Арон Стајн: Зашто је Турска окренула леђа Сједињеним Државама и пригрлила Русију

Ердоган је одбио да се потчини америчким захтевима, дајући на знање како ће договор са Русијом бити поштован и указујући да је Турска вољна да се одрекне срдачних односа са Вашингтоном у корист функционалних односа са Москвом

(Foreign Affairs, 9. 7. 2019)

Проблематични турски однос са Сједињеним Државама годинама је на опадајућој путањи. Подељени око све дужег списка питања, од аутократског обрта турског председника Реџепа Тајипа Ердогана до одбијања Сједињених Држава да изруче клерика настањеног у Пенсилванији оптуженог за покушај збацивања турске владе, наводни савезници су у све већем нескладу. Ипак, и даље постоји широко раширено уверење међу творцима америчке политике и стручњацима за националну безбедност како упркос површном непријатељству, турска национална безбедносна елита и даље види САД као незаменљивог савезника. Анкара не може да осигура своје националне интересе без сарадње са америчком владом, или нешто у овом смислу иде ово размишљање.

Али од америчке инвазије на Ирак, која је поплочала стазу за одлучнију курдску регионалну владу, Турска сагледава Сједињене Државе као реметилачку снагу на Блиском истоку. Америчка подршка курдским милицијама у Сирији запечатила је то гледиште у Анкари, гурајући Турску у руско наручје и постављајући питање о обавезама ове државе према НАТО. Као доказ колико мало вере Турска полаже у Вашингтон ових дана, не треба гледати даље од њених планова да прибави напредни руски ракетни одбрамбени систем С–400.

Прошлог месеца, Пентагон је упозорио да ће куповина руског система коштати Турску њеног места у програму ловачког авиона Ф–35 који предводе САД. Као чланица међународног конзорцијума и један од финансијера развоја Ф–35, Турској је опредељено да прими сто авиона, и планирала је будућност својих ваздухопловних снага ослањајући се на њих. Али С–400 је пројектован да порази америчку стелт технологију, и САД се прибојавају да може да буде употребљен како би прибавио обавештајне податке о петој генерацији ловачких авиона – обавештајне податке који могу да заврше у рукама Москве када руски техничари буду неизбежно одржавали делове система. Сједињене Државе већ су обуставиле обуку турских пилота на авионима Ф–35 у базама у Сједињеним Државама а једном када С–400 буде пристигао у Турску, земља ће бити уклоњена из конзорцијума Ф–35 и биће јој онемогућено да добије авион у чијем је финансирању учествовала.

Но, Ердоган је одбио да се потчини америчким захтевима, дајући на знање како ће договор са Русијом бити поштован. Тим чином, он је направио политички избор, указујући свима који слушају да је Турска вољна да се одрекне срдачних односа са Вашингтоном у корист функционалних односа са Москвом. Постоји јасна логика иза оваквог приступа. Усвајањем више неутрално усмерене спољне политике Ердоган и његова владајућа Странка правде и развоја (АКП) настоје да заступају ужу концепцију турског националног интереса, ону за коју верују да јој више користи ближа сарадња са Русијом о кључним економским и безбедносним питањима. Иако је мало вероватно да то значи да ће потпуно пригрлити Москву на рачун Вашингтона, ипак значи да Турска више неће гледати на Сједињене Државе као на незаменљивог савезника.

Нарастање разлаза

Арон Стајн

Турско–америчко савезништво изворно је потекло из заједничке забринутости око совјетског експанзионизма након окончања Другог светског рата. Турска близина совјетском савезу начинила је од ње идеалног партнера америчким настојањима да надгледају свог хладноратовског непријатеља и да, у случају рата, вежу совјетске дивизије у Бугарској и Јерменији. Заузврат Турска је добила безбедносне гаранције од Сједињених Држава, које су стационирале нуклеарно оружје широм земље да би одвратиле совјетски напад. Али током три деценије од краја Хладног рата, Сједињене Државе и Турска воде борбу да дефинишу заједнички интерес. Њихово постепено размимоилажење убрзало се након што су САД напале Ирак 2003. и збациле Садама Хусеина, створивши вакуум моћи који је био делимично попуњен регионалном владом у Ирачком Курдистану. Курдски званичници су, уз америчку помоћ, озаконили независност институција своје управе, што је растројило турску национално безбедносну елиту која види курдски национализам као егзистенцијалну претњу. Анкара се борила против курдских сепаратиста током више деценија, и брине се да би Турска могла да се подели дуж етничких граница уколико би у том настојању била охрабрена многобројна курдска мањина.

Ствари су се само погоршале избијањем рата у Сирији. Анкара је настојала да маргинализује Сиријске Курде, који су почетком 2012. преузели контролу над пограничним регионом где чине већину. У почетку Турска је покушавала да кооптира доминантну курдску побуњеничку групу, Странку демократског савеза (курдски Partiya Yekîtiya Demokrat, скраћено PYD) и да је потчини у оквиру шире побуне која би имала турску подршку против председника Башара ал–Асада. ПЈД и са њоме повезане милиције су сиријски огранак Радничке партије Курдистана (ПКК), сепаратистичке побуњеничке групе у југоисточној Турској коју и Сједињене Државе и Турска сматрају терористичком организацијом. Укључењем сиријско курдских бораца у шири антиасадовски покрет над којим је имала значајан утицаја, Анкара се надала да ће спречити настајање протодржаве под курдском управом а под утицајем ПКК и да ће осигурати да Сирија задржи снажну централну владу.

У прво време, ова настојања нису доводила Анкару у директан сукоб са Вашингтоном. У ствари, Турска је покушала да убеди Сједињене Државе да употребе оружану силу да би збациле Асада, или да макар, спрече приступ у северни део земље његовом режиму. Турска је агресивно штитила оно за шта је веровала да је сиријска влада на чекању, и била је срећна да ангажује САД да ту владу поставе на власт. На крају, Турска није успела да окрене америчку ватрену моћ у своју корист, и њена политика гледања кроз прсте џихадистичким побуњеничким фракцијама у северној Сирији на крају је дошла у сукоб са Вашингтоном.

Још од Једанаестог септембра, Сједињене Државе су настојале да онемогуће сигурна уточишта џихадистичким групама. Међутим, америчка јавност се уморила од исцрпљујуће скупих операција попут ратова у Ираку и Авганистану, и Вашингтон је био под све већим политичким притиском да делује преко локалних посредника уместо да директно ангажује америчке снаге. Са настајањем побуњеничких група блиских џихадистима у подручјима дуж границе, Сједињене Државе су изабрале да спроведу своје ограничене контратерористичке циљеве са другим партнером: милицијама сиријских Курда, што је био избор који је Анкари послао јасан сигнал како ће Сједињене Државе ставити интересе сопствене националне безбедности испред турских. Турска је узвратила мило за драго, нападом на северну Сирију у две различите прилике, 2016. и 2018. године, са циљем да притисне Сједињене Државе да прекину везе са милицијама сиријских Курда и да спречи стварање аутономног курдског ентитета дуж границе.

Како су се интереси САД и Турске у Сирији размимоилазили, Анкара је почела да преиспитује своју традиционалну наклоност Вашингтону и о другим питањима националне безбедности. Током више од деценије, владајућа АКП је тежила да умањи турску зависност од Сједињених Држава и да установи земљу као независну, глобалну силу. Турски креатори политике (policymakers), предвођени бившим премијером Ахметом Давутоглуом, заступали су идеју пост-америчког Блиског истока по којој би регион у Турској видео лидера. Анкара је, у суштини, заступала пред јавним мњењем замисао да ће „одвајање“ од САД бити у најбољем интересу земље. У први мах, идеја је наишла на знатан отпор у оквиру турске безбедносне бирократије, али после готово седамнаест година владавине АКП, током којих су САД одгурнуле Турску сарадњом са сиријским Курдима, велики и растући део безбедносне елите окренуо се против Вашингтона. Последица тога је била да је Анкара могла да користи своја партнерства са другим регионалним и глобалним делатницима.

Мало вероватно савезништво

Окрет Анкаре према Москви није био неминован исход. Русија има дугу историју уплива у турске послове, тако што је прибегавала пропаганди како би утицала на изборе, наводно је изводила сајбер нападе на инфраструктуру и организовала смакнућа руских дисидената који су пребивали у Турској. Током већег дела Сиријског грађанског рата, две државе су подржавале супротстављане стране. А ипак, како се Анкара одвајала од Вашингтона, ближе партнерство са Москвом је постало могуће. Турско–руски однос није формално савезништво, и у овом тренутку он је и даље слабији од односа Анкаре према Вашингтону. Ипак, динамика у Сирији објашњава зашто је Турска у стању да стави по страни своја размимоилажења са Русијом, док су везе са САД у много слабашнијем стању.

Иронично, турска сарадња са Русијом наступила је само зато што је Москва успешно потукла [Турској] подложне снаге које је Анкара подржавала на сиријском ратишту. Након што је Турска оборила руски бомбардер Су–24 новембра 2015. године, Руси су усредсредили бомбардерске нападе на копнену маршруту коју је Турска користила да снабдева марионетске снаге у северној Сирији. Потом је, тешким бомбардовањем турских линија снабдевања до Алепа крајем 2015. и почетком 2016. године, Русија одсекла Анкари приступ том граду, који је био централна тачка турских настојања да притисну Асада још од почетка рата. Исход је био суштински избацивање Турске из рата, што је нужно довело до умањења турских амбиција у Сирији на усредсређеност на избеглице и Курде. Анкара је схватила да мора да сарађује са Москвом као би контролисала доток избеглица из подручја захваћених сукобом. То је учињено држањем затворене границе и градњом кампова у Сирији ради становања расељених људи. Али борбе у пограничном подручју чиниле су све тежим управљање ситуацијом, тако да је Турска искористила свој однос са Русијом да притисне Асада да ограничи опсег борбених операција у овом подручју.

У исто време, Русија се показала као најпоузданији турски војни партнер у Сирији, омогућивши Анкари да оконча ограничене борбене операције у пограничним подручјима. Те операције настављају да држе под притиском Курде а да не угрожавају Асадову власт. Русија се окористила о ове операције зато што су појачале америчко–турске тензије, а што је последично појачало глобалне тензије, с обзиром да су обе државе чланице НАТО. Русија је такође најбољи пут којим Турска може да утиче на евентуални мировни споразум и потенцијално чак и на нови сиријски устав. И једно и друго дало би Анкари прилику да осујети курдске амбиције за самоуправом на североистоку. Турска ће, међутим, по свој прилици морати да пређе преко предаје опозиционих милиција које је подржавала као дела било ког мировног договора. Оваква ситуација је довела до симбиотичког руско–турског односа у коме је свака страна потребна оног другој да би разрешила сукоб.

Све ово помаже да се објасни зашто је турска пригрлила С–400. Услови договора за ракетни систем одају политичку природу аранжмана. Историјски, Турска је приликом војних набавки приоритет стављала на трансфер технологија и локалну производњу код турских подизвођача. Русија је одбила да допусти трансфер било које смислене технологије Турској, пошто је Турска остала чланица НАТО и стога би могла да изабере да подели осетљиву руску технологију са својим савезницима уколико се њени односи са Русијом погоршају. У овом случају Турска је одлучила да се одрекне својих традиционалних приоритета при набавкама док је истовремено ризиковала будућност својих ваздухопловних снага како би продубила односе са Москвом.

Губитак авиона Ф–35 неће бити једина непосредна цена нове, независније спољне политике Анкаре. Вашингтон је такође запретио наметањем санкција Турској у вези са системом С–400 и наговестио је да ће остати у Сирији, где ће наставити блиску сарадњу са сиријским Курдима. Али дугорочно посматрано, Ердоган и владајућа АКП се кладе да ће неутрално усмерена спољна политика боље служити њиховим интересима, како у вези са Сиријом тако и у вези са курдском побуном у земљи. Једноставно речено, они не мисле како је њихов однос са Вашингтоном ни изблиза вредан толико колико Вашингтон мисли да јесте.

Арон Стајн је директор блискоисточног програма Спољнополитичког истраживачког института (Foreign Policy Research Institute). Докторирао је блискоисточне и медитеранске студије на лондонском Кингс Колеџу.Раније је водио истраживачки програм о Турској у Атлантском савету (Atlantic Councel) и надзирао рад о неширењу нуклеарног оружја на Блиском истоку са посебним освртом на Иран. Истраживао је недржавне актере на Блиском истоку, посебно курдске групе у Сирији и Ираку. Аутор је поткастова Arms Control Wonk и Turkey Wonk.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. EKSKLUZIVNO: Военные матриалы, pozivajuci se na portal INFO-BALKAN.RU, objavljuju da je Rumunija, na zahtev NATO-a, zabranila transport ruskih tenkova i oklopnih vozila za Vojsku Srbije,Nadam se da ce mi ova nova, izvestacka uloga, doneti vise pluseva od mislilacke i komentatorske :))))))))))))))))))))))))))))))))

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s