Ознаке

, , ,

Оно што чини срж нашег идентитета, наше суштине, која је највреднија, ипак није од овога света. У њој стоји разапети и васкрсли Христос, који је победио свет. Треба се само окренути од западних жвака и лимунада и обратити господару неба и земље

Још једна година под окупацијом је на измаку. Србијом и даље управљају странци који јој не желе добро. На власти јесу Срби, али они су само марионете у служби западних центара моћи.

Покушавају да нас обману, али тешко је обманути оне који памте бомбе над Београдом и осталим нашим градовима, и лажи којима су обасипали свет док су нам одузимали Косово и тровали земљу и ваздух. Ипак, постоје и они наши сународници који мисле да смо ми искључиви кривци због суноврата земље и друштва. Као да постоји нешто што још можемо учинити, па да Немци преко ноћи престану да верују да смо супер примитивни, Енглези да се одрекну непрекидне тежње ка пљачки, а Американци забораве да смо ми мали Руси које треба раскомадати и избрисати са лица земље. За оне који се и поред бесомучне пропаганде осећају нелагодно, бестидно се понављају приче о куповини некаквих авиона и томе како још нисмо увели санкције Русији.

Културу и суштину једне нације чини много више од онога што се голим оком види. На њеној површини налази се понашање људи и њихове навике, које се временом могу променити. Током једног века, рецимо, припадници неке нације могу се одвикнути од писања својим, освештаним писмом, и навикнути на туђе, оно везано за страну историју и традицију.

Мало дубље, испод понашања и обичаја припадника једне културе налазе се њихова уверења и убеђења, на која се може утицати и која се, након година упорног подривања, могу озбиљно уздрмати. Већина чланова једног друштва, рецимо, може почети да осећа колективну кривицу и нижу вредност због припадности свом народу.

У самом средишту колективног несвесног налази се оно што чини једну нацију оним што јесте. Срж једне културе чине њене вредности, јер та срж не само да се формирала и обликовала вековима, чак миленијумима, већ она садржи и нешто што се не види, нешто што припада сфери духа. Када су у деветом веку Срби примили хришћанство, они су од бесловесних, можда мирољубивих али дивљих незнабожаца рукоположени у један узвишенији чин, и уведени у причаснике велике византијске културне породице.

Англи, Саси, Франци, и остали готски варвари који су дојахали са Истока, и од којих су настали данашњи представници западноевропских и северноамеричких нација, били су потпуно другачији. Они су тежили акцији, а не обожујућој контемплацији. Тежили су подјармљивању природе, мање ратоборних и организованих племена, и експлоатацији свега у циљу профита. Стремили су себичном индивидуализму, који води ка отуђености, усамљености, и вечној казни. Чак и хришћанску веру нису разумели, па су је искривили у политичку институцију која шири површну сентименталност, као Ватикан, или у култ рада и благостања, као наследници реформаторског и просветитељског секуларизма. Они већ одавно поново грцају у паганском мраку и идолатрији новца и материјалних добара.

Немачка дисциплина, прецизност и организованост, енглеска прагматичност и систематичност, и америчка енергија и усмереност ка циљу јесу вредни поштовања, али они, и поред снажног утиска који остављају, нису најважнији. Ми се можемо дивити једном Канту, Веберу или Раселу, али само ако знамо да су они били врхунац човековог мање вредног, рационалног достигнућа.

Оно што чини срж нашег идентитета, наше суштине, која је највреднија, ипак није од овога света. У њој стоји разапети и васкрсли Христос, који је победио свет. Треба се само окренути од западних жвака и лимунада и обратити господару неба и земље, јер без њега смо нико и ништа, а са њиме можемо све.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 24. 12. 2017)

Advertisements