Миша Ђурковић: Ко води рат против породичне Србије

Треба се борити за обнову породице. Књига коју сам објавио под насловом „Рат за породицу у Србији“ један је од скромних доприноса тој борби, каже Миша Ђурковић

Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)

Наш угледни научник, др Миша Ђурковић, који се већ низ година бави питањима породице и биоетике, недавно је објавио књигу „Рат за породицу у Србији“. Тим поводом, разговарали смо са њим.      

У својој књизи сте уочили да радикалне идеологије савремености, попут феминизма или ЛГБТ покрета, стално позивају на субверзију и прекорачење граница. Западне елите већ деценијама контранорму  проглашавају за норму, и уводе је у јавни простор као нешто што и законски постаје обавезно. Куда води тај пут?

Читава цивилизација коју познајемо је грађена на постављању граница, норми, оквира за нормално, продуктивно и одрживо функционисање друштва, државе, поретка, популације. Декалог, на пример, јасно одређује ствари које животињска страна човека настоји да уради вођена нагонима, и управо због тога их забрањује како би зауставио нагоне и увео човека одређена понашања, на један прилично универзалан начин, компаративно гледано, користећи за то разне механизме, од страха, преко кажњавања, жртвовања, образовања, подстицаја, сугестија, манипулација итд.

Све то заједно с временом је обликовало заједницу у којој су управо због тих постављених граница људи могли да живе у миру, да планирају, привређују, подижу потомство и стварају. Чак су развијали механизме у којима се само одређеним лицима или у одређеним периодима дозвољава да се те границе привремено прекорачују, да би се онда регуларни ред унутарграничног живота поново потврдио и осигурао миран и сређен живот у систему прихваћених норми, неопходан да би друштво опстало.

А шта ћемо са идеологијом прекорачења?

Ова идеологија прекорачења, чији принцип побуне, исти онај који и пали анђео први усмерава против свог искона, лежи у основи свих настојања, свесно жели да те оквире прекорачи, разори, разводни, превазиђе, разарајући тиме цивилизацију, и чинећи друштва која захвати неодрживим у сваком погледу, укључујући и основни физички опстанак.

Постоје разни примери кроз историју у којима је управо разарање чврстих основних принципа водило до декаденције, губитка виталности и одумирања друштава и система. Није неочекивано што се стање савремене западне цивилизације често пореди са декаденцијом касног Рима у коме је пре свега елита, а затим и обичан народ изгубио сваки појам о врлини, одрицању, штедњи и препустио се бахатости и материјалистичком  уживању. Чија је последица увек пад становништва.

Колико је све то спонтано, а колико планирано?

Осим тржишних подстицаја, постоји и јасна идеолошка агенда противника природне породице и сваког раста популације. Крупни капитал, Римски клуб, Сијера клуб, Билдерберг, еколошки покрети и други моћни и утицајни актери преко подстицања феминизма, неотроцкизма и сличних идеологија систематски раде на разарању природне породице, што је увек у директној вези са опадањем популације. У круговима глобалне елите одавно је распрострањена идеја о пренасељености земљине кугле и претерано брзом ширењу људске популације, на шта се реагује промовисањем идеологија и система вредности који треба да подстакну супротне тенденције. До сада су највише успеха имали у Кини и у западном, односно постхришћанском свету.

Рокфелерово и Соросево Планирано родитељство је помагало у Кини приликом увођења политике ограничавања раста популације која је започета крајем шездесетих и почетком седамдесетих са ограничавањем на два детета. Године 1979. ступила је на снагу озлоглашена политика једног детета, која је остала на снази све до 2015. Она је вођена уз огромна кршења елементарних људских, породичних и родитељских права, али је и произвела катастрофалне последице по укупну популацију, укључујући и недостатак радне снаге, старење становништва и диспропорцију мушкараца и жена. У Европи је ова идеологија произвела радикално заустављање раста становништва од шездесетих година прошлог века. Просечне стопе фертилитета одавно су пале на неодрживих 1,6 уз значајне најбогатије делове у којима су ове стопе испод 1. То је довело до отварања европског континента за увоз радне снаге из других крајева света, пре свега из Азије и Африке, чиме је ислам, по први пут у модерној историји, након шпанске Реконкисте поново постао део западноевропског живота и европског простора.

Пропаганда политике једног детета у Кини (Фото: MoneyWeek)

Разлике између изворне европске популације која данас више не рађа децу и исламске популације у којој су породице са много деце и даље правило, постала је данас опште место и предмет бриге многих за будући изглед европског континента. Ова идеологија није међутим дала резултате у Африци и великом делу Азије, где су стопе фертилитета и даље јако велике. Вишак популације који се ту рађа pо правилу се креће ка Западној Европи, Канади и САД. Но, као и у читавом западном свету коме ми у вредносно-идеолошком смислу нажалост припадамо, она је дала врло опипљиве резултате у нашој држави и међу нашим народом.

Какве су, по Вашем увиду, последице противпородичних идеологија и пракси по Србију и српски народ?  

Највећи проблем и данашње Србије јесте убрзани демографски пад и пражњење територије, што има страховите последице (укључујући и безбедносне). Просечна старост у Србији већ је прешла 43 године, а по последњим подацима на једног запосленог долази један пензионер. Поставља се, на пример, разумљиво питање одрживости пензионог система. Становништво се слива у моравску долину и разумљиво концентрише у простор између Новог Сада и Београда, где се производи две трећине БДП-а Србије.

Секундарна, а нимало занемарљива последица оваквог кретања становништва јесте пражњење великих делова земље. У периоду између последња два пописа (2002–2011) источни део Србије изгубио је петину становника и демографи то с правом називају „бели појас”. Празне се села, велики делови Војводине, југ Србије. Из историје је познато да празна а природно богата територија призива насељавање страног становништва, тако да се може говорити и о опасним безбедносним последицама оваквих демографских кретања, јер земљу више неће имати ко да брани. Све старије становништво, разумљиво, рађаће све мање деце, тако да се сада већ говори о спирали изумирања у коју је популација Србије неповратно ушла.

Процена кретања популације уже Србије од 2012. до 2019. Почетна тачка хоризонталне осе је 6,9 милиона (Графикон: Републички завод за статистику)

У најужој вези са овим су антипородични и антипопулациони систем вредности и хедонистички (не)морал, који дефинишу ставове посебно млађе и виталне популације. Провод, сексуална распусност, промискуитет и неодговорност доминирају над идејом дужности, патриотизма, одговорности и жртве. Деца се не рађају зато што их савремена култура представља као терет, непотребну обавезу, а сви облици креирања нормативности и обликовања погледа на свет којима је данашњи човек изложен, посебно у западном свету, усмеравају га ка животу без деце, или касном рађању и малом броју деце (једно до два).

Колико то има везе са Србијом као земљом на ободима неолиберално – капиталистичког светског система?

Поставимо ствари прецизно: у Србији се после 2000. године води систематски рат против природне породице. Будући да је 2000. године насилно промењена власт у пучу чији су главни организатори били обавештајне структуре неколико најмоћнијих западних држава, они су имали готово неограничене могућности да током претходне две деценије у Србији у потпуности наметну своју идеологију, систем вредности, начин уређења економских и друштвених односа, а тиме и правац у коме ће усмеравати образовање, те демографску и породичну политику. Две деценије после почетка „реформи” веома су видљиви и јасни правци и циљеви који су тада постављени: смањење броја бракова, повећање броја развода и самохраних родитеља, смањење броја рођене деце, повећање броја ванбрачних заједница науштрб легалних бракова, изједначавање такозваних истополних заједница са хетеросексуалним браковима, легализација хомосексуалних бракова и омогућавање да они могу и да усвајају децу или их добијају путем сурогације.

У целом том систему који утиче на породицу у Србији, породично законодавство јесте додуше само један од сегмената, али изузетно значајан по својим последицама. На пример читава идеологија насиља у породици и свесна медијска виктимизација жена довела је дотле да Србија са скоро 90% деце која се приликом развода додељују само мајкама буде по том параметру водећа земља у Европи.

У својој књизи сте се бавили и законодавним оквирима рата против породице, за које кажете да су годинама пролазиле неопажено. О чему је реч?                                                               

Кренуло је најпре са брзим изменама Кривичног закона 2002, којим је на идеолошки начин увођен институт „насиље у породици”: члан 118а КЗ5 . Како су ови аутори лепо приметили, а о чему сам и сам раније писао на једном другом месту, и раније су постојали јасни механизми за спречавање и сузбијање конфликтног и насилног понашања и у породичном дому: лака телесна повреда, тешка телесна повреда, угрожавање сигурности, принуда, убиство, обавезно лечење алкохолизма и наркоманије итд.

Но сада је идиом о насиљу у породицу уведен као општи идеолошки кровни појам са којим је отпочео талас мера којима се држава све више мешала у породичне односе и наметала себе као арбитра за сва могућа питања и за регулисање међусобних односа између чланова породице. Уз „насиље у породици” долази наиме цео систем сигурних кућа, пропаганде о породичним домовима као местима где доминира насиље, као и реформисање система социјалних служби где се, почев од факултета до разних домаћих и страних едукатора који раде са радницима, пропагира нова антипородична идеологија, подстичу разводи итд. Најдаље се отишло 2016. са доношењем посебног Закона о наводном спречавању насиља у породици. Затим је дошао нови Породични закон 2005, који је и даље актуелан. Њиме је не само замењен Закон о браку и породичним односима донет још 1980. године, већ је уведена потпуна револуција у разумевању и дефинисању породице и породичних односа у Србији. У међувремену је донето још неких 17 различитих закона који се односе на породично-правну материју, од којих су најважнији Закон о уређењу судова, Закон о матичним књигама, Закон о равноправности полова, Закон о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнуте оплодње, Закон о наслеђивању, Закон о парничном поступку и Закон о спречавању насиља у породици. Но Породични закон је убедљиво најважнији и њиме су постављене основе за све даље измене које ће уследити, односно за све проблеме са којима ћемо почети да се суочавамо у Србији.

Извор: Печат

Међу најважније новине које доноси треба издвојити: укидање љубави као основе за брак, укидање института преваре, односно прељубе са свим правним последицама које је она некада имала, затим давање странцима не само могућности да усвајају децу у Србији него заправо фактички приоритет у односу на грађане наше државе, изузетно проблематична дефиниција члана породице, увођење разрађеног института насиља у породици као једног од најважнијих сегмената породичних односа, иако постоји стандардна кривично-правна заштита, дефинисање породице преко насиља у породици, потпуно изједначење ванбрачне заједнице са брачном, посредовање у брачном спору, укидање непотпуног усвојења, значајно проширење права детета у односу и на штету права родитеља која се смањују итд. Овакве новине наишле су на озбиљне критике правника, али је све то остало ван домета шире јавности која није добила ни основна обавештења, а камоли разумевање дубине промена које овај Закон доноси. За то ће морати да прође још бар пет година.

Оштар сте критичар и сурогатног материнства – изнајмљивања женске утробе ради рађања. Како  аргументујете такав став?  

Своје аргументе против увођења ове праксе у Србију изнео сам у више наврата, а најдетаљније у тексту „Покушај увођења сурогат материнства у Србију”. Постоји неколико основних аргумената. Искуство озбиљних и добро уређених европских земаља попут Немачке, Француске, Аустрије, Италије, Шведске показује да су ове земље после дуге и пажљиве расправе одлучиле да би имале много веће штете него користи од увођења сурогатног материнства у свој систем. Други ниво аргументације, по мени изразито конклузивне, указује на страховите проблеме са корупцијом, недостатком владавине права и културе поштовања правног система код нас. Ми смо земља у којој су се очигледно деценијама крала деца од родитеља на порођају, и до сада ниједан такав случај није разрешен нити су родитељи добили било какву сатисфакцију, обештећење или стварне информације о томе где су им деца завршила. У таквом систему минимум је не отварати брешу за могућности сличне злоупотребе. Наредни ниво аргументације указује на све веће социјалне разлике између различитих слојева становништва и велики број жена које живе у сиромаштву, без недовољног знања о овим стварима, које би врло лако постале предмет манипулације и експлоатације.

Један од панела у оквиру Светског конгреса породица (Фото: Миша Ђурковић)

Супротно хипотези да је можда интерес државе да ово подстакне како би наплаћивала порез, сматрам да стварни интерес државе јесте да ову праксу не пусти у свој систем како би пре свега очувала здравље и дигнитет свог становништва. Тужна би била држава која свој економско-социјални живот жели да развија на таквим облицима сурогат туризма и изнајмљивања свог становништва. Још један ниво аргументације указује на искуство Русије. Када се ова пракса једном уведе у неки систем и постане део легитимних очекивања актера (грађани, корпорације, здравствени систем), готово је немогуће вратити клатно уназад и укинути је. После 2000. године, кад је Русија повратила способност да одлучује о бар једном делу својих важних унутрашњих питања, више пута је покретана иницијатива да се сурогација укине, али упркос негативном ставу Руске православне цркве и залагању да се са тим престане, ниједна иницијатива није дала резултате. Да закључим: сматрам да ову праксу ни у ком смислу и ни у ком облику не бисмо смели да пуштамо у Србију. Чак и у евентуалном алтруистичком облику, она ће свакако завршити у комерцијализацији и од ње ће највише користи имати корпорације, лобији у здравственом систему и странци. Жртве овог комерцијалног пакла биће наше жене, сиромашни парови, и друштво и држава који ће морати да брину о бројним негативним последицама комерцијалне сурогације у Србији.

Да не испадне да само кукамо. Колико је и како могуће обновити популацију? Каква су светска искуства? 

Највише деце рађа се у Африци и муслиманским арапским земљама Азије због очувања конзервативног, традиционалног модела уређења друштва и велике улоге религије. Овде по правилу и ниво образовања и цивилизацијског развоја није велик. Занимљиво је, међутим, да постоје случајеви држава у којима живи веома образована популација, које спадају међу најразвијеније или технолошки најнапредније, као што су Израел и Аргентина, а где се и даље одржавају за нас незамисливо високе стопе фертилитета. Израел има стопу од преко 3, а Аргентина 2,3. У Израелу томе доприноси велики утицај религије, али и осећај угрожености од околног бројног муслиманског становништва, као и висок осећај патриотизма и дужности. За нас треба да буду релевантни примери релативног побољшања које су оствариле одређене земље нама блиског цивилизацијског нивоа. Русија је нпр. са 1,3 колико је било средином деведесетих, успела да се подигне на значајних 1,8.

Владимир Путин додељује Орден родитељске славе Јулији и Пјотру Јудитским (Фото: Председништво Русије/Кремлин.ру)

Примењивали су директан финансијски подстицај од десет хиљада евра за свако друго, треће и свако следеће дете по реду. Та мера је била на снази до 2016. Русија је од 1992. имала негативан природни прираштај, а сада има позитиван. Код њих је за 20 година негативног природног прираштаја (од 1992) разлика између умрлих и рођених достигла 13 милиона људи. А сада су дошли до позитивног прираштаја, примењујући ове мере чији се ефекат види на кратак рок. Осим овог повећања давања, помогла је и делимична ретрадиционализација друштва и враћање вере у државу, као и обнова патриотизма као вредности; али, осим тога и рестриктивније законодавство о абортусима, уз враћање обавезног саветовања нпр

Вратимо се Србији. Шта мислите о садашњим мерама популационе политике, које су најављене као решење за све наше проблеме са падом прираштаја?

Ове постојеће и најављене мере неће дати никакве резултате. Сигуран сам да ће се кроз пет година исти трендови наставити и погоршати, а да ће јавност и држава и даље говорити да постoји проблем и да нам треба стратегија. Уколико би се направио озбиљан вредносни и законски заокрет, потребно је око десет година да се виде неки резултати. Но он де факто није могућ због патроната европских интеграција и тзв. европских вредности, које су данас самоубилачке и против којих се све више људи буни на Западу.

Занимљиво је да је у периоду од 2000. до 2004. године постојао пораст броја рођене деце. Био је то период у ком су се млади људи надали да ће после Милошевићевог пада доћи до озбиљних промена и побољшања. То говори колико је важна вера људи у будућност и очекивање побољшања оквира у коме ће доносити децу на свет. Треба приметити и то да смо и даље на самом европском дну по степену смртности одојчади. Но нама здравство назадује, па не верујем да ће се то много променити. Узгред, чињеница да су се овде деценијама очигледно плански отимала деца од родитеља на порођају и продавала страним факторима, и да држава и даље ништа није урадила да то рашчисти и казни, свакако не улива поверење онима који би данас рађали децу.  Ипак, треба се борити за обнову породице. Књига коју сам објавио под насловом „Рат за породицу у Србији“ један је од скромних доприноса тој борби. Можда ће је неко од оних који могу да утичу на побољшање стања у Србији прочитати и почети да размишља. За почетак, и то је довољно.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Устав Републике Србије

    Члан 62
    „Ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом.“

    Ни речи о педерлуку и осталим перверзијама као појавама које ће законом бити забрањене.

    Треба ли да подсећам ко је Устав писао и ко је снажно лобирао да се усвоји?

    Што би се рекло, тражили сте, ето вам.

    Свиђа ми се

  2. „да те сав свет разуме“

    Неки језици се називају мртвима, а неки активни занати старима.

    Ови остали језици мрдају, бар делимично.

    Француски је био и језик дипломатије. Живи су изрази тог језика у разним областима.

    Француски изрази казују, не скривају,

    „hors-d’œuvre“

    „nature morte“

    Француска је собарица.

    И немачки је имао својих широких примена.

    Енглески посебно. Користи се и у Америци.

    Остају знаци,

    Помпеја,

    Сектор Газа – Проститутка

    Была когда-то бедной, чувихой неприметной,
    К которой на проспекте никто не подойдёт,
    Теперь я проститутка и каждую минутку,
    Меня мужчина денежный в кабачок ведёт.
    Теперь я проститутка и каждую минутку,
    Меня мужчина денежный в кабачок ведёт.

    К примеру у рабочих, лишь руки, между прочим,
    Считают золотыми, ими крутит он станок,
    У меня же идёт в ход руки, грудь, дупло и рот,
    И когда я на работе – в мыло пенится лобок.
    У меня же идёт в ход руки, грудь, дупло и рот,
    И когда я на работе – в мыло пенится лобок.

    Я раньше бедовала, лишь самогон хлебала,
    Была я одинокой, не знала никого,
    Теперь я вместе с Геной, он необыкновенный,
    Он сутенёр отменный, молюсь я на него!
    Теперь я вместе с Геной, он необыкновенный,
    Он сутенёр отменный, молюсь я на него!

    Была я раньше стервой, лишь хавала консервы,
    Водичкой запивала я их, чтоб не икать,
    Теперь я ем лангеты и пью лишь „Амаретты“
    Курю я только „More“, вот жизнь, ядрёна мать!
    Теперь я ем лангеты и пью лишь „Амаретты“
    Курю я только „More“, вот жизнь, ядрёна мать!

    (1994)

    https://ok.ru/video/742455906584

    Cabaret (1972) – Willkommen

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s