нечистоће. Зар онда треба да сумњамо у то да је Господ претходно очистио ту кашичицу којом Га примамо. Поред других, о свему томе недавно је разложно говорио отац Бранко Зелен из цркве Рождества Пресвете Богородице у Земуну. Снимак кружи друштвеним мрежама и ваља га послушати.

Испричаћу један лични доживљај. Једном приликом, међу многим поклоницима које смо свакодневно дочекивали, у манастир мог духовног оца дошла је једна жена, сама и видно забринута. Док је чекала на исповест, послужили смо је онако како хришћанско гостољубље налаже. По њеном одласку, отац нам је благословио да спалимо све посуде са којима је долазила у додир – чашу, шољицу за кафу, кашичицу… Испоставило се да има тешку инфективну болест. „Шта да радимо са црквом и иконама које целивала“, упитасмо оца. „Ништа посебно, очистите их на уобичајен начин, неће гад на светињу.“ Тако смо и урадили. Нешто касније улазећи на вечерњу службу, сви смо целивали иконе како иначе чинимо. Излишно је рећи да се нико од нас није заразио.

Своје залагање за употребу једнократних пластичних причасних кашичица, један наш владика правдао је јеванђељском поруком. „Не искушавај Бога својега.“ Занимљиво је да није обратио пажњу о каквом се искушавању радило, па је ред да га подсетимо.

Дакле: Одведе ђаво Господа у Јерусалим „И постави га на крило храма и рече му: „Ако си син Божији скочи одавде доле… И одговарајући Исус рече му: Казано је: Не кушај Господа Бога свога.“ (Лука: 4; 9-15)

Поука је јасна, браћо хришћани и сестре хришћанке, не скачите са торњева, али се причешћујте крвљу и телом Господњим са страхом Божијим, без страха од заразе и без пластике.

Ковид 19, логично, назван је тако по 2019. години када се појавио. Али било је „ковида“ и у претходним годинама. Сетимо се само „ковида биометријских личних докумената“, па „ковида величања истополних сексуалних веза“ са кулминирајућим парадама поноса. И још…

Биће ипак да је овај ковид опаснији од свих претходних, и то из два разлога:

Јер шири страх, а недавно прочитасмо да супротност љубави није мржња, него страх. Данас мајке са страхом грле своју децу, ако их уопште грле, страхујемо од сусрета са ближњима, страхујемо да изађемо из својих домова и да слободно удахнемо ваздух ‒ онај ваздух за чије смо се благорастворење молили у нашим храмовима док нам их нису затворили.

Зато што овај ковид хоће да нам забрани приступ Духу Светоме. Али хвала Богу, у томе неће успети.

ДУХ ДИШЕ ГДЕ ХОЋЕ!

Стефан Каргановић: Два модела отпора корона вирусу

Савремени Срби би требало да изнова науче лекцију од својих далеких, јужноамеричких домородачких сапатника: не поунутрашњавати душманске нарације и не преузимати их као сопствена убеђења

Стефан Каргановић (Извор: standard.rs)

На пропутовању кроз Јужну Америку, имам прилику да видим како други народи и културе реагују на хистерију у вези са корона вирусом. Већ на први поглед, разлика у понашању у односу на епидемију између њих и белих народа Европе и Северне Америке је огромна. Што су ближи својим традиционалним домородачким културама, Јужноамериканци су опуштенији у односу на претње, не само од вируса, него у првом реду од стране сопствених управљача о томе шта би их могло да снаћи уколико се не покоре наређењима „брижних“ државних власти. Код њих, међутим, није у питању неодговорност или бахат став типичан за беле латинске и балканске народе Европе, када су на почетку потцењивали опасност од пандемије. Ради се о дубоко укорењеном, вековном ставу неповерења према свим тврдњама, вестима и упутствима који потичу из извора којима управља бела, стасита и плавоока владајућа класа. Домороци интуитивно знају да се друштвена врхушка налази у трајном стању радикалног сукоба интереса са њима и њиховим традиционалним, староседелачким заједницама. Они не верују буквално ништа што им њихови неоколонијални управници причају о медицини (староседеоци имају своју, традиционалну), привреди, политици, или било чему другом. Оправдано сумњају да тај слој, који им вековима не да да дишу, није ништа друго до умрежени, трансмисиони каиш за спровођење упутстава и заштиту локалних интереса прекоморских израбљивача и господара.

Подучено вишевековним болним искуством, већинско становништво се односи са неумољивом скепсом према свему што прича и ради тај танак владајући слој њихових тлачитеља. За разлику од многих Срба, они не гунђају и не псују своје угњетаче. Не емотивишу уопште. У границама могућности, једноставно игноришу и њих и све што им они прописују и намећу, а што излази изван оквира њиховог традиционалног поимања света и живота. Они нису чули за Гандија, али интуитивно примењују његову технику пасивног отпора и тиме успешно поткопавају и обесмишљавају планове својих господара. Домородац није бунџија, али је несаломљиво упоран у свом неприклањању. Они немају штаб одакле би добијали упутства, као што га немају ни пчеле па се ипак свака пчела појединачно, вођена инстинктом, понаша као део повезане целине.

Глобални механизми за испирање мозга и друштвену контролу овде су такође свеприсутни и функционишу подједнако агресивно као у другим деловима света. Пре неки дан, возећи се таксијем, било је мучно слушати радио емисију о опасностима корона вируса, која се није разликовала много од сличних харанги у Европи или Сједињеним Државама, где се подразумева да би глобалистички глајхшалтунг требало да буде на много вишем нивоу. (Да би нагласио смртоносност ситуације, појачао страх и додатно ослабио солидарност заједнице, спикер је тврдио да 80 одсто заражених не показују симптоме и нису свесни да носе вирус, али могу да заразе друге.) То је иста стратегија застрашивања од вируса као на напредном Западу, да би у страху људи пристали на драстична ограничења личних и грађанских слобода, и измене, вероватно највећим делом неповратне, у њиховом устаљеном начину живота. На телевизијским каналима, њиховом „Хепију“, „Пинку“, „Би-Би-Си-ју“ и „Си-Ен-Ен-у“, исти бараж на људску психу, само на шпанском или португалском. Али огроман напор који се очигледно и овде улаже у производњу масовне хистерије на нашу црнопуту послугу – не оставља никакав видљив утисак. Подсмешљиво се ругају спикерима и званичним „стручњацима“ и коментаторима и уз смех мењају канал. Уместо стресних трабуњања плаћених застрашивача, са уживањем прелазимо на гледање канала где се приказују кулинарске технике богате локалне кухиње.

И сада долазим на поенту, а то није опуштено посматрање како се припремају укусна јела. Иста здрава скепса у односу на званичне нарације, којом сам окружен овде, могла би да послужи и српском народу да се снађе под условима ове до сада невиђене опсаде. Без обзира на етничку хомогеност подјармљених и тлачитеља у Србији, чињеница је да између огромне већине становништва и малобројне владајуће номенклатуре постоји исти непомирљиви сукоб интереса као између расно супротстављених слојева у јужноамеричким друштвима. Као и овде, владајући слој у Србији је административно особље и продужена рука страних господара. Под условима пандемије, као логорски капои они доказују своју лојалност централи још окрутнијим злостављањем својих беспомоћних поданика. И овде и тамо, они служе искључиво сопственим и туђим интересима. Без провере и независних доказа, ништа што они причају нема никакву вредност и не заслужује озбиљну пажњу. Однос физичке моћи тренутно је такав да се извесни минимум њихових суманутих захтева мора испуњавати, али ни јоту више од тога.

А сада долазимо до друге моћне лекције коју би савремени Срби требало да изнова науче од својих далеких, јужноамеричких домородачких сапатника. Кажем „да науче изнова“ зато што је тај принцип вековима, до пре свега неколико поколења, био утемељен дубоко и у српској свести: не поунутрашњавати душманске нарације и не преузимати их као сопствена убеђења. Тамо где су фундаментални интереси сукобљени нема заједничких ставова, вредности или решења, ма колико проблеми наизглед деловали као заједнички. Сваки проблем, сваки изазов, макар био и медицинске природе, мора се сагледавати искључиво сопственом здравом памећу и сопственом логиком. Усвајање душманске логике равно је самоубиству. Да моји домородачки пријатељи то нису одавно схватили, не би их данас било. Ако међу Србима има неко ко то данас не разуме, и ако тај механизам колективне самоодбране у Србији не буде што пре опет уведен, ускоро ће бити касно да се то схвати. Посебно када се буду суочили са избором, или да остану заувек у кућном притвору, или – у замену за релативну слободу кретања у границама логорских жица – да „добровољно“ у себе приме биолошко оружје под видом спасоносне вакцине, која се припрема у истим лабораторијама где је био произведен пандемични вирус. Та терапија биће много гора од болести, са неупоредиво фаталнијим и трагичнијим последицама.

За сада још увек не знамо много о природи апокалиптичке пошасти која хара светом, а још мање располажемо тачним сазнањима о томе како да се успешно одбранимо и од вируса и од ниткова који нас од њега „бране“. Међутим, ипак можемо бирати на које ћемо изворе „информација“ гледати са подозрењем и крајњом скепсом. Можемо се угледати на вековне мајсторе преживљавања или на избезумљено понашање слуђених европских народа, који некритички верују у сваку будалаштину која им се саопшти и радо ће жртвовати слободу за „безбедност,“ да би изгубили и једно и друго. Искусни Енглез Питер Хиченс, коментаришући стање духова на Западу, то је изванредно осетио и изразио:

„Показали смо да више немамо ништа налик на грађанско друштво. Оно што ме шокира, будући да сам доста времена провео у Совјетском Савезу, је то да је под совјетском влашћу већина људи на њу гледала са извесном дозом презира, збијали су вицеве на њен рачун, знали су да им се власт руга и обмањује их. Али овде, становништво прихвата све што му се говори, без сувишних питања. То је нешто од чега застаје дах. Стари Совјетски Савез би волео да је могао имати становништво као што је ово у савременом западном свету, које искрено верује у пропаганду и испуњава све што му се каже.“

Пред Србима су два модела. Избор је њихов.

Владимир Умељић: Ванредно стање као перманенција

Све аутократе ће покушати да тренутно медицински оправдане рестрикције претворе у перманентно политичко стање. Наравно, уз здушну подршку САД тј. само оних „који фактички владају и воде САД“

Владимир Умељић (Фото: Д. Дозет/Вечерње новости)

Неодговорно је, наравно, улазити као лаик у стручне (медицинске) аспекте тренутно светски доминантне пандемије а незахвално је упуштати се у спекулације о „светским заверама“ и вештачким, људском руком порођеним смртоносним и све смртоноснијим вирусима. Неодговорност се рефлектује у прекој потреби да се следи саветима и препорукама медицинара, јер то је коначно једна ствар која заиста нема алтернативу, не постоји неки иоле одговорни избор.

Незахвалност спекулација о нељудским аспектима данашњег неоимперијализма се састоји у јаловости таквог расипања интелектуалних и емоционалних ресурса. Јер шта би могле да донесу (недоказиве) тврдње да је све то „inside job“, ко ће осим Господа једног дана позвати те (могуће) монструме на одговорност, ко ће полупати њихове вештичје казане и забравити њихове ђавоље кухиње?

Оно што захтева будност, међутим, то је чињеница да се иза (оправданих) рестриктивних захтева медицинара одмах назиру политикантске аутократе, који у свему траже и виде нове шансе да додатно прошире и учврсте своју политичко-економску моћ а, наравно, на уштрб људских права и принципа демократије.

Двадесети век, то се већ сад може рећи, представља једну одлучујућу прекретницу у историји човечанства, која се састоји не само у колонијализму и живљењу екстремних идеологија, светским ратовима и геноцидима, открићу пеницилина и компјутера и сл., већ и у чињеници да су САД постале глобална сила са амбицијом владавине светом.

То, сигурно није никакво „царство зла“, не, и тамо живи довољан број морално свесних и хуманистички оријентисаних људи. За плашити је се, дакако, да они који фактички владају и воде САД, сматрају своју земљу не само рајем за „капиталистичку звер“ и бесконкурентним војним гигантом, већ и ултимативном идеологијом која се мора проширити на читав свет.

У чему се, осим у ова два аспекта, још битно садржи та идеологија?

Добитник Нобелове награде за књижевност (још један морално свесни и хуманистички оријентисани Американац) Синклер Луис је већ почетком 20. века описао тежњу естаблишмента у САД да створи „стандардизованог грађанина“, који по могућству идентично говори, дела и мисли, као и сви други.

То чак није онај „немачки поданик“ Хајнриха Мана, коме су ипак биле допуштене понеке разлике, не, ради се о идеолошком стремљењу да се створи (ја радо употребљавам овај сопствени неологизам) један „роботескни“ хуманоид у нераскидивим психичким оковима, који те стеге у идеалном случају једног дана неће више ни примећивати.

Сасвим у складу са управо визионарском анализом америчког социолога Ервина Гофмана, који је образлажући своју „Теорију рамова“ („Frame analysis“) поред осталог постулирао и следеће: „Када појединац у нашем западном друштву препозна један одређени догађај, он нагиње ка томе да своју реакцију на тај догађај одреди полазећи од једног или више њему надређених социјалних рамова тј. интерпретационих шема и то од оних које се могу назвати примарним (…) Сваки примарни рам омогућује његовом кориснику поимање, локализовање, идентификацију и именовање једног скоро бесконачног броја конкретних догађаја, који су у смислу дотичног рама дефинисани. При томе тај појединац у принципу није свестан шта су организационе особине тог рама, али то га не спречава да га без имало труда у потпуности примени (…) А таквом појединцу се може прићи наговарањем, ласкањем, пркосом, претњама (…) Човек се, иначе, очигледно и врло енергично противи и брани против било каквог наговештаја некаквог одступања, које се не уклапа у космологију дотичног рама (…) Ако неко из било ког разлога провали из рама и постане свестан тога (…) он почиње да се још интензивније суочава са собом тј. са тим својим отпадништвом (…) види себе изложеним једној драматичној ситуацији и, истовремено, лишеним било каквих одбрамбених могућности. Јер од његовог очекивања да ће заузети место у једном добро и уредно урамљеном царству није остало ништа (…)

Легитимно је поћи од тога да те социјалне и појединцу надређене рамове конструишу горе апострофирани „они који фактички владају и воде САД“ или, у смислу језичко-филозофске теорије дефиниционизма, они који су ауторитативно узурпирали власт над дефиницијама стварности (црно је заправо бело односно, рецимо, Кока-кола је идеално пиће за тешке дијабетичаре) и ту своју редефиницију стварности успешно октроисали својој поданичкој маси.

То је, дакле, горе мишљено под „САД су једна идеологија“, то је процес „стандардизације просечног грађанина“, који је Синклер Луис уочио и описао већ у двадесетим годинама прошлог века, чиме се иницира и очекује настајање идеалног, јер роботескног поданика, без индивидуалних особина и сопствене воље.

Наравно да се у ванредним стањима показује и друга страна исте медаље, која оправдава Агамберово „реактивирање“ појма из староримском права „Homo sacer“, када је поданик/подређени/слабији дакле „истовремено проклет и благословљен“, редефинише се у „голи живот, биолошко али не и политичко биће, искључено из сваког правног система, биће које сходно томе може некажњено да буде убијено“. О томе најбоље могу да сведоче Јевреји, Роми и Срби из времена великих геноцида у Европи 20. века.

Тај процес (у извесном смислу – американизације) не јењава, већ се само потенцира у ванредним стањима, што је без сумње и једна вирусна пандемија. То значи да ће све аутократе покушати да тренутно медицински оправдане рестрикције претворе у перманентно политичко стање. Наравно, уз здушну подршку САД тј. само оних „који фактички владају и воде САД“, јер и тамо има сасвим сигурно довољан број морално свесних и хуманистички оријентисаних људи.

То захтева будност и спремност на отпор, спремност за борбу за право на хуманистичку, слободну и човека достојну егзистенцију. То значи да се питање у односу на ову пандемију и политичке игре око ње: „Завера ли је или пукотина у систему?“ уопште не поставља, не, једино питање је да ли човек пристаје на то да буде редукован на ниво једног (дехуманизованог) роботескног хуманоида („стандардизовани грађанин“) или, шта више, да пристаје на могућност да опет једном буде редефинисан и третиран као један Homo sacer.

Јер при овоме се нису обелоданиле некакве пукотине у систему, он сам је једна пукотина а питање (светске) завере? Спекулације о томе би само биле расипање интелектуалних и емоционалних ресурса, чему то?

Жељко Перовић: Моћ Кине и слабости православних

За нас православне Србе и није толико битно да знамо да ли ће коначна гнусоба опустошења доћи из Кине, Русије, Америке… За нас је најважније да препознамо непријатеље нашег спасења а они су данас већ сасвим очигледни

Извор: Радио Београд 2

Нисам визионар, немам дара да сагледавам времена и догађаје, иако је Господ рекао да обраћамо пажњу на знаке, на цивилизацијске покрете уочи његовог Другог доласка. Оно што ми се чини очигледним јесте да Кина излази као победник из овог чудног и невидљивог рата, да се показала супериорнијом у односу на Америку и Европу. Све очи већ гледају у њу, као избавитељку и спаситељку, то се до сада никада није десило. Њихове експерте прате по Италији, као мале богове. Сетих се матушке Макарије и руских стараца који су прорицали да ће жута раса у последње доба брутално овладати светом. Већ имају потребну дисциплину, послушност па чак и симпатију ка технолошким достигнућима која олакшавају и штите, на рачун душе и људских слобода. То се сада и од нас очекује.

Савремена Кина већ представља синтезу свих материјалистичких идеологија које је стварао безбожни запад у протеклим вековима. Она већ подсећа на чудовиште у коме су измирени фашизам и комунизам, либерализам и монархизам, у коме је човек истовремено и у логору и у гулагу али са једним чаробним прозором који му даје илузију слободе а који се зове екран… Друга ствар која ми се чини очигледном јесте духовни рат кога чак ни ми нисмо свесни. Корона је помела црногорске литије са улица, потом укинула васкршње водице, унела велику збрку у наше маловерне главе, скратила редове за причешће у дане Великог поста, увела дезинфекцију кашичица и пластику, поред најјачих божанских енергија моје су икада такле материју, поред Живог Спаситеља Христа у Путиру. Ми Његове снаге и Његовог присуства очигледно нисмо свесни, ни у литургији, ни у посту, ни у молитвеним вапајима и входовима. Неко то јесте, некоме то ужасно смета. То је планетарни проблем за њега, баш та литија и литургија у Србији и Црној Гори. Ко смо ми, речи ће неко, да сметамо највећим силама овога света? То су сујетна и безбожна размишљања. Ми смо битни тек толико колико смо Божји, то је једина наша важност у овом тренутку. Христос је изашао из храма, јавио се на улицама једне европске државе, засијао у тој литији целоме свету. Мора да је ту постојала нека искрена и саборна молитвена емоција, није то био неки пуки обред, шетња и забава а у шта знају да се претворе такве поворке… То је дрскост каква се не прашта, која изазива бесне и ђавоимане радње, а које сада изгледа трпи читаво човечанство.

За нас православне Србе и није толико битно да знамо да ли ће коначна гнусоба опустошења доћи из Кине, Русије, Америке…

За нас је најважније да препознамо непријатеље нашег спасења а они су данас већ сасвим очигледни.

Епидемиолози су преко ноћи постали првосвештеници обоготвореног научног рационализма чија реч је у тренутку постала јача од Светог Јеванђеља и Светих Отаца, од осам векова Српске Православне Цркве, њеног предања, Сабора, Синода, патријарха. Дрско су се устремили на свету Литургију и на Чашу Спасења, трагају по њој за бацилима и заразом, светогрђе какво се не памти. Све државне владе овога света, армије и жандарми, њима покорава, док они планетом суверено владају – човечјим страхом од болести и смрти. Сада је сасвим јасно зашто је Господ говорећи о последњим временима нагласио да се тада треба чувати страшљивости и паничења (Мт. 24,6). Страх ће у те дане људе, очигледно, доводити до безумља… Жречеви Светске здравствене организације нам укидају литургијска сабрања и литије којима смо вековима излазили пред невоље и смртоносне болести, побеђивали их милошћу Божјом.

Ми овде у Пироту имамо случај из 1837/8. године када је округом харала страшна куга, по стотину људи је умирало дневно, народ је бежао у села, болест их је успут сустизала и косила. Зараза је почела да се стишава тек кад су код каменог моста на Болуџи, то је рукавац реке Нишаве који је пролазио кроз центар града, изнели у литији „Богородицу с три руке“, највећу градску светињу, копију чувене Тројеручице која је чувана у Светогорском метоху. Мајка Божја је тада спасила Пирот од чуме, четврт века касније и од бескрајне суше када се литија, сва окупана од кише, вратила у храм. Безброј је таквих сведочанстава широм српских земаља, али сада нам је све то ускраћено. Српски страх од болести и смрти, надјачао је српску веру у Христа, Победитеља болест и смрти.

Томе смо донекле и сами криви јер су нам сва та древна сведочанства о натприродним и наднаучним божанским интервенцијама у реалном времену и простору постала архаична, бајковита, легендарна. Када смо ми као помесна Црква последњи пут изашли пред икакву напаст, невољу, болест, непогоду, најезду туђинаца, у литијама, постивши бар седам дана у строгом посту као наши преци? Одрекли смо се тих снажних лекарстава због свога маловерја, због стида и сујетног страха од науке и медија, од истих оних који нас сада држе у логору. Одступање од искуствене православне вере нас је довело до ропства, вероватно само привременог али довољно дугог да покаже нашу духовну немоћ и проблеме у које смо као Црква запали. А што није никаква новост. Двадесет година верни народ вапије против надобудних теолога који урушавају православна учења о стварању света, болести и њеном духовном узорку, смрти, греху, Божјем суду, загробном животу. Били су некада силни и свемоћни а сада ћуте и цвиле пред короном јер немају одговара за њу. Неки од њих чак отворено приступају супротној страни, ратују против светог Причешћа и кашичице, јавно исповедају да се плаше смрти, међу њима чак и један епископ, а Свети владика Николај је говорио да се не може назвати чак ни хришћанином онај ко се плаши смрти. Свети Ђакон Авакум се радовао свом страдању, патријарх српски Павле је смрт називао рођенданом…

Корона је показала лице непријатеља нашег Спаситеља и нашег спасења, али је показала и многе наше слабости, лењост, немарност, уљуљканост и комодитет каква не приличи хришћанима, нарочито последњих времена. Јер у то доба ће, по речима руског старца Антонија, само онај ко буде слободан од изобиља, бити слободан и од ђаволског угњетавања. Дај Боже да се сви ми скупа тргнемо и вратимо на колосек, да обновимо старе хришћанске навике, молитве, строге постове, богомислија, скромност, да одбацимо крива учења, да се вратимо и приближимо Христу, то је најважније, ради тога је Господ и све ово допустио. Томе су можда допринеле и црногорске литије, сасвим сигурно молитве Светога Саве, Светог цара Лазара, Светих владике Николаја и Јустина и свих српских светитеља.

Корона за нас православне Србе није епидемија, него епитимија. Сећам се кад сам ушао у цркву, пре четврт века, да ми је отац Андреј из Сланаца после исповести дао епитимију на годину дана (не на првој исповести, прво је допустио да се причестимо). Годину дана нисам могао да се причестим. Било је то доба неке блажене, свете туге коју ћу памтити док сам жив.

Доба дубоког покајања, самосагледавања у коме сам осећао Божанску близину и утеху. Могу рећи да сам тек за време те казне постао искрено православан, схватио колико је живот озбиљан и одговоран… Касније сам сво то духовно благо изгубио у трњу брига и свакодневице, разонода и ваљања у старом блато. Нисам успевао да се вратим, а није било ни строгог духовника крај мене, зато је епитимија стизала од самог Господа. Хвала му на свему, па и на овој најновијој глобалној и свеправославној епитимији коју нам шаље као Добри и Брижни Родитељ, ради нашег оздрављења.

Што је од Бога, слађе је од меда, говорили су стари Срби, често и годинама у карантину и изолацији, без литургије, светог Причешћа… Христе Боже, Распети и Свети, дометни нам вере, наде и љубави њихове. Да се не уплашимо, да се помутимо, да се никада не одрекнемо Тебе Спаситељу и Избавитељу наш, Победитељу сваке смрти, сваког греха, сваке болести. Амин.

Аутор је писац и издавач

Виртуални округли сто „Бити далеCOVID-19“ организовао: Владимир Димитријевић

Напомена: Извињавамо се учесницима Округлог стола, организатору и читаоцима што нисмо били у стању да све приспеле одговоре објавимо правовремено. Верујемо да ти одговори и сада, иако објављени са принудним и ванредним закашњењем, нису изгубили на актуелности и значају.

Прочитајте још

• Владимир Димитријевић: Бити далеCOVID-19 питања за пријатеље
• Часлав Д. Копривица: Шта се (не) види иза метаморфоза „КОВИДијиних“?
• Mилан Ружић: Медицина, профит и људске жртве
• Зоран Чворовић: Kриза или суд (Разматрања о једној пандемији)
• Драган Хамовић: Душе заражене
• Никола Милованчев: Власт у Србији је отишла много даље од других европских земаља
• Павел Тихомиров: Генерална проба претварања свих нас у покорно стадо
• Милан Рогановић: Да ли је задовољан Велики вођа
• Слободан Јанковић: Вирус постоји, људи умиру… међутим!

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Љиљана Чолић, Владимир Димитријевић, Владимир Умељић, Жељко Перовић, Момчило Селић, Стефан Каргановић, биоетика, виртуални-3, епидемија, карусел, корона вирус