Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава
Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)
Свако ко је видео скулптуре жена и деце како вире из Дрине био је потресен.
Било је то пре недељу дана, када је отворено спомен обележје, с музејом, жртвама епске трагедије на Дрини 1942. године. Тада су усташе поклале или побацале у реку око 6.000 Срба из Источне Босне.
Ово је можда уметнички најуспелији споменик српским новомученицима страдалим у Покољу 1941-1945. Док споменици које је правио Брозов дворски архитекта, Богдан Богдановић, својом апстракцијом и хладноћом публику практично емоционално и не додирују (што је вероватно и био циљ), дотле овај меморијал младог зворничког архитекте Новице Мотике, с 27 скулптура и 39 ликова деце, мајки, девојака и мушкараца у води, не може а да код публике не покрене најдубља осећања ужаса, самилости, туге и молитвене потресености.
Иза овог пројекта меморијализације једног од најстрашнијих места Покоља – меморијализације као лека за нашу колективну амнезију – стоји Српска православна црква, пре свега митрополит дабробосански Хризостом, с двојицом великих добротвора, Спасојем Албијанићем и Миодрагом Давидовићем.
Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава.
Трагедију код Старог Брода бивша држава, у име „братства и јединства“, гурнула је у мрак сенилног ништавила. Чак ни пут нису дали да се направи до места страдалништва.
У океану наметнутог ћутања, једино светло место из ког се, тих година, могло сазнати да се Србима на левој обали Дрине 1942. догодило „нешто страшно“, био је документарни роман Момира Крсмановића, из 1983, Тече крвава Дрина (т. 1, т. 2).
Сећам се да сам, као студент, читао ту књигу и веровао да су кошмарне сцене из романа превасходно плод пишчеве уобразиље. Тек доцније сам сазнао да је осмогодишњи Момир, који је пред усташама побегао у брдо изнад села, затекао по повратку у кући распорену мајку. Усташе је нису докрајчиле, па је јадница покушала да врати црева у стомак и зашије се. Није јој било спаса. Као ни шестогодишњем брату Радомиру, кога су црнокошуљаши камама масакрирали.
Крсмановић је материјал за своју књигу сакупљао десет година, трагајући за преживелима и бележећи њихова сведочења. Четврт века доцније појавио се и зборник радова „Заборављени злочин: Стари Брод“ (2008), у коме су исто тако записана сећања преживелих.
Да подсетим, усташе су у пролеће 1942, у оквиру операције „Трио“, кренуле у поход „чишћења“ Источне Босне од Срба. Чишћење је изводила Францетићева Црна легија, попуњена углавном муслиманима с тог терена. Клали су сваког на ког су налетели, па је испред њих настала река избеглица.
На мосту у Вишеграду створио се чеп, те су ужаснути изгнаници кренули дуж Дрине, набујале с пролећа, да траже скеле и чамце како би се пребацили у Србију. Збегове који нису у томе успели стизале би усташе и масакрирале.
Стари Брод (Фото: РТРС)
Ево карактеристичних сведочења преживелих.
Милош Башовић: „Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис, дочека је на бајонет и право у Дрину. Наста клање… Гледао сам како су ми убијали мајку и млађу браћу. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе”.
Ристо Боровчанин: „Што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи… Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. То је био невјероватан и страшан призор”.
Љубица Планинчић: „Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Усташе нема шта нису радиле, многи су се бацали у Дрину, нису чекали каму, да им очи и џигерице ваде… Најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена”
Гојко Драгичевић: „Гледао сам својим очима кад се моја шеснаестогодишња сестра, с још четири другарице, загрлила и скочила у Дрину. И сад ми у сан долази лелек девојака којих су се дочепале усташе“.
Милорад Ћебић: „Гледао сам гроздове девојака које у самртном загрљају скачу у реку. Слика девојачких белих кошуља у мутнозеленој Дрини, попут цвећа на воденом гробу, непрестано ми се враћа у сећање“.
У том крају живи и легенда, о 326 девојака које су се, хватајући се за руке, бациле у Дрину, као и она о оцу и шест кћери, све једна другој до ува, што су загрљени нестали у дубоким таласима.
И ево, најзад, после 77 година, и то страхотно место достојно је обележено. Целокупно руководство Републике Српске – Додик, Цвијановићева, Вишковић, Лукач, Милуновић, Шеранић… – дошло је да се поклони сенима старобродских мученика.
Председница републике уручила је и Медаљу заслуга за народ: архитекти, двојици добротвора и месном пароху (који је био spritus movens), Драгану Вукотићу.
Необично је што никог од званичника није било из Србије. Као ни сутрадан у Старом Расу, на централној прослави миленијума од првог писаног спомена Рашке епархије и осам векова самосталности СПЦ.
То су неке дипломатске поруке на линији званичан Београд – врх СПЦ које овом приликом не бих да тумачим. Јер, онај потресни споменик из Старог Брода, сви ти пострадали српски новомученици, морају да буду изнад свега и изнад свих наших међусобица.
То је стога што култура сећања на Покољ 1941-1945. за овај народ није нешто узгредно, нешто што може да буде, а и не мора, некакав додатни луксуз нашим животима. Без те културе, наиме, а њу првенствено има да негују држава и Црква, ризикујемо да са својим породицама поново завршимо у некој јами или у масовној гробници.
Освештање спомен музеја у Старом Броду (Фото: РТРС)
Да ли су те опасности отклоњене?
Два дана пре откривања старобродског Меморијала, у Сарајеву се судило муслиманским бојовницима за злочин у Чемерном, надомак Илијаша, почињен 1992. године. Тада је тридесетак Срба масакрирано. И док су српски сведоци набрајали имена пострадалих – Здравко Дамјановић нађен је ископаних очију и одсечених ушију, двадесетогодишње сестре Трифковић, Ранка и Радинка, пронађене су полуголе, с траговима иживљавања – у судници је узвикивано „машалах“!?
Такође, недељу дана пре освећења старобродског Меморијала бихаћка полиција забранила је обележавање покоља у Гаравицама (побијено 12.000 Срба и Јевреја). Комеморација је била најављена за 14. септембар, а у образложењу забране апострофирано је „велико присуство страних миграната“ у Бихаћу.
Да то може имати неке везе можда би се још и могло поверовати да власти Бихаћа од српског стратишта, претходно, нису направиле „спортско-рекреативну зону“ у којој се одржавају мотоциклистичке трке.
Треба се сетити и нашег старог знанца, Реуфа Бајровића, који је недавно написао да бошњачку децу треба учити да, када одрасту, „буду до зуба наоружане комшије. Злочин се на крају исплати за злочинца, једино се никада не исплати бити жртва. То је болна истина коју никако да научимо“. Злочин се на крају исплати за злочинца? Наравно, ено Орића коме су некажњени злочини над Србима донели статус бошњачког националног хероја.
Овако се, као што ради Бајровић, заправо пише кад се спрема нови покољ. Томе суштински и служи фантазма о „геноциду у Сребреници“, као и бескрајни наратив о Републици Српској као „геноцидној творевини“.
И док антисрпски шовинизам наоколо буја, званични Београд шаље дипломатске знаке незадовољства СПЦ, док за грађанистички Београд и даље нема тог злочина над Србима због којег би довео у сумњу аксиом да је „сваки национализам опасан – али, српски је најопаснији“.
Али, шта да се ради, на нама је да чинимо шта можемо. Црква и Република Српска подигле су уметнички изузетан споменик старобродским мученицима. Тај споменик треба видети, за душе страдалих свећу упалити, а за све нас помолити се.
Дакле, када ћемо за Стари Брод?
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Хвала господину Слободану Антонићу што као име/појам/терминолошку одрдницу за геноцид почиен над Србима од стране Независне Државе Хрватске, користи ријеч Покољ. Писано са великим почетним словом.
” … на нама је да чинимо шта можемо.”
То је то, кључ за много шта што може да се уради. Као што од зле комунистичке државе није ни могло да се очекује да ће на одговарајући начин обележити српска страдалишта, тако ни од садашње, измењене комунистичке, то не треба очекивати.
И, не само за то, већ и за све друго. Догод сами, примера ради, не подигнете папир испред своје куће и однесете га у ђубре, догод сами не пишете ћирилицом, већ очекујете да држава то уради уместо вас, то значи да се нисте довољно освестили и да нисте спремни за промену, те она неће ни доћи сама.
..“Od moje15. godine, od kada su u noći između 27. i 28. marta 1945. ispred vile Luburića ubijane, vješane, unakažene, Sarajlije , nisam mirno spavala. Nakon ovog mog svjedočenja prvi put ću mirno leći, sklopiti oči. Savjest me više neće peći jer sam vam rekla sve što sam vidjela, sve strahote i ljudsku patnju, kazala nam je Halida Ljaljević (85) iz Sarajeva.
… ona se prisjetila stravičnog dana u kojem je obješeno čak 55 Sarajlija!
Dušu mi je ubijalo, bolno je sve to što sam vidjela, ne mogu više skrivati. Vidjela sam tu djevojku iz porodice Radulaški. Bila je studentica, imala je braon haljinu na sebi, jednu cipelu na nozi, a drugu nije imala… Kao da je sad gledam. Ubili su ih sve, ni životinje nisu onako ubijane. 27.28.3.1945. ???
Крај рата ! Звјери ? Не,не..Библијски злотвори.Сарајево током 2. св. рата бјеше усташки град.Пандан Широком Бријегу.Академику С.Антонићу дугујемо много.
Докле год Срби не понове поступак Благоја Јововића, Орић, Тачи, Харадинај, Готовина и остала багра ће да нам се кезе у лице на нашој земљи, поносни на злодела која су нам учинили.
Треба посећивати Стари Брод и одати пошту невино побијеном Српском православном незаштићеном цивилном становништву. Тај страшни злочин усташа, Хрвата католика и муслимана се не сме заборавити.
“Pokolj” je grozna rec, kao svinjokolj, sasvim je bilo dovoljno genocid.Jos jedan primer onoga sto sam vec pisao za titoizam, da je prvi doneo to nesto “samo nase”, a istovremeno imitativnost spram drugih, kao sto je i ovo imitiranje Jevreja, Jermena, da i mi nadjemo neku svoju rec za genocid nad nama i onda ispadne ova grozota.Mom pradedi iz Srema su ustase probusile ruke zicom i odsekle glavu, les je nadjen u Vukovaru, samo po tome sam i znao za Vukovar do ovog rata.Deda je bio iz Like, pobili su mu pola familije, pa je pobegao u sumu (partizane, na njih je prve naleteo) tako da sam upoznat iz prve ruke o zlocinima po NDH-a.Zivim na 500 metara od spomen groblja podignutog u spomen oko 8000 gradjana Srema, prvenstveno Srba, pobijenih od strane Nemaca i ustasa (ne Hrvata, kako je to ideologizovano),Zivim u mesovitoj familiji, tako da sam jos osamdesetih slusao da je “Srijem” hrvatski.Mi u “granicnim” oblastima imamo tu svest na licnom nivou, spomenici su potrebni za buducnost, ne za sadasnjost, a buducnost odredjuje drzava i njena politika i nikakva kultura secanja nece imati nikakav efekat u nedemokratskoj, korumpiranoj, stranackoj drzavi koja sprecava da se sloboda individualizuje.I kod autora je izraz “gradjanisti” nedovoljno jasno razgranicen spram reci “gradjanin”, okamenjen u specificno srpsku podelu na “narod” (neslobodan prinudom predaje-proslosti) i gradjanje (neslobodne prinudom samovolje-sadasnjosti) i tek uvezivanje proslosti-predaje i slobode od proslosti, kao uslova slobode sadasnjosti, daju opstu-volju) , koja se pretvorila, ne u politicki, jer to nije moguce, vec ideoloski sukob “indentista-povratnika-srpskoj-proslosti” i “globalista-diskontinualaca-sa zlocinackom-srpskom prosloscu”.Ovo “zlocinacko” je razumljivo, kada jedna drzava posle tolikih stradanja i borbi ne moze da konstituise unutrasnju slobodu pojedinca i zavisnost vlasti i drzavnih institucija od opste volje kao izraza pojedinca.I komunisti su imali takav odnos diskontinuiteta i kriminalizacije predaje-proslosti, dakle vec nam se to desilo.Dakle, sami spomenici, kultura secanja, zaglavljuju se u ovaj rascep povratka-predaji-i-identitetu i diskontinuiranja-sa-predajom-i-individualizacijom.Kako izraziti individualnu volju, umesto volje partijskih vojski, je jedan od delova pitanja bojkota izbora.Ali, nas sukob je dublji, tehnikalije oko izbora su uvek izraz neceg dubljeg, a to je ideoloska podela izmedju naroda i gradjana koja je ucinila nemoguce, da se ova podela pretvori u politicku.