Иван Босиљчић: На путу за Дивјејево

Отворио сам календар да видим кад се слави и схватио – велики руски светитељ био је ту кад сам се родио. Одатле се знамо

Рођен сам на празник Светог Серафима Саровског, 15. јануара. Дуго, до своје 23. године нисам познавао овог прекрасног светог старца. У малој цркви храма Светог Саве, често сам, још као студент, лево од олтара стајао испред велике позлаћене иконе свеца којег једино од свих светих лица нисам знао. Трудио сам се да прочитам уска и висока слова којима је писало име изнад ореола, једино што сам разумео је да су слова руска. И осликане црквене куполе на икони су биле руске. Мир у скрштеним рукама ове чудесне прилике ме је задржавао да дуго, дуго и често стојим пред њима и осећам да се старац и ја однекле познајемо.

И онда сам једног дана, једноставно питао присутне ко је тај светац. И исто тако једноставно су ми рекли. Отворио сам календар да видим кад се слави и схватио – велики руски светитељ био је ту кад сам се родио. Одатле се знамо. Као што смо једноставно ћутали свих ових година у истој једноставности се све разрешило за пар минута.

За истих пар минута, само краћих, замало сам закаснио на аутобус из руског села Верхњаја Троица, где снимам ових дана, за Твер. Онда не бих стигао на воз за Москву, где би требало да преседнем на воз за Арзамас, пропустио бих аутобус за Дивјејево. Али све се десило потпуно обрнуто.

Тренутно сам на седишту број 27 у аутобусу који ме је покупио на руској сеоској раскрсници. Полазак на пут ми је благословио мој вршњак, отац Илија Туренко, намесник сеоске цркве и тата осморо деце који за пар месеци добијају још једног бату или секу. Хеј, деветоро. Он ме је у помесној цркви пре 3 дана причестио. Јутрос сам направио план пута и поподне кренуо. Склапање стратегије како сам доћи до Дивјејева, манастира у коме су мошти Светог Серафима Саровског, није ишло глатко као што се чини док се пакује у ове две реченице, али са иконе свеца коју сам ставио на прозор моје руске хотелске собе, преко растопљене воштане свећице синоћ догореле, баћушка ми је јасно понављао цело јутро:
– Добродошао сине. Слободно крени.
– Јесам оче. Долазим!

Иван Босиљчић, ФБ, Благовести, 2016.

(Манастир Вазнесење)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s