Владимир Коларић: Фудбал и „свети рат“

Стокхолмски синдром наших другосрбијанаца иде дотле да се чини да је свако навијање за српску репрезентацију националистички примитивизам

Дрес репрезентације Србије

Док се овде апелује да треба раздвојити спорт и политику, хрватски играчи певају Томпсонове песме и скандирају „Слава Украјини“, Енглези уочи првенства подгревају атмосферу поредећи ово првенство у Москви са Олимпијадом у Минхену (на којој су, успут, њихови фудбалери наступили са нацистичким поздравима) и Путина са Хитлером, док албанска нарко-пропагандна машинерија ради свој уобичајени посао.

Као да изјаве Милојка Пантића о томе да ће за Хрватску да навија грађанска а за Русију клерофашистичка Србија нису такође политика, или френетично навијање неких „миротвораца“ за Хрватску, у име помирења, при чему се истичу српски навијачи који певају „Нож, жица, Сребреница“ а прећуткују хрватски ИГРАЧИ који певају Томпсона.

Стокхолмски синдром наших другосрбијанаца иде дотле да се чини да је свако навијање за српску репрезентацију националистички примитивизам, уз превиђање очигледне судијске неправде начињене нашем тиму („увек нам је неко други крив!“). А мисаоним експериментима како би исти ти другосрбијанци реаговали да српски играчи певају националистичке песме и извикују пароле у славу Новорусије, или о ситуацији у којој би се у Хрватској водила полемика за кога навијати у утакмици између Србије и Немачке, да не говоримо. Или о очитој разлици идентитетске агресије усмерене према Србину Субашићу на хрватској, или Бошњаку Љајићу на српској страни.

Наша фрустрација и осећај мање вредности и осујећености су огромни, и код оних који одбацују национални идентитет и код оних који га очајнички заснивају на резултатима спортског такмичења. Има нечега тужног у том тоталном инвестирању у симболичко, код оних који су себе ставили у позицију посматрача и пресудитеља, колико и у неспособности да се „на терену“ симболички капитал преведе у акцију, односно да се знамења у којима се толико кунемо, и идејно-вредносни корпус на који она (треба да) упућују, спроведе у дело.

Јер заиста, коју би то песму наша „момчад“ певала, коме и чему би клицала, од чега би им заиста затреперило срце? Има толико тога у нашем наслеђу што носи огромну мотивациону снагу, али читава идентитетска операцију на живом ткиву била је намењена управо њиховом урушавању.

Зато је наше самопоуздање толико мало да као химне прихватамо словеначки новокомпоновану „Пукни, зоро“ или ромски „Ђурђевдан“, уз очајнички покушај манипулације њиховим пореклом, како би се пошто-пото прогласиле српскима. Све то поред, на пример, „Марша на Дрину“, да не помињемо остале. Или да се, како неки препоручују, уздамо у „народну памет“, која ће све некако позлатити и интегрисати, па и у „туђим“ песмама препознати свој смисао. То је можда добар резон, јер у недостатку одговорних елита, „колективна“ памет и стваралаштво су у одсудним тренуцима по правилу спасавали што се спасити може.

Спортска такмичења увек манипулишу актуалним конфликтима и на неки начин их мапирају. Непомирљивост актуалног глобалног сукоба, односно актуелне варијанте једног много дужег историјског процеса, судећи по овом првенству, делује као тотална, при чему носиоци доминантних рушилачких тенденција, један са упориштем у евро-континенталном, други са упориштем у атлантистичком седишту мрака, како се чини, незадрживо хрле ка трону.

Али, рецимо ипак да је све ово само спорт. Јер симболичка моћ је једно, а атомска бомба друго. И непредвидљивост слободног људског бића и заједнице усмерене ка слободи да преокрену нужност историје и нужност палости, и учине да „буде што бити не може“, ипак је оно што даје последњу реч.

Advertisements

5 thoughts on “Владимир Коларић: Фудбал и „свети рат“”

  1. „…Зато је наше самопоуздање толико мало да као химне прихватамо словеначки новокомпоновану „Пукни, зоро“ или ромски „Ђурђевдан“, уз очајнички покушај манипулације њиховим пореклом, како би се пошто-пото прогласиле српскима. Све то поред, на пример, „Марша на Дрину“…“

    Ма, не вреди! Нама мозак једноставно не ради. Србин треба да буде Србином, али то не значи да није потребно да мозак ради.
    Та побогу, „Марш на Дрину“ је компоновао Хрват, шта је сада проблем са „Пукни зоро“ („Ђурђевдан“ нема нарочито везе са овом темом)?

    Друга је прилика.
    У реклами за пиво (које не треба мешати са политиком), чији је произвођач спонзор преноса Светског првенства у фудбалу (које не треба мешати са политиком) продуцент Драган Бјелогрлић (кога не треба мешати са Србима), користећи као певљиву подлогу „Пукни зоро“ (суштински „анти-ратна“ песма), подваљује нам [b]скривену поруку[/b] .

    У 65 секунди трајања рекламе, успео сам избројати да су нам најмање девет пута потурили неке заставе којима машу наводни српски навијачи, али које нису српске заставе јер на њима [b]нема грба[/b]. Чије су, не зна нико, али српске нису. Неозбиљно је и помислити да Бјелогрлић не зна како изгледа застава Србије, уз њега нико из његовог продуцентског тима, па даље ни нико из „јавног сервиса“ званог РТС. А ту рекламу гледају по десет пута свакога дана сви Срби. То је оно што и Вучић уз асистенцију фикус-премијерке која се такође грози српских инсигнија, Брнабићке, и осталих локалних „денацификатора“ хоће да произведу – да не будемо Срби већ да само заличимо на тај народ.
    (Остало: „ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ФУДБАЛ БИО МАЗГА“ http://nimbusovpodrum.blogspot.com/search/label/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%20%D0%91%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%9B
    Може после и „Фудбалски вампиризам“ и друго).

    И, како видимо, подвалу смо уз пиво и фудбал лако прогутали, као мању жабу.

    Након нашег пораза, у реклами за исто пиво, наш Бјела се латио Киплинга и поеме „Ако“, и то као нема више везе са анти-патриотским режимским подвалама, већ поетским фалсификатима у чему је, рекосмо, Бјела као и Брега, врло вешт. Међутим, ако се анализира потенцијална „политичка позадина“ ове друге рекламе, та је још више софистицирана. Јер, „наратив“ је: борили смо се, сада „пошто смо осетили горчину пораза, треба да се одбацимо снажно ногама о дно, АКО смо људи…итд“. Шта нам то Вучић тихо шапуће, а ми мислимо да је реклама за пиво?

    Дакако, за једном анти-српском подвалом креће друга, из супротног буџака, али у функцији исте подвале. Да, рећи ће 101% патриоти, неупитни националисти, све је како је написано, али за све је у ствари крв Коштуница (???!!!) И креће се са бескрајним збркама, док нам се све не згади.

    Ето таквих и овде, што све потврђују уз обавезно „ДА, АЛИ…“

    Свиђа ми се

  2. Срамота је да један професор не зна како је настала песма Ђурђевдан.
    Велика срамота!

    Свиђа ми се

  3. Како је настала? Под условом да не мислите на легенду о логорашима које возом превозе у Јасеновац.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s