Часлав Д. Копривица: Шта је, у ствари, патриотизам?

Као што је ненормално не вољети своју дјецу и своје родитеље – иако такви људи, нажалост, постоје – тако је подједнако ненормално не вољети, или још горе мрзити, своју земљу и свој народ – каже Часлав Копривица

Часлав Копривица (Извор: Искра)

У уводу за своју књигу Српски пут истакли сте да је у питању дело настало са циљем да се оријентишемо – етички и национално, али и епистемички. Да ли се друштвени ангажман философа и даље подразумева или је постао инцидентан?

Прије пет година написао сам књигу Философија ангажовања у којој сам покушао да образложим – не само оводобну неизбјежност ангажованости човјека (био он интелектуалац или не) него и да теоријски утемељим дисциплину философије ангажовања. У најкраћем, ангажовање није, тј. не би требало да буде, ствар личнога избора – а камоли израз порива за личном јавном „промоцијом“. Ми, људи модернога доба, живимо у ситуацији гдје је ангажовање нужност, будући да су важни параметри наше ситуације – и личне и друштвене – неодређени, недоречени, тако да од нас изискују да се према њој (увијек изнова) активно одређујемо. Ангажовањем – које представља интеракцију недоречене, изазовне, магловите, каткад чак и опасне ситуације у којој се појединачно и скупно налазимо, с оним што ми (у) њој чинимо – добијамо прилику да је боље разјаснимо, да нам се покаже у неким својим критичним моментима, и да се утолико боље, како наведосте, сазнајно оријентишемо. То је неизбјежна обавеза свих. Међутим, људи за које се претпоставља да знају више, посебно ако им је друштво повјерило важну и часну дужност васпитавања подмлатка – као што је нама с државних универзитета – ту општу обавезу на ангажовање треба да носе на посебан начин, с појачаним осјећајем дужности и обавезе према цијелој заједници. Ако су, наиме, професори универзитета заиста интелектуална и морална врхушка, онда су они на ангажовање позвани не само као чланови друштва, односно заједнице него и као они који су – макар идеалтипски посматрано – духовни одличници, који су као такви, и без својег изричитог избора, обавезани да интелектуално предводе, да осталима указују и показују. Тај налог пада на цјелокупну интелигенцију, посебно хуманистичко-друштвенонаучну, и нарочито философе, који нијесу специјалисти за неку посебну област – што понекад значи и имати стручно-сужени стручни видокругу – већ они који живе и мисле из човјекове опште ситуације, а онда, ваљда, и дјелују за човјека – тј. не само за себе него и за све друге, којима није било дато да им се усљед личнога образовања отворе широки духовни видици.

Док сте писали чланке, јавно се обраћали или, као прошле године, учествовали међу првима у представљању апела интелектуалаца за одбрану Косова и Метохије, да ли сте, бар повремено, бацали поглед ка Фихтеовим говорима младим Немцима у тренуцима најдубље раздробљености немачког народа, на почетку XIX века?

Искрено – не. Нијесу ми драга поређења Срба и Њемаца у контексту историјскога пута и обрасца обликовања националног идентитета, јер то посљедњих деценија често бијаше претекст за повлачења крајње злонамјерних паралела између њемачких државно-национално организованих злочина у Другом свјетском рату, и неприхватљиве, а у погледу својих метода, по правилу, и подмукле стратегије произвођења у (глобалној) јавној свијести српске кривице за ратове и злочине из деведесетих, у чему, узгред, једно од „почасних“ мјеста имају управо њемачка држава и њемачки медији. Разлог томе је што нам не могу „опростити“ то што смо у оба свјетска рата били жртве њихове агресије, што се, уосталом, наставило и деведесетих, најприје преко локалних „посредника“, а онда и директно, њемачким саучествовањем у НАТО агресији, чиме смо постали једини европски народ у ХХ стољећу којем су Њемци три пута уништавали отаџбину, не показујући потом ниједном кајање због злочина против српске/југословенске државе и српскога народа. Да је њемачка свијест о својој колективној кривици за нацизам икада произвела свијест и о историјској моралној одговорности и према Србима, понашање Њемачке према Србима током деведесетих – а и данас – вјероватно би било незамисливо. Поређење с Фихтеом додатно је незгодно – без обзира на неспорно висок интелектуални ниво и реторичку снагу штива које поменусте – и стога што се оно, дјелимично и не без основе, узима као један од кључних докумената модерног „етничког национализма“, насупрот тзв. „грађанском“, „либералном“ национализму, типичном за земље западно од Њемачке (почев од Француске, Британије до САД). Уз све увиђање теоријске неодрживости (и) идеолошке накарадности ове подјеле на „добар“ и „лош“ национализам, заиста нам не треба никакво позивање на једно од чворних мјеста у традицији повијесне генезе њемачког нацизма. Неко злонамјеран – а таквих је, када смо ми Срби у питању, вјероватно више од добронамјерних – могао би да нас и на основу тога (поново) стави у исти (етички) „кош“.Овим, дакако, не желим да устврдим да наше друштво и наша национална заједница у својој духовној самооријентацији треба да буду затворени за интелектуалне подстицаје са Запада. Напротив, као „њемачки ђак“, неко ко је по својем избору махом изложен њемачким теоријским утицајима и ко чврсто вјерује да је на њемачком језику настало далеко највише кључних философских и, уопште, теоријских дјела модерне и савремене традиције, сматрам да нам баш она, поред осталих добробити, може бити помоћи и у настојањима на самоосвијешћењу, па и, не најпослије, у духовно-теоријском одупирању свим западњачким, дакако и њемачким, настојањима на нашем националном потирању, чиме бисмо поста(ја)ли „више“.

Прилогу патриотском антиманифесту тврдите да су „етичка аномија и емотивно-симболичко дистанцирање од националнога међусобно тијесно повезани“. С друге стране, домаћи НВО „космополити“ тврде да је патриотизам „последње уточиште хуља“. Где је истина?

Када би неко рекао да је љубав према својим родитељима или према својој дјеци „последње уточиште хуља“, вјерујем да бисмо се, идеолошки неподијељено, сви сагласили да је у питању не само особа која заслужује да буде означена баш овим квалификативом који у парафрази поменусте него и да јој је хитно потребна квалификована медицинска помоћ. Можда је вољети своју земљу нешто мање морално обавезно него вољети своје родитеље и своју дјецу – ако је ту уопште умјесно тако уводити етички компаратив – али је, свеједно, родољубље и даље прворазредна морална дужност – и према заједници и према друштву (дакле представља и грађанску дужност, односно врлину), нешто што је природно, саморазумљиво у добром смислу, коначно и једино нормално. Сви ми своје постојање дугујемо својим родитељима, они својима, и тако – с кољена на кољено, с паса на пас, што рече Његош. Када и ако то све „саберемо“, и разаберемо, схватићемо да смо путем предака повезани с много више људи (и њихових потомака) него што то знамо, него што смо могли да упознамо, да смо, макар у генетском смислу, (макар) даљи рођаци са хиљадама људи. Крајњи оквир те наше орођености са многима обично је један народ, иако неки од нас у својем стаблу понекад имају и „инороце“. Утолико, народ је једна „велика породица“, која постаје народ када освијести своју народност и када у томе препозна и вриједност, чиме, на концу, постаје и солидарна заједница сјећања. Дакле, као што је нормално вољети своје директне претке и потомке, нека врста обавезе оданости важи и за оне претке које нијесмо упознали, према којима нијесмо могли да развијемо љубав, а баш они нас повезују са сународницима, тако да се као хоризонт те обавезе на оданост (која не укида моралну самосталност у расуђивању и закључивању) појављује народносна заједница. Ако неко мисли да се све моралне обавезе према онима с којима смо објективно-биолошки повезани завршавају на непосредним прецима и непосредним потомцима, да немамо никакву обавезу према прецима својих предака, нити према потомцима својих потомака, он у оба случају озбиљно гријеши, што је, као што видимо, доста лако образложити.

Од Милана Милутиновића до Бориса Тадића пропаганда је гласила „И Србија и свет“, и „И Косово и свет“. Данас, кад Империја не одустаје од захтева да предамо Стару Србију, кажете да се на нама збило: „Ни Србија, ни свет“. Како смо дошли до ових безизлаза?

У Српском путу управо томе су посвећене многе странице. Но, ако бих нешто могао да кажем поводом (будуће) перспективе овога о чему ме сада приупитасте, рекао бих нешто што би, држим, требало да зна и разумије свака елементарно разборита и морална освијешћена особа: не смије Србија, односно српски животни национални интереси и изван данашње Србије, бити цијена којом ће се плаћати улазница у било какав „св(иј)ет“, нарочито ако је то еуфемизам за исте оне који нам од 1914, па и раније – до дана-данашњега, некажњено-непокајно, на сваки начин настоје онемогућити пуки (одржављени) опстанак. Осим тога, ако бисмо чак оставили по страни моралне разлоге – а не можемо, јер разборитост прагматизма има свој оправдан дјелокруг само унутар граница којима је размеђено морално недопустиво од морално могућега – сада, када је по нас злокобни униполаризам из деведесетих, какав није виђен још од доба старога Рима, на неповратном заласку, српска држава не смије повлачити потезе којим би српски народ довела у још неповољнији положај од садашњега. Ако се стиче утисак да то што назвасте „Империјом“ и даље има моћ да нам једнострано диктира услове, као деведесетих, а тај утисак је погрешан, тада је јасно да за 10 година, или мање, ни тај утисак неће моћи да се одржи. Зато се „Империји“ жури, а и њеним локалним, овдашњим „подизвођачима“. Но за нас сада је вријеме стрпљењу које изискује неупоредиво мање трпљења него деведесетих, јер повијесни токови се – ако будемо имали памети да причекамо и то искористимо – послије дужега времена окрећу у смјеру који би нама могао ићи наруку. И само једна кратка исправка, ако допустите. То што назвасте „Империјом“, заправо је Псеудоимперија. Истинска Империја, насљедница Византије, која је чувала традицију Римске империје, потонула је 1917. у часним и братским, једновјерјем и једнокрвљем заложеним настојањима да нас 1914. заштити од германске агресије. Ипак, ми смо макар донекле, иако нехотично, само бранећи себе и своје право на опстанак од агресије – вођене, као и 1914, с истом, затирућом мржњом и с истим циљевима – 1999, својим беспримјерно-узоротворним отпором безмало оваплоћеном Злу, помогли Русији да (се) освијести у каквом свијету живи, и да схвати да неће преживјети уколико настави да копни у смртном загрљају Запада, тачније његове и тадашње и данашње владајуће, несумњиво злочиначке верзије.

Као и 1941, када смо били окружени земљама Тројног пакта, сада смо окружени НАТО земљама. Опет штрчимо. Како очувати своје достојанство и опстати у таквом окружењу?

Опстаћемо само уз достојанство и путем његове одбране, имајући при томе, разумије се, на уму шта ми, као народ, желимо и можемо. Другачије није могуће, не зато што човјек, па и нације, морају нужно живјети високо уздигнуте главе – то јесте људски у нормативном смислу, али, знамо, постоје и појединци и народи који сасвим добро „пролазе“ кроз свој(у) живот/повијест и без тога. Проблем је што нама Запад, који „ни за јоту“ није одустао од својих, мирне душе можемо, чак морамо рећи – непријатељских циљева које је почео да спроводи још 1991, а формулисао их је давно прије тога – и прије 1991. и 1941. и 1914. и 1878… – не допушта да се тек тако „провлачимо“. Од нас и даље ултимативно траже оно што ни од кога не траже. Ултиматум, то је „црвена нит“ модерних историјских односа Запада према нама (1878 – 1908 – 1914 – 1941 – 1991/1999…) Нехотице, својом политиком потпуног поништавања наших елементарних интереса, одбијања да нам у било чему признају да смо у праву, а камоли да нам дају било какве реалне концесије, наводе нас на алтернативу: или истрајавање у високоузорној људскости – или потпуна пропаст. Ваљда је стога Србија и даље расадник јунака – али и национално-моралних отпадника. Ми Западу, тачније његовој пројекцији Југоисточне Европе, презасићеном бројним негативним предубјеђењима према нама, од којих су нека и стољећима стара, напросто структурно, као Срби, сметамо – иако ми немамо никаква негативна културна предубијеђења о Западу као таквом. Култур-расистичко непријатељство долази само с његове стране. Врло је, стога, могуће да, будући да процјењују историјско-идентитетску ограниченост наших „капацитета“ уподобљавању њиховим жељама и „потребама“, не би имали ништа против да нас, као Срба, напросто нема. Зато се ми и даље налазимо усред хегеловске борбе за признање, борбе у којој су питање голога опстанка и питање опстајања с чашћу неодвојиви.

Године 2018. говорили сте о „профитерима пораза“, као и о спремности да реч „решење“ кад је Стара Србија у питању постане синоним за „неповратну предају јужне српске покрајине“. Какав је, како кажете, „отпаднички паралогизам“ у питању?

Он се састоји у колико кратковидој, толико и етички скаредној, па и подлој интерпретативној конструкцији да можемо „живјети боље“, чак достојно или „као сви нормални људи/народи“ ако будемо неизоставно слиједили србо(по)губне налоге Запада. Паралогичност оваквог увјерења, који дијеле србоодступници свих идеолошких прелива – и данас и током цијеле наше покосовске прошлости – јесте у томе да се не може постати разборити, уважени „Европејац“ пристајањем на колонијални однос, да се не може досећи достојанство саглашавањем с улогом слијепо извршавајућега оруђа, и да не може истинска, морално прихватљива, животна срећа послушничко-трансмисионе „елите“ – за којом улогом жарко жуде бројни поборници квислингоумља међу Србима – платити окупационом потчињеношћу „остатка“ сопственога народа. Суочени са свим силним притисцима, морамо знати – и људи на врху и човјек можда са најнезнатнијом дужношћу у друштву и заједници – да ако коначно, у оном најважнијем, попустимо и одрекнемо се себе, тада ће се у понор бесмисла сурвати све оно што наши преци учинише у многостољетној, величанственој борби за опстанак. На то једноставно и нипошто немамо право – ма колико сада били јаки НАТО, њемачка економија, цариградски неоосманисти.

Свест о целини српског народа никад вас не напушта. Одани сте Српској, нашој јединој, макар и непотпуној, победи с краја 20. и почетка 21. века. С друге стране, Црна Гора изгледа скоро као апсолутни пораз. Стар смо и уморан народ, а власт, између осталог, више рачуна на страхове пензионера него на визије младих. Има ли наде?

Ако ништа друго, нада је ту када све друго „изда“ – зато и јесте нада. О томе сам у једној књижици понешто написао. Ипак, било би добро да имамо још неки ослонац, смјерницу, снагу, а, како рекох, вјерујем да ће нам будуће свјетске прилике бити објективно склоније него оне из времена највећих олуја из деведесетих. Надајмо се – и, дакако, учинимо што буде до нас – да ћемо знати да искористимо те околности да се не само носимо боље с бременом непрекинутог западњачког „дављења“ него и да постанемо способни да повијесностваралачки обликујемо своје будуће прилике – сходно властитом виђењу својег положаја, потреба и хтијења, свакако увијек уобзирујући и поимање опште Правде, како стољећима чињасмо. Да ли ће нада имати и стварну основу, зависи од нашега заједничкога мишљења, ос(иј)ећања и дјелања. Око чега нема никакве сумње јесте да ће се она гасити ако се будемо – како нас сада позивају из највиших српских институција, с врха власти и с врха Академије, срећом не и из Цркве – „разграничавали“ од својих историјских земаља, и то од своје духовне колијевке – Старе Србије. Умјесто (само)разграничења, треба нам самообграничење – наиме, такво повлачење границе које ће обухватити све оно што је стварност српскога друштва и историјских српских земаља. Наравно, то најмање смије бити некакав обездуховљени, „суви“ геополитички пројект, мада би праведно повлачење границе српских земаља – у једну српску државу – вјероватно и у том погледу по нас било повољно, управо онолико колико је текућа духовна и геополитичка раздробљеност српскога народа неправедна и неподношљива. Када ће то обједињење постати могуће – то нико са сигурношћу не може знати. Но сигурно је да нико не може разумно тврдити да то никада неће бити могуће, као ни то да није праведно и оправдано очекивати да се ријеши национално питање једнога од старијих европских народа – које је драматично отворено бруталним разбијањем Југославије, уз досљедно игнорисање свих српских интереса. Наравно, кључни предуслов за омогућавање праведног рјешења српског националног питања јесте неподлијегање замци скоројевићког резоновања – као да смо некакав неисторијски народ – да је важно само наше вријеме и како ће наш нараштај живјети (а добра се, како рекох, од самоиздаје нијесмо и не бисмо нагледали), те да због неке краткотрајне или чак привидне економске погодности себи трајно ускратимо своју државну дједовину, отимајући тако прилику и долазећим српским нараштајима да наша горућа питања трајно ријеше у корист српског народа. Тежња за економски бољим животом свакако је разумљива и нормална, али не по цијену преступања линија моралних дужности и завјетних обавезаности. Етика народнога опстанка и напретка уз држање смјера државотворнога statusa quo – тамо гдје нам нема друге, као на окупираном дијелу Старе Србије, те рад на сваки начин да се створе предуслови за промјену срамотне „реалности на терену“ – као у случају Црне Горе, то би наредним годинама морала бити формула стратегије српског повијесног опстајања – до побједе.Српска је заиста наша једина побједа у другој половини ХХ стољећа, иако недоречена, и за Запад неприхватљива, вјероватно „узурпаторска“ и „скандалозна“ – будући да и даље, као фикс-идеју, баштине ватиканску георелигијску идеологему о непрекорачивости дринскога limes-а за религијски/ културноидентитетски/ геополитички… „неподобне“ Србе. Ипак, још је много рада и искушења пред нама да би та озбиљна, али још увијек непотпуна, па и неизвјесна побједа постала истинска и, колико је то у повијести уопште могуће – неповратна.Говорите о „апсолутном поразу“… Ничега таквога нема – све док има заједнице која се сјећа себе, своје прошлости, праведних побједа, које жели да учврсти и не „проспе“, али и својих прошлих пораза, желећи да их преокрене, да им учини крај. Што се тиче Црне Горе, њена противправна и заумна „отмица“ 2006. вјероватно је један од најозбиљнијих српских пораза током пројектоване ланчане реакције зване „разбијање Југославије“. Но ту ствар не само што не смије бити завршена него напросто није; заиста ћемо се и тек „ћерати још“ за српску Црну Гору. То морамо, јер нам је дужност не само према прецима, и то не само нама чији су директни коријени у Црној Гори, већ је ријеч о дужности према сународницима који стењу под антисрпским јармом у montenegrinskom саморасрбљујућем НАТО кавезу, а коначно и о дужности народа према себи самоме, тј. о колективној самодужности. Као што сваки појединац има и право и дужност да се брани од неправде, та дужност постоји и за народ. Другим ријечима, народ има обавезу да брани своје сународнике, нарочито ако су они угрожени као сународници, ако их, рецимо, покушавају одродити, и то у матичној, прводржавној српској земљи.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

(Печат, 31. 5. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Копривица би требало да зна да су аналогије генерално методолошки погрешан инструмент за доказивање теза. Особито је погрешно његово поређење патриотизма и родитељске љубави. Највећа контрауслуга родољубљу је заправо када га неко брутално сведе на бизарну аналогију. Жао ми је што Копривица није оријетисаније обрадио ову тему. Лепо је оружје (аргументе) дао у руке противницима, и непријатељима патриотизма.

    Свиђа ми се

  2. Tacna je konstatacija komentatora @Kosta Dori o slaboj argumentaciji.Shvatati identitet iskljucivo u vremenskoj dimenziji predaje, poistovecivati ga sa onim sto se prenosi sa pokolenja na pokolenje, znaci potceniti upravo politiku i slobodu onoga „sada“ (koju dugujemo hriscanstvu kao objavljenoj religiji koja od „sada“ cini mogucnost iskupljenja za sve ono pre „sada“ ( iz ovog potice i pitanje polozaja pred strasnim sudom onih koji su ziveli pre objave, iz cega ce i nastati moderna istorija koja nije samo opis proslog, vec se mora uvezati u to ekskluzivno „sada“ (objave)) kao pretpostavku politickog, sto ukazuje da se tu vise radi o identitetu plemena, nego politicke zajednice.Takodje je opasno povezivati etiku i narod.I Zapad svoj kolonijalizam brani etickim argumentom sirenja demokratije, ranije „civilizacije“.Etika je pojedinacna i egzemplarna, a ne kolektivna i obavezujuca (zakoni obavezuju, mada, kao sto vidimo, u Srbiji ni oni).Sama okolnost da se „dobar zivot“ nudi kao nadoknada za prihvatanje nasilje nad sobom i otimanje teritorije, pokazuje da se „dobar zivot“ i sloboda ne povezuju, a to se dogadja samo tamo gde nema slobode, a to znaci slobodne individue gradjanina.Na ovoj razdvojenosti je pocivao socijalizam u SFRJ, sto je pokazalo ekonomsko slabljenje, tj opadanje „dobrog zivota“, kada se resenje pronaslo u novim kolektivnim obrascima nacionalizma, a ne u individualnosti gradjanina, jer slobodan covek ne moze izabrati neslobodu, vec samo neslobodan.Posledica toga je raspad srpske politicke scene na „gradjansku“ koja slobodu ne moze da poveze sa predajom i zato kriminalizuje istoriju srpskog naroda, a u politici resenja trazi u objedinjavanju na nadnacionalnoj osnovi, pravdajuci to „boljim zivotom“, i „nacionalnu“ („suverenisti“, „patriote“) koji se plase da bi predpotcinjavanje slobodi idividualnosti gradjanina moglo da dovede do toga da gradjani „izaberu“ da ne budu Srbi i pravoslavci (jugoslovenski identitet je naturala srpska dinastija i elita, posebno kulturna, sto pokazuje da promena identiteta ne ide sa slobodom gradjanina, vec oligarhijskom vlascu), zbog cega njihovom retorikom domira „povezivanje“ sa prosloscu (iako svetosavlje i kosovski zavet nisu imali snagu da nas spasu od jugoslovenstva i komunizma, pa cak ni latinice), a u sferi politike objedinjavanje na nacionalnoj osnovi, pravdajuci to identitetom i „istorijskim pravom“.Dakle, i jedni i drugi nude objedinjavanja na nadnacionalnoj ili nacionalnoj osnovi i zarad toga su spremni na nasilje nad pravom, jer postoji „ideoloski“ cilj koji ga uvek opravdava.Posledica toga je uporno ne bavlje unutrasnjom politikom i stanjem institucija, kao i sprovodjenjem zakona.Zato i jedni i drugi bastine komunisticki strah od individualnosti i stvarne slobode.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s