Владан Ивковић: Прогнани из Српства

Није данашње Српство оно што је Црква или нека друга српска установа укључила и ограничила, него оно што је послије свих превјеравања и одсрбљења преостало. Православни Срби нису никог истјерали из Српства, ми смо остатак иза оних који су напустили да би се придружили непријатељима и окупаторима

Извор: Курир

Водио сам расправу на Твитеру са Србима који тврде да је Српска православна црква кључно утицала на одсрбљење покатоличених и исламизованих Срба и стварање нових нација од њих. Аргументи им се своде на то да је Црква, преко својих челника, изопштила неправославне Србе из Српства! Осим логичке противрјечности у овом ставу, он у себи садржи и опасне историјске заблуде на које ја, нажалост, не наилазим први пут.

Логички противрјечно

Да кренемо од логике.

Није логично да вјерска организација која нема вјерски утицај нити канонску надлежност над скупинама које припадају другим вјерама и надлежностима може да их искључи из припадништва нацији над којом нема монопол. Ријечју, Српска православна црква не може одредити националну припадност неправославцима, тј. иновјерцима. Може изјављивати шта хоће, али кад нема моћи да наметне и нареди, онда те изјаве немају тежину.

Неправославац који се осјећа Србином и истиче из српског поријекла и традиције није обавезан да се национално идентификује према заповијестима вјерске организације којој не припада. На њега може вршити притисак његова црква или исламска заједница, а не може туђи владика. Могла је католичка црква да натјера своје вјернике, покатоличене Србе да престану тако да се зову, и јесте, али Српска православна црква није могла ни на шта да их натјера јер није посједовала никакву моћ над туђим вјерницима. Српска православна црква је на католике и муслимане једино могла вршити притисак да се врате или пређу у православље, дакле, у њен домен, па онда евентуално да се идентификују као Срби, ако то већ нису били, али за то најчешће није имала политичке снаге.

Ако мени реис Исламске заједнице нареди да будем Бошњак, јер сам рођен у Босни, имам ли ја обавезу да га послушам? Наравно да не. Ја себи одређујем шта сам.

Одговорност превјерених

С друге стране, покатоличени или исламизовани Србин сноси искључиву одговорност за останак или неостанак у Српству. Ниси морао да будеш православац да би био Србин, што показује низ историјских примјера, али ти примјери показују и да Српска православна црква, и да је хтјела, није могла избацити никога из Српства ако појединац сам није хтио да се одсрби. Ко је Мешу Селимовића, Алију Коњхоџића или Фехима Мусакадића могао истјерати из Српства?

Чак и да је Српска православна црква повукла конкретне потезе да изопшти неправославне из Српства, да ли је таква политика њих обавезивала? Наравно да није. Као што већ рекох, шта Срби католици има да слушају туђу вјерску организацију? Да ли ће они бити Срби је искључиво до њих, а никако до Српске православне цркве.

Основно је питање да ли муслиман и католик могу бити Срби? Могу, ако хоће, и ми православни с тим немамо ништа, не можемо их ни спријечити ни доносити одлуке умјесто њих. До њих је.

Коријени и услови превјеравања

Историјски развој нација насталих одсрбљавањем додатно амнестира Српску православну цркву.

Покатоличени и исламизовани Срби су напустили православље углавном да би напустили подређени социоекономски положај унутар империја које су освојиле и владале српским земљама. Аустрија и Млетачка, католичке државе, и Османски калифат, исламска, су, природно, институционално фаворизале католичанство, односно, ислам.

Често су та превјеравања била изнуђена под великим притисцима, али непобитна је чињеница да се њима мијењало социоекономско стање појединца и породице. Дакле, прелазило се у вјеру господара да би се избјегли притисци, порези, насиље, или просто да би се боље живјело или бавило пословима који су православнима били недоступни. Превјеравање је значило прелазак из горега у бољи положај, од нижег ка вишем, од подређеног ка повлаштеног. Није аутоматски морало да значи и излазак из Српства, али је то свакако било имплицирано. На крају крајева, окупатор није био Србин, и био је тежак Србину, те је прилазак окупатору и његовој религији значио и својеврсно напуштање рода који остаје у подређеном положају.

Природно је да су они који остају у подређеном положају, одбијајући да напусте вјеру, гледали на превјерене као на својеврсне издајнике, посебно како су ти превјерени кроз генерације постајали ближи окупатору, а даљи од српског рода, и све тежи српском роду. Некада за то нису потребне ни генерације. Османска владавина је зависила од бивших хришћана, и Калифат је грађен на превјеравању, што говори и чињеница да је и међу данашњим становницима Турске број Турака средњеазијског, турског поријекла незнатан у односу на хаплогрупе типичне за Средоземље и Јужну Европу. Дакле, да није било исламизованих Срба, Турци не би могли држати власт над српским земљама. Слично је и данас; да нема симпатизера и вољних поданика Атлантске империје у српским земљама, не би она могла овако сеирити над Србима. Данас је вјера глобализам, онда је била ислам, у случају Турака, а католичанство у случају Аустрије или Млетачке. Али принцип је исти.

Није Сарај-оваси основао Селџук из Анадолије, него потурчени Србин Иса-бег Хранић.

Наравно, постојала је и она категорија која је превјерила к’о фол, због избјегавања глоба и зулума и зарад побољшања положаја и оних чланова породице који су остали у православљу. Међутим, како „мед за уста и хладна пријања“, ослади се привилегија и, послије неколико генерација прибраћења окупатору, првобитно „добронамјерно“ превјеравање претвори се у разбраћење од рода. Тако, од неког Јове Шешеља, који се силом прилика покатоличио пошто је убио Турчина и морао бјежати међу католике, данас имамо низ Хрвата Шешеља, убијеђених хрватских националиста који деведесетих година 20. вијека ратују против своје православне браће, укључујући и православне Шешеље.

На крају, не потичу сви муслимани у српским земљама, конкретно, у Босни и у Херцеговини, од Срба. Етнички састав муслиманског живља српских земаља се знатно измијенио за скоро 500 од уласка Мехмеда Освајача до изласка Абдул-Хамида. Не зна се колики су проценти, али уплив муслимана са разних крајева Османске империје је морао бити значајан, посебно са сјевера, послије пада Угарске. Доминантна теорија о поријеклу Хусеин-бега Градашчевића, рецимо, праоца бошњачког турског идентитета, је да су родом из Будима. Османско царство је било држава која се протезала до Ирана и Марока, па је и кретање становништва ишло у свим правцима. Као што неки Чечен оде да живи на другом крају своје руске домовине, у Владивосток, тако се и неки Курд доселио у други крај своје османске домовине, Сарајево, а неки бивши Србин, Хамза, из Травника пређе у Каиро, јер – што да не. Колико је оваквих кретања било за 500 година војних похода, трговине, бјежаније, присилних пресељавања – можемо само да замислимо. У какво Српство ће се, дакле, враћати масе људи који из њега и не потичу?

Јован Вулетић: „Данак у крви“

Ни на једну од ових категорија Српска православна црква у вријеме османске, аустријске или млетачке окупације није могла утицати ни на један начин.

Повратак одсрбљених

Да ли је превјеравањем напуштено и Српство? Не аутоматски.

Међутим, природно је било да муслиман или католик српског рода буду привржени Османској или Аустријског империји, а природно је да им се православни, сматрајући те империје окупаторима и непријатељима, противе. Природно је да православни желе да виде пропаст ових империја, а да им муслимани и католици, привилеговане заједнице сваки у својој држави, желе да поживе. Природно је да се босански беговат листом одазове у рат против Карађорђевих устаника, јер Срби им ударају на њихову државу, на њихову вјеру, на њиховог султана, на њихов поредак и, у коначници, положај.

Али ни природно непријатељство између потлачених окупацијом и извршилаца окупације није довољан основ да се сматра да су покатоличени или исламизовани Срби напустили Српство. Јер да су Срби муслимани ратовали или тлачили Србе православне, и даље би и једни и други били Срби. Нешто друго је основ. Наиме, покатоличени и исламизовани су напустили Српство онда кад су сами рекли или показали да нису више Срби.

Бити Србин и бити српског поријекла није исто. Оно си што кажеш да јеси, јер ту ти лежи стуб живљења, лојалности, поистовјећења. Родовска и политичка припадност једној националној заједници не морају бити повезани. Шта је било битно Максу Лубурићу, српско поријекло или хрватска припадност? Поријеклом се можемо руководити у одређивању припадности, али кључна је одлука и дејство које потеже, а не рационалност те одлуке. Покатоличени и исламизовани Срби су листом одлучили да изађу из српског народа и припадну најприје империјама у чије су подаништво прешли, а касније и политичким нацијама створеним по паду истих империја, кад су буквално остали без отаџбине.

Из филма „Нож“. Извор: YouTube

Тек када пада и одлази Османска империја, код исламизованих бивших хришћана долази у питање и национално декларисање. До тад, оно није било у питању; били су Турци. Многи су се повукли за својом државом у неколико таласа, а многи су остали као поданици новостворених хришћанских држава, не напуштајући поистовјећење са турском османском културом и припадношћу. Само зато што нема више турске државе у Босни, не значи да се вјерни османски народ мора одрећи османства. Посебно је било неприродно да се одрекну османства у којем су вијековима сеирили и уживали привилегије, зарад оданости новим државама које је створила њихова дојучерашња раја, одузевши им привилегије. Мораш бити луд па да волиш државу и нацију која ти је уништила отаџбину и одузела беговске повластице.

Тако добијамо Бошњаке, Арнауташе, Торбеше, Горанце, а међу Бугарима Помаке. Понеки остају и под турским именом.

Аустрија је проблем покатоличених Срба, а и Срба који су од памтивијека били католици, ријешила успјешније и на вријеме. На темељима уније и непосредног католичења, Нијемци су сабрали патрљке распршеног средњoвијековног хрватског народа и формирала нацију која се од српске разликовала само у једном: у вјери. У њу улазе, често силом, не само покатоличени Срби, него и Срби који никад и нису били православни. Српске православне владике нити су их изгонили, нити су могли, док католичка држава и католичка црква агресивно вијековима раде на томе да Срби католици и унијати престану да буду Срби.

Имају ли ту Срби католици одговорности? Наравно. И њихово је било Српство да га чувају и бране.

Срби нисмо

Многи Срби који криве Цркву конкретно мисле на оно вријеме од 1918. до 1941. када је она уживала моћ и у држави у којој су живјели католици и муслимани. Краљевина СХС је прва држава у српској новој историји у којој православни Срби демографски и политички доминирају над великим бројем католика и муслимана.

Међутим, процес одсрбљења је до тада међу католицима већ био приведен крају. И док је било Хрвата, бивших Срба, који су се братили са Србима, католици који су себе звали Србима су доведени до нестанка. (Треба рећи да стварање хрватске нације није само уништило српски католички идентитет, него и Далматинце, Шокце, Буњевце, па и етничке идентитете хиљада Пољака, Чеха, Мађара, Нијемаца који су насељавали просторе зацртане као хрватске.)

Из филма „Нож“. Извор: YouTube

Ако Први свјетски рат и „тирјани који говоре нашки“ нису били довољан знак међусобне искључивости српског и хрватског идентитета, Други свјетски рат ће запечатити разбраћење у потоцима православне крви. Бивши Срби ће Јасеновцем, Јадовним, Јастребарским, Пагом, Глином, Пребиловцима, занавијек залупити врата Српства које су напустили и оставити недвосмислену поруку: Срби нисмо. Српска православна црква с тим никакве везе нема.

Муслимани су у деценијама послије Омер-пашиног истребљења босанскохерцеговачког беговата најприје остали шокирани чињеницом да их њихов падишах оставља на милост и немилост каурима, а кад су се опасуљили, тражили су начине да се не утопе ни у Србе ни у Хрвате и да задрже што се задржати могло од османске оставштине. Тад су само ријетки искористили прилику да се врате у Србе. Кад кажем да се врате, мислим на враћање не до прве прилике да се буде нешто друго, него за изграђивање српског муслиманског идентитета интегрисаног у Српство. Да су хтјели, могли су сви, али ко би се послије вијекова господства сад спуштао међу рају и поистовјећивао се с њоме?

Јесу се, међутим, многи спустили међу српску браћу с камама, у име своје, али опуномоћени – поново – окупатором. Не само да се нису вратили у Српство кад су могли, него су се првом згодном приликом окренули против Срба. Част онима који нису, а било их је који су положили и животе за Српство, али издоминирали су и побиједили они који јесу и данас њихови потомци и идеолошке матрице које су гајиле гатачке дивље усташе, Хаџиефендићева легија и Зелени кадар, доминирају бошњачком свијешћу. То Срби нису, нити желе да буду.

Српске заблуде

Ако су православни Срби и били против њиховог посрбљења у међуратном раздобљу, зар то није било природно и очекивано? Значи, пришли сте окупатору да би вам било боље, помогли сте му да влада и да тлачи нас који смо остали у својој вјери, а сад, кад смо ми истјерали окупатора, ви бисте да се вратите као да ништа није било и да вас ми прихватимо као браћу.

Није проблем њихова другачија вјера, него непријатељство према православној вјери и бившој браћи која су у њој остала.

Из филма „Нож“. Извор: YouTube

Нажалост, много је Срба, заварано троједношћу, претечом братства и јединства, било спремно на овај противприродни став. Многи је Србин помислио да су Турци отишли, а да су они који су остали били њихова браћа. Кад оно – међутим. Отишла је била турска империја, али нису њени поданици. А шта су Срби очекивали? Да ће муслимани одбацити 300-400 година доминације омогућене им исламом и османством зарад мутног сјећања на давну припадност роду који им је вијековима био раја и на чијим су леђима живјели? Па, не иде то тако.

Али да су муслимани тако хтјели, и да нису наставили да стају у службу сваког српског непријатеља, можда би посрбљења и било. Али нису хтјели. Оне ријетке који јесу, Српска православна црква није избацила из Српства, нити је то могла. Ко је Алији Изетбеговићу икад забранио да настави да се пише као Србин? Као ни Фехиму Мусакадићу – нико.

Можда је Црква могла учинити више да их задржи у православљу, али с обзиром на колико је неспремна и невољна данас, кад има услове и слободу да окупља и призива, није требало превише очекивати у далеко тежим условима и под страшним притисцима.

У закључку ове распршене теме којој би се могли посветити томови истраживања и научне расправе, треба рећи да није данашње Српство оно што је Црква или нека друга српска установа укључила и ограничила, него оно што је послије свих превјеравања и одсрбљења преостало. Православни Срби нису никог истјерали из Српства, ми смо остатак иза оних који су напустили да би се придружили непријатељима и окупаторима. А они који су отишли, чинило су то својевољно, али и као дио пројеката расрбљавања које још трају.

Нека бошњачког народа, нека се зове како хоће, они јесу други свијет, грађен дугим османским вијековима. И не треба да се одричу онога што су хтјели да буду. Исто важи и за католике. Тачно су оно што су хтјели да буду. Срби нису, не зато што не могу да буду, него зато што неће, и никад нису хтјели, а то није кривица Срба који су одлучили да у Српству остану.

(Србист, 3. 5. 2018)

Advertisements

16 thoughts on “Владан Ивковић: Прогнани из Српства”

  1. Добар чланак, интересантна и широка тема.

    Подсетио бих читаоце на један Вуков рад од пре два века :

    ВУК КАРАЏИЋ : “Срби сви и свуда”
    је назив студије у којој је он изнио тада позната знања о поријеклу Срба, земљама у којима Срби живе, вјероисповијестима које су код Срба присутне, као и о српском језику. Вук је студију “Срби сви и свуда” писао још 1836. године, да буде објављена у Црној Гори и Боци Которској, али ју је објавио тек 1849. у Бечу, као дио књиге “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”.

    Свиђа ми се

  2. Ево нешто о једном Србину католику и БАНОВОМ БРДУ :

    Матија Бан (Дубровник 1818 — Београд 1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника дубровачких Срба католичке вјере.

    Школовао се у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834. ступио у фрањевачки ред, али је убрзо из њега иступио.

    Године 1844 дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.
    Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине.[4] Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина. Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.
    У своме обраћању Јовану Ристићу, тадашњем министру иностраних дела Кнежевине Србије, 23. марта 1879. године Матија Бан предлаже оснивање Одбора за Македонију под заштитом Св. Саве. Задатак тог Одбора био би штампање књига за то подручје, као и »да одобор тражи српске учитеље за тамошње пределе и означава децу која би се отуд примала са благодејањем у наше школе«. Уз то, предложио је и оснивање пододбора у Врању, Скопљу, Тетову, Куманову, Призрену, Кичеву, Прилепу, Костуру, Охриду.
    Бан је 1848. сковао реч четник по узору на пољски језик да би означио герилца у Грбаљској буни.[тражи се извор]

    Док је био у Београду, Матија Бан је 1879. године први изнео идеју подизања цркве Светог Саве на Врачару.Касније, 1895. године је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, а 1905. године расписан јавни конкурс за израду пројекта храма.

    По његовом имању и кући један део Београда носи назив Баново Брдо.

    Свиђа ми се

  3. Не вреди о расрбљивању мудровати превише. Нигде готово као у српском народу није подстицано расрбљивање. Увек је било много тешко бити и остати Србин. Зато свако Србин заслужује одликовање што му је успело да остане Србин.

    Свиђа ми се

  4. Човек истог имена и презимена као ја живи у западном Мостару ( Западном Мостару ако је то посебан град,а не део града) – компанија Фејсбук озбиљно пази да нас не помеша и кад ме неко прозива латиницом – зна да може бити озбиљних проблема, поготово ако је и он био учесник ратова у СФРЈ… Било зафрканције у једној ТВ емисији на ту тему али није смешно кад тај покатоличењак умишља да је Хрват.

    Свиђа ми се

  5. „Док пастир дрема, вук се за покољ спрема“

    А како је данас?
    Јел мајке саме предају бебе и децу сатанистима или им их отимају?
    Јел се и сада народ србски добровољно одверава и бежи са Косова и из Србије?

    „После уједињења 1918. године, група угледних Дубровчана отишла је на пријем код краља Александра Карађорђевића у Београд.
    „Ми смо католички Срби из Дубровника“, рекли су, али их је краљ прекинуо ироничном упадицом:
    „А ја сам православни Хрват из Београда!“ Несхватљива краљева реакција после се дуго
    препричавала по Далмацији.“

    И шта ћемо сад?

    Свиђа ми се

  6. @Ненад: Мада као потомак (“Белих“) избеглица из Русије гајим велику захвалност за краљев племенити гест њиховог пријема у Краљевину СХС, ипак не треба губити из вида његову неприпремљеност и неспособност као државника и политичара. Анегдота о краљу Александру, са његовим неумесним одговором Дубровчанима – католичким Србима коју цитирате, врло добро илуструје његову катастрофалну политику интегралног југословенства, које још увек има одјека у свакодневном животу.
    Последњи посланик Руске Империје у Србији, кнез Гр.Н.Трубецкој у својим мемоарима “Русская дипломатiя 1914-1917 г.г. и война на Балканах“, (Монреаль, 1983), између осталог, овако говори о њему: “Краљевић Александар је био потпуна супротност брату [Ђорђу]. Није био тако леп као Ђорђе. Квариле су га наочари и по мало погрбљена, навише подигнута рамена. Био је у толикој мери затворен и уздржан, колико је и Ђорђе био експлозиван. Отац [краљ Петар] је себе више препознавао у Ђорђу и према њему је, без обзира на све његове несташлуке, гајио попустљивост. Краљевић Александар је провео једну годину у Правном Училишту [у Санкт-Петербургу: Училище Правовѣдѣнiя] и у Пажеском Корпусу. Када се вратио у Србију, образовање му је било веома непотпуно и недовршено. Ту је упао у околности које нису погодовале стремљењу за довршавање образовања. Малобројни млади официри, ађутанти, који су му били блиски, били су спремни да му испуњавају све прохтеве – а у већини случајева су и сами били полуобразовани људи. Дошло је до промена околности услед којих је Краљевић убрзо ступио на одговорни положај. Неприродним путем је постао наследник престола. Братовљев пример му је увек лебдео пред очима. У раној фази је почео да се контролише и у себи развио уздржаност и затвореност. Краљевић Ђорђе је говорио да у његовом брату [Александру] “чучи“ покварена црногорска крв.“

    Свиђа ми се

  7. @Иоанн Дубињин
    Јесте, ево и Вучић удомљује емигранте из Афганистана и Пакистана, ко зна, можда због тог хуманог дела добије и Нобелову награду? Други ће рећи, данас све се променило, јер, „некада им се (бебама) давало само мајчино млеко“ али ови примери нису баш неки јаки аргументи.
    Ако би повукли неку озбиљну историјску паралелу (мислим на историчаре, којих изгледа више нема), приметили би да се готово ништа није променило.

    – Увек се Рђа стидела свог народа, и увек је била на страни непријатеља свог народа.
    – Увек су такви били миљеници културног света, и увек је народ био презрен од културног света.

    Дакле, све је исто и ништа се не мења, једино се мењају људи који не препознају своје време, па им из тог разлога зло изгледа узвишено, а добро достојно презира.

    Зато нас ни мало не треба да чуди, зашто се данас неки јадни људи исмевају над трагедијом сопственог пораза, трагедијом над самим собом, трагедијом, због које остадоше без корена, без имена и без разума.

    #
    Руски конзул у Сарајеву и историчар, Александар Гиљфердинг[1] (1831-1872) пишући о народима у Босни и Херцеговини бележи у свом раду „Боснія, Герцеговина и Старая Сербія“ следеће (стр. 126-127):

    »Сербин католик одриче све сербско, пошто је православно, и не зна за сербску отаџбину и сербску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове сербским, него босанским, далматинским, славонским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким[sic] језиком. Он пита напр. странца: ‘Умијете ли ви нашки’. Но који је то ‘нашки језик’ он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква;…«

    Извор (назив дела): „Боснія, Герцеговина и Старая Сербія“
    Страна: 126-127
    Аутор: Александр Фёдорович Гильфердинг (1831-1872), руски историчар
    Издавач: Императорская Санкт-Петербургская академия наук
    Место штампе: Са́нкт-Петербу́рг (Россійская Имперія/ Российская империя: 1721-1917)
    Година издања: 1859
    Језик: руски
    Писмо: ћирилица

    #
    Бог милостив на престолу седи,
    и у Србе забринуто гледи,
    И он види да се чудо ствара,
    усто народ против патријара.
    Скупио се онај народ славни,
    у Сомбору о Видовом дану.
    „Ајте баћо, једно да чинимо,
    ми у Срему један збор зборимо.“
    Једни опет говоре за Руму,
    други опет ајте у Земуну.
    И тако је у Руми остало,
    сво се српство у Руму сазвало.
    Од народа велика је сума,
    да се цела побунила Рума:
    „Анђелићу што се не покајеш,
    зашто Србе ти у шокце дајеш?
    Нећеш, нећеш преврнути лаком,
    неће Србин да се крсти шаком.
    Неће, неће па тако ми свеца,
    све док траје Сунца и Месеца.“

    („Анђелић“ је митрополит карловачки и србски, Герман Анђелић (1822-1888).
    За њега се посумњало да хоће Србе да преведе у католичанство.
    Казивачица песме Анка Поповић тврди да је патријарх Анђелић и хтео и покрштавао Србе.)

    Свиђа ми се

  8. Браво мајстори!
    Зато су се удружили и нацисти и бољшевици, и усташе, комунисти и бугараши, да убију „поквареног“ Александра, а несретног Ђорђа нису дирали ни нацисти ни титоисти!
    Па како вас није срамота, ******?!

    Свиђа ми се

  9. “Неприродним путем је постао наследник престола. Братовљев пример му је увек лебдео пред очима.“

    Ђорђе је у најмању руку био чудан. Имао сам прилику да читам сведочења о његовом необичном понашању на Крфу. Једне прилике, јурећи аутомобилом Беницом, умало није прегазио Степу Степановића, који је у том селу био смештен током боравка на Крфу…
    Међутим, упркос свему томе, основано верујемо да био далеко приврженији српским интересима од Александра.
    У сваком случају, Александар није био ништа мање “чудан“,а за српске интересе био је погубан.
    Ова реченица коју цитира Ненад :„А ја сам православни Хрват из Београда!“ , ужасавајућа је, и делује као да су је изговориле највеће савремене протуве и непријатељи српских интереса – Чанак, Чеда, Ђинђић… толико их има…
    Кад се узме у обзир и краљ Петар II, као и његов син, актуелни “престолонаследник“(само не знам чега престолонаследник), човеку постане јасније како смо доспели у ову безизлазну и трагичну ситуацију.

    Свиђа ми се

  10. Било како било, и без обзира на разне узроке, стоји чињеница да су из Српства прогнани/изашли (бар током XX века) можда и више од једног милиона људи (Срби муслимани и Срби римокатолици). Сада на снази стоји парадигма : Србин = православан! Питам се само: може ли и Србин агностик, или атеиста бити сматран за правог Србина? То је тим трагичније ако се узме у обзир да је нпр. Мађар римокатолик, или протестант (разних праваца) прави Мађар; Чех римокатолик, протестант, или православан – прави Чех; Немац…. Француз… Белгијанац… Финац…итд…. Све то без обзира на религију.

    Свиђа ми се

  11. Бар четири догађаја су допринела драстичном смањењу србског корпуса са леве стране Дрине :

    -Убиство аустроугарског принца у Сарајеву 1914
    -Убиство хрватских посланика у Београду 1928
    -Шестоаприлски пуч у Београду 1941
    -Политика Слободана Милошевића 1989 – 1999.

    Сва четири су иницирана и планирана у Београду.

    Сва четири су изазвала страдање, прогон и убиства Срба. Као и масовно напуштање православља, имена, језика, писма и обичаја.

    Све што данас ради Шешељ (и њему слични) уперено је против Срба.

    Свиђа ми се

  12. @ДедаЂоле: Кад већ ређамо неке судбоносне догађаје – случајно или намерно сте заборавили пети и шести, који су имали погубан утицај и са леве и десне стране Дрине (а и много шире) . Да помогнем:
    5. Формирање Краљевине СХС 1918 г.;
    6. Комунистичка страховлада од 1944 г. на даље, укључујући и садашње стање у коме владају њихови физички и духовни потомци.
    Има још много, али нема сврхе даље набрајати, јер ништа се поправити не може.

    Свиђа ми се

  13. За @Јована Јовановића :
    Ја сам навео догађаје који су изазвали страдање, прогон и убиства Срба.

    За разлику од тих догађаја, Краљевина СХС 1918 и нова Југославија 1945, су биле резултат вековне тежње Срба и других Јужних Словена да заједно и слободно живе у својој држави. Обе су биле мањкаве (нарочито друга, због комунистичке диктатуре), али су обе СВОЈИМ ГРАЂАНИМА пружале :

    -Једнакост и сигурност : сви Срби су живели у истој земљи и имали иста права као и сви други. Могли су да се запосле у Марибору или у Дубровнику, да се школују у Загребу или у Скопљу, да купе, поседују и продају имање на Бледском језеру, на Шари, на Дурмитору или на Јадрану . . .

    -Економски просперитет : довољно је видети шта је било изграђено у Београду и Србији за време Краљевине и за време социјализма.

    Свиђа ми се

  14. @Деда Ђоле:

    који геноцид над Србима и стотине хиљада невиних србских жртава назива ”смањењем србског корпуса са леве стране Дрине”!!

    ”Смањење корпуса!” Какав еуфемизам, достојан наслеђа Мила Будака.

    Поврх тога за страдање наводи и ”разлоге” као што је убиство хрватског посланика и ”Шесто априлски пуч!!!”. Тј жртве су у ствари кривци.

    Анте Павелић, Александар Лер, Макс Лубурић за овог усташоида и усташког апологета нису постојали. Каква гадост.

    А ”Шесто априлски пуч!!!”.се могао збити само у глави овог дементно-монструозног подлаца и провокатора.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s