Српски тједник Новости: Миланово детињство у Јасеновцу

Најгоре је било постројавање, приликом којег би из редова били извучени они које никад више не би видјели, сведочи јасеновачки логораш Милан Вукмировић

Милан Вукмировић (Фото: Тједник Новости)

Вријеме проведено у логору толико ми се урезало у памћење да већ 75 година нема дана и ноћи да не пребирем по страшним сликама, каже Милан Вукмировић који је као седмогодишњи дјечак с Козаре одведен у злогласни логор

Мало је обиљежавања годишњица, одавања почасти и пијетета, полагања цвијећа и вијенаца жртвама усташког терора којима не присуствује, премда никада није у првим редовима, не држи говоре и око њега се не окупљају новинари. Обично сједи негдје са стране, на некаквој клупици или пању, проматрајући све без ријечи док пребире по својим мислима и сјећањима. Наравно, организаторима скупова у режији Хрватскога културног вијећа не пада на памет да га позову како би им изнио своје мишљење о тврдњама неких самозваних и све ‘уваженијих’ хисторика да је ендехазијски Јасеновац био тек хумани радни логор у којем се производило а не убијало – уосталом, ниједна позивница за такво окупљање никада није уручена њему ни икоме од данас још живих заточеника злогласних логорских сустава Павелићеве државе, обичних дјечака и дјевојчица који су неким чудом преживјели терор. Тај некадашњи дјечак који данас у старачком тијелу редовито обилази усташка стратишта и поновно из прикрајка у мислима проживљава давне грозоте је Бањалучанин Милан Вукмировић.

„Из Босанске Костајнице у којој смо живјели морали смо у прољеће 1942. побјећи на Козару, јер су усташе окупирали град и у њему проводили свој крвави пир, палећи и убијајући све пред собом. У посљедњи смо тренутак побјегли од сигурне смрти препливавши Уну: било нас је доста у скупини, сви моји с очеве и с мајчине стране. Ја сам са својих седам година био најмлађи. Кад смо се напокон докопали козарских шума у којима је бјеснила непријатељска офанзива на партизане, заробили су нас Нијемци и све нас отпремили усташама у Јасеновац. Вријеме проведено ондје, сваки тренутак од првог до посљедњег дана, толико ми се урезало у памћење да већ 75 година нема дана и ноћи да не пребирем по страшним сликама које ми не дају мира и спокоја“, каже нам 82-годишњи Вукмировић.

Прича нам како су свакога дана у логорски комплекс пристизали влакови пуни изгладњелих људи, међу којима је било много оних дјечје доби. Најгоре је, каже, било постројавање, приликом којег би из редова били извучени они које никад више не би видјели. Седмогодишњем је дјечаку требало времена да схвати како су многи чланови његове породице побијени.

Милан Вукмировић као дечак (Фото: Тједник Новости)

„Моје су двије сестре лежале на поду бараке тешко болесне и чинило се да ће умријети сваког часа. Наша је мајка била подигла поглед и руке према небу и зазивала Бога да их спаси. Нисам могао поднијети њезине вапаје, па сам одјурио до главног логорског улаза и високог стражара замолио да ми даде мало воде за сестре које умиру. Мајка и стрина скамењена су лица гледале што радим, јер су знале да се сваки прилазак капији кажњава смрћу. Насрећу, тај је усташа само чучнуо до моје висине, положио ми руку на главу и казао да код куће има једног таквог малишана којег можда никада више неће видјети; рекао је да ће се он на тренутак окренути, а да ја заграбим мало воде за сестрице. И да о томе никоме не смијем причати, јер ћу иначе бити заклан“, присјећа се Милан једног од догађаја који је добро запамтио.

Нажалост, вода није могла помоћи његовој шестогодишњој секи Стани и малешној, тек једноипогодишњој Радојки. Након њихове смрти, јасеновачка ‘постројавања’, све једно страшније од другог, наставила су се низати успоредо са све бројнијим ‘транспортима људи из Загреба и осталих градова и села НДХ. Милан би их проматрао слеђен од страха што му је раздирао њежно дјечје срце, мотрио би ту страшну процедуру шутке, онако како данас проматра полагање вијенаца сјећања по усташким стратиштима, али и скупове којима се тај дио хрватске повијести настоји приказати другачијим него што је био.

У више од седам десетљећа протеклих од тада штошта се тога промијенило, но лед у његову срцу никако да се отопи, можда и стога што брижно чува сјећање на дан кад је у логор стигла делегација Црвенога крижа а усташе међу стотинама несретника одабрали неколицину заточеника за показивање представницима те међународне хуманитарне организације; међу њима је био Милан, заједно са својом мајком, братом и четири преживјеле сестре. За њих је тај посјет значио спас, али остали чланови његове бројне породице, њих 17 међу којима и Миланов отац, нису били те среће – њих је заувијек прогутао мрак злогласног логора једног злочиначког режима који данас неки настоје оправдати различитим срамотним и до руба гротеске неистинитим тврдњама, међу осталима и оном како је у Јасеновцу био обични радни камп чији су се ‘питомци’ у слободно вријеме бавили спортом и сличном разонодом.

Јасеновац (Фото: РТВ/ Ладислав Лазић)

„Право је чудо да се врло добро сјећам свог боравка у Јасеновцу и то не само површно него врло детаљно. Памтим ријечи и разговоре, памтим страхоте и смрти које сам гледао својим очима, памтим лица усташких злочинаца и својих несретних вршњака. А било би боље да се ничега не сјећам, можда бих под ове старе дане нашао какав-такав мир пред сликама што ме прате цијелога живота. Али тог мира нема и нема“, – тумачи нам наш времешни суговорник, па се наставља присјећати дана што су услиједили кад их је Црвени криж извукао из логора, након чега су доспјели у Новску, на ослобођени териториј.

Основну је школу Милан Вукмировић још за трајања рата похађао у Пакрацу, а по ослобођењу се скрасио у Бањалуци, гдје и данас живи. Нанесе ли вас пут на неку од комеморација жртвама Јасеновца, Сиска, Јастребарског, Јадовна и Пага, можда у шутљивом времешном старцу успијете препознати тог дјечака који је неким случајем преживио доба усташког терора, али који и данас добро памти страшне призоре и слике којима је био присиљен свједочити.

Владимир Јуришић

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Новости, 20. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s