Слободан Антонић: Удари на Србе у Хрватској нису инциденти, већ деонице столетног пројекта

У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0

Слободан Антонић (Извор: Све о Српској)

Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској.

Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста).

За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је.

И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“, Драган Бурсаћ (знамо га као једног од аутора конфабулације о приједорским „бијелим тракама за несрбе“) надовезује се: „Достојно живота: Ластово“.

‏Мало другачије мишљење показала је Невена Суботић, новосадска новинарка и званичница ЛСВ: „Размишљам о томе где ћу на море. Хрватска ми није довољно безбедна због екстремиста; најјужнији део ЦГ приморја није сигуран због Албанаца – е, јбм ти спољну политику Србије, ни на море не можеш на миру, са свима смо посвађани“.

И док су нам, тако, наши случајни Срби објашњавали да је Хрватска заправо безбедна – или, пак, да смо сами криви за оно што нам се тамо дешава – Хрвати су се, такође на твитеру, слатко шалили справљењем сапуна од Срба у Јасеновцу, и као деца се радовали што је цела Хрватска „српско гробље“, те што „Хрвати поносно газе ваше (српске – С. А) остатке и отпатке под земљом“.

И мени је сладак тај интернационализам наше другосрбијанштине. Њени припадници држе се две максиме:

  1. Сваки национализам је зло, али је на Западном Балкану најгори српски национализам: Миливој Бешлин: „Русија српском национализму даје илузију да границе на Балкану нису коначнеи због тога се српски националисти припремају за неку врсту другог полувремена. Да сам на месту суседа, не бих узимао здраво за готово поруке из Србије о добросуседству“; Саша Ћирић: На Балкану, „ако постоји опасност од неког национализма, она је још увек велика и долази од српског национализма“; Александар Секуловић: „Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“;
  2. У Србији је најбитнија борба против српског национализма: Динко Грухоњић: „Зло се вратило кући. (…) Након што је уништио све по комшилуку, србијански ће национализам, сасвим извјесно, појести самог себе. Али ће успут посијати још зла, овај пут по сопственом дворишту“; Алексеј Кишјухас: „Главни проблем политике и власти у Србији није толико фамозна ‘дубока држава’, колико је то ‘дубоко друштво’. (…) Живимо једно континуирано утркивање у етнонационализму без препона“;„Великосрпски национализамје дух из боце који још увек тумара међу нама попут авети или јунака из хорор филма који никако да умре“; Весна Пешић: „Српски национализам се разликује од национализама у другим југословенским републикама. Ти други народи су желели да направе своју самосталну националну државу као универзалниидеал и зато се у њима брже развијају европске вредностиСрпски национализам (међутим) практично је вечит и инкомпатибилан с модерном државом, па чак и с било каквом стабилном државом“.

Пошто, дакле, заврше рад на најважнијем политичком питању у Србији – а то је, дакако, борба с најопаснијем национализмом на Балкану – наши компрадорски селебритији отпутују у регион, како би уживали заслужен одмор. А оданде нам, онда, држе лекције како њих тамо, ето, нико није дирао, те како су приче о антисрпском шовинизму, заправо, претеривање.

Притом, наши борци и боркиње заборављају да нам објасне како то да у националистичкој Србији нико не јури по улици хрватске или албанске спортисте како би их линчовао (или бацио у воду); како то да се овде чекићима не разбијају табле написане на „погрешном“ писму; како то да се овде на препуним стадионима не узвикују фашистички поздрави или певају фашистичке песме; како то да се овде не оштећују аутомобили „погрешних“ регистарских таблица или не руше гробља комшија „погрешне“ националности; како то да се у Београду може јавно исказивати протест због побијених Бошњака, Албанаца или Хрвата у недавним радовима – а пробајте да се у Загребу или Приштини окупите, како би  указали на злочине над Србима…

Дакле, како свих тих манифестација шовинизма нема у националистичкој Србији? Док, напротив, све то затичемо, изнова и изнова, рецимо, у европској и уљуђеној Хрватској?

Изнова и изнова…

Спровођење људи у логор Јасеновац (Фото: Википедија)

Свака наша генерација, и готово свака наша породица, има неког ко је убијен, протеран или шиканиран у Хрватској, на Косову, у БиХ, а сада и у ЦГ – само зато што је Србин.

Али, ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем… одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења.

Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941-1945), погром и протеривање Срба 1991-1995. (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995)…

Да је у питању пројекат над-идеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода коју је Јован Душанић описао у књизи Хроника српског села у Босни (стр. 173-182; пдф овде). Душанић ту доноси сведочење стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, 7. децембра 1944. године.

Истребљење је уприличено по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци – за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен „срамотом“ да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасили су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасила.

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година – док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година – убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до 5 година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, 7. децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта.

Када размишљам о размерама Покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месеца пошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат.

На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву – пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, Англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао (види мапу).

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм-држава – чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла – организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској над-идеолошког карактера. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

Последице Задарске кристалне ноћи, 2. маја 1991. године (Фото: Савез Срба из региона)

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска  и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи“, на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произлази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

Погледајмо, рецимо, овај чланак у Вечерњем листу, који припада хрватском мејн-стриму, а у коме се Јасеновац представља као камп рада и рекреације. Или још боље, погледајмо како обични Хрвати одговарају на питање: која етничка група је највише страдала у Јасеновцу (овде, 6:48-8:33).

За мене је импресивно како анкетирани Хрвати, готово као један, почињу да врдају, или пак како се, једноставно, успаничено труде да избегну једини тачни одговор; онај, који сви добро знају – Срби; али, то је реч коју они, једноставно, неће и не смеју да кажу.

И управо то је показатељ да је Велики пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке. Ту живу теоријску основу Великог плана затичемо готово на сваком кораку; рецимо, у чланку објављеном у водећем хрватском политиколошком часопису Политичка мисао (издавач ФПН, Згб):

„Због недовољне демократске политичке културе, Срби и Црногорци започињу рат за простор Хрватске и БиХ. Агресори су источног цивилизацијског круга, говоре српски, пишу ћирилицом, племенског су културног модела, желе живјети у Југославији и великој Србији, које би биле социјалистички устројене и поданичког су типа политичке културе. Жртве су припадници западне цивилизације, католичке и муслиманске вјере, говоре хрватски (хрватскосрпски), пишу латиницом, задружног су културног модела и партиципативног типа политичке културе“.

Тако су Срби и научно – под покровитељством Факултета за политичке знаности Универзитета у Загребу – проглашени нижом култур-политичком расом. То је, свакако, погрешно са становишта науке; али, једнако тако, то постаје легитимно и, онда, опасно баш у контексту у ком ова „научна“ анализа врхуни („Велики план“); а поготово то бива опасно по својим реалним последицама: пре свега, по мржњи према онима који су „источног цивилизацијског круга, говоре српски и пишу ћирилицом“.

А сад, хоћу да се вратим на идеологему бр. 1 – о српском национализму као најопаснијем; као и на идеологему бр. 2 – о безбедном летовању у Хрватској.

Желим да истакнем да су обе идеологеме не само белодано нетачне, већ и несумњиво срамне.

Прва од идеологема, заправо, оправдава готово сваку будућу акцију против елементарних интереса читавог једног народа – почев од укидања Републике Српске, па до хрватских (НАТО) тенкова који од Шида продиру према Београду. Јер, ако је српски национализам најопаснији на Балкану, тада је, практично, како би се обезбедио мир, свака акција против тог чудовишта – дозвољена.

Друга идеологема, пак, обезбеђује ретроактивну аболицију за злочин истребљења који се десио на одређеној територији; тачније, обезбеђује аболицију за никада кажњени геноцид; јер, да подсетим, Хрватска није никада, ни територијално, нити на било који други начин, кажњена што је побила или протерала на стотине хиљада Срба.

Оно што је, међутим, парадоксално јесте да, сада, припадници тог истог народа-жртве почињу да учествују у симболичком, или чак стварном, одбацивању, релативизовању и минимализовању злочина.

У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0.

Зашто? Управо зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И управо зато што тај злочин, баш због наведене чињенице, једноставно не сме бити нормализован.

А поготово не сме бити нормализован оним чувеним, „београдско-дубровачким“ мијаукањем: „Нисам говорио хлеб, па ми се ништа није десило. Е, баш сам лепо поцрнео!“

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 27. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. Хвала, драги др. Антонићу, што покушавате да нас младе освестите о усташким, балијским и албанским злочинима над Србима. Нажалост, ми народно немамо сећање на жртве као, рецимо, Јевреји, Армени, староседеоци Северне и Јужне Америке, Афро-Американци. Надам се да ће будуће генерације бити свесније, паметније и умереније у ширењу „толеранције“ према онима који нас негирају као жртве. Горе наведени случајно српски celebrity су углавном плаћени за рекламу, као полу Хрват Новак Ђоковић, они су зато спремни све битно да тривијализују да би оставили добар утисак за будућу срадњу. Велики поздрав за Вас и све наше гласне Србе, само тако наставите, помозите нашој деци да се нађу и овом лудилу.

    Свиђа ми се

  2. Одлично написано!
    Браво!
    Пратим „Стање ствари“, и свесрдно подржавам!

    Синиша С. Бабовић

    Свиђа ми се

  3. Ово све треба гледати у правом кључу,

    Ругање Христу,

    Неће зло да се задовољи, Зло хоће све,

    пар ствари,

    …“речи Светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“

    Шта ово значи за нас данас? Рецимо, по учењу Цркве, римокатолици су јеретици, и признајући им да су Црква, формално православни епископи – екуменисти их уводе у још већу заблуду и пропаст, уместо да им сведоче истину која је дата у Светом Писму и Предању. Они би своју истинску љубав према јертицима доказали говорећи им истину, а не чешући их по ушима, и тврдећи да нема везе ко се како моли, ко свира оргуље, а ко пева у хору, кад смо сви исто и добијамо исто – рај.“

    http://borbazaveru.info/content/view/10396/1/

    Истина се никада у Цркви није објављивала путем прекраћивања расправе, путем једноумља, што је особеност папистичке религиозне заједнице, већ, супротно, управо путем расправе у смирењу и љубави, по речима Св. Ап. Павла да треба и подвајања да буду међу нама (1. Кор. 11, 19), не само да се утврди ко је постојанији, већ и да би се објавила истина Сабора.

    https://svetosavlje.org/o-kanonizaciji-petra-ii-petrovica-njegosa/

    О КАНОНИЗАЦИЈИ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША, Архимандрит др НИКОДИМ (Богосављевић)

    Администрирањем, у једном тренутку, Дубровчани нису постали Зећани.

    Матрица је иста за Црногорце, а зато су измишљени и „србијанци“.

    Или си Србин Светога Саве или си празан алгоритам

    Манастир Светог Ђорђа Старо Нагоричино

    Пребиловци, фрескопис нове цркве

    #

    Свиђа ми се

  4. Pokolj nije adekvatan naziv za genocid.

    Свиђа ми се

  5. Зато што нисмо до краја искрени, тако нам је како је.

    Говорити о потенцирању, преувеличавању и употреби приче о великосрпском национализму са циљем урушавања српског националног бића, а не поменути да је то тековина комунизма и партизанштине (сви другосрбијанци, евро-атлантисти, нато лобисти су потомци комуниста и партизана) је покушај да се младим генерацијама ускрати информација која би им омогућила да се са успехом посвете обнови своје нације. Аутор ово свесно прећуткује. Нека му је на част!

    Говорити о злочинима усташа са краја 1944. године или о било ком злочину усташа, а не поменути благонаклон однос комуниста и партизана према усташама током целог рата је такође изношење непотпуних информација. Штетне последице оваквог писања, нека су опет на част аутору!

    Без потпуне истине и прихватања тога да нам је друштво, наше друштво, оболело, нема ни излечења. Усташе су страно ткиво. Срби о којима аутор пише су наше, болесно ткиво. Они су последица, производ, потомци комуниста и партизанштине. Колико год да су умотани у европеизам и глобализам, из њихових ставова, метода и деловања избија истинско зло у српском народу – комунизам и партизанштина.
    Годинама сам грешио у нади да може доћи до помирења. Не може. Комуниста не може бити Србин.
    Мора схватити размере зла почињеног српском народу, расчистити са том наказном идеологијом и онда, очишћен, поново постати Србин.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s