Часлав Копривица: Косовска политика на распућу – „компромис“ као замрзнути пораз

У овој ситуацији постоје само двије могућности: или пристати на заједничку албанско-западњачку уцјену, или коначно почети активно бранити државне интересе на КиМ

Часлав Копривица (Фото: Медија центар)

Послије ударца у Интерполу, „косовске власти“ три пута су уводиле различите „таксе“ на робу из остатка Србије, основале „војску“, а најављују и скорашње укидање границе између окупираног КиМ и Албаније, као активног анексионог хегемона. Посљедње два потеза крше међународноправно јемство (Рeзолуција 1244) суверености Србије на КиМ, што је безмало равно објави рата Републици Србији (од стране „Приштине“ и Тиране). Нереаговање Запада, односно само вербално негативно, а заправо дволично и привидно „реаговање“, те чињеница да одметници из Приштине – који „владају“ територијом гдје је, не основу самододијељених „овлашћења“, „врховни извор власти“ НАТО – нијесу повукли ниједну одлуку, несумњив је доказ њиховог усаглашеног дјеловања с прекоокеанским окупаторима српске земље. Стога нам мора бити јасно да Запад не „покушава да утиче“ на „Приштину“, него да је управо он – у лику САД – формулисао и наложио нову тактику. Тиме је прије 20 година започета агресија Запада на Србију прешла у нову фазу. Србија стога има свако право да се обновљеној агресији одупире свим расположивим и изнађеним правно-економским средствима.

Србија је, у спору са агресивним сепаратистима из своје јужне покрајине, годинама испољавала врло умјерено, и само на негативне мере предупређивања, сведено одупирање од стране Запада вођеног процесу свеобухватнога признавања одметничке „државе“ на својој земљи, у чему је тек понекад имала само ограничене успјехе, који су међутим, били релативизовани нашим системским попуштањима унутар бриселских преговора. Но Запад и Албанци су, можда због промијењене глобалне геополитичке стварности, изгубили стрпљење, ријешивши да радикалним заоштравањем ситуације прекину досадашњи процес (само) пузајућег признавања „Косова“, и то испостављањем прећутног ултиматума: у што краћем року разријешити сукоб око КиМ српским признањем приштинских одметника – или ће на темељу примарне „реалности независног Косова“ врло брзо бити створена секундарна „реалност Велике Албаније“. Тиме је Србија изложена трострукој уцјени: 1. (не)чланство у ЕУ, 2. још неподношљивији положај Срба на КиМ, нарочито у свјетлу јачања војног чиниоца (озваничење већ постојеће тзв. Војске Косова, уз бројну „територијалну одбрану“ састављену од бивших елемената „ОВК“), 3. економски губици због илегалних санкција илегалних власти. Тако нам је јасно стављено до знања да нема ништа ни од тзв. компромиса, па ни од економске сарадње Србије и de facto Велике Албаније – осим ако Србија и формално не пристане на Албанију од Драча до Подујева. Умјесто било каквог, па и асиметричног договора са „привременим властима“ на КиМ о „разграничењу“ Србије од себе саме, Албанци нам „нуде“ само Велику Албанију, као основу за будуће односе и „договоре“.

У ситуацији увишеструченог правно-економскога и физичкога насиља „приштинских власти“ и Запада, као адута у принуђивању Србије на пуну капитулацију, минимум на који је она као држава дужна себи, свом народу и онима који је свих ових година активно подржавају у међународним форумима – понекад, нажалост, и искреније него што су то њени представници чинили – јесте далекосежно правни чин проглашење територије КиМ окупираном. Наиме, Еулекс се прошле године формално и неповратно одрекао ефективног надзора на КиМ, Кфор изјављује да неће да разоружа „косовску војску“, тј. и ЕУ и УН се одричу капацитета гаранта протектората, што је био услов нашег повлачења са КиМ 1999. Ако је то најновија „реалност на терену“, а нама резолуција 1244 јамчи да је КиМ део Србије, тада Србија, као жртва покушаја отимања дијела своје територије, уз саучесничку превару ЕУ и УН, мора свима ставити до знања како гледа на то, те да задржава право уставноправне реинтеграције КиМ у било којем тренутку – за 5 дана, 50 година, било када.

А шта званична Србија умјесто тога чини? Чека и даље сањари о наставку дијалога са удруженим сецесионистима и агресорима – јер није лако признати потпуни слом сопствене косовске политике – притом не узвраћајући мјерама економске одмазде, иако бјелодано да је логика одговора на једнострано правно насиље била и остала – макар послије неког разумног времена (а Србија се, несумњиво, више него довољно уздржавала) – узвратити. Само то може навести насилника да размисли о посљедицама свог деловања, те о будућим корацима, као што му ставља до знања да је нападнута страна спремна да истрајно брани своје интересе, на какав је год начин сецесор-агресор буде приморао. У супротном, у очима здружених савезника продужено-обновљене агресије Србија испада слаба, и зато погодна за наношење нових удара.

Србији, притом, на располагању стоје озбиљне узвратне могућности – рецимо: забрана копненог саобраћаја правним и физичким лицима из Албаније, условљавање пролаза албанским правним и физичким лицима са КиМ признавањем суверености Србије на КиМ у релевантним доменима (српске идентификационе и путне исправе, возачке и саобраћајне дозволе, царински документи…), отежавање телекомуникација… – ријечју свеобухватне економске санкције de facto Великој Албанији, поновно успостављање српских установа на КиМ укинутих срачунатом, неопростивом заблудом садашњих српских власти, симетрично третирање албанске мањине на трима општинама на југу Србије (уз тренутну суспензију од Запада октроисаног споразума с терористима из 2001) и српског народа на КиМ – тамо гдје он остане изван домета ефективне заштите обновљених установа српске државе… и да не набрајамо даље; наши државни чиновници би то – ваљда – требало да боље знају.

Но упркос томе, предјседник Србије упорно понавља да се Србија налази пред избором или компромис или тежак пораз, притом нам поврх тога вријеђајући здрав разум тврдњама да је компромис – иако је оно што он предлаже прерушавање пораза – раван побједи! Пошто од тзв. „компромиса“ нема ништа, јер нам (албанско-западњачка) коалиција очигледно не нуди ни то, за све разумне и часне увредљиво ублажавање потпуног пораза на КиМ, испада да предсједник Србије оваквим изјавама охрабрује противника, док српску државу, јавност и народ на КиМ активно демобилише у легитимној и животно важној самоодбрани. Велика Албанија не би могла пожељети бољег адвоката на важнијем и осјетљивијем мјесту.

У овој ситуацији, међутим, постоје само двије могућности: или пристати на заједничку албанско-западњачку уцјену, или коначно почети активно бранити државне интересе на КиМ. Правно гледано замрзнути, а фактички врло динамични, конфликт задуго ће бити једина реалност Србије на КиМ – а не на Андрићевом венцу уображавани „компромис“, тај подло смишљени еуфемизам за пораз. Одбијањем да признања безалтернативности отпора агресији заиста ћемо се приближавати поразу, којим нам предјседник, из других разлога, подупирући албанску ствар, стално пријети  – умјесто да државну политику најзад почне да уподобљује реалности, и да поради на налажењу савезника. Кандидат, једина контрасила америчком глобалном псеудохегемону, очигледно је ту, све вољнији да прихвати своје обавезе и дужности у процесу уравнотеживања и управеђивања свијета. Свијет из 1999. неповратно је иза нас. Јасно је стога зашто се Тачију, Бриселу и Вашингтону жури да „ријеше“ косовски спор, али ми им у томе не смијемо помагати, већ морамо стрпљиво чекати историјску прилику и вјешто радити на обнови права и правде на КиМ. Кад – тад.

Овај текст је београдској „Политици“, у скраћеној, правилима листа у погледу дужине уподобљеној верзији, послан  5. јануара 2019. ради објављивања, што се ни послије четрдесет дана није догодило

Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука, Београд

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Као што је “ Политика “ окупирана и отета, као што дивна ћирилична слова јесу сужњи лажи и издаје од заглавља до временске прогнозе – кад се прогласи окупација “ Политике „, безуслован и нужан је чин ослобађања – помилујем погледом велебна обла, витичаста ћирилична писмена на прештампаном првом броју тада слободног листа и данашњим примерком ватру подложим… И плане луч, заискри светлост слободе.
    Нека тако буде ( Амин ! Бог даће ! ) и са Светим и Заветним Косовом, са Заветном и Светом Метохијом – Јесте окупирана Света и Заветна Србска земља, крајеугалник Србски сад је наваљен крајпуташ тек, зарастао и тлењен, за кусе и репате велеиздајнике и вероломнике овдашње и пређашње, но омијем срце, окрепим дух, благословим душу своју сироту личноносним доживљајем – вечним памћењем, сећањем, и причаствујем колико верујем, знам и умем, колико јесам, колико суштујем, Светом Причешћу Видовданском где Лазар Свети први Тело и Крв – Дарове Пречасне, Бесцене Господње, себи приноси да би себе Богу принео Богом, кроз Бога, у Богу, за Бога, а онда и сва чељад Србска часна и образна… И планем као луч од Завета Косовског и знам шта ми ваља чинити – За Крст Часни и Слободу Златну, са Вером у Бога…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s