Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (2)

Покољ 1941-1945. није се десио као учинак два камиона увезених фашиста. И да, на делу је дубинска хрватска политичка култура и њен пројекат истребљења

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Само доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури може се објаснити масовно шиканирање Срба у „Троједници“ пре 1914.

Ту је парола „Ко хоће да буде Србин, нек иде у Србију!“ (овде 38); ту је улична будница „Удри, удри, in der Stadt, Славо-Сербом штрик о врат“ (исто); ту је „мржња на кирилицу“ (118), за коју хрватска омладина „налази највећу насладу у томе, кад може, који натпис кирилицом замазати блатом, а у самом Загребу још нечим горим“ (124); ту је мржња на „екавштину“ (126); ту је мржња на сваку помену речи „Срби“ и „српски“ (128-129).

Само доминацијом старчевићанске идеологије у хрватској политичкој култури могу се објаснити прогони Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902. („два дана паљене су и пљачкане српске трговачке радње, демолирани српски станови“; овде), могу се разумети погроми над Србима у БиХ и у Хрватској 1914. („тада би се догодило Србима оно што их је снашло 1941-5, али је то спречила Мађарска влада“; овде), као и масовни злочини над цивилима у Мачви и Подрињу 1914. („починили су хрватски војници (13. Загребачки корпус са седам хрватских дивизија – С. А), залуђени од старчевићанаца и Стјепана Радића, нечувена недела, која не изостају иза Павелићевих 1941-5“; овде; „садистички и патолошки непревазиђена“; овде 317).

„Расчовечавањем српског народа“, објашњава Каргановић, „Старчевић је психолошки припремао Хрвате за зверски обрачун с беспомоћним српским живљем. Сада је сваки Хрват, сваки `кумек`, могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот“. Јер, како смо видели да је учио Старчевић, Срби и нису људи, него „скотови“, „нечиста пасмина“ и „разбојнички накот“.

* * *

Вишедеценијска затрованост хрватске политичке културе старчевићанством и континуитет дубоког антисрпског шовинизма, чији је Јасеновац био само природни завршетак, не уочавају се јасно и због доминације Радић-Мачековог ХСС у раздобљу 1920-1941, у Хрватској.

Радић се доживљава као „републиканац“ и „сељачки трибун“, Мачек као „вешти опортуниста“, а обојица као „федералисти“ који су се само борили против „великосрпског централизма“.

Међутим, Радић је до 1918. био сеоска фракција праваштва, мада ограниченог утицаја – пошто сељаци у Хрватској нису имали право гласа.

„Своју идеологију Радић je почео као бескомпромисни присташа Старчевића – он му je био идеал, њиме je био одухотворен (…). Једна нит, неискидана и неразкидљива, води од Старчевића до Павелића али она иде кроз Стјепана Радића, чија je улога овде можда пресудна“ (овде 13; 17).

„Радић је своју сељачку републику ставио на темељ и у оквир Старчевићевог праваштва” (овде 209). Радић је, „ма колико на први поглед различан од Старчевића, углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње (…). Радић је продужио баш оданде где је `отац Хрватске` био стао. Ко буде читао Старчевића и Радића тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Павелића.

Стјепан Радић (Извор: Све о Српској)

Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три `оца Хрватске`, који се не могу замислити један без другог“ (овде 68; 69).

Радић је до 1918. отворено заступао праваштво. Он у листу Хрватско право 1908. пише да је „српство – противкатолички програм“ јер „хоће да разори католичанство“, да је „на простору хрватских земаља све пучанство само хрватско и само то је државотворни фактор“, те да „славосрба у Хрватској имаде једва 20.000 које је створила пропаганда“ (нав. овде 35).

Он у Сабору 1910, изјављује да „у Хрватској не смије бити српске политике, нити опречне нити различне хрватској политици“ (84), а 30. марта 1914. држи говор против захтева Срба да у Хрватској могу да пишу ћирилицом (80).

И Радићева политика је, до 1920, радикално правашка. Не учествује у Ријечкој резолуцији и противник је Хрватско-српске коалиције, нема везе с Југословенским одбором (58), залаже се за Краљевину Хрватску која би обухватала и Словенију, БиХ и Војводину (јер „овдје може бити само држава хрватска“; 26), а противник је уједињења са Србијом („Ми нећемо заједнице с њоме, већ хоћемо Хрватску сељачку републику“; 65).

Радић скупља 200.000 потписа за петицију Париској мировној конференцији „против српске окупације хрватских земаља“ (66) и не признаје Народно вијеће и његову одлуку о уједињењу. Иако изборе 1920. дочекује у затвору и не води агитацију, његова отворено антијугословенска странка, међутим, на опште изненађење, убедљиво побеђује у Хрватској. Јер, сељаци су добили право гласа, а они су одавно заражени старћевићанством (Димитрије Матић још 1848. упозорава да „свештенство и простота мрзе Србе“; овде 82).

Радићев тријумф још је већи на изборима 19231925. и 1927.

Радић своју победу на изборима 1920. и 1923. тумачи као плебисцитарно опредељење Хрвата „за слободну Хрватску државу“ (72), а његов споразум с Пашићем 1925. и сами Хрвати виде као потез тактичког опортунизма. Радић, наравно, не користи отворено Старчевићеву србомрзачку реторику, али испод жита шаље сигнале о могућем етничком чишћењу Срба из Хрватске.

Тако је, у једном разговору с делегацијом из Далмације, рекао да „ако је Ататурк истјерао Грке из Мале Азије, који су тамо живјели 4000 година, и ми ћемо се ослободити Срба који су у наше земље стигли тек прије 300 година“ (78).

Што се Мачека тиче, иако је и он оговарао Србе да су, како каже Дучић, „византијски и балкански народ, који злоставља префињени народ хрватски и западњачки“ (овде 114), његов политички антисрбизам већ је био више резултат „фанатизованих (хрватских) маса“, које су „временом постале саме господари ситуације, да су оне тероризирале и своје вође“ (107). „Вал мржње је ишао као поплава. Дошло је и да хрватски хотели, у Приморју нису издавали собе српским породицама, ни чашу пива Србину за столом у кавани“ (114).

Мачек, заправо, више сам није ни морао нешто посебно да индукује Хрвате старчевићанством. Оно је до његовог доба постало самоподразумевани темељ хрватске политичке културе. „Линија хрватске националне политике од Старчевића на Франка, и затим на Радића и на Мачека, ишла је увек у свом логичном и непрекидном правцу“ (120).

Владко Мачек, лидер ХСС-а после смрти Стјепана Радића (Извор: Све о Српској)

Јер, у Краљевини Југославији су се, после хрватског племства и свештенства, и хрватска буржоазија и сељаштво до краја антисрпски политички фанатизовали.

Адам Прибићевић пише о дубокој фрустрираности хрватских пургера чињеницом да, после 1918, као католици више немају аутоматску предност над „грко-източњацима“.

„Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама АУ, као римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с њима.

С образовањем Југославије старчевићанац, лишен залеђа Беча, не може Србе ни гонити ни вређати; мора заборавити на речи `Влах` и `влашка свиња`; место Апостолског римокатоличког цара и краља, долази за краља презрени Влах, `шизматик`. Старчевићанци су се научили пљувати Србима у лице кад год их засврби у грлу. И како то више није било могуће, они су су постали несрећни, па их не би било могло задовољити, да се Југославија у рај претворила.

И док су Словенци, Чеси, Словаци, Румуни, Русини, чак и Немци, „били према Југославији боље расположени него према Мађарској – Југославија им је дала школе, културне, привредне и политичке организације, а Срби их нису хтели србизирати, као Мађари“ – Хрвати су активно рушили ову јужнословенску земљу, чак и када су 1939. добили све што су тражили: праву „државу у држави“ (Хрватску бановину). Јер, њихова политичка култура била је већ сва прожета старћевићанством које их је учило да не треба да имају било шта с „пасмином“, „скотовима“ и „разбојничким накотом“.

Мачек је 10. априла предао усташама у руке не само целокупну организациону структуру Бановине и ХСС, већ и легитимитет да надаље воде реализацију хрватског националног пројекта.

Паравојна организација ХСС и Бановине – Мачекови заштитари – „од првих дана се појавила у служби усташа“ и „након проглашења НДХ, постала прва оружана сила у служби усташког покрета“ (овде 29).

Масовни покољ Срба у НДХ, који је одмах затим отпочео, био је, гледано хронолошки, први геноцид у Другом светском рату.

Извор: Све о Српској

Он се десио пре почетка немачког геноцида над Јеврејима. Фабрика смрти Аушвиц II (Биркенау), отворена је октобра 1941, док је Јадовно почело с радом већ у мају, логор на Пагу у јуну, а Јасеновац у августу 1941. године.

Покољ у Гудовцу (селу где је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, а доцније истакнути усташа) уприличен је већ 28. априла 1941, покољ у Вељуну почео је 6. маја, а Глински покољи 13. маја 1941.

Током маја, јуна и јула 1941. у стотинама места Хрватске и БиХ одвијали су се масовни масакри ножевима, секирама, маљевима, кундацима, моткама и бацањем у крашке јаме.

Покољ је био унапред планиран: „још пре настанка НДХ, усташе су уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле `радну карту` са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих“ (слично овде). Али, Покољ је био истовремено и спонтан: њега су у много случајева спроводиле „тзв. дивље усташе – локалне формације хрватских и муслиманских милиција“ које су биле „прави подстрекачи и организатори погрома“ (овде 52-3).

Овај планирано-спонтани покољ, масован по локацијама и жртвама, био је могућ само као резултат дубинске политичке културе, у чијим темељима су били укорењена мржња и с њом повезан пројекат истребљења.

Када данас погледамо карту и хронологију Покоља, видећемо да су масакри били синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима – у доба када нису постојала савремена средства обавештавања, уз исти начини убијања – од опкољавања села до похода на школе с православном децом, уз исте методе мучења – до детаља, при чему ниједан крај НДХ није прескочен“.

„Хрвати су убијали Србе и у крајевима забаченим, у селима где нису чули за Павелића. То је резултат упорног васпитавања за недела. Јасеновац је дуго припремано паклено постигнуће“.

 * * *

Дакле, Јасеновац и Покољ 1941-1945. само су формално злочини фашиста и фашизма. Суштински, они су дело дубинске хрватске политичке културе шовинизма и столетног пројекта истребљења Срба.

„Када се Павелић вратио у Хрватску, он није ништа морао посебно да ради. Све припреме су биле завршене. Хрватска јавност била је спремна за оно што ће се дешавати“.

Та дубинска политичка култура доминантна је и данас. То се види не само по слављењу Бљеска и Олује, као чина којим је у Крајини довршен геноцид отпочет у НДХ. Види се то и по односу према Старчевићу.

Највећа хрватска новчаница од 1000 куна има лик Анте Старчевића. Једно од највећих студентских насеља у Загребу носи његово име. У популарној култури Старчевића зову „оцем домовине“ (овдеовде или овде). А Зоран Милановић је победио на изборима у СДП-у, а затим и на парламентарним изборима, пошто је левичарски изјавио да су „Старчевић и Радић темељи хрватске куће без којих нема приземља ни првога ката“.

Стари луђак, ког су чак и поједини његови савременици међу Хрватима називали „апостолом мржње, (…) болесне маште“ (в. овде 137), у хрватској науци, данас, добија најистакнутије место.

„Зачуђујуће је колико је садржај његова научавања о хрватској државности ушао готово у подсвијест хрватских људи“, пише о Старчевићу знанственик из загребачког Института за филозофију (текст је, иначе, индексиран као „знанствени чланак“; овде 129).

Старчевићеви списи су, по овом научнику, „саставни дио хрватске предаје“, пошто је он „успио довести до политичкога појма хрватску правну баштину и повијесно искуство“, те „довео до свијести хрватску обичајност и ћудоредност“ (129). Стога је Старчевић с правом слављен као „велеум и мудрац хрватскога народа“ (130). Он је остварио велики „утјецај на најразличније кругове хрватских интелектуалаца и у политичком и у књижевном окружју“ (130), а „у његову дјелу је на особит начин изнесена на свјетло дана политичка и духовна супстанција на којој се на концу двадесетога стољећа и могла оживотворити идеја (независне) хрватске државе“ (129).

Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)

Али, све што је овај хрватски научник написао потпуно је тачно! Друга независнохрватска држава у ХХ веку, баш као и она прва, настала је на политичкој култури старчевићанства, за коју су Срби, били и остали, само „скотови“ и „накот“ за истребљење.

Но, тај пројекат није завршен. Пошто су Срби истребљени из НХ 2.0 и ФБиХ – где их је данас милион мање него 1991, извршиоци хрватског Пројекта бацају око и на друге територије.

Зашто се у Загребу уприличује манифестација „Сријем Хрватској“? Зашто у часопису Матице Хрватске стоји да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије“? Зашто Хрвати једну од својих жупанија зову „Вуковарско-сријемска“ (а не западносремска)? Зашто имајуПројекат Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем) или изложбу „Славонија, Барања и Сријем“ (а не Западни Срем)?

Зашто хрватска председница говори о „Војводини и Србији,“ као о две „сусједне земље“? Зашто напада „србијанску државу“ због „Хртковаца, симбола страдања Хрвата Војводине“, јер су, наводно, „десеци тисућа војвођанских Хрвата морали напустити своје домове“? Зашто и МИП Хрватске званично изражава забринутост због „тисућа прогнаних Хрвата, али и свих припадника хрватске националне мањине који (данас) живе у Војводини“?

Зашто председница, после фудбалске утакмице Хрватска-Мађарска, говори о радости „цијеле Хрватске”, како каже – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ)? И зашто министар одбране Хрватске на книнској тврђави изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?

Зар све ове „случајности“ и „лапсуси“ не показују да се носиоци доминантне хрватске политичке културе, након што су завршили посао у Хрватској, не смирују.

А зашто?

Зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И зато што су се уверили да се формула „три трећине“ на крају – исплати.

Стога ће извршиоци Пројекта, у првој повољној ситуацији, желети да наставе (некажњено) посао и у Бања Луци, на Коридору, у Херцеговини, у Бачкој и у Срему… И све што су радили 1941-1945. и 1991-1995. у Глини, Пакрацу, Книну или Мркоњић Граду, сада би наставили да раде и у Шиду, Суботици, Требињу или у Земуну. Само ако им се укаже прилика.

Отуда је идеологема о два камиона „фашиста“ који су дошли и направили Покољ и Јасеновац не само лажљива, већ и опасна. Поготово је опасна у комбинацији с идеологемом „почистимо најпре сопствено двориште“.

Знате ли шта је на ту поруку из Београда одговорила Ружа Томашић? „Нека они моле бога да ми не почистимо своје двориште, јер ако ми почнемо чистити своје двориште, имат ће они још јако пуно Срба из Хрватске који ће морати ићи у Србију“.

Ова политичарка је у Хрватској изабрана за ЕУ посланицу „не упркос, већ управо због таквих изјава“. Није ли то добар показатељ да је Велики хрватски пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке?

Прича о „два камиона фашиста“ и о томе да ће „све ће бити у реду“ само ако свако чисти „сопствено двориште“ опасна је јер нас заварава. Јер нас лаже. Јер нас умртвљује и спречава да будно пратимо све опасности које нам прете.

Насловна страна српског тједника Новости; Ружа Томашић (Фото: Darko Tomas/Cropix)

Морамо да знамо како нам се зове непријатељ и какви су његови даљи планови, „да бисмо се заштитили од покоља. Јер, србоцид није окршај, него пројекат“.

Не, Покољ 1941-1945. није се десио као учинак два камиона увезених фашиста. И да, на делу је дубинска хрватска политичка култура и њен пројекат истребљења.

С друге пак стране, морамо да будемо свесни да нема никаквих „људи“ као апстрактних  жртава Јадовна и Јасеновца. Оно што једино постоји то је заклано и у Саву бачено српско дете.

Како каже Хана Арент, „Када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“

Е па, шта као Срби треба да урадимо, конкретно и сада?

Најпре, да својој деци говоримо истину о Јадовну и Јасеновцу – без обзира шта нам причали „социолози“ и „помиритељи“.

И, као друго, да се увек држимо старе, спасоносне девизе – поготово када је реч о нашим панонско-јадранским комшијама и њиховој политичкој култури. А она је тако једноставна, и тако саморазумљива.

Будно око и сув барут!

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 25. 12. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

6 replies

  1. „Будно око и сув барут„..Кад ово прочитам,осјећам се као Карађорђев борац у Орашцу,Мишићев на Колубари или руски војник у Берлину 1945.

    Свиђа ми се

  2. Ипак,да не би пробудили страх код сестара и браће хајде да видимо шта каже будно око.
    Вуковарско-сријемска и Осјечко-барањска жупанија по попису из 2011 заједно броје 484553 становника.Од тога 10 % Срба.Дакле,мање од 430.000 Старчевићеве дјеце.Ове двије области су пограничне за сјеверну Србију. Даље,по попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, у Републици Српској је живјело 1.170.342 становника.Од укупног броја становника у Републици Српској Срба је било 970.857, Бошњака 148.477, Хрвата 26.509 и осталих 24.499. Бока,наша постојбина ; Котор-
    Црногорци 11.047 48,88 %Срби 6.910 30,57 % Хрвати 1.553 6,87 %.Тиват;Црногорци 4.666 33,25 %
    Срби 4.435 31,61 % Хрвати 2.304 16,42 %.Ето,много мржње и жеља а,
    „Мало руках, малена и снага„.Тим више што се околности мјењају па ће бити ;сирак тужни без нигђе
    никога..

    Свиђа ми се

  3. 1. Србски етос је: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка у гори листа; но се бојим од зла домаћега“ (не бојим се = не мрзим = не марим; а ко може да се вежба у најузвишенијем христијанском подвигу, на њему је да љуби кот вражји, непријатеље своје и непријатеље Божје).

    2. Хрвати су, и као старо (пра)србско племе и као асимиловани „прозелити“, такође у етничкој суштини у огромној већини бивши Срби. И они показују шта бива са Србима када промене Вјеру. Нарочито, шта бива када је промене за јеретичку зликовачку веру ватиканских сатаниста. А да је корен тог проблема управо у етничком идентитету бивших Срба, показује чињеница да многи народи који конвертују у ту исту јеретичку веру не постају суперзликовци и, дословно, крволоци као бивши Срби (vitez Petar Brzica, официјелни светски првак у брзинском клању…) – нпр. Бразилци, Аргентинци, Венецуеланци…

    3. Поента и кључ није ни у „хрватима“, ни у „фашистима“, јер они су само србосјек, бездушни/безумни/безживотни нож који држи друга, скривена рука. Кључ је у јеретичкој ватиканској вери, која у отпадији од Христа бивше синове Божје и Богове по Промислу Благодати чини горим од адских звери. Али, из неког разлога, нико не жели да о томе експлицитно говори, па ни професор Антонић. Бог је Србима то показао да очитије и крвавије не може бити, али Срби, у већини, то не желе да виде. За Патријархе и Епископе српске Ватикан је сестринска Света и светородна Црква. А тиме и за све православне Србе који њима говоре „амин“.
    Опасна логичка, и тактичка, грешка је гледати у нож, уместо у руку и главу која га држи (питајте мајсторе борилачких вештина). И усредсредити се на борбу са њим, попут пса који гризе камен или штап који га бије.

    4. А поента која происходи из те јесте: тај србосјек, осмишљен у Ватикану, дизајниран у Лондону и искован у Немачкој, не би Србима никако могао наудити, само када би Срби били Браћа, сложни и једномислени у Духу Светом, збијени раме уз раме у рату за Истину и Царство наше које није од овога света.

    5. Све ово је нарочито важно и актуелно данас, јер се управо пред нашим очима дешава још једна велика конверзија Срба у бивше србе, и будуће усташе. Па чисто да не буде после да су нам хрвати криви и за „црвене хрвате“ (црне монтенегрине).

    ПС. И Стјепан Радић је био бивши Србин, као и Анте Павелић (потомак Буњеваца у Лици). То, уз претходно поменутог духовног ктитора Јасеновца и идеолога Покоља Анта Старчевића, и физичког ктитора Јасеновца и извршног менаџера Покоља Вјекослава Лубурића, чини сву прву поставу идеолога, вођа и кољача – бившим Србима. Quod erat demonstrandum.
    (Чак ни Владко Мачек није био хрват; тачније био је по оцу словенац, а по мајци четвртином пољак и четвртином хрват; Јосипа Франка да не помињемо).

    Свиђа ми се

  4. НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О ВЕЛИКИМ СРБСКИМ СТРАТИШТИМА ОБЕЛЕЖНИМ И НЕ ОБЕЛЕЖЕНИМ НА ПОДРУЧЈУ ТЗВ. „НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ“

    О великим србским стратиштима на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“, коју
    је хрватска власт прогласила у Загребу под окриљем немачких и италијанских окупатора за време Априлског рата 1941. године, публикован је до сада велики број књига, дукумената, расправа и брошура на србском и светским језицима.

    Немачке и италијанске окупаторске власти су нашем несрећном, окупираном, обесправљеном, обезлављеном и пониженом србском народу везали руке. У Загреб су довели из Мусолинијеве Италије у складу са инквизиторском Римском католичком
    куријом хрватског усташког злочинца Анту Павелића и поставили га за поглавника тзв. „Независне Државе Хрватске“. И Немци и Италијани и њихови сателити су једноставно подржавали и потстицали Хрвате да изврше геноцид над Србима у марионетској немачкој и италијанској тзв. „НДХ“ за време Другог св. рата (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! Печат, Број 109, Београд, 9. април 2010, стр. 24-28).

    Колико је Павелић био фанатични римски католик најбоље се види по једној оцени Хитлеровог папе Пије ХII „да је Анте Павелић добар католик и практичан католик…“ (Види: „Мисионар“ , независни српски часопис, Chicago, Ill., USA, 1958, стр. 50).
    Сматрамо да ће бити од интереса да на овом месту наведемо и неколико података о највећим србским стратиштима на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“ у којима се налазе трошни остататци невине деце и невиних Срба и Србкиња:

    Славонска Пожега, Кукуњевац, Пакрац, Бјеловар и Гудовац код Бјеловара, Река Лукавац и Бијељина, Стевањац, Рашића Гај, Бутмир више Илиџе, Босанска Крупа, Босанско Грахово, Рисова Греда (Босански Петровац) са неиспитаним пећинским понором, Невесињска јама;
    Мостар, Широки Бријег, Царински мост на Неретви, Клепци, манастир Житомислић, Љубиње, Катавичко-Ранковића провалија, Кобиља Глава, Служањ јама код Мостара, Криваја, Ластва јама (Столац) у Херцеговини, река Врбања;
    Присоје – јама код Сиња, Пролошка драга код Врљике, Развође – јама код Книна, Мратовска јама под Промином код Дрниша, Кљакачка јама под Промином код Книна, Лозовачка јама (Лозовац) код Шибеника, Фурнаже понор на Пагу, Јамина јама код Трибња, Голубњача – јама на обронцима Динаре;
    Госпић, Дивосело, Кулен Вакуф, Гаравице, Глинска црква, Прекопе (Глина) са три велике јаме, Благај на Корани, Челебић, Лички Бушовић – јама, Личка Суваја са три јаме, Огулин – Кула и река Добра, Слуњ;
    Вргин мост, Банића Главица, Радовица, Рушевица, Селиште, Маљевац, Пашин Поток, Коларић и Војнић, Раков поток;
    Божића јарак код Плитвичких језера, Кореница, Морине Стење, Бакића Главица, Костајница, Медак, Вребачка јама, Боричевац јама;
    Билеће, Пребиловци, Сењ, Брушани, Карлобаг, острво Лазарет код Задра, острво Паг;
    Сремска Митровица, Тузла, Вишеград, Сарајево, Загреб, Бања Лука, Дервента, Карловац, Јаска, Дарувар, Доњи Михољац, Брчко, Трешњевка, загребачка Брезовачка шума крај Сиска, Цапраг;
    Шаранова јама на Велебиту припадала је хрватском усташком логору Јадовно, Тучић понор код Грачаца, Коритска јама код Билећа, Голубњача јама у селу Бивоље Брдо код Домановића у Херцеговини, Шурманци јама (Чапљина) у Херцеговини,
    Пролом јама код Ливна, Гламоч, јама на Корићни, Рујанска јама – Равни Долац код Ливна…

    На подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“ постојали су хрватски усташки концентрациони логори: Јасеновац, Стара Градишка, Лепоглава, Јадовно (близу Госпића), Слано (на отоку Пагу), Керестинец, Ђаково, Даница (у Копривници), Крушчица (код Травника), Лоборград, Ферићанци, Тење (код Осијека), Сисак и Јастребарско, Јанкомир у близини Загреба, логори у Земуну, Бихаћу, Славонском Броду, Винковцима… (Види: И. Лалић, Крвавим усташким трагом, „Србија“ – “Serbia”, октобар 1980, Fruitland, Ontariо , Canada; Редакциони одбор, Велике српске гробнице, „Слобода“ – “Liberty”, 17. септембар 1971, Chicago, Illinois, USA; Шиме Бален, Павелић, Загреб, 1952; Мирко Першен, Усташки логори, Загреб, 1966; …).

    Имајући у виду да су Брозове партизанске јединице од половине 1943. године претежно биле састављене и од бивших хрватских усташких кољача и домобрана, албанских балиста и муслиманских ханџареваца на челу са Марком Месићем и Сулејманом Филиповићем и од комуниста-интернационалиста и сарадника окупатора, чији потомци и данас владају из Београда-Јосипграда над обезглављеним и пониженим Србима, што у извесној мери сведочи и Алекса Ненадић у књизи „Босанско Грахово у НОР“, где дословно стоји о усташком покољу србског народа у Челебићу 1941. године:

    „Убијени је остао жив – Одломак из сећања Душана Нинковића…
    Сутрадан су ме извели да гледам како кољу жене и дјецу из Челебића. Клање је вршено пред школом на пањевима. Неки су клали ножевима, а неки месарским сатарама. Опет су ме натјерали да пијем крв и у том уживали.
    Кољачи су били у цивилним одијелима, мени непознати. Народ су приводиле усташе у униформи под оружјем и са бајонетама на пушкама. Од усташа који су приводили народ на клаоницу познавао сам Голиот Анту, из Уништа, Бараћ Јозу, из Бороваче и Никицу Перића, из Црног Луга. Клању је присуствовао и адвокат Урумовић, из Ливна, који је, чини ми се, био главни усташки старјешина и организатор покоља…
    Случај је хтио да је 1950. године дошао човек на Бос. Грахово код мене да извади личну карту. Учинио ми се добро познат и кад сам му погледао слику било ми је јасно. Предамном се налазио бивши усташа са челебичког покоља – Анте Голиот.
    Присуствовао сам његовом суђењу у Бихаћу. Моја је изјава била једина која га је теретила. Стварно нисам видио да је клао, али је приводио невино становништво као усташа у униформи и под оружјем. Осуђен је на 10 година затвора. Можда би извукао и већу казну да није било људи – партизана из његовог села, који су тврдили да је то био најпоштенији човјек, а сем тога био је касније у партизанима, добио чин старијег водника и неколико одликовања…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у народноослободилачком рату 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез Удружења Бораца НОР Општине Босанско Грахово, 1971, стр. 167 и 170).

    У овом контексту указали бисмо и на студију проф. др Мирка М. Косића (Велика Кикинда, 27. март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. јуни 1956), коју је објавио под насловом „Србија и балканска унија“, где између осталог, стоји:

    „Зверским покољем (а не у ‘грађанском рату’ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само ‘Усташа’!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки ‘наци’! а да шта су били ти ‘наци’ него огромна већина Немаца? Баш као и ‘Усташе’ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција ‘народног јединства’. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост ‘нашим заједничким непријатељима’ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).

    Такође, имајући у виду да су извесни енглески историчари, који су стали у трагичном двадесетом столећу на страну Анте Павелића, који цело време после Другог св рата био под англоамеричком заштитом и Јосипа Броза против Срба, издали су шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у тзв. „Независној држави Хрватској“, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( с. 279).

    Ево што кажу Енглези, Павелићеви и Брозови заштитници и ментори о зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, Рома и извесних родољуба у тзв. „НДХ“ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића:
    „Павелић је уз сагласност и одобравање и безусловну активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја И између 50,000 и 100,00 СРБА…“
    То је очигледно највише што енглески историчари-ревизионисти могу учинити да би амнестирали свог агента Анту Павелића и тзв. „Независну државу Хрватску“ зато и негирају и умањују србске жртве у Другом светском рату.

    Нажалост има и известан број тзв. „Срба и Српкиња“, који данас негирају и умањују србске жртве на подручју тзв. „НДХ“ у Београду-Јосипграду, који су нам познати као кроатофили, useful idiot’s, екуменисти и интернационалисти…

    Такође имајући у виду да су недавно проф. Љубинка Трговчевић, проф. Милан Ристовић, др. Душан Раљић и Милан Косановић доделили награду „Андреј Митровић“ усташком представнику , ревизионисти, новогебелсу Корбу за тзв. „докторски“ рад, који је објављен под насловом „Масовно насиље усташа против Срба, Јевреја и Рома 1941-1945“, где каже да у случају Срба појам геноцида није „исторографски аналитичан“. Овако нешто могла је да каже егоцентрична карикатура од човека, гебелсовска, бездушна и морална наказа.

    Свиђа ми се

  5. Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? – пита се Слободан Антонић, професор универзитета

    Зовнем ја нашу кућну помоћницу : Гоцо, ко је направио Јасеновац ?
    Усташе – каже она.

    Свиђа ми се

  6. Штета што је Гоца, иако искрена, ипак неука. Усташком режиму, одмах по успостављању, придружио се знатан део припадника најутицајније предратне, Хрватске сељачке странке. Они су били добрим делом носиоци режима а њихове оружане формације носиоци терора (и припадници усташких оружаних формација у ужем смислу).

    Гоца је очито обрзована у титоистичком времену. Требало би мало да унапреди своје знања. Препоручите јој Стање ствари.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s