Никола Маловић: Дно

Национално потопљен, вјерујем да је ова моја дубина заправо добра за књижевност. Јер ко на дну ако и мало стоји, више види него квислинг на врху

Никола Маловић (Фото: Б. Мићић)

Ваља имати на уму да дно не постоји.

То је оно што либерални Запад охрабрује, а духовни Исток ужасава.

До јуче смо говорили да је српска књижевност супериорнија од књижевности у региону, што не треба да чуди, пођемо ли од Капорове дефиниције по којој „уметнике не уништава беда; пре би се могло рећи да је за њих смртоносна удобност“. Да ли је данас друкчије, тј. – да ли је и данас књижевност никла на нашим географијама супериорна у региону? Свакако.

Само, кога брига?

Девалвираност свих вриједности с националним предзнаком вуче и умјетност, тиме и књижевност, дубље у вир, јер је наша земља – по мом суду – пожељела да промијени код, да не кажем пол, што се опажа не само код политичке квази-елите него и у народу. Поглед на савремене српске писце открива све већи број етичких конверзоса, грађанера и европејаца, који идејно уринирају низ главну струју. У „Печатом времена“ пак и другим наградама овјереном роману „Једро наде“ (Лагуна, 2014, 2015, 2016) казивао сам о пандемији хомосексуализма, али се о пандемији нисам одредио на начин да је подржавам. Што би тек било cool, зар не? Има савремених писаца охохо који ће ускоро да потпишу „први српски роман о злостављаном детету што ће да га удоми срећна ЛБГТ вишечлана обитељ“. И том ће роману чак и публика да задува у једра – прво медијском помпом, потом и сајамском потражњом. У књижевности свака тема јесте легитимна, али – пазимо – не мора постати уџбеничка.

„У уметности су најважнија муда“ – каже Капор. Сигуран сам да би се сложио како су на симболичан начин муда важна и за државу.

Нисам једини који опажа како Србију као једну од свега 40-ак земаља које никада неће имате стварну шансу јер не излазе на море, данас запишава ко стигне. Или можда писац који се радујe што ће му нека НВО организовати промоцију романа у Драчу-на-мору мисли друкчије?

„Добио сам много више него што заслужујем. Неки нису видели ни море“ – каже Капор. Но што да дода потписник ових редова који сваког дана види бокешкоплаву боју јединог фјорда на Медитерану? Национално потопљен, вјерујем да је ова моја дубина заправо добра за књижевност. Јер ко на дну ако и мало стоји, више види него квислинг на врху.

(ИН4С, 21. 12. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s