Слободан Антонић: Београдски „борци против српског национализма“ као корисни идиоти бошњачког шовинизма

Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

На политичком Западу, у главним медијима, често се хришћанска Црква, скупа с њеним историјским рукавцима – колико год да су они до јеретичности „модернизовани“ – етикетира као „конзервативна“ и „заостала“. Такође, и истински хришћански верници, ма које деноминације били, проглашавају се, лако и брзо, хришћанолудацима.

О примерима увредљивих напада овдашње компрадорске (аутоколонијалне) грађанштине на СПЦ писао сам у прошлом тексту. У овом ћу продужити размишљања на ову тему.

Одмах да кажем: моје указивање на чињеницу да СПЦ по правилу најжешће нападају јавне личности које су атеисти, агностици или тек номинални верници СПЦ, не значи да мислим да само добри хришћани имају право да се осете позваним да критикују поједине појаве у СПЦ.

Недостојан сам да будем назван добрим верником, али морам да признам да ме, рецимо, подоста чуди свештеничко благосиљање свега и свачега. На пример, заиста не разумем како свештеник може да призива Св. Дух приликом освештавања ноћног клуба Доријан Греј у Зајечару? Или, пак, приликом отварања клуба сличне намене поред Панчева? Који је смисао призивања Св. Духа за такси возила у Нишу? Или, такође, за клуб навијача у Пожаревцу?

Oсвештавањe ноћног клуба Доријан Греј у Зајечару (Извор; Б92)

Недавно је, чак, освештан и почетак снимања ТВ серије на Пинку. То је, дакако, изазвало бројне злураде коментаре наших случајних Срба, као и најгоре увреде (Дашко Милиновић: „Ај мршупичкуматерину јебени браонци!“). А шта се друго и могло очекивати тим поводом? Не видим како би се, заправо, и могла одбранити дубинска скаредност „освећивања рејтинга“ – како се чак могло чути на поменутом снимку?!

Читао сам, недавно, одличну књигу Рада Јанковића Доба раз-ума: псеудоморфоза православља у последњим временима. Делује ми, морам да признам, прилично убедљиво виђење аутора да благосиљање којештарија – укључив и ноћни клуб Dorian Gray – показује, нажалост, извесну „декаденцију православља“ (стр. 66-67). Јер, пита се Јанковић, „шта има Свети Дух с ноћним клубом Доријан Греј?“? И да ли се „за сребрњаке данас може баш све добити?“.

Некада је било сасвим нормално, наводи даље Јанковић, да у Сеобама Милоша Црњанског патријарх одбије да прими Аранђела Исаковича – оновременог тајкуна, одбијајући да му да благослов како би овај преузео жену свог (покојног) брата – колико год дуката Аранђел нудио. Јер, тада се за новац у Цркви ипак није могло баш све купити. А данас?

Међутим, једно је запитаност над појединим поступцима и ставовима клира, те наравно и нас, верујућих, а сасвим друга ствар је пропагандно уништавање Цркве и дехуманизација како јерарха, тако и свих верника – чак и онда када се уради штогод добро и исправно.

Навешћу још један пример како главни медији свесно раде на компромитацији Цркве и дехуманизацији верујућих.

Недавно је патријарх Иринеј посетио антиохијског патријарха Јована Десетог, који столује у Сирији. У посету је наш патријарх кренуо, очигледно, с идејом да се, између осталог, учврсти фронт отпора фанариотској (цариградској) политици цепања канонских православних цркава – Руске патријаршије данас (од које је Фанар одломио Украјинску ПЦ), а Српске патријаршије колико сутра („црногорска“, „македонска“, „косовска“, „босанскохерцеговачка“, „хрватска“, „словеначка“ итд. православна црква).

Но, онда се, током посете, наш патријарх, протоколарно, сусрео и с поглаваром земље у којој је гост – с председником Сирије, Башаром ал Асадом. То је, међутим, послужило за праву канонаду најбруталнијих напада на СПЦ.

Рецимо, Александар Секуловић, узорни аутошовиниста познат по тврдњи да истребљење српских цивила током „Олује“ није био злочин, већ тек „жалосна чињеница, сада је завапио како је, ето, патријарх Иринеј разговарао „с масовним убицом“ (Асадом), додавши на то патетично: „Повраћа ми се“!

А Славиша Лекић, медијски активиста, прокоментарисао је ову посету овако: „Вучићев патријарх ишао зликовцу на поклоњење – или да му опрости грехе?!“. Тиме се Лекић придружио сличним малициозним коментарима Реуфа Бајровића, Фљоре Читаку или Беџета Пацолија, које је тешко другачије окарaктерисати до као ноторну србомржњу.

А шта је урадио Данас? Улога истинског грађанског (демократског) општила била би, ваљда, да читаоцима објасни, не прикривајући наравно ни све контроверзе, шта се заправо догодило. Истински објективни медиј, дакле, најпре би овај посао поверио свом новинару-специјалисти за сферу религије. А ако таквог новинара нема, ангажовао би оног који има колико-толико уравнотежен став о питању о коме је реч. Одабрани новинар, пак, најпре би упитао некога из Цркве да објасни недоумице, а затим би позвао и истинске стручњаке, који би публици могли да разјасне дотичну контроверзу.

Међутим, шта је урадио Данас? Он је као свог „објективног“ и „стручног“ новинара ангажовао никога другога до Снежану Чонградин! (о њеним инвективама писао сам већ овде, овде или овде). Овој новинарци не само да није ни на крај памети било да позове и другу страну – као када је Данас, рецимо, својим читаоцима хтео да разјасни да ли су руке у облику орла симбол „велике Албаније“; те је позвао албанске новинаре с Косова, заправо једино њих (!), да кажу шта је посреди; и они су рекли: не никако, наравно, таман посла да то има икакве везе с албанским национализмом.

Део насловне стране листа Данас за 6. јун 2019

Но, Чонградинова не само да није позвала никога из СПЦ, она се као „експерта“ за посету антиохијској патријаршији сетила никог другог до Жарка Кораћа, као и Горана Милетића, представника нечега што се зове Civil Rights Defenders. И шта је читаоцима листа Данас о смислу и исходима посете делегације СПЦ патријарху Јовану Десетом разјаснила ова уважена тројка? То се види из наслова: Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори!

Дакле, није српски патријарх отишао код свог антиохијског колеге да би исказао солидарност са страдалим сиријским хришћанима, и како би лобирао против реалне опасности од цепања СПЦ. Не, већ је, како је то објаснио Жарко Кораћ, та посета била „за рачун Руске православне цркве“ (?!), е да би патријарх Иринеј „лобирао да се не призна самосталност украјинске цркве“!?

Кораћ је, уз то оценио „да је та посета срамна“, јер, како је навео, српски патријарх у Сирију отишао је, заправо, код „диктатора, како би бранио туђе државне интересе“!?

А Горан Милетић је, са људскоправашке стране, објаснио да се председник Асад не може „третирати као било који други страни државник“, већ само као „неко ко је одговоран за најдрастичнија кршења људских права“, због чега је, јел`те, и само виђење с њим неопростив грех.

Овакво отровно тумачење Патријархове посете одмах је добило значајан публицитет. Редакција листа Данас срамни наслов текста („Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори“) ставила је на прву страну, чланак је одмах пренела N1 („Кораћ:  Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори„), док је БЕТА у, најави новог броја поменутог дневника, малициозни наслов нарочито истакла.

Заправо, кад мало боље поразмислим, наша црква је у овој обради заправо добро и прошла. Уместо бледуњавог Милетића, Чонградинова је ипак могла за коментар да приупита Соњу Бисерко, Миливоја Бешлина, Филипа Давида или неку другу епску каријатиду „друге Србије“. Е, како би тек они објективно исказали сву гнусобу посете српског патријарха сестринској и мученичкој цркви у Сирији! Каква би тек онда насловница листа Данас била!

Но, то је све ништа према правом „подвигу“ који је недавно извео колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић. Он се, најављујући перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“, а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је јасна: иза „геноцида“ у Срeбреници стоји Српска православна црква; Срби су не само „хришћанолудаци“, они су и „хришћанозлочинци“.

Детаљ „перформанса“ Златка Паковића о Сребреници (Фото: DW/Srđan Veljović)

Истог дана када се у Коларчевој задужбини одиграо Паковићев перформанс, знаменити БиХ „грађаниста“, а заправо бошњачки шовиниста и фундаменталиста, Реуф Бајровић, објавио је да се „данас сви требамо подсјетити да је тзв. РС (Република Српска – С. А.) копиле геноцида и да је једини частан људски порив да та творевина нестане. Свако ‘сјећање’ жртава без тражења нестанка те фашистичке творевине је издаја правичности. Кад-тад“!

Е то је оно о чему сам писао у прошлом тексту. Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти“ – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама.

Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам“ Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида“ до захтева за „нестанком фашистичке творевине“ – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине?

Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма“. Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 16. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

9 replies

  1. Њихова другосрбијанштина и антисрпски перформански занимљиви су само њима. Наш народ је постао имун на њихове методе.

    Дана српског ослобођења, и коначне победе над рецифивима титоизма, све је ближи и ближи.

    Свиђа ми се

  2. „Комунисти су докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“ –
    Проф. Душан Батаковић

    Имајући у виду да „српски“ комунисти-интернационалисти били у Југославији марионете експерименталне фабијанско-бундистичко-бољшевичке и на дуг рок неодрживе Совјетске Уније, и да су стварали и заоштравали несугласице и раздоре између извесних покрајина. Изазивали су мржњу једних против других да би их довели до најоштријих сукоба, зато су се жесто окомили у својој пропаганди на србски народ. Приказивали су Србе као „великосрпске хегемонисте“ и Југославију као „великосрпску“ творевину у којој није „решено“ тзв. „национално питање“. Стварали су нове нације и радили на уништењу србског народа.

    Најочигледнији пример њиховог тзв. „националног питања“ у Југославији је решен према плану, који је истакао Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору, којег је одржао у току 1925. године, као члан Извршног одбора Комунистичке интернационале, чија се Централа налази у Њујорку од 1872. године. Мануилски је дословно рекао:

    „Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влајчић, Југославенска револуција и
    национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању, приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176).

    Свиђа ми се

  3. Лапсус!
    Треба да стоји: Имајући у виду да су „српски“ комунисти-интернационалисти…
    Хвала!

    Свиђа ми се

  4. О муслиманском лицемјерству…Мој деда стриц Владимир Благојевић,основао је крајем 1. св. рата казанџијску радњу на Башчаршији.Бјеше предсједник еснафског удружења.Ове наше из круга 2 увијек је мамило мулти култи рајвоса,па ето код Вијећнице и сад постоји та радња са натписом презимена.Деда угледан,поштован и цјењен.Но,то муслимане није реметилио да му у родном селу Брдо код Пала стријељају рођену сестру и два стрица.Један стриц,моје прадеда Ристо заклан,глава стављена мећу иконе.

    Свиђа ми се

  5. Сарајево у 2. свјетском рату много радикалнији усташки град од Загреба.Милорад Екмечић пише да је сарајевске јевреје већ у априлу 41. хватао страх и паника од комшија муслимана.Оправдано.У Горажду 99,5 % муслиманској махали, одржавају се дани Исака Самоковлије.Красна успомена на писца и доктора.Само,зашто су му у априлу 92. у Сарајеву ти исти муслимани звјерски убили зета,др Милутина Најдановића.

    Свиђа ми се

  6. …`Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције`…разблажену верзију 1941. у Црној Гори објавио ратни злочинац Моша Пијаде.Главни кривац за истребљење стотина Благојевића у Пиви.

    Свиђа ми се

  7. Својевремено,Бакир Изетбеговић каза како бошњаци са фашизмом немају ништа.Историјски подаци говоре да су 49% усташког кадра чинили муслимани.Од Требиња до Бијељине није било ни 5 % Хрвата.Дакле,безумне,библијске покоље око Рогатице,Пала,Сокоца,Гацка,Билеће..су починили фашисти,усташе,муслимани.Село Корита измећу Гацка и Билеће најбољи примјер.

    Свиђа ми се

  8. ..„да би „грађанизам“ Реуфа Бајровића од захтева за „признањем геноцида“ до захтева за „нестанком фашистичке творевине“ – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине?‚‚ Екмечић пише да смо у 1. рату остварили Пирову побједу,те смо од тад у дефанзиви.Из тог разлога нема мјеста дефетизму.Ако зарате,ми ћемо вратити Дрвар,Петровац,Грахово,Гламоч у српско крило.Доста је приче о тракторима.

    Свиђа ми се

  9. Као и обично, добра анализа феномена из позиције родољубивог интеклектуалца. Да би се, пак, сва та малициозна грактања показала до краја као неоснована, ваљало би да се СПЦ потруди да негативне појаве и поступке у оквиру ње – а, нажалост, није их мало – елиминише. Колико ја могу да сагледам, основни, изворишни, проблем у Цркви уопште, па и у СПЦ, данас јесте секуларизација, „саображавање овом веку“ (ап. Павле), односно духу и вредностима овог света. Из тога произилази све остало: екуменизам као свођење вере на преговарање и договарање и сентименталну љубав мимо истине, прављење непотребних компромиса са моћницима овога света на свим нивоима (од локалних тајкуна и локалних властодржаца па све до највиших инстанци), политичка коректност према свему и свачему и немање храбрости да се појединци и групе на одговарајући начин „процесуирају“ како би Црква била без икакве „мрље или боре“ (ап. Павле).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s